Немезис
Исак Асимов


Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?

Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.

Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.

Исак Асимов


Асимов Исак

Немезис


Превод: Живковић Зоран/Богдановић Огњен

Asimov Isaac NEMESIS, 1989.

ПОЛАРИС

1989.


АУТОРОВА БЕЛЕШКА


Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?

Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.

Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.


ПРОЛОГ


Седео је тамо сам, ограђен.

Тамо напољу су биле звезде, међу њима и једна посебна звезда са својим маленим системом светова. Могао је да је види и затворених очију, много јасније него што би је видео када би, једноставно, прозор учинио прозирним.

Мала звезда, ружичастоцрвенкаста, боје крви и уништења, имена које јој сасвим одговара.

Немезис!

Немезис, Богиња Божанске Одмазде.

Поново се присећао приче коју је једном чуо, још у младости — легенде, мита, бајке о свеобухватном Потопу који је са лица земље збрисао дегенерисано и грешно човечанство, остављајући тек једну породицу да би све започело изнова.

Овог пута неће бити Потопа. Али, ту је Немезис.

Човечанство се поново дегенерисало и одмазда ће уследити, уколико се поштују ред и поредак ствари. Али неће то бити Потоп. Било би то сувише једноставно.

Чак и оно мало могућих преживелих — где би се склонили?

Зашто није осећао никакво сажаљење? Човечанство више на овај начин није имало куд. Одумирало је лагано кроз своја сопствена недела. Када би се та агонија заменила бржом смрћу, да ли би било разлога за сажаљење?

Овде, кружећи око Немезис, налази се једна планета. Око планете кружи сателит. Око сателита Ротор.

Тај прадавни Потоп преживела је само шачица људи у Ковчегу спасења. Имао је тек најопштију представу о томе шта је Ковчег заправо представљао, али Ротор је свакако имао исту сврху. Носио је собом узорке човечанства који ће остати у безбедности и од којих ће се изградити један далеко бољи свет.

Али, за стари свет — постојаће само Немезис!

Мисли му се вратише к њој. Звезда црвени патуљак, на свом непоколебљивом курсу. Она сама и њени светови били су сигурни. Земља, међутим, није.

То је њена мета, Земља!

Сврха: Божанска Одмазда.


МАРЛЕНА


1


Марлена је поседњи пут видела Сунчев систем непосредно после свог првог рођендана. Није га се, наравно, сећала.

Пуно је, међутим, читала о њему, иако то у њој никада није произвело осећај припадности систему, нити припадност система њој.

Као петнаестогодишњакиња, знала је само за Ротор. Увек је о њему размишљала као о великом свету. На крају крајева, пречник од осам километара није мала ствар, зар не? Редовно, још од своје десете године, најмање једном месечно, уколико би јој то било могуће, пешачила би око њега, користећи понекад нискогравитационе стазе пошто је волела и да лебди. То је увек била сјајна ствар. Ротор се стално пружао пред њом, било да је ходала или лебдела, са својим зградама, парковима, фармама и, већином, својим људима.

Понекад би се задржала цео дан, али се њена мати није бринула. Рекла је једном да је Ротор савршено безбедан. „За разлику од Земље”, умела је да дода, али никада није хтела да објасни зашто Земља није била безбедна. „Небитно је”, говорила је.

Марлени су се, заправо, људи најмање допадали. По новом попису, говорили су, испоставиће се да их је на Ротору читавих шездесет хиљада. Превише. Више него превише. И сви са својим маскама. Марлена се гнушала тих људских маски, знајући да се под њима скрива нешто друго. Али ништа није говорила. Покушала је, додуше, кад је била млађа, но мајка би се разљутила и опоменула је да не прича свашта.

Како је одрастала, Марлена је лакше уочавала лаж, али, то ју је све мање занимало. Научила је да ствари прима здраво за готово и највише је времена проводила сама са собом и својим мислима.

У последње време, међутим, мисли су јој често хрлиле ка Еритру, планети око које су непрестано кружили. Није знала шта је наводи на та размишљања, па ипак, проводила је сате и сате на платформи за посматрање, зурећи жудно у планету, осећајући неизрециву жељу да буде тамо. Баш тамо, на Еритру.

Никада није могла наћи одговор када би је мајка упитала — шта би могла тражити на једној празној, јаловој планети — само би говорила: „Али ја то тако желим…”

И сада је, овог тренутка, нетремице зурила у њу, на платформи за осматрање. Роторијанци су овамо долазили сразмерно ретко. Били су већ све видели, нагађала је Марлена и, из извесног разлога, нико није делио њено интересовање за Еритро.

Планета је била тамо, видљива као полумесец, будећи у њој некаква магловита сећања — како је подижу да види планету која им улази у видокруг, све већа и већа, како јој се Ротор примицао, пре поприлично година.

Је ли то заиста било сећање? Имала је тада око четири године. Да, може бити.

Но, сада су та сећања — стварна или не — била прекривена другим мислима, првенствено онима у вези са величином планете. Еритров пречник износио је преко дванаест хиљада, а не пуких осам километара. Марлена тако нешто није могла ни да замисли. Јер, на екрану није изгледала тако велика. Није било изгледа ни да замисли како, рецимо, стоји на површини планете и погледом обухвата стотине — чак хиљаде километара. Но, знала је да то жарко жели.

Оринел, на њено разочарање, уопште није био заинтересован за Еритро. Изјавио је како је заузет другим стварима, првенствено припремама за колеџ. Било му је седамнаест и по, а Марлена беше тек напунила петнаест. Но, дурећи се каткад, тешила се како девојчице брже сазревају, па разлика међу њима заправо и није тако велика.

У ствари, девојчице би требало да брже сазревају од дечака. Погледавши се, уз уобичајено поражавајуће разочарање помисли како и дале изгледа као клинка, ситна и жгољава.

Потом поново скрену поглед ка Еритру, великом, дивном, и сунђерасто црвеном. Био је довољно велик за планету, али, био је у ствари сателит. Кружио је око Мегаса, још много већег, који је збиља био планета (мада су многи и Еритро називали тим именом). Мегас и Еритро, као и Ротор, кружили су око звезде Немезис.

„Марлена!”

Препознала је Оринелов глас. Увек би јој се пред њим завезао језик и то из разлога који ју је нервирао. Волела је, заправо, начин на који је он изговарао њено име. Некако као Мар-ЛЕИЈ-н, са нечујним „н” на крају, уз врскаво „р”. Сва би се презнојила од усхићења кад би га чула.

Осврнула се и промрмљала: „Здраво, Оринеле”, сва се упевши да не поцрвени.

Избекељио јој се. „Опет зијаш у Еритро, зар не?”

Није му одговорила. Наравно да је управо то чинила. Сви су знали да је опседнута Еритром. „А откуд ти овде?” упита га. (Ух, само кад би одговорио да је дошао због мене.)

„Послала ме твоја мама”, рече Оринел.

(Тако, значи.) „А зашто?”

„Рекла је да си лоше расположена и да долазиш овамо кад год осетиш сажаљење према самој себи, као и да ја морам да дођем овамо по тебе, и још је рекла да ћеш сигурно запасти у потиштеност ако останеш сама овде. А зашто си, уопште, лоше расположена?”

„Нисам. А и да јесам, имам своје разлоге.”

„Какве разлоге? Ма хајде! Ниси више мала. Ако нешто има, реци. Научи да се изражаваш.”

Марлена подиже обрве. „Умем да се изражавам, хвала. Волела бих да путујем, то су моји разлози.”

Оринел се насмеја. „Па, путовала си, Марлена. Више од две светлосне године далеко. Нико у читавој историји Сунчевог система није путовао ни делић светлосне године. Осим нас. Стога немаш право да се жалиш. Ти си Марлена Инсиња Фишер, Галактичка Путница.”

Марлена једва задржа кикот. Инсиња је било девојачко име њене мајке и, кад год би Оринел у целости изговорио њено име и презиме, поздравио би руком као официр и направио гримасу, а то му се већ дуго, дуго није догодило. Марлена је погађала да је то због тога што и он одраста и што мора да вежба да се обуздава.

„Уопште се не сећам тог путовања”, рече она. „И сам знаш да се не сећам. А ако се не сећам, онда се то не рачуна, зар не? Једноставно смо овде, две светлосне године од Сунчевог система, и не враћамо се.”

„Како знаш?”

„Ма хајде, Оринеле. Јеси ли икада чуо да ико помиње повратак?”

„Па шта ако се не враћамо? Земља је пренасељен свет, а и читав Сунчев систем постаје презагушен. Овде нам је боље — бар си сам свој господар.”

„Није баш тако. Ту је и Еритро, а никако да постанемо и његови господари.”

„Шта причаш! Имамо базу на Еритру. То знаш и сама.”

„Али, то је само за неке научнике. Говорим о нама. Не дају нам да идемо тамо.”

„Све у своје време”, весело одврати Оринел.

„Аха, кад будем била баба. Или кад умрем.”

„Нису ствари баш тако лоше каквима их представљаш. Било како било, врати се у свет живих и усрећи своју мајку. Ја не могу више да останем овде. Имам посла… Долорета!”

Марлени се смркну пред очима. Није чула шта је Оринел додао, довољна је била само та реч — Долорета!

Мрзела ју је, Долорету. Била је тако висока и безизражајна.

Али какве користи од мржње? Оринел се непрестано шуњао око ње и Марлена није морала ни да га погледа па да зна шта он осећа према Долорети. Мора да је био бесан што су га послали да њу потражи и тако с њом губи своје драгоцено време. Могла је беспрекорно да га прочита — савршено је добро знала како је управо сада био нестрпљив да се врати оној — оној Долорети. (Зашто је увек била у стању да све тако лепо схвати и укапира? То је понекад тако болно.)

И одједном зажеле да га повреди, да нађе речи које ће му причинити бол. Истините речи. Није хтела да га лаже. „Ми се никада нећемо вратити у Сунчев систем”, рече она. „А ја знам и зашто.”

„О, па зашто?” Пошто није добио никакав одговор, он додаде: „Тајна, а?”

Марлена остаде затечена. Не би требало да брбља о томе. „Нећу да ти кажем”, промрмља она. „Ни ја то не бих смела да знам.” Али желела је да то искаже. У том тенутку желела је да сви буду лоше расположени.

„Ипак, мени ћеш рећи. Па другари смо, зар не?”

„Јесмо ли?” нагло упита она. „Па добро, ево. Не враћамо се на Земљу јер ће Земља бити уништена.”

Оринел, међутим, није реаговао онако како је очекивала. Тачније, прснуо је у смех. Требало му је времена да се сабере, док га је она огорчено посматрала.

„Откуд ти то, Марлена?” упита је он коначно. „Гледаш сувише хорор-филмова.”

„Није ТАЧНО!”

„Па, откуд ти, онда, то?”

„Знам! Сигурна сам. Знам по ономе што људи говоре, а не исказују, ономе што чине, а тога нису свесни. И на основу онога што ми компјутер каже када му поставим правилна питања.”

„Шта ти каже компјутер?”

„Нећу да ти кажем.”

„Да ли је могуће”, поче он, „постоји ли и најмања могућност да уображаваш ствари?” доврши Оринел и показа јој прстом према слепоочници.

„Не, није могуће. Земља неће одмах бити уништена — можда чак ни кроз хиљаду година — али ће бити уништена.” Она уверљиво заклима главом, сва напета. „И ништа то не може спречити.”

Рекавши то, нагло се окрете и удаљи, бесна што јој Оринел не верује. Не, чак ни то није било у питању. Оринел вероватно мисли да је сишла с ума. И поново смо на истом. Опет је причала више него што треба и опет није постигла никакав резултат. Све је пошло наопачке.

Оринел остаде гледајући за њом. Осмех му беше нестао са дечачког лица, а под набрано чело увуче се немир.


2


Евгенија Инсиња беше већ средовечна дама када се отиснула према Немезис и намеравала је да по доласку ту и остане. Кроз све ове године уверавала је себе, с времена на време: ово је за цео живот. И за живот наше деце у далекој будућности.

Те мисли би је увек чиниле уморном и суморном.

Зашто? Знала је да је то неизбежна последица онога што су учинили оног тренутка када је Ротор напуштао Сунчев систем. Сви на Ротору — сви добровољци — сви су то знали. Они који се нису могли одлучити на доживотно изгнанство напустили су Ротор пре полетања. Међу њима је био и…

Евгенија не заврши мисао. Често јој је навирала и увек остајала тако, недовршена.

И, ето их, на Ротору. Може ли се Ротор назвати „домом”? Био је то, можда, „дом” за Марлену. Она и није знала за било који други дом. Али за њу, за Евгенију, дом су били Земља, Месец, Сунце, Марс и сви остали светови, сведоци освита и историје човечанства, пратиоци живота откад је живот настао. Свест о томе како Ротор није и не може бити „дом” беше непрестано присутна.

На крају, првих двадесет осам година живота провела је у Сунчевом систему, а Земља је била тема њеног дипломског испита, тамо негде, када је имала двадесет три године.

Чудно како би се помисао на Земљу повремено тако нечујно увлачила у њен ум. Земља јој се, заправо, уопште није допадала. Са свим тим гужвама, дезорганизацијом, комбинацијом анархије када су у питању озбиљне ствари и владавине силе када су у питању глупости. Није волела њене налете лошег времена, ожиљке на испошћеном тлу, океане крцате отпацима… Била се вратила на Ротор препуна захвалности и с новим мужем коме је желела да подари све од себе — сав свој мали свет, да му га учини пријатним и угодним, онаквим какав је био за њу саму, која се потпуно саживела са њим.

Но, он је био свестан само малих димензија тог новог света. „Дојади ти за неколико месеци”, рекао је.

Она, пак, није испољавала заинтересованост ни за шта веће. Па, добро…

Њој самој ионако није било спаса. Евгенија Инсиња била је заувек изгубљена између светова. А потомство… Евгенија је била рођена на Ротору и могла је да живи без Земље. Марлена је била рођена (тачније, једва рођена) на Ротору и могла је без Сунчевог система, иако је, можда, према њему могла осећати далеку припадност. Њена деца, међутим, тога не само да неће бити свесна, него неће ни марити. За њих ће Земља и Сунчев систем бити попут мита, док ће Еритро бити свет у убрзаном развитку.

Бар се надала да ће бити тако. Марлена је већ испољавала ту чудну опчињеност Еритром, иако је Евгенија то тек недавно приметила. Но, могло се то нагло изгубити, баш као што се изненада и јавило.

Све у свему, само највећи незахвалници су се могли жалити. Нико није могао ни замислити да ће на орбити око Немезис постојати настањив свет. Услови који беху омогућили ту настањивост били су збиља изузетни. Процените вероватноћу за тако нешто, а онда је сагледајте из перспективе близине Немезис Сунчевом систему, па ћете морати да порекнете да се тако нешто уопште могло догодити.

Она се врати дневним извештајима, које је компјутер чекао да јој испоручи, бескрајно стрпљив, као и сви представници његовог племена.

Али пре него што је заустила да их затражи, чула је позивни сигнал и из малог звучника, величине дугмета, причвршћеног на њеном левом рамену, зачу се мекани глас. „Оринел Пампас жели да вас види. Нема заказано.”

Инсиња учини гримасу, но онда се сети да га је послала по Марлену. „Пустите га, нека уђе”, одврати она.

На тренутак упути поглед ка огледалу. Добро је изгледала. Изгледала је чак и млађом од четрдесетогодишњакиње. Ваљда је то било и опште, а не само њено мишљење.

Изгледало је глупо бринути толико о свом изгледу ако очекујете једног седамнаестогодишњег дечака, али Евгенија Инсиња већ беше уочила погледе које је сирота Марлена упућивала том дечку, знајући добро шта они значе. Било је јасно да Оринел, несумњиво самозаљубљеник, једва да о Марлени мисли осим као о забавном детету, тим пре што Марлена још није била способна да се окане своје детиње јогунастости. Ипак, ако се Марлени изјалови ово са Оринелом, нека бар не мисли да је њена мајка томе допринела.

У сваком случају ће мене кривити, уздахну Инсиња, док је момак улазио са осмехом који је и даље откривао адолесцентску срамежљивост.

„Па, Оринеле, јеси ли је нашао?”

„Јесам, госпођо. Била је тамо где сте рекли да ћу је наћи и рекао сам јој да сте је звали.”

„И, како се понашала?”

„Па, ако баш желите да знате, др Инсиња — не знам да ли се то зове потиштеност или нешто слично томе, али она има неке чудне идеје у глави. Не знам да ли би јој се допало ако бих вам рекао.”

„Па, ни ја баш не уживам да за њом шаљем жбире, али она је увек пуна чудних идеја и то ме брине. Молим те, шта је рекла?”

Оринел затресе главом. „Добро, али немојте јој спомињати да сам вам ја рекао. Ово је збиља лудо. Знате, сматра да ће Земља бити уништена.”

Очекивао је да се Инсиња насмеши.

Међутим, ова је дословно експлодирала. „Шта?! Откуд јој то?”

„Не знам, др Инсиња. Она јесте врло бистро дете, али има неке тако чудне идеје. У ствари, помислио сам да ме вуче за нос.”

Инсиња га прекиде. „Вероватно је управо то посреди. Има чудан смисао за хумор. Према томе, слушај ме добро. Нећу да то оде даље, знаш. Нећу да почну да колају приче. Разумеш?”

„Наравно, госпођо.”

„Озбиљно мислим. Ни речи.”

Оринел жустро заклима главом.

„Ипак, хвала ти што си ми рекао, Оринеле. То је било важно. Разговараћу с њом и видећу шта је то што је мучи — и тебе нећу помињати.”

„Хвала”, одврати Оринел. „Има још нешто…”

„Да?”

„Хоће ли Земља заиста бити уништена?”

Инсиња је зурила неко време у њега, а онда се, као, насмеши: „Ах, наравно да неће. Можеш сада ићи.”

Гледала је за њим, кивна на себе што га није уверљивије слагала.


3


Јанус Пит беше човек импресивног изгледа, који му је несумњиво помогао при успону ка месту Начелника Ротора. У првим данима насељавања Ротора предност су имали људи просечне висине и тежине, због настојања да се смање потребе по глави путника у погледу простора и потрошних добара. Касније је то одбачено као непотребно, али, ипак, остало је у генима првобитних насељивача, тако да је просечни Роторијанац био за два-три центиметра нижи од просечног житеља потоњих насеобина.

Пит је, пак, био висок, чврст, челично сиве косе, дугуљаста лица, као индиго плавих очију и тела које му је и даље било у доброј форми, без обзира на педесет шест година живота.

Он погледа навише и насмеши се при уласку Евгеније Инсиње, али, истовремено, осети и уобичајени дашак немира. Постојало је нешто у њој што је код човека изазивало осећај нелагодности. Имала је она неке своје Разлоге (са великим Р) с којима се каткад било тешко носити.

„Хвала ти што си нашао мало времена, Јанусе”, рече она.

„Хајде, само без формалности”, одврати он, одложи свој компјутер и завали се, покушавајући намерно да атмосферу учини опуштенијом. „Толико тога смо превалили заједно.”

„И толико тога поделили”, додаде Инсиња.

„Тако је”, сложи се Пит. „Како ти је кћер?”

„Због ње сам, заправо, и дошла. Чује ли нас ико?”

„А од кога бисмо се крили и зашто?” одговори Пит питањем, дижући обрве.

И то питање, управо, подстаче Пита да размотри чудну ситуацију у којој се Ротор налазио. Практично, био је усамљен у свемиру. Од Сунчевог система делило их је више од две светлосне године, а није постојао никакв свет на коме би се налазила нека друга интелигенција у кругу пречника који се мерио стотинама, односно, колико је уопште било познато, чак милијардама светлосних година унаоколо.

Роторијанци можда бејаху усамљени и помало несигурни, али, нису се морали плашити никаквог спољњег угрожавања. Односно, готово да се нису морали плашити, помисли Пит.

„Знаш шта треба крити”, припомену Инсиња. И сам си увек инсистирао на дискрецији.”

Пит активира заштитно поље и одврати: „Морамо ли опет о томе? Молим те, Инсиња, па то је већ све решено. Било је решено још пре четрнаест година, када смо кренули. Знам да те то каткад тишти, али…”

„Тишти? Па, зашто да не? То је моја звезда…” Она махну руком неодређено, мислећи, наравно, на Немезис. „То је и моја одговорност.”

Питове се вилице затегоше. Зар морамо опет о томе, помисли он.

„Сада нас нико не може чути”, рече он наглас. „Шта те то мучи?”

„Марлена. Моја кћерка. Она, некако, зна.”

„Шта зна?”

„О Немезис и о Сунчевом систему.”

„Откуд би могла знати? Осим ако јој ти ниси рекла?”

Инсиња беспомоћно рашири руке. „Наравно да јој нисам рекла, али, очигледно, нисам ни морала. Марлена, на неки начин, на крају све сазна и све увиди. Из оно мало ствари што чује и види, она изводи закључке. Увек је била врло способна за такве ствари, али њена моћ се опасно појачава последњих година.”

„Па, рецимо да нагађа и рецимо да је понекад у праву. Реци јој да није у праву и да не прича около о томе.”

„Али већ је то избрбљала једном момку који је то после рекао мени. Тако и знам за целу ствар. Оринел Пампас му је име, син је породичних пријатеља.”

„Да, знам га. Реци му, једноставно, да не верује у оно што измишља једна балавица.”

„Петнаест јој је година. Није више тако балава.”

„За њега јесте, уверавам те. Рекох ти да знам тог момчића. Имам утисак да се веома труди да изгледа старији него што јесте. Сећам се како сам ја изгледао у његовим годинама и знам шта сам тада мисио о петнаестогодишњим девојчицама, нарочито ако су…”

Инсиња га мрко прекиде. „Знам. Нарочито ако су мале, дебељушкасте и непривлачне. Зар није битно то што је, очигледно, натпросечно интелигентна?”

„Теби и мени сигурно да је битно. Међутим, не и Оринелу. Чуј, ако сматраш да је потребно, разговараћу са њим. Ти разговарај са Марленом. Реци јој да је таква идеја смешна, нетачна и да не сме да иде около ширећи бесмислице и узнемирујуће измишљотине.”

„А шта ћемо ако то јесте истина?”

„Тренутно је то небитно. Види, Евгенија, ти и ја смо крили ту могућност годинама и боље је да тако и наставимо. Ако се вест прошири, биће сигурно и претеривања и растуће, непотребне сентименталности према читавој ствари. То ће нас само одвући од посла коме смо се посветили од тренутка када смо напустили Сунчев систем и коме ћемо се, највероватније, посвећивати и наредна поколења.”

Она му упути поглед — згранут, пун неверице.

„Зар немаш никаквих осећања према Сунчевом систему, Земљи, прапостојбини свих нас?”

„Да, Евгенија, имам све врсте осећања. Али она су трошна и не смем допустити да ме заведу. Напустили смо Сунчев систем онда када смо схватили да је за човечанство време да почне да се шири. Други ће, сигуран сам, кренути за нама. Можда то већ и чине. Учинили смо да човечанство постане галактичка раса и не смемо више размишљати у оквирима једног јединог планетног система. Наш је посао овде.”

Гледали су се, дуго. А онда Евгенија проговори, са призвуком безнађа у гласу. „Убедићеш ме причом. Убеђивао си ме толике године.”

„И следеће године и, вероватно, оне тамо. Нећеш да схватиш, Евгенија, и замераш ми. Требало је да ти већ одавно постане јасно.” И он се поново окрену ка свом компјутеру.


НЕМЕЗИС


4


Први пут ју је убедио 2220. године, пре шеснаест година, те узбудљиве године у којој су се пред њима отвориле могућности што им пружаше Галаксија.

Коса Јануса Пита тада је још имала ову тамносмеђу боју. Још увек се није био успео до положаја Начелника Ротора, али већ се о њему говорило као о човеку чије време тек долази. Руководио је, у то доба, Одељењем за истраживање и трговину, па је и сама Даљинска сонда била његово дело и резултат његових стремљења.

Био је то први покушај да се материја покрене дуж свемира помоћу хиперпогона.

Колико је било знано, само Ротор беше овладао хиперпогоном и Пит је спадао у групу најватренијих заговорника тајности открића.

На састанку Савета једном је рекао: „Сунчев систем је презагушен. Насеобине све теже проналазе нове просторе. Чак је и астероидни појас тек привремено решење. И он ће ускоро постати неподношљиво тесан. Штавише, свака Насеобина поседује своју властиту еколошку равнотежу, а у том погледу се све више разликујемо. Трговина нам замире услед страха да нам неко не прокријумчари туђе културе паразита или патогена.

Једино решење за нас, поштоване колеге, јесте да напустимо Сунчев систем — и то без фанфара, без упозорења. Допустимо себи да одемо и пронађемо нови дом, на коме ћемо изградити нови свет, са новим човечанством, новим друштвом, новим начином живота. То нећемо постићи без хиперпогона — али и њиме смо овладали. Друге Насеобине ће, касније, вероватно, усавршити исту технику и такође се иселити. Сунчев систем ће бити као маслачак претворен у семе, чије ће се клице развејати по Васељени.

Но, ако ми кренемо први на пут, пронаћи ћемо себи нови свет много пре но што било ко пође нашим стопама. Устоличићемо се чврсто, тако да, када за нама стигне пратња, можемо бити довољно моћни да их пошаљемо у другом правцу. Галаксија је велика и за све ће бити места.”

Било је, разуме се, приговора, чак врло искључивих. Било је оних који су се противили из чистог страха — страха од напуштања познатог. Било је и оних који су се јогунили из сентименталности према планети-прамајци. Било је, напокон, и идеалиста који су сазнање тражили за све, како би и остали могли отићи ако то зажеле, одмах.

Пит је, међутим, знао да ће победити. Само зато што му је одлучујући аргумент пружила Евгенија Инсиња. Каква невероватна срећа да је са својим открићем дошла најпре к њему.

Тада је још била прилично млада, тек двадесет и шест година, удата, али не још и трудна. Била је узбуђена, једра, руку препуних табака компјутерских цртежа.

Сећао се да ју је дочекао намрштен. Он је био Секретар Одељења, а она, заправо, нико и ништа. Све до тог тренутка, наравно.

Све то он тада још није могао знати. Нервирала га је њена упорност и начин на који се пробила до њега. Грчио се гледајући њено одушевљење. Очекивао је да га млада жена удави бескрајном сложеношћу онога, шта год то било, што је носила у наручју, и то са ентузијазмом који ће га врло брзо потпуно исцрпсти.

Требало је да се најпре обрати неком од његових помоћника. То јој је и рекао: „То је, дакле, др Инсиња, оно са чиме желите да ме упознате. Биће ми драго да томе посветим своје време. Зашто то не оставите код некога из Одељења?” Показао јој је руком према вратима, свесрдно се надајући да ће се она окренути и изаћи. (Понекад, у посебним тренуцима, каснијих година, питао се шта би било да је она тада заиста тако поступила).

Она, међутим, рече: „Не, не, господине. Дошла сам да се видим са вама и ни са ким другим.” Глас јој је подрхтавао, као да једва обуздава унутрашњу напетост. „Ово што имам најзначајније је откриће још од — од…” Покушала је, па одустала. „То је најзначајније откриће.”

Пит се загледа у табаке папира у њеним рукама. Деловали су изазовно, али он са своје стране није осећао никакво ватрено узбуђење. Ти стручњаци — малени напредак у маленом пољу њихове малене струке увек сматрају правом научном револуцијом.

„Па, докторко, можете ли ми укратко објаснити о чему је реч?” упита он уздахнувши.

„Чује ли нас ико, господине?”

„Зар је потребно да нас нико не чује?”

„Не желим да ико сазна за ово док не будем сасвим… сасвим сигурна… док не проверим још једном, и још једном, док не отклоним и најмању сумњу. Али не, нема никакве сумње. Ово вам изгледа бесмислено, зар не?”

„Не, нимало”, хладно одврати Пит, притискајући дугме. „Сада смо сасвим заштићени. Реците.”

„Све је овде… ево, показаћу вам.”

„Не, најпре ми реците. Укратко.”

Она дубоко удахну. „Господине, открила сам најближу звезду.” Очи јој бејаху попут тањирића. Дисала је убрзано.

„Најближа звезда Земљи је Алфа Кентаура и то знамо већ вековима”, примети Пит.

„До сада је било тако. Открила сам још једну, ближу. Сунце има блиског суседа. Можете ли да поверујете у то?”

Пит ју је пажљиво одмеравао. Типично, типично. Само нека су довољно млади, ентузијасти, неискусни, увек ће вас опалити неким новим открићем.

„Јесте ли сигурни?” упитао је.

„Јесам. Потпуно. Дајте да вам покажем податке. Ово је најузбудљивија ствар која се десила на пољу астрономије још од…”

„Ако је тачно то што тврдите. Не, немојте ми показивати податке, погледаћу их касније. Испричајте ми. Ако постоји звезда ближа Сунцу него што је то Алфа Кентаура, зашто до сада није била откривена? Зашто је то пало у део баш вама, др Инсиња?” Знао је да је саркастичан, али она није обраћала пажњу на његов тон. Била је сувише узбуђена.

„Постоје разлози. Звезда се налази иза облака, тамног облака, гомиле прашине, који се налази тачно између нас и ње. Без апсорпције коју врши прашина, била би то звезда осме величине и до сада би без сумње била откривена. Прашина умањује њен сјај и чини је звездом деветнаесте величине, изгубљеном међу милионима звезда које једва назиремо. Није било разлога да јој ико посвети пажњу. Далеко је на јужном небу Земље, тако да многи телескопи из времена пре Насеобина нису чак ни могли да се усмере у том правцу.”

„Ако је тако, како да сте је ви открили?”

„Захваљујући Даљинској сонди. Видите, звезда-сусед и Сунце мењају, разуме се, своје релативне положаје. Претпостављам да круже око заједничког средишта, и то сасвим полако, у периоду који се мери милионима година. Неколико векова уназад, положај им је могао бити такав да смо, можда, могли видети звезду-суседа ван облака у пуном сјају, али и тада само помоћу телескопа. А телескопи су изумљени тек пре шест стотина година. Прекасно да би се, са појединих места на Земљи, у то доба, звезда-сусед могла уочити. За неколико столећа, звезда-сусед ће се опет јасно видети, сада са друге стране облака. Но, не морамо толико дуго да чекамо. Имамо Даљинску сонду.”

Пит је осећао како се пламен у њему разбуктава, како му се унутрашњост одједном загрева. „Хоћете да кажете да је тај део неба снимљен помоћу Даљинске сонде, која, будући да је довољно истурена у свемиру, може, без обзира на облак, да 'види' вашу звезду у пуном сјају?”

„Управо то. Имамо звезду осме величине тамо где је не би требало бити. Спектар је показао да је реч о црвеном патуљку. Црвене патуљке не можете уочити на великој удаљености, стога испада да је овај врло близу.”

„Да, али зашто ближе него Алфа Кентаура?”

„Природно, испитивала сам тај део неба, онако како се види са Ротора и никакве звезде осме величине није било. Ипак, на очекиваном месту наишла сам на звезду деветнаесте величине, које није било на фотографијама што их је начинила Даљинска сонда. Закључила сам да је посреди исто тело, само затамњено, а чињеница да нису биле на баш сасвим истом месту последица је паралактичког помака.”

„Да, разумем. Блиски предмети чине нам се као да су на различитим местима, према удаљеној позадини, уколико их гледамо са различитих страна.”

„Тачно, али звезде су толико удаљене да, чак и кад би Даљиска сонда била још удаљенија, рецимо добар део једне светлосне године, не бисмо на фотографијама видели битнију разлику у случају удаљенијих звезда. Међутим, положај оближњих звезда би се драстично променио. Код звезде-суседа јавио се огроман помак — релативно огроман, разуме се. Посматрала сам небо на снимцима које је Даљинска сонда начинила на разним местима како се удаљавала. Постоје три фотографије снимљене током оних интервала када се налазила у нормалном свемиру; на њима звезда-сусед изгледа све сјајнија како се, виђена са сонде, приближава рубу облака. На основу паралактичког помака показало се да нас до звезде-суседа дели тек нешто мало више од две светлосне године. А то је двоструко мање него до Алфа Кентауре.”

Пит ју је замишљено посматрао. У тишини која је уследила девојка је осећала како у њој расту напетост и ишчекивање.

„Господине Пит”, проговори она најзад, „желите ли да сада погледате прорачуне?”

„Не”, одврати он. „Задовољан сам оним што сте ми рекли. Али сада вам морам поставити неколико питања. Чини ми се, ако сам вас правилно разумео, да су занемарљиви изгледи да се неко из чиста мира усредсреди на једну звезду деветнаесте величине, како би јој израчунао паралаксу и одредио удаљеност?”

„Скоро непостојећи.”

„Има ли других начина да се открије да нам је једна затамњена звезда заправо надохват руке?”

„Па, можда је њено властито кретање велико — за једну звезду, наравно. Хоћу рећи, ако бисте је непрестано посматрали, приметили бисте да се креће мање-више праволинијски.

„Да ли би се то регистровало и у овом случају?”

„Можда. Међутим, немају све звезде велико властито кретање, чак иако су нам сасвим близу. Оне се крећу у три димензије — а ми пратимо њихово властито кретање искључиво у дводимензионој пројекцији. Могу то да вам објасним…”

„Не треба, верујем вам на реч. Да ли је код ове звезде приметно властито кретање?”

„Да бих то установила потребно ми је извесно време. Имам неколико снимака тог дела неба, старијег датума, на којима бих могла одредити евентуално приметно властито кретање ове звезде. Али то би изискивало додатна истраживања.”

„Ипак, сматрате ли да звезда-сусед има такво властито кретање које би учинило да се астрономи, под претпоставком да је уопште уоче, за ту звезду заинтересују?”

„Не. Не сматрам.”

„Онда је сасвим могуће да смо ми, на Ротору, једини који знамо за звезду-суседа, јер смо једини отпослали Даљинску сонду. Ту смо на вашем терену, др Инсиња. Слажете ли се да смо једини који смо послали Даљинску сонду?”

„Даљинска сонда није подухват који се баш сасвим држи у тајности. Знамо за експерименте других Насеобина и сви заједно смо претресали овај проблем. Чак и Земља, која, додуше, у ова времена и није баш много заинтересована за астрономију.”

„Да, препустили су иницијативу Насеобинама, што је прилично разумно. Али јесу ли, или нису, друге Насеобине послале своје Даљинске сонде и то можда задржале у тајности?”

„Веома сумњам у то, господине. За Даљинску сонду потребан је хиперпогон, а техника хиперпогона представља потпуну тајну. Знали бисмо да су и други овладали хиперпогоном. Претодно би били принуђени да изводе експерименте по свемиру који би их одали.”

„Према Уговору о отвореној науци, сви подаци добијени посредством Даљинских сонди морали би бити јавно објављени. Значи ли то да сте већ обавестили…”

Инсиња га нестрпљиво прекиде. „Не, наравно да нисам. Морам још много тога да истражим пре но што било шта обнародујем. Оно што сада имам тек је прелиминарни резултат који вам саопштавам у поверењу.”

„Али ви нисте једини астроном који ради на Даљинској сонди. Претпостављам да сте своје резултате показали и другима.”

„Не, нисам.” Инсиња погледа у страну, а онда настави, као да се брани. „Ја сам била та која је уочила ствар. Ја сам предузела да је истражим. Ја сам разабрала њен значај. Ја. Сходно томе, желим да обезбедим да откриће мени падне у заслугу. Постоји само једна звезда која је најближа Сунцу и желим да уђем у анале науке као особа која ју је открила.”

„Можда има још нека, ближа”, примети Пит, уз први осмех на лицу још од како је разговор отпочео.

„Та би сигурно већ дуже била позната. Чак и моја звезда — и она би одавно била откривена, само да није крајње неуобичајеног постојања тог танушног, затамњујућег облака. То — да постоји и ближа звезда од ове — мислим да је то потпуно искључено.”

„Е, онда смо на следећем, др Инсиња: ви и ја смо једини људи који знају за звезду-суседа. Јесам ли у праву? Нико више?”

„Да. Само ви и ја. За сада.”

„Не за сада. То мора остати наша тајна док не будем спреман да ствар саопштим одређеним личностима.”

„Али Уговор… уговор о отвореној науци…”

„Морамо га занемарити. Увек у свему има изузетака. Ваше откриће везано је за безбедност Насеобина. А када је то посреди, ништа нас не обавезује да обзнанимо откриће. Уосталом, ни о хиперпогону ништа нисмо обнародовали, зар не?”

„Али постојање звезде-суседа нема никакве везе са безбедношћу Насеобина!”

„Напротив, др Инсиња, и те како има везе. Можда ви то још не схватате, али ваше откриће може променити судбину људске расе.”


5


Стајала је пред њим, као укочена, нетремице га посматрајући.

„Седите, молим вас. Сада смо завереници и морамо се понашати пријатељски. Прећи ћемо на ти и ословљаваћемо се по имену када смо сами.”

„Нисам сигурна да баш тако треба”, промрмља Инсиња.

„Мора тако бити, Евгенија. Не можемо бити завереници ако смо хладни и званични једно према другоме.”

„Али ја не желим ни са ким и ни о чему да кујем заверу, и то је једноставно тако. Даље, не видим разлоге због којих бих морала да у тајности држим откриће звезде-суседа.”

„Претпостављам да се бојиш да ће ти измаћи признање?”

„Е па, Јанусе, можеш се кладити у свој последњи компјутерски чип да је тако”, одврати Инсиња после краћег оклевања. „Тако је. Желим признање.”

„За тренутак”, настави Јанус, „мораш заборавити да звезда-сусед уопште постоји. Знаш и сама да се већ дуже залажем за то да Ротор коначно напусти Сунчев систем. Како ти, уопште, гледаш на то? Да ли би ти напустила Сунчев систем?”

Она слеже раменима. „Нисам сасвим сигурна. Било би дивно изблиза видети једно такво астрономско тело, али то је и помало застрашујуће, зар не?”

„Мислиш, оставити дом?”

„Да.”

„Али ти уопште не би напуштала свој дом. Ово је твој дом, Ротор.” Он рашири руке. „Твој дом пошао би са тобом.”

„Чак и да је тако, госп… Јанусе, није само Ротор оно што називамо 'домом'. Имамо и суседство, друге Насеобине, планету Земљу, читав Сунчев систем.”

„Тако је, али у том суседству је страшна гужва. Раније или касније, мораћемо се иселити, хтели то или не. Некада, давно, људи на Земљи били су принуђени да плове преко океана и прелазе преко планинских венаца. Пре само два столећа, били су приморани да се са Земље отисну пут Насеобина. То је само још један корак даље у причи која се непрестано понавља.”

„Разумем. Али има и оних који се никада нису померили. На Земљи има још људи. Има оних који живе на једном месту кроз небројена поколења.”

„И ти би да будеш једна од тих, непокретних.”

„Мислим да би Крајл, мој супруг, тако желео. Он има прилично лоше мишљење о твојим идејама, Јанусе.”

„Па, на Ротору располажемо слободом мишљења и изражавања, те се твој супруг и не мора сложити са мном. Има, међутим, нешто друго што бих желео да те питам. Када људи на Ротору, онако уопштено, размишљају о пресељењу, где виде своје одредиште?”

„Мисле на Алфу Кентаура, наравно. Сви верују да нам је то најближа звезда. Чак и уз помоћ хиперпогона не бисмо могли путовати брже од светлости, те би нам биле потребне четири године. На било коју другу страну да се запутимо, требало би нам много више. А и четири године су дуго раздобље за путовање.”

„А ако претпоставимо да је могуће путовати и брже од тога и ако би нам домет био много, много даљи, куда бисмо онда кренули?”

Инсиња се за тренутак замисли. Претпостављам опет на Алфу Кентаура. Ипак је то 'стари крај'. Звездано небо би ноћу изгледало готово исто. То би била умирујућа околност. А били бисмо и ближе дому, уколико пожелимо да се вратимо. Осим тога, Алфа Кентаура А, највећа од три звезде у систему, практично је Сунчев близанац. Алфа Кентаура Б је мања, мада не много. Чак и ако занемаримо трећу, Алфу Кентаура Ц, која је црвени патуљак, и даље бисмо имали две звезде уместо једне. Две гарнитуре планета, да се тако изразим.”

„Претпоставимо да се нека Насеобина отисне пут Алфе Кентаура и нађе згодно место где би основала нови свет, и да се код куће, у Сунчевом систему, сазна за то. Где би онда отишле друге Насеобине, када и оне одлуче да је дошло време за селидбу?”

„Па, на Алфу Кентаура, наравно”, одврати истог часа Инсиња.

„Дакле, људска раса би стремила једном одређеном месту, и, уколико једна Насеобина успе, друге би врло брзо уследиле, све док нови свет не постане пренатрпан као и стари, док се не намноже различите културе, различите Насеобине са различитим екологијама.”

„Онда ће доћи време да се селимо на друге звезде.”

„Али Евгенија, успех на једном месту увек ће повлачити за собом нове и нове Насеобине. Чим се открије једна благотворна звезда, једна добра планета, сви ће одмах похрлити тамо.”

„Претпостављам да си у праву.”

„Али ако ми одемо на звезду која је тек нешто више од две светлосне године далеко, на пола пута до Алфе Кентаура, и за то нико не буде знао осим нас самих, ко би нас онда пратио?”

„Нико, све док се не открије постојање звезде-суседа.”

„А за то ће можда бити потребно много времена. У међувремену, населиће они већ Алфу Кентаура, или ће искористити неке друге очигледне могућности. Никада неће ни приметити црвеног патуљка на свом кућном прагу. Чак и да га примете, отписаће га као неподобног за живот — не знајући, наравно, да људи на њему већ поодавно обитавају.”

Инсиња је с неверицом посматрала свог саговорника. „Али шта би то све значило? Нека и одемо на звезду-суседа и нека нико не сазна. Шта добијамо тиме?”

„Предност је у томе што ћемо имати сав простор за себе. Ако тамо постоји настањива планета…”

„Неће је бити. Не у систему црвеног патуљка.”

„Онда можемо слободно искористити све сировине које тамо нађемо и створити неограничено велики број Насеобина.”

„Мислиш, биће више места за нас?”

„Много више места него ако читава јата буду стизала за нама.”

„Значи, Јанусе, имали бисмо нешто више времена на располагању. Но, на крају бисмо ипак испунили сав расположиви простор око звезде-суседа, чак и да смо сасвим сами. Требало би нам, дакле, пет стотина година уместо две стотине. Не видим велику разлику.”

„Разлика је, Евгенија, већа него што замишљаш. Пустити Насеобине да се насељавају како им падне на памет значило би имати хиљаду различитих култура, које би са собом донеле сав арсенал мржњи и неприлагођености које памтимо из историје Земље. Ако нам даш времена, ако нам даш да тамо будемо сами, створићемо систем Насеобина који ће бити јединствен у култури, јединствен у екологији. Биће то неупоредиво боља позиција — мање хаотична, мање анархична.”

„Исто тако и мање интересантна. Мртвија.”

„Није баш тако. Разликоваћемо се. Да, Насеобине ће се међусобно разликовати, али ће заједништво увек постојати. Имаћемо дивне Насеобине… а чак и да грешим, увиђаш ваљда и сама да се ради о експерименту који се мора предузети. Зашто не бисмо нашу звезду посветили том разумном развоју и видели хоће ли нам то поћи за руком? Узећемо ту звезду, тај отпад за који нико неће бити заинтересован, и видети јесмо ли у стању да изградимо нови тип друштва — и, ако је могуће, бољи.”

„Да видимо шта можемо да учинимо”, настави он, „ако нам енергија не буде одлазила и расипала се на сламање непотребних културних баријера и на очување биологије коју би непрестано угрожавале стране еколошке странпутице.”

Инсиња је осећала како се загрева за идеју. Чак и ако не успеју, човечанство ће нешто научити: да тако нешто није могуће. А опет, ако упали… Но, она само заврте главом. „То је сањарија, бескорисна сањарија. Звезда-сусед ће бити откривена, ма колико се трудили да је сакријемо.”

„Али, Евгенија, колико је само твом открићу допринела пука случајност? Буди искрена према себи. Десило се да си приметила звезду. Десило се да си оно што си видела упоредила са другом сликом. Не мислиш ли да се могло десити и да оманеш? И зар не би, можда, под истим условима, и други оманули?”

Инсиња ништа не одговори, али је израз на њеном лицу у потпуности задовољавао Пита.

Његов глас постаде мекши, попут хипнотичког сиктања. „А ако буде закашњења, од само стотину година, ако добијемо стотину година да изградимо наше ново друштво, бићемо довољно моћни и снажни да одагнамо оне који би, евентуално, пошли нашим стопама. Нећемо морати толико дуго да се кријемо.”

Инсиња је и даље ћутала.

„Јесам ли те убедио?” упита Пит.

„Не у потпуности.” Инсиња као да се сва стресе.

„Онда, размишљај о томе. И молим те за још једну услугу. Док о свему будеш размишљала, никоме ни речи о звезди-суседу и дај ми све податке у вези с њом како бих их држао на сигурном. Нећу их уништити. Обећавам ти. Биће нам потребни ако стварно будемо путовали. Учини ми макар то, Евгенија. Хоћеш ли?”

„Добро”, зацвиле она напокон. Но, одмах потом се сва разбукта. „Међутим, и ја имам једну жељу. Ја ћу јој дати име. То је моја звезда.”

Пит се начас насмеши. „Па, како ћеш је назвати? Инсињета? Евгенијета?”

„Не, нисам толико луда. Име ће јој бити Немезис.”

„Немезис? Н-Е-М-Е-З-И-С?”

„Да.”

„Али зашто?”

„У једном тренутку, током двадесетог века, људи су се већ бавили претпоставком да постоји звезда у непосредној Сунчевој близини. Наравно, у то доба још нису били способни да било шта и докажу. Звезда-сусед није пронађена, али име које су јој тада дали гласило је Немезис — у писаним документима из тог времена. Желим да учиним по вољи тим далековидим научницима.”

„Немезис… зар не постоји богиња у грчкој митологији са тим именом? И то зла богиња?”

„Богиња одмазде, праведне освете, казне. Ушла је у језик као вишезначна реч. Проверила сам у компјутеру. Означио ју је као 'архаичну' реч.”

„А зашто су ти твоји давни истомишљеници неку непостојећу звезду назвали тим именом, Немезис?”

„Мислим да је посреди било нешто у вези са кометним облаком. Повремено би Немезис, током свог обиласка око Сунца, пролазила кроз кометни облак и индуковала космичке ударе који би уништавали знатан део живота на Земљи, сваких двадесет шест милиона година.”

„Стварно?” Пит очигледно беше задивљен.

„У ствари, не. Та хипотеза је била одбачена, али је име остало. И хоћу да остане заувек. И хоћу да се зна да сам јој ја дала име.”

„То ти обећавам, Евгенија. То јесте твоје откриће — и то ће ући у анале. Када, напокон, човечанство сазна за Област Немезис — назовимо је тако — знаће ко ју је, и како, први открио. Твоја звезда, твоја Немезис, биће прва звезда, поред Сунца, која је обасјала људску расу. И несумњиво прва звезда која обасјава људску цивилизацију потеклу однекуд другде.”

Пит је посматрао како Инсиња одлази. Осећао је нарастајуће самопоуздање. Одлично. То што ју је пустио да звезди да име, то је, дословце, мајсторски потез. Наравно да ће, једног дана, хтети да оде на „своју” звезду. Биће јој у интересу да се на њеној звезди зачне логична и сређена цивилизација. Цивилизација којој ће сви завидети, широм Галаксије.

И онда, понесен визијом своје златне будућности, одједном осети како се трачак ужаса увлачи у ту визију, трачак који је његовом уму био готово непознат и стран.

Зашто баш Немезис? Зашто баш то име, име богиње одмазде?

Као да је то име носило у себи неки опаки „омен”.


МАЈКА


6


Било је време вечере и Инсиња беше усред једног од својих расположења током којих се помало прибојавала своје кћери.

Та расположења бејаху нешто наглашенија у последње време, а зашто је било тако — није знала. Можда услед тога што је Марлена постала изразито ћутљива, повучена, као да се непрестано бавила мислима сувише сложеним да би се изрекле.

И, понекад, осећање немира и страха ступало би заједно са осећањем кривице: кривице услед недостатка мајчинског стрпљења према девојчици; кривице услед осећања јасне свести о девојчиним изразитим физичким недостацима. Марлена свакако није наследила ништа од пријатног изгледа своје мајке, или нешто од свог неуобичајено згодног оца.

Марлена је била мајушна и одбојна. Једина реч која се савршено уклапала у карактер Инсињине сироте кћерке.

И, наравно, сирота. Придев који јој се, малте не, непрестано наметао у свести, у тој мери да је морала да се контролише да јој не излети и на уста.

Мајушна и одбојна. Попуњена, али не и дебела, то је била Марлена. Ничега очаравајућег у њој. Њена коса била је тамносмеђа, подужа, равна. Нос помало боћкаст; усне су јој се сасвим благо кривиле наниже у угловима; брада мала, а опште држање пасивно и окренуто према себи.

Биле су ту, додуше, њене очи, велике и блиставо тамне, правилне, мрке обрве које су се над њима надвијале и дуге трепавице које готово да су изгледале вештачке. Ипак, очи нису могле да надокнаде све остало — колико год опчињујуће да су биле у одређеним тренуцима.

Инсињи беше јасно, још од Марленине пете године, да ће њена кћер, својим физичким изгледом, тешко привући било ког мушкарца, што је, како су године промицале, постајало све очигледније.

Оринел ју је, додуше, раније чежњиво погледавао, пре но што је постала тинејџерка, очигледно импресиониран њеном бриљантном интелигенцијом и готово тренутним разумевањем ствари. А Марлена се у његовом присуству понашала срамежљиво и благонаклоно, као да је наслућивала да има нешто у тој ствари која се зове „дечко” што јој се чини драгим, али без сазнања шта би то могло бити.

Инсињи је изгледало да је Марлена, током последњих неколико година, коначно схватила шта значи то — „дечко”. Њено неуморно читање књига и гледање филмова, претешких за њен узраст, ако не већ и за интелект, без сумње је допринело томе. Али и Оринел беше одрастао, његови хормони су прорадили и донели промене. Дечје игре више нису спадале у ред ствари њему потребних.

И за столом за обедовање, те вечери, Инсиња упита: „Јеси ли лепо провела дан, душо?”

„Па, био је то обичан дан. Оринел је дошао да ме тражи и вероватно ти је рекао. Извини што си морала да ме јуриш унаоколо.”

Инсиња уздахну. „Али Марлена, не могу да се отмем помисли да си, понекад, тако несрећна. Није ли природно да се бринем? Сувише времена проводиш сама.”

„Волим да будем сама.”

„Нисам сасвим сигурна у то. Не изгледаш задовољна када си сама. Има пуно људи који би се радо дружили с тобом, ако им то само допустиш. Оринел ти је пријатељ.”

„Бивши. Сада га интересују други. То је данас било тако очигледно. Разбеснео ме је. Све време мисли само на Долорету.”

„Па, не можеш га кривити због тога”, примети Инсиња. „На крају, вршњаци су.”

„Само по годишту”, одврати Марлена. „Каква тикветина!”

„Годиште је врло битно у том узрасту.”

„То се по њему и види. И он је тикван. Што више трабуња о Долорети и шуња се око ње, то постаје све тупљи. То се баш види.”

„Али наставиће он да сазрева. А када још мало одрасте, Марлена, можда ће схватити да физички изглед није најбитнија ствар у животу. А и ти ћеш порасти, знаш…”

Марлена стаде начас да испитивачки посматра мајку, а онда рече: „Ма хајде, мама. Ни сама не верујеш у оно што желиш да ми дочараш. Ни секунда не верујеш у то.”

Инсиња се зарумене. Одједном је схватила да Марлена уопште не нагађа. Она зна — али, како? Инсиња беше покушала да своју примедбу изложи што је могуће безболније, да се сама уживи у оно о чему говори. Но, Марлена ју је прочитала без проблема. И то није било први пут. Инсиња је стога почела да верује да Марлена одмерава изразе, оклевања, покрете и да увек успева да сазна оно што бисте хтели да сакријете од ње. И то је појачало њен страх од тог детета. Стварно не желите да будете нечије прозирно стакло.

Шта је то било, на пример, што је Инсиња наговестила, а што је Марлену навело да верује како ће Земљу снаћи уништење? То мора да се расчисти.

Инсиња се одједном осети страховито уморном. Ако није могла да обмане своју кћер, зашто би уопште покушавала? Стога рече: „Хајде, душо, да говоримо сасвим отворено. Шта ти, заправо, желиш?”

„Видим да збиља желиш да знаш, стога ћу ти рећи”, одврати Марлена. „Желим да одем.”

„Да одеш?” Инсиња није схватала смисао веома једноставног израза који је девојчица употребила. „Где то мислиш да одеш?”

„Ротор није цео свет, мајко.”

„Наравно да није. Али нема ничега у пречнику од две светлосне године око нас.”

„Није тако, мајко. Само две хиљаде километара одавде налази се Еритро.”

„То се тешко може рачунати. Тамо не би могла да живиш.”

„Али има људи који тамо живе.”

„Да, али под Куполом. Групица научника и инжењера који обављају нужан истраживачки посао. Купола је знатно мања него Ротор. Ако се овде осећаш спутаном, како би ти тек било тамо?”

„Ван Куполе на Еритру постоји цео један свет. Једног дана ће људи настанити читаву планету.”

„Можда. Али то нипошто није сигурно.”

„Напротив, мислим да је то врло извесно.”

„Чак и да је тако, за то су потребна столећа.”

„Али то мора једном почети. Зашто ја не могу да будем део тог почетка?”

„Марлена, постајеш смешна. Овде имаш врло удобан дом. Када си почела да размишљаш о томе?”

Марлена стисну усне. „Нисам сигурна. Пре неколико месеци, али, сада се погоршало. Једноставно, не могу више да издржим овде, на Ротору.”

Инсиња се намршти на своју кћер, помисливши: осећа да је изгубила Оринела, срце јој је заувек сломљено, отићи ће и казнити га на тај начин. Послаће себе у изгнанство на пусти свет, а он ће жалити за њом…

Да, то је било сасвим могуће решење. Сетила се себе са петнаест година. Млада срца су тако осетљива — најмањи дрхтај је за њих огроман потрес. Мало им, додуше, треба да се поврате, али покушај то да објасниш једној пубертетлијки! Петнаест година. То је касније, касније него…

Не, нема смисла размишљати о томе.

„Шта те то толико привлачи ка Еритру, Марлена?”

„Не знам. То је велики свет. Није ли природно желети један свет велики као…” Оклевала је, пре него што је додала „…као Земља?” Једва је то изговорила.

„Као Земља?” понови Инсиња са жестином. „Никада ниси била тамо. Не знаш ништа о Земљи!”

„Видела сам пуно тога, мајко. Библиотеке су препуне филмова о Земљи.”

(Заиста, тако је. Пит већ дуже говори како би те филмове, у најмању руку, требало пробрати, ако не већ сасвим уништити. Он мисли да одлазак из Сунчевог система збиља мора бити одлазак. Зашто задржавати тај вештачки романтизам и сентимент у вези са Земљом? Инсиња се жестоко противила, али сада као да је увиђала на шта, заправо, Пит мисли.)

„Марлена, не можеш судити по тим филмовима… Они идеализују ствари. Најчешће је реч о далекој прошлости, када је стање на Земљи било боље, а и тада није било тако добро као што филмови желе да прикажу.”

„Нека је чак и тако.”

„Е, не може тако. Знаш ли на шта личи Земља? Тамо је неописива збрка. Зато су је људи и напуштали, да би оснивали Насеобине. Из тог огромног, одвратног света одлазили су и стварали мале, цивилизоване Насеобине. Нико није ишао у супротном смеру.”

„Милијарде људи и дан-данас живе на Земљи.”

„Зато она и представља такав лом. А и они који су преостали одлазе убрзаним темпом. Зато и има толико Насеобина и зато су оне мале да прихвате све. Због тога смо и ми, душо, напустили Сунчев систем и стигли овако далеко.”

Марлена спусти глас. „Отац је био Земљанин. Он није напустио Земљу, иако је имао ту могућност.”

„Не, остао је. Остао је тамо.” Инсиња се намршти, покушавајући да не промени тон.

„Зашто, мајко?”

„Хајде, Марлена, о томе смо већ говориле. Много је људи остало. Нису желели да напусте своја огњишта. Готово свака породица на Ротору има чланове који су остали на Земљи. То добро знаш. Желиш ли да се вратиш на Земљу? Је ли то оно што хоћеш?”

„Не, мајко. Није то у питању.”

„Чак и да то збиља желиш, удаљена си две светлосне године које не можеш прелетети. Толико ваљда разумеш.”

„Наравно да разумем. Само сам хтела да кажем да овде, пред носом, имамо још једну Земљу. Еритро. Тамо хоћу да идем. Тамо жудим да одем.”

Инсиња није успела да оћути, иако је готово са ужасом саслушала сваку своју реч коју је изговорила. „Значи, и ти хоћеш да ме оставиш, као и твој отац?”

Марлена се трже, али не устукну. „Је ли доиста тачно, мајко, да те је отац оставио? Можда би се другачије завршило да си се ти другачије понашала.” А онда додаде, смирено, као да оглашава да је завршила са вечером. „Ти си га, мајко, отерала, није ли тако?”


ОТАЦ


7


Чудно — можда чак и глупо — како је још била у стању да мучи саму себе таквим мислима — присећањима на време од пре четрнаест година.

Крајл је био висок око метар и осамдесет, на Ротору, где је просечна висина мушкараца износила нешто испод метар и седамдесет. Као и у случају Јануса Пита, то му је давало ауру командујуће супериорности и снаге, која је остала чак и пошто је Инсиња схватила, иако то себи није признавала, да се на ту снагу не може ослонити.

Крајлове црте лица беху оштре; истакнут нос и јагодице, јака брада — што му је све придавало израз дивљачности и изгладнелости. Све је код њега било наглашено мужевно. Готово да је могла да нањуши ту мужевност, када га је први пут срела, и, наравно, била потпуно оборена с ногу.

Инсиња је била таман пред дипломским испитом из астрономије. Завршавала је своју студију о Земљи, размишљала о скором повратку на Ротор и конкурсу за радно место у оквиру пројекта Даљинске сонде. Опчињавале су је те широке могућности и предности које је Даљиска сонда у себи садржала. (Тада није ни слутила да ће она сама доћи до много капиталнијег открића).

Онда је срела Крајла, и, сва зркана, осетила како се до ушију заљубљује у тог Земљанина. Земљанин! Била је спремна да преко ноћи одбаци сву своју будућу блиставу каријеру, спремна да са њим остане на Земљи, само да би га имала крај себе.

Сећала се и његовог зачуђеног погледа. „Да останеш овде, са мном? Радије ћу поћи с тобом на Ротор.” Не, Инсиња није ни помишљала да би он био у стању да остави свој свет због ње.

Како је Крајлу пошло за руком да добије роторску улазну визу, Инсиња никада није сазнала.

Имиграционе власти биле су строге. Када би било која Насеобина достигла популацију коју може комотно да издржава, зауставила би даље усељавање. Прво, јер за нове људе није било места; и даље, свака се за себе трудила, и то очајнички, да одржи подношљиву еколошку равнотежу. Људи којима би имиграција ипак, из разних важних разлога, била дозвољена — са Земље, или са других Насеобина — морали би бити подвргнути детаљним деконтаминационим процесима, затим би проводили одређено време у карантину — и, наравно, власти су их могле послати натраг чим би то нашле за сходно.

Но, Крајл, Земљанин, био је ту. Жалио јој се, једном, на тај одуран период деконтаминације, а она је, потајно, ликовала због његове упорности. Очито је било да му је врло стало до ње, чим беше пристао на таква малтретирања.

А ипак, у тренуцима када би њен супруг постајао изразито повучен у себе и расејан, питала се — шта га је, заправо, довело на Ротор? Можда она сама и није била толико битна — можда му је главни мотив био бег са Земље. Није ли он, можда, злочинац у бекству? Или, има убице на врату? Можда се отарасио жене које се заситио? Инсиња се никада није довољно одважила да га запита.

А он, сам од себе, није говорио.

Чак и када му је коначно било дозвољено да крочи на Ротор, постављало се питање колико дуго ће моћи ту и да остане. У случају да му Имиграциони биро додели роторијанско држављанство, могао би остати заувек. Но, никаквих изгледа који би ишли томе у прилог није било.

Инсиња је напокон открила зашто; наравно, Крајл Фишер никада не може бити одвише симпатичан и омиљен међу људима на Ротору. За њу је његово земаљско порекло носило у себи дах различитости, чак гламурозности. Ортодоксни Роторијанци довека би га, међутим, презирали као уљеза — чак и да добије држављанство — но, Инсиња је сву ту причу о свом супругу сматрала неодољиво, еротично узбудљивом. Била је спремна да се бори за њега, против целог света, док не победи или не падне мртва.

Када је Крајл коначно потражио посао који би му обезбедио примања и на основу којег би добио стан, Инсиња беше та која га је подсетила на то да ће његов брак са Роторијанком Имиграциони биро учинити много спремнијим да му додели држављанство. Крајл се нашао изненађеним, као да му то није раније пало на памет, а онда је изразио и своје задовољство. Беше то мало разочарање за Инсињу; било би романтичније да су се венчали из љубави, а не због његовог држављанства. Али ако тако мора бити, помислила је, онда…

И, тако, после неуобичајено дуге веридбе, што беше роторијанска традиција, напокон су се и венчали.

Живот се наставио, без много измена. Није био богзна како страствен љубавник, али, није то био ни пре брака. Поклањао јој је неку врсту одсутне, млаке пажње, и довољно повремених нежности да је држи срећном. Никада није био отворено груб или нељубазан; на крају крајева, он се беше одрекао свог света због ње и прошао кроз приличне непријатности да би био с њом. То му је ишло у прилог и Инсиња му је то и бројала у прилог.

Чак и као легитимни држављанин Ротора, што се дало средити непосредно по венчању, и даље је изазивао нерасположење околине. Инсињи је то било јасно — али се с тим помирила. Он, једноставно, није био рођени Роторијанац, а као досељенику многе интересантне активности на Ротору бејаху му недоступне. Инсиња чак није знала ни која му је струка, јер он никада није помињао ни ступањ завршеног школовања нити било шта слично. Међутим, није изгледао, нити се понашао, као неко необразован. Ничег лошег, мислила је Инсиња, нема у томе ако си и самоук. Осим тога, знала је да на Земљи не постоји обавезно високо образовање, као на Насеобинама.

Ипак, све ју је то мучило. Није марила што је Земљанин (лако се суочавала са колегама и пријатељима када би дошли на ту тему), али није знала како би се сама изборила са неуким Земљанином.

Но, нико никада није начинио неку опаску тим поводом, а он је стрпливо слушао појединости из њеног рада на Даљинској сонди. Она, разуме, никада није покушала да стави на пробу ниво његовог образовања тако што би се упустила у расправљање о техничким видовима посла. Понекад је умео да поставља питања, или да прокоментарише те ствари, што је она ценила, будући да је увек успевала да увери саму себе да су његова питања и коментари били паметни.

Фишер је радио на једној од фарми. Сасвим пристојан посао, чак прилично важан, али без икаквог друштвеног престижа. Није се жалио, нити фрктао због тога, али није исказивао ни задовољство ни уживање у свом послу. Но, одређен облак незадовољства као да је био његова уврежена, пратећа аура.

Стога је Инсиња и престала да му поставља питања попут: „И, шта има ново на послу, драги?”

У неколико наврата, с почетка, одговарао би јој мирно: „Ништа нарочито”. Уз благи израз досађивања.

Касније је и она сама престала да му препричава згоде из свог пословног живота. Чак је почела и да се нервира због тога, јер би и то, између осталог, доприносило његовој илузији да је њен посао неупоредиво битнији од његовог.

Била је свесна да су та страховања пре резултат њене, него његове несигурности. Фишер би је мирно слушао када би саму себе увукла у препричавање дневних догађаја са посла. Чак би понекад и упитао, са бледуњавом заинтересованошћу, понешто у вези са хиперпогоном, али Инсиња је о томе знала веома мало, или готово ништа.

Био је, међутим, заинтересован за роторијански политички живот, испољавајући при том типично земаљско нестрпљење према његовим ограниченим досезима. Инсиња се, пак, трудила да не показује било какве знаке незадовољства због тога.

Ипак, тишина се спуштала између њих двоје. Тек би понекад попричали о филму који су заједно гледали, или о друштвеним обавезама које су испуњавали. Тек мајушне промене у једноличности.

Није то значило несрећан живот. Једноставно, са колача се прешло на бели хлеб. Било је много горих ствари од белог хлеба.

Имало је то, чак, и својих предности. Када се ради на строго поверљивом послу, то значи дословно ни речи о послу. Колико је поверљивих људи ипак дошапнуло коју реч свом супружнику? Инсиња то није чинила, није долазила у искушење, јер ничега тајновитог није било у ономе што је радила.

Но, је ли западала у искушење по открићу звезде-суседа, када је цео случај означен као најстрожа тајна? Била би то најприроднија ствар — рећи свом супругу о открићу које ће њено име уврстити у историју астрономије док је света и века. Могла му је рећи и пре но што је рекла Питу. Могла је да утрчи у његове одаје и завришти: „Замисли!! Замисли!! Никада нећеш погодити!”

Али није то учинила. Сматрала је да Фишер уопште не би испољио заинтересованост. То што би му рекла препричао би можда својим колегама, фармерима, или радницима, али са њом о томе не би говорио.

Стога, ништа му није казала о Немезис и то јој није тешко падало. Случај је за њих двоје био стављен ад ацта, није уопште постојао, све до тог одурног дана када се њихов брак окончао.


8


Када је она безрезервно и сасвим прешла на Питову страну?

Инсиња се, испрва, гнушала помисли да откриће звезде-суседа мора остати тајна. Отворено је зазирала од тога да се оде из Сунчевог система у правцу чији је циљ био крајње магловит. За њу је изградња цивилизације по одабиру, недоступне свима, била етички нечасна.

Јавно се није бунила, уважавајући захтеве безбедности насеобине; но, била је решена да се Питу супротстави у четири ока — и то снагом аргумената, о којима би претходно темељито промислила, тако да су они били сасвим поуздани и необориви. Али, без обзира на то, до овог сучељавања никада није дошло.

Пит је увек — увек — стицао иницијативу.

Још давно јој је рекао: „Присети се, Евгенија, да си звезду-суседа открила мање-више случајно. Неко од твојих колега могао би то, сасвим независно, учинити на исти начин.”

„Мала је вероватноћа…” почела је.

„Не, Евгенија, не желимо да зависимо од вероватноће. Желимо да будемо сигурни. Постараћеш се да нико не посматра у том правцу, да нико не дође у посед твојих прорачуна, да нико не открије постојање и положај Немезис.”

„Откуд ја то могу?”

„Ох, врло лако. Говорио сам са Начелником. Сада си генерални шеф свих истраживања у вези са Даљинском сондом.”

„Али то би значило да узнапредујем…”

„Да. У одговорности, друштвеном статусу, примањима. Имаш ли примедбе на било коју од те три ставке?”

„Ни на једну”, одвратила је, осећајући како јој срце јаче лупа.

„Сигуран сам да ћеш посао главног астронома обављати више него добро. Водићеш рачуна о томе да се посао одвија по највишим стандардима квалитета, под условом да нема никакве везе са Немезис.”

„Али, Јанусе, то не може вечито остати тајна!”

„И неће. Када се једном отиснемо из Сунчевог система, сви ће знати све. До тада, што је мање могуће упућених — и што касније.”

Хтела је да настави да приговара, али, унапређење ју је спречило у томе.

Другом приликом, Пит ју је упитао: „А шта ћемо са твојим мужем?”

„Шта је са њим?” Одмах се накострешила.

„Колико знам, он је Земљанин.”

„Пореклом је са Земље, али је држављанин Ротора”, процеди Инсиња.

„Претпостављам да му ниси зуцнула ништа у вези са Немезис?

„Апсолутно ништа.”

„А је ли ти тај твој муж икада рекао због чега је напустио Земљу и тако жустро радио на томе да добије наше држављанство?”

„Не, није. Нисам га ни питала.”

„Али понекад размишљаш о томе, зар не?”

Оклевала је, па потом признала: „Да, понекад.”

„Можда би требало да ти кажем”, примети Пит, уз осмех.

И, доиста, рекао јој је, мало по мало. Никада превише. Никада то није била поплава, већ, као да је делимично доливао воду у чашу. То ју је извукло из чауре. Живот на Ротору условљавао је да се ствари углавном посматрају само на роторијански начин.

Но, благодарећи Питу, ономе што јој је рекао, филмовима које јој је сугерисао да погледа, постајала је свесна Земље, њених милијарди житеља, општег гладовања и насиља, дроге и застрањивања. Доживљавала је Земљу као легло беде, нешто од чега треба побећи што пре. Више се није двоумила поводом правих разлога Крајловог одласка. Чудило ју је, међутим, зашто се тако мало Земљана иселило.

Ни на Насеобинама није било много боље. Уочавала је како се људи затварају, како све слабије међусобно опште. Ниједна Насеобина није желела ништа страног порекла — ниједан примерак флоре или фауне. Роба је успорено циркулисала, преношена потпуно аутоматизованим превозним средствима и у брижљиво стерилисаним контејнерима.

Насеобине су се међусобно гложиле и мрзеле. Насеобине у Марсовом појасу бејаху можда и понајгоре. Тек су се оне у астероидном појасу још слободно множиле, али су и оне са подозрењем гледале на унутрашње Насеобине.

Инсиња се све више слагала са Питом. Штавише, постајала је заговорник напуштања беде, као и зачињања новог система светова где ће се патње избрисати. Нови почетак, нове могућности.

А онда је открила да је беба на путу и њен ентузијазам је спалснуо. Ризиковати свој живот, и Крајлов, на том дугом путовању било је још подношљиво. Али беба, дете…

Пит је био неуништив. Честитао јој је. „Дете ће бити рођено овде и имаћеш сасвим мало времена да се привикнеш на новонасталу ситуацију. Проћи ће још годину и по дана пре но што будемо спремни за полазак. Дотле ћеш већ схватити колико си срећна што не мораш дуже да чекаш. Дете се неће сећати беде уништене планете и непоправљиво подељеног становништва. Знаће само за нови свет, разумевање и попустљивост. Срећно дете. Дете провиђења. Моја деца су већ одрасла, већ формирана.”

И Инсиња је поново поверовала. Када се Марлена коначно родила, она је збиља почела да бива нестрпљива, да се боји да ће, пре поласка, њено дете остати довека обележено и заражено промашајем по имену Сунчев систем.

У то време је била у потпуности на Питовој страни.

На њено велико олакшање, Фишер беше задовољан својом кћерком. Није се, искрено, надала да ће он бити богзна какав отац. Ипак, посветио се детету и преузео на себе све обавезе око подизања девојчице. Чак је понекад изгледао збиља срећан.

Одједном, некако у време када се ближио Марленин први рођендан, појавише се говоркања, кроз цео Сунчев систем, како Ротор намерава да оде. То је одмах проузроковало и политичку кризу и Пит, који је све крупнијим корацима хитао ка месту Начелника, одлично се забављао.

„Могу само да нас мрзе”, говорио је. „Немају начина да нас зауставе и сви ти повици о нелојалности, са њиховим објашњењима 'шовинизма у Сунчевом систему', само ће их одвратити од тога да сами изучавају хиперпогон. А то нам може само користити.”

„Али, Јанусе, како је процурило у јавност?” питала је Инсиња.

„За то сам се сам постарао”, осмехнуо се он. „У овом тренутку немам ништа против да се зна да одлазимо, докле год не знају куда одлазимо. На крају крајева, тешко да бисмо то могли и сакрити у овом тренутку. Мораћемо да спроведемо референдум и чим роторијански народ сазна за одлазак, сазнаће сви.”

„Референдум?”

„Наравно. Размисли. Не можемо се бактати са гомилом народа који се или плаши, или је сувише слаб према прапостојбини. Тако никада нећемо успети. Желимо само оне који су спремни да пођу, који, чак, жуде да пођу.”

Био је потпуно у праву. Кампања је одмах почела и то што су вести раније процуриле ублажило је оштрину реакције ван Ротора — а и на њему самом.

Неки Роторијанци били су одушевљени предлогом; неки су се плашили.

„Па то је право лудило”, грмео је Фишер.

„Мора бити тако”, одвратила је Инсиња опрезно.

„Зашто? Нема потребе лутати међу звездама. Где бисмо завршили? Тамо нема ничега.”

„Тамо су милијарде звезда.”

„А колико планета? Не знамо колико тамо има настањивих планета и има ли их уопште. Овај систем, Сунчев систем, једини је дом за који знамо.”

„Истраживање је у крви људских бића”. Била је то једна од уобичајених Питових фраза.

„То је романтична бесмислица. Шта мислите, да ће људи гласати у прилог томе да се одвоје од човечанства и да их прогута свемир?”

„По мом мишљењу, Крајле”, примети Инсиња, „расположење на Ротору углавном иде у прилог томе.”

„То је само пропаганда владе. Мислиш да ће људи гласати да оставе Земљу? Сунце? Никада! Ако до тога дође, нас троје се враћамо на Земљу.”

Осетила је како јој се срце стеже. „О, не. Желиш ли све те ветрове, мећаве, олује, како год да их зовеш? Хоћеш ли лед и воду који падају са неба и ваздух што ти шишти око ушију?”

Он диже обрве. „Није то тако страшно. Олује наступају повремено, али се дају предупредити. Заправо, забавне су — ако нису сувише страшне. Све је то занимљиво — буде мало хладно, па мало врућина, мало провала облака — то ствара разноликост. Држи те у животу. Осим тога, помисли на националне кухиње…”

„Кухиње? Како можеш? Толики људи гладују. Увек им шаљемо добровољну помоћ.”

„Неки људи гладују. Не сви.”

„Не очекујеш, ваљда, да Марлена живи под таквим околностима?”

„Милијарде деце су тамо.”

„Моје дете неће бити међу њима”, одсече Инсиња.

Све је наде сада полагала у Марлену. Било јој је десет месеци, имала је по два зубића горе и доле, могла је да стоји усправно, грчевито се при том држећи за оградицу кревета, и гледала је на свет око себе тим својим радозналим, бистрим очима.

Фишер је био недвосмислено заљубљен у своју нелепу кћер. Више него икад, заправо. Када је није љуљашкао, гледао би нетремице у њене дивне очи. Била му је све и сва и чинило се да му она надокнађује све што није имао.

Сигурно да Фишер не би отишао на Земљу ако би то значило и његов растанак са Марленом. Инсиња није била сигурна какав би му избор био да је она сама у питању, али Марлена ће превагнути.

Да ли је било баш тако?


9


Дан после Референдума, Еугенија Инсиња затече Фишера бледог од беса. „Намештаљка!” сиктао је.

„Шшш! Пробудићеш бебу.”

За тренутак, на лицу му се појави гримаса, али стишао се.

Инсиња се и сама смири и рече тихо: „Људи желе да иду, око тога више не треба правити питање.”

„Јеси ли и ти гласала за одлазак?”

Размишљала је. Нема смисла да га лаже. Била је врло јасна по том питању. „Да, јесам”, одговорила је.

„Претпостављам да те је Пит на то навео”, рече он.

То ју је изненадило. „Не! Способна сам да сама одлучујем.”

„Али вас двоје…” излете му одједном.

Осетила је како јој притисак намах скаче. „Шта хоћеш тиме да кажеш?” љутито је прошиштала. Неће је, ваљда, оптужити за неверство?

„Тај — тај политичар. Гази преко лешева да би постао Начелник. Сви то знају. А и ти планираш да градиш каријеру заједно с њим. Политичка лојалност ће ти бити од помоћи, зар не?”

„Куда би ме то одвело? Уопште не стремим томе. Астроном сам, нисам политичар.”

„Унапређена си, зар не? Извучена си испред старијих и искуснијих.”

„Захваљујући мукотрпном раду, верујем.” (Како да се сада одбрани кад не сме да му каже истину?)

„Да, знам да би волела да верујеш да је тако. Али то је Питово дело.”

Инсиња дубоко уздахну. „Куда нас води овај разговор?”

„Слушај ме добро.” Говорио је тихим гласом, откад га је Инсиња упозорила да Марлена спава. „Не могу да верујем да читава једна Насеобина жели да ризикује путовање под хиперпогоном. Откуд знаш шта се све може десити? Да ли ствар, уопште, функционише? Могло би нас све побити!”

„Даљинска сонда показала се успешном.”

„Је ли било живих бића на њој? Ако није, откуд знате како жива бића реагују на хиперпогон? Шта уопште знаш о хиперпогону?”

„Ништа.”

„А зашто? Радиш управо тамо, горе у лабораторији. Не радиш на фарми, као ја.”

(Љубоморан је, помисли Инсиња). „Кад кажеш 'лабораторија'„, одврати она, „испада као да сви седимо претрпани у истој просторији. Већ сам ти рекла. Ја сам астроном и не знам ништа о хиперпогону.”

„Хоћеш рећи да ти Пит никада ништа не говори о томе?”

„О хиперпогону? Ни он сам не зна ништа о њему.”

„Значи, нико не зна?”

„Не буди смешан. Стручњаци знају. Хајде, Крајле. Има оних који треба да знају, и они знају. Други не.”

„Значи, за све, осим за групицу стручњака, то је непознаница.”

„Баш тако.”

„Онда ти не знаш, нити можеш знати, да ли је хиперпогон довољно безбедан. Како, онда, можеш претпостављати да је њима то познато?”

„Верујем да су обавили све провере…”

„Ти верујеш!”

„Верујем с разлогом. Кажу да је хиперпогон сасвим безбедан.”

„А они, наравно, немају обичај да лажу.”

„Али и они иду. Осим тога, сигурна сам да су обавили све провере.”

Гледао ју је, сужених очију. „Сада си, одједном, тако сигурна. Даљинска сонда је твоје дело. Да ли је на њој било живих бића?”

„Нисам радила на практичном делу пројекта. Мени је у део пало прикупљање астрономских података.”

„Не одговараш ми на питање.”

Инсиња одједном изгуби стрпљење. „Слушај, нисам расположена да ме окрећеш на ражњу. Осим тога, узнемирио си дете. И ја имам неколико питања за тебе. Шта ти планираш? Идеш ли и ти?”

„Не морам. Према Референдуму, сви који неће да иду, неће бити приморани.”

„Знам да не мораш, али, хоћеш ли ићи? Надам се да нећеш да растураш породицу?”

Покушала је да себи истера осмех на лице, али деловало је прилично неуверљиво.

Мрачно и тихо, Фишер одговори: „Не желим да остављам Сунчев систем.”

„Радије би оставио мене? И Марлену?”

„Зашто бих морао оставити Марлену? Чак и ако ти хоћеш да се ломаташ по свемиру, зашто ризикујеш детињи живот?”

„Ако ја идем, иде и Марлена”, одврати она суво. „Боље да то утувиш у главу, Крајле. Где би је, уосталом, ти одвео? На неку полудовршену астероидну Насеобину?”

„Наравно да не. Са Земље сам — и могу се тамо вратити ако зажелим.”

„Натраг, на умирућу планету? Супер!”

„Остало јој је још подоста година, уверавам те.”

„Што си је онда остављао?”

„Мислио сам да бих могао да направим нешто од свог живота. Нисам знао да доћи на Ротор значи узети карту без повратка — никуд.”

„Не баш никуд”, прасну Инсиња и из ње провали потискивани бес. „Када би знао где идемо, не би био тако спреман да се вратиш назад.”

„Зашто? Где то Ротор иде?”

„Према звездама.”

„У заборав.”

Стајали су и гледали се. Марлена отвори очи и огласи се. Фишер скрену поглед ка беби и нежнијим гласом рече: „Евгенија, не морамо се растурати. Не желим да напустим Марлену. Ни тебе. Пођи са мном.”

„На Земљу?”

„Да. Зашто да не? Имам тамо пријатеља, још и сада. Као моја породица, вас две нећете имати проблема да се уклопите. Земља не мари много за 'еколошку равнотежу'. Бићемо тамо на великој, великој планети. А не на малом, смрдљивом мехуру усред свемира.”

„Земља је мехур — и то неподношљиво смрдљив. Не, никад.”

„Остави ми, онда, Марлену. Ако мислиш да је путовање, за тебе, вредно ризика, будући да си астроном и хоћеш да изучаваш свемир, то је твоја ствар. Али беба треба да остане овде, у Сунчевом систему, на сигурном.”

„Сигурна, на Земљи? Смешан си. Значи, све ово само због тога? Да ми узмеш дете?”

„То је наше дете.”

„Моје дете! Ти одлазиш. Сместа. Ја тако желим, али нећеш ни такнути дете. Кажеш да познајем Пита. Да, познајем га. Могу те, захваљујући томе, послати на астероиде, хтео ти то или не. Онда, даље, сам тражи пут до твоје распадајуће Земље. Сада излази из мог стана и нађи где ћеш спавати пре но што те буду послали назад. Када ми јавиш где си, послаћу ти твоју приватну имовину. И немој мислити да се можеш вратити овамо. Тражићу обезбеђење.”

У тренутку док је то изговарала, срца препуног горчине, заиста је тако и мислила. Могла се с њим расправљати, свађати, преклињати га. Али није. Била је неумољива и одбацила га је.

И Фишер јесте отишао. И она му јесте послала имовину. И он јесте одбио да пође са Ротором. И био је прогнан. И она је претпостављала да се он јесте вратио на Земљу.

Отишао је заувек из њеног и Марлениног живота.

Отерала га је и он је отишао заувек.


ДАР


10


Инсиња је и даље седела, дубоко зачуђена над самом собом. Никада раније никоме није испричала ту причу, иако је живела с њом свакодневно током ових протеклих четрнаест година. Ни сањала није да ће је икада икоме испричати. Претпостављала је да ће је однети са собом у гроб.

Не због тога што је у њој било ичега срамотног — једноставно, била је сувише интимна.

А ево, управо ју је испричала — у детаље, и без оклевања — својој млађаној кћери, некоме кога је, до малочас, пре но што је отпочела причу, сматрала дететом — и то зачуђујуће безнадежним дететом.

А то исто дете посматрало ју је сада свечано, без иједног трептаја у тамним очима, мудрим, некако одраслим. Напокон, она се огласи: „Значи, ипак си га отерала, зар не мајко?”

„На неки начин, јесам. Била сам ван себе од беса. Хтео је да те одведе. На Земљу.” Заћутала је за тренутак, а онда подозриво упита: „Разумеш ли?”

„Јеси ли ме толико желела?” упита Марлена.

„Наравно”, одврати готово огорчено Инсиња. Но, за тенутак, замисли се, пред тим очима. Да ли ју је збиља желела?

Ипак је, мирно, додала: „Наравно. Зашто те не бих желела?”

Марлена заклима главом, зловољног израза лица. „Чини ми се да нисам могла бити богзна како пријатна беба. Можда ме је он желео. Ниси ли, можда, била несрећна јер ме је он желео више него ти? Јеси ли ме задржала уз себе због тога што ме је он желео?”

„Ужасно је то што говориш. Уопште није тако”, одврати Инсиња, мада појма није имала да ли је тако или није. Никакву утеху није могла да нађе у разговору са Марленом о овим стварима. Штавише, Марлена као да беше сасвим усавршила свој метод, како да рије под кожом сабеседника. Инсиња је то још одавно приметила, мада је то приписивала испадима једног несрећног детета. Међутим, почело је то да се дешава све чешће и чешће, чак и да се погоршава: као да Марлена бесомучно и намерно рије скалпелом.

„Марлена, на основу чега сматраш да сам ја отерала твог оца?” упита Инсиња. „Никада ти ништа нисам поменула, нити ти дала повода да тако мислиш, зар не?”

„Мајко, понекад стварно ни сама нисам свесна одакле ми то долази у свест. Понекад, на пример, поменеш оца, у разговору са мном, или с неким другим, и увек звучиш као да дубоко жалиш, као да је то нешто што би поново, боље, урадила.”

„Збиља? Немам тај утисак.”

„И, мало по мало, долазим до закључака, они постају јаснији. То како говориш, изгледаш…”

Инсиња је напето зурила у своју кћер, а онда, одједном, упита: „На шта сада мислим?”

Марлена готово одскочи, а онда се пригушено закикота. Никада се није гласно смејала и тај потиснути кикот било је највише што је себи допуштала. „Ах, то је лако”, одговори она. „Ти мислиш да ја знам шта мислиш, али, грешиш. Ја не читам мисли. Ја само изводим закључке на основу речи, звукова, израза и покрета. Људи, једноставно, не умеју да скривају оно што мисле да је код њих добро скривено. А ја их већ тако дуго посматрам.”

„Зашто? Мислим, одакле ти та потреба да посматраш људе?”

„Зато што су ме, док сам била дете, сви лагали. Сви су ми говорили како сам 'слатка'. Или би то теби говорили, преда мном. И увек су имали онај исти гипсани израз на лицу који је говорио: 'Ма, уопште није тако'. Али нико није могао да ме превари. С почетка нисам могла да верујем да ни сами нису свесни свог израза, а онда сам помислила: 'Па добро, можда им је лакше да верују да говоре истину'.”

Марлена за часак застаде, а онда се одједном обруши на мајку: „Зашто ниси рекла оцу куда ће Ротор отићи?”

„Нисам могла. Није то била само моја тајна.”

„Да си му рекла, можда би и он пошао с нама.”

„Не. Не би.” Инсиња одлучно заврте главом. „Већ је био одлучио да се врати на Земљу.”

„Али да си му рекла, мајко. Начелник Пит га не би пустио да оде, зар не? Тада би отац превише знао.”

„Пит тада још није био Начелник”, одврати Инсиња са одсутном незаинтересованошћу, а онда жучно додаде: „Не бих га желела под таквим условима. А ни ти.”

„Не знам. Не знам како би било да је остао.”

„Али ја ти могу рећи.” Инсиња је осећала како сва кључа. Сећања јој се вратише на њен последњи разговор са супругом и на тај њен последњи усклик, да оде, да мора да оде. Не, није погрешила. Није га желела уз себе као заточеника, као присилног становника Ротора. Није га толико волела. Додуше, није га толико ни мрзела.

Но, она брзо промени тему, не дозволившии да се ода изразом лица. „Оринел се озбиљно забринуо, данас по подне. Зашто си му рекла да ће Земља бити уништена? Дошао је к мени касније, због тога, и изгледао је врло потиштен.”

„Само је требало да му кажеш да не слуша то што прича једна клинка. И одмах би га смирила.”

Инсиња као да ово пречу. Можда је добра идеја не рећи ништа како би се избегла истина. „Стварно мислиш да ће Земља бити уништена?”

„Да, мислим. Понекад говориш о Земљи. Имаш обичај да кажеш: 'Јадна Земља'. Скоро увек кажеш 'јадна'.”

Инсиња је осећала како јој кожа гори од руменила. Није ваљда стварно говорила тако? „Па, што да не? Земља је пренасељена, исцрпљена, пуна мржње, глади, беде. Да, осећам сажаљење према њој, те зато и кажем 'јадна'.”

„Не, мајко, није то у питању. Када то кажеш…” Марлена учини покрет рукама као да посеже за нечим, што јој, ипак, некако измиче.

„Па, Марлена?”

„Сасвим јасно знам на шта мислим, али ми је тешко да то и искажем.”

„Покушај. Важно ми је да знам.”

„Начин на који то изговараш. Не могу да се отмем утиску да се осећаш кривом — као да је у питању твоја грешка.”

„Зашто? Шта мислиш да сам учинила?”

„Чула сам те једном док си била на осматрачници. Гледала си у Немезис и учинило ми се да и Немезис има везе с тим. Онда сам питала компјутер шта значи Немезис и он ми је одговорио. То значи нешто што немилосрдно уништава, нешто што жуди за одмаздом.”

„Да, али то није био разлог због кога је звезда добила то име”, готово повика Инсиња.

„Ти си јој дала то име”, примети Марлена мирно, неумољиво.

То, разуме се, више није била тајна. Инсиња је за то добила јавно признање, још откад су напустили Сунчев систем. И за откриће звезде и за њено именовање.

„Управо зато што сам је ја именовала, знам да то није био разлог.”

„А зашто се онда осећаш кривом, мајко?”

(Ћути, ћути, ако нећеш да признаш.)

„Откуд знаш да ће Земља бити уништена?” поново упита Инсиња, након краће тишине.

„Не знам. Али мислим да ти знаш, мајко.”

„Марлена, ово постаје разговор глувих. Хајде да то коначно рашчистимо. Оно што превасходно желим, јесте да ти утувим у главу да никоме више не причаш о томе — нити о свом оцу, нити о тој бесмислици око уништења Земље.”

„Ако тако хоћеш, у реду је. С тим што то није бесмислица.”

„Ја кажем да јесте. Узећемо то за бесмислицу.”

Марлена климну главом. „Идем мало да осматрам”, рече она, тобоже незаинтересовано. „Потом идем на спавање.”

„Добро.” Инсиња ју је ћутке гледала како одлази.

Крива, мислила је. Осећам се кривом. Пише ми на челу да се тако осећам. Свако ће то увидети.

Не, не свако. Само Марлена. Она има дар да то примети.

Марлена је морала имати нешто особито, како би надокнадила све друго што није имала. Интелигенција, напросто, није довољна. Стога је имала тај сјајан дар, да чита изразе, слуша интонације, и друге невидљиве таласе које емитује тело. Од ње није сигурна ни најдубља тајна.

Колико већ живи с том моћи? Опасном моћи? Када је тога постала свесна? Је ли то нешто што постаје све снажније како године одмичу? И зашто је дала маха својој моћи на вољу баш сада, зашто ју је припустила на светлост дана и употребила је да би потукла њу, своју мајку?

Да ли зато што ју је Оринел одбацио, коначно и неопозиво, с обзиром на оно шта је она видела у њему? Да ли зато сада удара жмурећи, на слепо?

Крива, мислила је Инсиња. Зашто се и не бих осећала кривом? Све је то моја грешка. Требало је да знам од почетка, од самог открића. Али нисам желела да знам.


ПРИСТУП


11


Од када је знала? Од тренутка када је звезда добила име, Немезис? Није, ваљда, осећала шта је звезда представљала и шта је значила, и није јој, ваљда, подсвесно дала име, у сагласности са њеним правим значењем?

На самом почетку, чин откривања звезде био је једино важан. Само су јој вечност, бесмртност, биле на памети. Била је то њена звезда, 'Инсињета', Чак је била у искушењу да је тако назове. Како је то само свечано звучало, чак и када је одбила ту варијанту, са варљивим осећањем скромности. И како би сада било неподношљиво да је својевремено упала у ту замку.

Онда је, после открића, дошао тај шок — Пит је захтевао тајност — а потом и то грозничаво припремање за Одлазак. (Хоће ли се то тако и звати, касније, у књигама историје? Одлазак? Са великим почетним словом?)

Онда, по Одласку, прошле су две године током којих је брод мирно и прорачунато скакао у хиперсвемир и искакао из њега — и та бескрајна прорачунавања у вези са хиперпогоном, услед чега су астрономске калкулације непрестано биле потребне — а она је, сама, била главни рачунџија. Колико је само труда отишло на прорачун густине и састава међузвездане материје…

И пуне четири године није стизала да темељитије размишља о Немезис. Али скоро да није било тренутка када о њој није размишљала.

Да ли је то било могуће? Или се, једноставно, скривала од онога што није желела да види? Није ли, заправо, стално бежала у сву ту тајновитост и усхићење које је лежало пред њом?

Онда је дошло време када је и последњи хиперсвемирски коридор остао за њима, када су стали да успоравају кроз праисконски пљусак водоникових атома, са којима су се сударали таквом брзином да су се ти атоми претварали у честице космичких зрака.

Обично свемирско возило то не би могло поднети, али Ротор је посебно за ту прилику био обложен нарочитим заштитним слојем који је апсорбовао ове честице.

Један стручњак ју је уверавао да ће пре или касније доћи доба када ће се у хиперсвемир улазити, а потом и из њега излазити нормалним брзинама. „Са освојеним хиперсвемиром”, говорио је он, „никакви нови револуционарни продори нису потребни. То онда постаје ствар технологије.”

Можда! Било је, међутим, и стручњака који се са тим нису слагали.

Инсиња је управо хитала да се сретне с Питом када јој се истина, коначно, указала у свој својој јасноћи. Током последње године налазио је мало времена за њу, али она је то разумела. Сви су постајали помало напети, сада када је спласнуло одушевљење проузроковано Одласком и када су схватили да ће се кроз неколико месеци наћи у суседству једне нове звезде. Ту ће се сусрести са непрестаним проблемом опстанка у близини чудног, црвеног патуљка — без икаквог јемства да ће пронаћи било какав прикладни планетни материјал који би им послужио као сировина, а камоли да ће тамо моћи да обитавају.

Јанус Пит више није изгледао као млад човек, иако му је коса и даље била тамна а лице неизборано. Протекле су само четири године откад му је први пут дошла са открићем Немезис. Његове очи беху сада пуне узнемирености, као да је сва радост нестала из њих, пошто су се све бриге нескривено показивале.

Био је изабран за Начелника. Можда је у томе лежало једно од изворишта његових тегоба, али ко би то знао? Инсиња никада не беше упознала праву моћ — и одговорност која иде с њом руку под руку — али је знала да човек у таквим ситуацијама неретко постаје мрзовољан.

Одсутно јој се насмешио. Били су приморани да буду блиски једно са другим у времену када своју тајну нису делили ни са ким. Једино су међусобно могли сасвим отворено да разговарају. Међутим, када је тајна постала јавна, по Одласку, као да су се поново удаљили једно од другог.

„Јанусе”, поче она, „има нешто што ме мучи, због чега морам да разговарам с тобом. У питању је Немезис.”

„Шта, има нешто ново? Немој ми рећи да си открила да је нема на месту где си мислила да ће бити! Ено је, тачно је на свом месту, удаљена мање од шеснаест милијарди километара. Може да се види.”

„Да, знам. Али када сам је открила први пут, са удаљености од преко две светлосне године, узела сам здраво за готово да је она Сунчев парњак, да заједно круже око истог гравитационог средишта. Два тако блиска тела готово да су морала бити гравитациони парњаци. То је деловало тако узбудљиво.”

„Па, добро. Зашто ствари повремено не би биле узбудљиве?”

„Зато што сада, на овој удаљености, постаје јасно да је она предалеко да би била парњак. Гравитационо међудејство Сунца и Немезис изузетно је слабо, толико слабо, заправо, да би гравитациони поремећаји других звезда можда могли довести до непостојаности њене орбите.”

„Али Немезис јесте на свом месту.”

„Да, и мање-више између нас и Алфе Кентаура.”

„Какве везе има с тим Алфа Кентаура?”

„Чињеница је да Немезис није много удаљенија од Алфе Кентаура него од Сунца. Заправо, подједнако је вероватно да је она 'парњак' Алфе Кентаура. Или, још вероватније, коме год систему да припада, присуство друге звезде сада изазива поремећаје у њеном кретању или је то већ учинило.”

Пит замишљено погледа Инсињу и лако задобова прстима по наслону своје наслоњаче. „Колико времена би било потребно да Немезис обиђе око Сунца — под претпоставком да је његов парњак?”

„Не знам. Морала бих да израчунам њену орбиту, што је, узгред, требало да учиним пре Одласка. Но, тада су ме обузимале толике друге ствари, па чак и сад — али, то није оправдање.”

„Покушај, одока.”

„Па”, поче Инсиња, „ако је посреди кружна орбита, Немезис би пун круг око Сунца начинила за преко педесет милиона година. Заправо, то ће бити круг око заједничког гравитационог средишта, при чему ће и Сунце начинити сличан круг. Линија која повезује две звезде увек ће пролазити кроз то средиште. С друге стране, уколико се Немезис креће изразито елиптичном орбитом и тренутно се налази на њеној најудаљенијој тачки — као што мора бити, јер би даље удаљавање значило да није Сунчев парњак — онда би превалила пун круг за свега двадесет пет милиона година.”

„Значи, када је прошли пут Немезис била на овом месту, мање-више између Алфе Кентаура и Сунца, Алфа Кентаура се морала налазити на осетно различитијем месту него сада. За двадесет пет до педесет милиона година Алфа Кентаура би драстично померила свој положај, зар не? За колико?

„За добар део светлосне године.”

„То би значило, заправо, да се Немезис сада први пут налази изложена дејству двеју звезда? До сада је мирно кружила?”

„Никако, Јанусе. Чак и ако занемариш Алфу Кентаура, ту су друге звезде. Можда је сада у питању једна одређена звезда; али мора да је постојала нека друга звазда на узнемирујућој близини, у неком тренутку у прошлости. Орбита Немезис једноставно није стабилна.”

„Па онда, шта тражи овде, у нашем суседству, уколико не кружи око Сумца?”

„Управо то”, одврати Инсиња.

„Шта хоћеш тиме да кажеш — 'управо то'?”

„Уколико кружи око Сунца, у односу на њега би се кретала брзином између осамдесет и стотину метара у секунди, већ у зависности од тога колика јој је маса. То је, за звезду, врло споро кретање, па би онда дуго изгледало да се налази на истом месту. Стога би такође дуго остала скривена иза облака, нарочито ако се облак, у односу на Сунце, креће у истом правцу. Уз тако споро кретање, и уз умањен, облаком пригушен сјај, није ни чудо да до недавно није била откривена. Како год било…” Евгенија нагло застаде.

Пит, који се чак није ни трудио да изгледа заинтересовано, уздахну и рече: „Могла би, полако, прећи на ствар.”

„Па, уколико се Немезис не налази на орбити око Сунца, у том случају она остварује сасвим независно кретање, односно креће се, у односу на Сунце, брзином од сто километара у секунду, хиљаду пута брже него да кружи око њега. Сада, додуше, јесте у нашој близини, али она наставља кретање, проћи ће поред Сунца и никада се неће вратити. Али исто тако, остаће иза облака, не мењајући значајније свој положај у овом погледу.”

„Зашто би било баш тако?”

„Постоји један начин да се она брзо креће, а да ипак изгледа да не мења свој положај на небу.”

„Немој ми само рећи да вибрира напред-назад.”

Инсиња стисну усне. „Молим те, немој правити вицеве, Јанусе. Ствар уопште није смешна. Немезис се, можда, са маленим одступањима, креће право ка Сунцу. Неће значајно одмаћи ни лево ни десно, што ће изгледати као да не мења положај, али, ићи ће право на нас. Право на Сунчев систем.”

Пит је зачуђено погледа. „Имаш ли доказа?”

„Још немам. Није било разлога да се узме Немезисин спектар, у време када је први пут била примећена. Тако нешто имало је смисла тек пошто сам уочила паралаксу, али ја то ипак нисам учинила. Ако се сећаш, ставио си ме на чело пројекта Даљинске сонде и рекао ми да одагнам било чију пажњу са Немезис. У то време нисам могла да извршим темељну спектралну анализу, а после Одласка — па, добро, нисам. Али сада ћу испитати ствар, буди сигуран.”

„Једно питање: зар не би Немезис, исто тако, изгледала непомично и у случају да се удаљава од Сунца? Изгледи су пола-пола, зар не?”

„То ће нам рећи спектрална анализа. Црвени помак спектралних линија значиће да се Немезис удаљава, а љубичасти да се приближава.”

„Али сада је прекасно. Ако анализираш њен спектар, он ће ти рећи да се Немезис примиче, јер ми се њој примичемо.”

„У овом тренутку не бих ни узела Немезисин спектар да га проучавам. Узела бих Сунчев. Уколико се Немезис приближава Сунцу, и Сунце се примиче Немезис, док наше кретање можемо занемарити. Осим тога, ионако успоравамо, а за месец-два кретаћемо се тако лагано да ни најмање нећемо реметити спектроскопске резултате.”

Пит је готово пола минута изгледао потпуно изгубљен у мислима, загледан у свој уредни радни сто, гладећи руком тастатуру компјутера. А онда рече, не дижући поглед: „Не. Таква посматрања су непотребна. Нећу да се више бринеш око тога, Евгенија. То, све у свему, не представља никакав проблем. Једноставно, заборави на то.”

Покрет његове руке значио је да треба да га напусти.


12


Инсиња кроз стиснуте ноздрве испусти звук налик на пиштање. „Како се усуђујеш, Јанусе? Како се усуђујеш?” прошишта она храпаво.

„Како се усуђујем — шта?” намршти се Пит.

„Како се усуђујеш да ми дајеш знак да одем као да сам какав докони компјутериста? Да ја нисам открила Немезис, сада не бисмо били овде. Ти не би био изабран за Начелника. Немезис је моја. Имам свој удео у њој.”

„Немезис није твоја. Она је Роторова. Молим те, иди сада и пусти ме да се посветим својим дневним обавезама.”

„Јанусе”, рече она подижући глас, „понављам ти да се Немезис, веома вероватно, примиче нашем Сунчевом систему.”

„А ја ти понављам да су изгледи за то и даље пола-пола. Но, чак и да си у праву, а подсећам те да то више није наш Сунчев систем — заправо, сада је њихов — немој ми причати да ће ударити у Сунце. Нећу ти поверовати. У својој готово пет милијарди година дугој историји, Сунце се никада није сударило са неком звездом — чак није ни промакло близу ичега сличног. Изгледи за судар, чак и у врло густим подручјима Галаксије, готово су безначајни. Можда нисам астроном, али толико знам.”

„Изгледи су само изгледи, Јанусе, не и извесности. Сасвим је замисливо, ма колико било невероватно, да се Немезис и Сунце сударе, премда признајем да је вероватноћа за то сасвим мала. Невоља је, међутим, у томе што ће блиско мимоилажење двеју звезда, чак и без сударања, бити кобно по Земљу.”

„Блиско мимоилажење… колико блиско?”

„Не знам. И то захтева бескрајне прорачуне.”

„У реду, онда. Предлажеш да се упустимо у невољу и обавимо потребна осматрања и прорачуне, и, рецимо, установимо да је ситуација по Сунчев систем крајње драматична. Шта онда? Да упозоримо Сунчев систем?”

„Али наравно! Какав други избор имамо?”

„А како да их упозоримо? Немамо могућности за хиперкомуникацију, а чак и да ми имамо, они немају систем за пријем хиперпорука. Уколико, пак, пошаљемо неку подсветлосну поруку — светлосну, микроталасну, емисују модулисаних неутрина — требало би готово две године да она стигне до Земље, под претпоставком да пошаљемо довољно снажан и довољно тачно усмерен сноп. А, чак и тада, како ћемо знати да је наша порука примљена? Уз то, уколико би се они уопште потрудили да нам одговоре, то би трајало још две године. И, шта би био коначан резултат упозорења? Морали бисмо да им одамо положај Немезис, будући да би открили одакле им стиже информација. Сва суштина наше тајности, сав план заснивања хомогене цивилизације у систему Немезис, без спољашњег мешања, све би то пало у воду.”

„Без обзира на цену, Јанусе, како уопште може да ти падне на ум да их не упозоримо?”

„Око чега се ти, заправо, бринеш? Чак и да се Немезис креће према Сунцу, колико би јој требало да стигне до Сунчевог система?”

„У суседство Сунца би могла доспети за пет хиљада година.”

Пит се завали у наслон своје столице. Изгледало је да се изврсно забавља. „Пет хиљада година. Само? Гледај, Евгенија. Пре два и по века, први човек је закорачио на Месец. Два и по века касније ево нас код најближе звезде. Где ћемо, овом брзином, стићи за наредна два и по века? На било коју звезду, где год пожелимо. А за пет хиљада година, за педесет векова, разудићемо се широм Галаксије, уколико нам се на путу не испрече други облици интелигентног живота. Достићи ћемо и друге Галаксије. За наредних пет хиљада година технологија ће толико узнапредовати, да ће се, ако се Сунчев систем збиља нађе у опасности, све Насеобине и свеколика планетна популација моћи отиснути у дубоки свемир, према другим звездама.”

Инсиња заврте главом. „Немој мислити, Јанусе, да ће технолошки напредак омогућити да се Сунчев систем испразни простим покретом руке. Преселити милијарде људи без хаоса и огромних губитака у људским животима захтевало би дуге припреме. Ако су у смртној опасности, пет хиљада година од овог часа, они то већ сада морају сазнати. Уопште није прерано да се отпочне са планирањима.”

„Имаш добро срце, Евгенија, па ћу ти понудити компромис. Рецимо да за своје настањивање овде одвојимо наредних сто година. Да се размножимо, да сачинимо систем Насеобина, довољно чврст и стабилан да би био безбедан. Онда можемо да се посветимо путањи Немезис и да — ако буде потребно — упозоримо Сунчев систем. Они ће још имати скоро пет хиљада година пред собом да се постарају за припреме. Закашњење од једног столећа не би смело бити кобно.”

„Је ли то твоја визија будућности?” уздахну Инсиња. „Човечанство које се препуцава међусобно, чак и између звезда? Свака мајушна Насеобина у настојању да стекне превласт на овој или оној звезди? Бескрајне мржње, сумње, сукоби, исто оно што имамо на Земљи већ хиљаде година, само сада распрострто широм Галаксије за ко зна колико будућух хиљада година?”

„Евгенија, немам ја никаквих визија. Човечанство ће поступати онако како му је воља. Можда ће се препуцавати, као што кажеш, можда ће засновати Галактичку Империју, или учинити штогод друго. Не могу човечанству наметнути своју вољу и не мислим да обликујем његов будући лик. Ја имам само ову Насеобину, да бринем о њој, и ово једно столеће да је настаним на Немезис. Дотле ћемо и ти и ја бити на сигурном — покопани, и наши ће наследници лупати главу око тога како упозорити Сунчев систем — ако то уопште нађу за сходно. Покушавам да будем разуман, а не емоционалан, Евгенија. И ти си разумна особа. Молим те, размисли о томе.”

И Инсиња је размишљала. Седела је ту, натмурено посматрајући Пита, који је очекивао њен одговор с бескрајним стрпљењем.

„Добро. Видим шта хоћеш да кажеш”, рече она напокон. „Почећу са анализирањем Немезисиног кретања у односу на Сунце. Можда и можемо да заборавимо на целу ствар.”

„Не!” Пит упери у њу прст упозорења. „Сети се шта сам ти рекао. Нећеш вршити та осматрања. Ако се испостави да Сунчев систем није у опасности, ништа нећемо добити. Онда ћемо се посветити ономе што иначе инсистирам да учинимо у сваком случају — потрошићемо једно столеће на јачање цивилизације Ротора. Ако би ти, пак, утврдила да има разлога за опасност, пећи ће те савест и осећаћеш осујећеност, страх и кривицу. Новости ће некако процурити и ослабиће полет и самих Роторијанаца, јер ће многи међу њима бити сентиментални, као и ти сама. Можемо изгубити пуно. Разумеш ли ме?”

Она остаде нема и стога он закључи: „Одлично. Видим да ме разумеш.” И поново гест његове руке беше неумољив.

Овог пута је стварно отишла. Она збиља постаје неподношљива, помисли Пит док се удаљавала.


УНИШТЕЊЕ?


13


Марлена је мирно посматрала своју мајку. Пазила је на то да делује неодређено и безизражајно, али је у себи осећала и задовољство и изненађење. Мајка јој је, напокон, испричала све те догађаје у вези са оцем и Начелником Питом. Коначно се са њом поступа као са одраслом особом.

„Ја бих проверила кретање Немезис без обзира на то шта би Начелник Пит рекао”, рече Марлена. „Али ти, мајко, ниси тако учинила. То се да јасно закључити на основу твог осећања кривице.”

„Не могу да се навикнем на чињеницу да ми пише на челу да се осећам кривом”, одврати Инсиња.

„Нико није у стању да сакрије своја осећања”, примети Марлена. „Увек можеш да погодиш, само ако пажљиво посматраш.”

(Други, ипак, то нису умели. Марлена до тога беше дошла и полако и мукотрпно. Људи, једноставно, не умеју да посматрају, нити да осећају; није их брига. Не гледају лица, тела, звуке, ставове, једва приметне искрице нервозе.)

„Не би баш морала да тако помно посматраш људе”, рече Инсиња, надовезујући се на своју кћер, као да им мисли беху кренуле паралелним токовима. Она обгрли своју девојчицу, како би речима дала мање приговарачки тон. „Људи се изнервирају кад их те твоје крупне тамне очи тако фиксирају. Треба да понекад поштујеш приватност људи.”

„Да, мајко”, сложи се Марлена, закључивши истог тренутка, без много муке, да њена мати покушава да се одбрани. Мајка је нервозна, непрестано у страху да се не ода више него што је неопходно.

А онда Марлена упита: „Како то да, упркос свим својим осећањима кривице у погледу Сунчевог система, практично ипак ниси ништа учинила?”

„Из више разлога, Моли.”

(Немој 'Моли', помисли Марлена бесно. Марлена! Марлена! Три слога. Нагласак на другом. Одрасла сам!)

„Каквих разлога?” упита она благо. (Како је могуће да њена мајка никада не примети талас зловоље који јој прође кроз кћер кад год употреби њен детињи надимак? Сигурно је да јој то прелети преко лица, можда стисне усне, можда јој се смрачи поглед. Како људи не виде те ствари? Зашто не гледају?)

„Прво и основно, Јанус Пит је увек био врло убедљив. Како год чудни били његови закључци, како год непријатељска осећања била према њему, увек би успевао да убеди саговорника у то да има добре разлоге за своја гледишта.”

„Ако је то тачно, мајко, онда је он ужасно опасан.”

Инсиња као да се отрже од својих мисли, да би кћери упутила један радознао поглед. „Зашто тако мислиш?”

„Иза сваког гледишта могу стајати добри разлози. Ако је неко у стању да за тим разлозима брзо посегне и представи их уверљиво, практично свакога може да увуче у свашта, а то је опасно.”

„Признајем да Јанус Пит поседује те способности. Чуди ме само да си ти у стању да разумеш те ствари.”

(То је зато што имам само петнаест година, а ти и даље мислиш да сам дете.)

„Много научиш посматрајући људе”, рече Марлена наглас.

„Да, али памти шта сам ти рекла. Немој превише.”

(Никада.) „И, тако те је начелник Пит убедио.”

„Учинио је да поверујем како нема ничег страшног у томе ако се мало сачека.”

„А ти ниси била ни толико радознала да проучиш Немезис и увидиш куда она тачно иде. Морала си бити.”

„И била сам, али то није тако једноставно како се теби чини. Опсерваторија се непрестано користи. Мораш да чекаш свој ред да би села за инструменте. Чак и ако сам руководила њеним радом, нисам могла да се користим њоме кад год би ми то пало на памет. Даље, ако неко ради у опсерваторији, нема тајни у које сврхе и зашто се користи. Биле су, рецимо, изузетно мале могућности да ја направим збиља детаљан спектар Немезис и Сунца, и да користим компјутер да бих којешта израчунавала, а да нико не зна шта радим. Подозревам, осим тога, да је Пит имао своје људе у опсерваторији, који су ме посматрали и надгледали. Било шта да сам учинила што нисам смела, то би истог тренутка дошло до њега.”

„Али и тада, он ти не би ништа могао, зар не?”

„Па, није ме могао устрелити због издаје, ако на то мислиш, нити је он имао у виду нешто слично, али могао ме је уклонити из опсерваторије, што би значило да морам да пређем да радим на фарми. А то нисам желела. Поред тога, није прошло много времена од тог мог малог разговора са Питом, када смо открили да Немезис има планету — или звезду близнакињу. И до данас нисмо сигурни како да је назовемо. Дели их само четири милиона километара, а објекат-близанац уопште не емитује видљиво светло.”

„Говориш о Мегасу, зар не, мајко?”

„Да. Посреди је стара реч, која значи 'велик'. За планету, Мегас збиља јесте велик, знатно већи од највеће планете Сунчевог система. Али врло је мален за звезду. Неки се слажу да би Мегас требало назвати 'смеђим патуљком'.” Одједном, поставши за тренутак несигурна колико је њена кћер способна да прима нове податке, Инсиња упита: „Знаш ли шта је смеђи патуљак, Моли?”

„Марлена ми је име, мајко.”

Инсиња се зарумене. „Да, извини ако се заборавим ту и тамо. Тешко ми је да се навикнем. Имала сам једну дивну, малу девојчицу чије је име било Моли.”

„Знам. Наредни пут кад опет будем имала шест година, можеш ме звати Моли док ти не позли.”

Инсиња се насмеја. „Знаш ли, Марлена, шта је смеђи патуљак?”

„Знам, мајко. Смеђи патуљак је небеско тело, мало, налик на звезду, чија је маса премала да би развила температуре и притиске неопходне да у својој утроби зачну водоничну фузију. Међутим, та маса је довољна да зачне секундарне реакције које је одржавају топлом.”

„Тачно. Није лоше. Мегас је тачно на ивици. Он је или врло топла планета, или помрачени смеђи патуљак. Не емитује видљиву светлост, али зато врши обимна инфрацрвена зрачења. Прилично се разликује од свега са чим смо се до сада срели. На крају крајева, прво је планетно тело ван Сунчевог система на које смо наишли, прво које смо могли детаљно да проучавамо. Опсерваторија је управо њиме, Мегасом, била непрестано заузета. Чак и да сам желела, не бих могла наћи начина да порадим на Немезис. А да ти право кажем, на њу сам временом и заборавила. Мегас ми је, видиш, био много занимљивији, као и свима другима.”

„Хм”, промумла Марлена.

„Испоставило се да је Мегас једино планетно тело које кружи око Немезис, но и то је било довољно. Маса му је пет пута већа од…”

„Знам, мајко. Пет пута је крупнији од Јупитера, а тридесет пута мањи од Немезис. Давно сам питала компјутер.”

„Наравно, драга. И ништа није гостољубивији од Јупитера. Можда још и мање. То је било разочаравајуће, иако, додуше, нисмо ни очекивали да ћемо наићи на настањиву планету на орбити око црвеног патуљка. Ако је планета толико близу Немезис да се вода на њој налази у течном стању, снаге плиме би је приморале да само једном својом страном гледа на звезду.”

„Зар то и није случај са Мегасом, мајко? Мислим, окренут је Немезис увек једном својом страном?”

„Да. Што значи да има топлу и хладну страну, а топла је збиља топла. У стању црвеног усијања. Тако би збиља и било, када циркулација његове густе атмосфере не би унеколико изједначавала температуру. Због тога, као и услед Мегасове унутрашње температуре, чак и хладна страна је прилично врућа. Има пуно ствари у вези са Мегасом које су јединствене у нашем астрономском искуству. Онда смо открили да Мегас има свој сателит. Или, ако Мегас сматраш за звезду, онда он има своју планету. Еритро.”

„Око којег сада кружи Ротор, знам. Али мајко, има већ једанаест година како трају та натезања око Мегаса и Еритра. Зар ниси могла да, за све то време, бациш и најмањи поглед на спектре Немезис и Сунца? Зар ниси покушала?”

„Па…”

„Знам да јеси”, наваљивала је Марлена.

„По мом изразу лица знаш?”

„По теби.”

„Нико се баш не осећа много пријатно у твом друштву, Марлена. Да, у праву си.”

„И?”

„Немезис се креће према Сунчевом систему.”

Настаде станка. Онда, сасвим тихо, Марлена упита: „И, хоће ли се сударити?”

„Не, уколико су моје претпоставке тачне. Прилично сам сигурна да се неће сударити са Сунцем, Земљом, или било којим значајним делом Сунчевог система. Али заправо, до судара и не мора доћи. Чак и уколико промаши, исход би за Земљу вероватно био кобан.”


14


Марлени беше прилично јасно да њена мајка не жели да говори о могућем уништењу Земље, јер је у њој постојала та непрестана инхибирајућа кочница. Када би Марлана престала да наваљује, ова би заћутала. Њен израз — то, како се благо одмиче од ње, као да жели да се удаљи; то, како лагано облизује усне, као да жели да отклони укус сопствених речи. То је све за Марлену била отворена књига.

Но, она није желела да њена мајка престане да прича. Морала је сазнати још више.

Стога, мало потом, тихо упита: „Ако се не сударе, како ће онда Немезис уништити Земљу?”

„Да покушам да ти објасним. Земља кружи око Сунца, баш као и Ротор око Еритра. Уколико би се у Сунчевом систему налазили само Сунце и Земља, она би око њега кружила истом орбитом готово вечно. Кажем 'готово', јер се испоставља да Сунце емитује гравитационе силе које слабе Земљин ротациони моменат, што би условило да се она сасвим лагано и постепено приближава Сунцу. Но, то можемо занемарити.

Компликујући чинилац јесте то што Земља није сама. Месец, Марс, Венера, Јупитер, свако тело у близини делује својом гравитацијом на Земљу. Те силе су занемарљиве уколико се пореде са Сунчевом, те Земља мање-више остаје постојано на својој орбити. Ипак, орбита трпи извесне промене, које зависе од правца и интензитета деловања тих тела, која се и сама крећу. Земља благо осцилује, при чему је и нагиб њене осе такође подложан промени.

Могуће је доказати — заправо, већ је доказано — да су те промене цикличне. Оне не напредују у једном правцу, већ иду напред-назад. Коначан исход је то да Земља, на својој путањи око Сунца, осцилује на десетину разних начина. Сва тела у Сунчевом систему осцилују на исти начин. Међутим, то осциловање се не одражава на живот који Земља носи са собом. У најгорим случајевима, ова осциловања могу узроковати ново ледено доба, или ишчезавање ледених, поларних предела, односно пад — или подизање — нивоа мора, али живот је све то већ претурио преко главе током више од три милијарде година.

Но, претпоставимо сада да Немезис прохуји на раздаљини од једног светлосног минута. Било би то нешто мање од билион километара. Док Немезис буде пролазила — а за пролазак ће јој бити потребно неколико година — својом ће гравитацијом деловати на читав систем. То значи да ће се осциловања појачати, с тим што ће се касније, када дејство умине, вратити на свој уобичајени интензитет.”

„Мајко, делујеш као да је то што говориш погубније него што желиш да звучи. Шта је лоше ако Немезис донесе Земљи, и Сунчевом систему, мало више осцилација, када ће се он ионако после поново упостојити?”

„Питање је да ли ће се упостојити на старом месту. Ту лежи проблем. Ако се равнотежни положај Земље мало измени — што ће рећи, ако се нађе мало даље од Сунца, односно мало ближе, ако јој орбита постане ексцентричнија или оса мање или више нагнута — како ће се то одразити на Земљину климу? Чак и мајушна промена може значити да Земља постане неупотребљива за живот.”

„Можеш ли то унапред да прорачунаш?”

„Не. Ротор није место са кога би се то могло лако извести. И он осцилује и то врло приметно. Било би ми потребно прилично времена и прилично рачунања да, посматрајући одавде, тачно установим којим се правцем Немезис креће. А ни то неће бити сасвим сигурно све док се она сасвим не приближи Сунчевом систему, што ће се десити далеко после моје смрти.”

„Значи, не можеш тачно рећи колико ће близу бити Немезис када се буде мимоилазила са Сунчевим системом?”

„То је готово немогуће израчунати. Требало би имати у виду гравитациони уплив сваке оближње звезде у пречнику од десетак светлосних година. Осим тога, најмање неурачунато дејство може произвести грешку од преко две светлосне године — што значи да сигурни погодак представља, заправо, потпуни промашај. Или обрнуто.”

„Начелник Пит каже да ће сви у Сунчевом систему имати могућност да се склоне пре но што Немезис наиђе. Је ли у праву?”

„Могуће је да јесте. Али како неко може бити сигуран у то шта ће се десити током наредних пет хиљада година? Какве ће то историјске преврате изазвати и какве ће опште последице имати? Можемо само да се надамо да ће сви безбедно умаћи.”

„Чак и ако нису упозорени”, примети Марлена, осећајући се помало надмено што својој мајци тумачи астрономски труизам, „снаћи ће се и сами. Морају. Немезис ће прилазити све ближе и ближе и све ће им лакше бити да израчунају њен прави курс.”

„Али обрнуто сразмерно ће се смањивати време које им је потребно да безбедно оду — ако се то покаже неопходно.”

Марлена спусти поглед негде према својим петама и рече: „Мајко, не љути се на мене. Чини ми се као да би ти била несрећна ако би било ко успео да безбедно клисне из Сунчевог система. Нешто друго је посреди што није у реду. Реци ми, молим те.”

„Не допада ми се помисао да Земља остаје напуштена”, одговори Инсиња. „Чак и ако се евакуација обави како траба, са довољно времена за припрему и свим другим погодним условима, и даље ми се све то заједно не допада. Не желим да Земља остане пуста.”

„Претпоставимо да тако мора бити.”

„Онда ће и бити. Могу се помирити са неизбежним, али оно не мора и да ми се допадне.”

„Сентиментална си према Земљи? Тамо си студирала, зар не?”

„Тамо сам спремала свој дипломски рад. Није ми се свиђало на Земљи, али то сад није битно. То је место са кога је човечанство потекло. Знаш ли шта хоћу да кажем, Марлена? Чак и ако на то нисам мислила тада, то ипак јесте место где се живот развијао током еона. То за мене није тек свет, већ идеја, апстракција. И желим да он настави да постоји, због свега у прошлости. Не знам јесам ли била довољно јасна.”

„Отац је био Земљанин”, убаци опрезно Марлена.

Инсиња се незнатно згрчи. „Да, био је.”

„И, вратио се на Земљу.”

„Тако кажу. Да, претпостављам да је тако.”

„Значи, ја сам полуземљанка, зар не?”

Инсиња се намршти. „Сви смо ми Земљани, Марлена. Моји прапрапрапреци читав су свој живот провели на Земљи. Моја прапрабака рођена је тамо. Сви смо, без изузетка, потекли оданде. И не само људи. Сваки облик живота на свакој Насеобини, од вируса до дрвета, води порекло са Земље.”

„Али то знају само људска бића”, рече Марлена. „Неки су више, неки мање свесни тога. Помислиш ли, каткад, на оца, чак и данас?” Марлена погледа чврсто своју мајку, а онда се трже. „Добро, то није моја ствар. То желиш да ми кажеш?”

„Да, то сам прво помислила, али не морам се увек управљати осећањима. На крају, ти си његова кћерка. Да, помислим на њега, чак и данас, ту и тамо.” Она благо слеже раменима. „А мислиш ли ти на њега, Марлена?”

„Немам на шта да мислим. Не сећам га се. Нисам никада видела холограме, рецимо, или нешто слично томе.”

„Да, није било сврхе…” Евгенијин глас се изгуби.

„Али када сам била млађа”, настави Марлена, „питала сам се зашто су неки очеви остали уз своју децу и после Одласка, а неки не. Мислила сам, тада, да они који су се одвојили нису волели своју децу, па, сходно томе, да ни мој отац није волео мене.”

„То ми никада ниси рекла.” Инсиња је нетремице гледала своју кћер.

„Па, била је то моја интимна мисао, док сам била мала. Пошто сам одрасла, схватила сам да ствар није баш тако једноставна.”

„Ниси морала да мислиш тако. То, уосталом, није ни тачно. Ја бих те разуверила, да сам само имала и најмању слутњу…”

„Али мајко, ти не волиш да говориш о тим временима, и ја то разумем.”

„Ипак бих говорила, да сам само знала шта ти се врзма по глави; да сам могла, као ти мени, да теби читам с лица. Он те јесте волео; повео би те са собом да сам му ја то допустила. Моја је грешка, у потпуности, што сте растављени.”

„И његова. Могао је остати са нама.”

„Да, могао је. Али сад, како су године пролетеле, боље могу да проникнем у његове проблеме него што сам онда могла. На крају, ја нисам напуштала свој дом, он је ишао са мном. Била бих две светлосне године далеко од Земље, али и даље на овом истом Ротору на коме сам и рођена. Твој је отац био другачији. Рођен је на Земљи, не на Ротору, и претпостављам да не би могао поднети да се заувек одвоји од Земље. И сада понекад размишљам о томе. Рекох, не волим помисао на то да Земља може бити напуштена. Мора да има неколико милијарди људи чија би срца такав одлазак потпуно сломио.”

Наступи за тренутак тишина, а онда се огласи Марлена: „Баш ме занима шта отац чини у овом тренутку, тамо, на Земљи?”

„Откуд знам, Марлена? Двадесет билиона километара је огромна удаљеност, а четрнаест година огромно време.”

„Мислиш ли да је још жив?”

„Ни то не можемо поуздано знати”, одврати Инсиња, „јер живот на Земљи може бити тако кратак.” А онда додаде, као да је одједном свесна да не прича сама са собом: „Сигурна сам да је жив, Марлена. Био је у одличном стању, доброг здравља, када је отишао, а сада се тек приближава педесетој.” И, на крају, сасвим нежно, додаде: „Недостаје ли ти, Марлена?”

Марлена заврте главом. „Не може ти недостајати неко кога никада ниси имао.”

(Али ти си га имала, мајко. И он теби недостаје.)


ШПИЈУН


15


Чудно, али Крајл Фишер морао је да се привикава на Земљу — заправо, да се поново на њу привикне. Није очекивао да ће, током протекле четири године, Ротор у тој мери постати део њега. То је, уједно, било и најдуже раздобље које је провео ван Земље, али, мислио је, и не довољно дуго да му се Земља по повратку учини страном.

И, ето, сад поново њене огромности, далеких обзорја која се оштро оцртавају спрам неба, уместо да буду магловито назначена. Ето опет и гужве, непроменљиве силе теже, осећаја дивље и ћудљиве атмосфере, температуре која се диже и спушта, природе ван сваке контроле.

Није морао да непосредно искуси све те ствари да би их био свестан. Чак и у својим приватним одајама осећао је да се све то налази ту, напољу, осећао је како му та дивљачност опседа ум, готово га свег опседа. Или је, можда, соба била неугодно мала и пренатрпана, а околни звуци сувише јасни — могао их је производити само један пренатрпан свет усред процеса распадања.

Чудно како му је Земља недостајала током свих тих година на Ротору, а сада, када се вратио, осећао је да му недостаје Ротор. Неће, ваљда, провести остатак свог живота жалећи што није тамо где би желео бити?

Сигнално светло се упали и он чу тихо зујање. Треперило је — на Земљи ствари као да увек настоје да трепере, док је на Ророру све било непромењиво, са готово агресивном делотворношћу. „Слободно”, рече он тихо, али, опет, довољно гласно да би се активирао механизам за откључавање.

Уђе Гаранд Вајлер (Фишер је знао да ће то бити он) и погледа преко собе, ведрог израза лица. „Крајле, јеси ли се уопште померио од кад сам отишао?”

„Па јесам, помало. Јео сам, провео одређено време у купатилу…”

„Одлично. Жив си, значи, иако не делујеш баш сасвим тако.” Широко се смешио — тамне, глатке коже, тамних очију, белих зуба, густе, коврџаве косе. „Недостаје ти Ротор?”

„Ту и тамо, присетим га се.”

„Увек хоћу да те питам, али никако да се сетим. Била је то Снежана, без седам патуљака, зар не?”

„Снежана”, одврати полако Фишер. „Нисам тамо видео ниједног црнца.”

„У том случају, нек им је лак црни свемир. Знаш ли да су отишли?”

Фишерови мишићи се згрчише и он направи покрет као да ће устати, али, ипак, оте се том пориву. „Па, о томе су и причали све време”, примети он климнувши.

„Коначно су и учинили. Нестали су. Гледали смо за њима докле смо могли; прислушкивали њихове емисије; напумпали су себи брзину помоћу тог свог хиперпогона и, за делић секунде, док смо још могли да их пратимо, јасно и гласно, само су нестали. Све се прекинуло.”

„Јесте ли успели да их ухватите касније, када су се вратили у свемир?”

„Неколико пута, сваки наредни пут све слабије. Путовали су брзином светлости и, богами, прилично су напрезали мишиће. И после три таква скока, у хиперсвемир и назад у свемир, били су већ предалеко да бисмо их могли хватати.”

„Њихов избор”, примети горко Фишер. „Одстранили су, претходно, неистомишљенике — попут мене.”

„Жао ми је што ниси остао тамо. Требало је да буде тако. Било би занимљиво за посматрање. Знаш и сам да је до самог краја било неверних Тома који су упорно тврдили да је хиперпогон тек празна пушка, да је све то срачуната измишљотина.”

„Ротор је већ био одаслао Даљинску сонду. Нису је могли послати тако далеко без хиперпогона.”

„Измишљотина! Ето им сад.”

„Било је то ипак нешто сасвим посебно.”

„Да, сада сви схватају да јесте. Када је Ротор једноставно ишчезао са свих инструмената, друго објашњење осим тог није више могло постојати. Све Насеобине су посматрале одлазак. Грешке није било. Сви су у истом тенутку регистровали њихов нестанак. Најгоре од свега је то што нико не може да каже у ком су правцу пошли.”

„Претпостављам, према Алфи Кентаура. Куда другде?”

„Уред и даље мисли да то не мора нужно бити Алфа Кентаура и да би ти то можда могао знати.”

Фишер као се досађивао. „Забога, био сам већ на унакрсном испитивању целим путем од Месеца довде. Рекао сам им већ све што знам.”

„Наравно да јеси. Знамо то. Није реч ни о чему што ти знаш, а евентуално скриваш. Они желе да ја говорим с тобом, као пријатељ са пријатељем, и да видим шта знаш, а да тога ниси ни свестан. Нешто о чему уопште ниси размишљао може искрснути. Био си тамо пуне четири године, ожењен, имао си дете. Није ти баш све могло промаћи.”

„Како? Да је постојао и најмањи разлог за сумњу да нешто знам, одмах би ме послали натраг. Већ сама чињеница да сам Земљанин обележавала ме је као крајње сумњиву особу. Да се нисам оженио — и дао им разлога да верују да желим да останем на Ротору — не би ме ни пустили тамо. А и овако, држали су ме по страни од свега значајног или осетљивог.”

Фишер скрену поглед у страну. „И, упалило им је. Моја супруга била је само астроном. Нисам баш имао неки избор. Нисам могао дати оглас на холовизији да тражим младу даму која је, узгред, и стручњак за хиперсвемир. Да сам је срео, учинио бих све да јој се допаднем чак и да је изгледала као хијена, али никада такву нисам срео за све време које сам провео тамо горе. Технологија је толико сложена и осетљива да верујем да су све кључне људе држали у потпуној изолацији. Верујем, такође, да су сви носили маске у лабораторијама и користили лажна имена. Четири године — и ни трачак од било чега, ништа нисам успео да испитам. А знао сам да ће то значити мој разлаз са Уредом.”

Он се окрену Гаранду и рече одједном, страсно: „Ствари су ишле толико лоше да сам готово отупавео. Осећај пораза ме је безмало уништио.”

Вајлер је седео за столом, насупрот Фишеру, насред пренатрпане собе, клацкајући се на двема задњим ногама своје столице, али се истовремено држећи рукама за ивицу стола како се не би преврнуо.

„Крајле”, поче он, „Уред не може себи допустити да буде попустљив, али ипак није све изгубљено. Жао им је што су на такав начин морали да поступају с тобом; међутим, није било другог избора. Забринути смо што си нас изневерио и што нам ниси донео ништа од онога што смо тражили. Да Ротор није отишао, можда би нам се чинило да и није било много тога што си нам могао донети. Али они су отишли. Они јесу користили хиперпогон, а ти нам ипак ниси пружио никакве информације.”

„Знам.”

„Али то још не значи да ћемо те одстранити или… или те уклонити. Надамо се да си још користан. Стога је на мени да се уверим да је то што си био неуспешан заправо искрен пораз.”

„Шта то значи?”

„Види. Ја бих морао да им кажем како нас ниси изневерио због било каквих личних слабости. После свега, ипак си био ожењен Роторијанком. Је ли била згодна? Је ли ти била драга?”

Фишер на ово зарежа. „Оно што, заправо, питаш јесте следеће: Јесам ли, из љубави према роторијанској жени, намерно заштитио Ротор, помогао им да сачувају своју тајну.”

„Па?” упита Вајлер, недирнут његовом провалом гнева. „Јеси ли?”

„Како можеш тако нешто да ме питаш? Да сам одлучио да будем Роторијанац, отишао бих са њима. До сада бих већ био изгубљен у свемиру и никада ме не бисте нашли. Али нисам тако поступио. Напустио сам Ротор и вратио се на Земљу, иако сам знао да ће овај неуспех вероватно разорити моју каријеру.”

„Ценимо твоју приврженост.”

„То је много више од привржености, више него што ти мислиш.”

„Чини нам се да си, вероватно, волео своју жену и да си, због потреба службе, био принуђен да је напустиш. То би ти ишло у прилог, само када бисмо могли бити сигурни да…”

„Није толико у питању моја жена, колико кћер.”

Вајлер га замишљено погледа. „Да, Крајле, знамо да имаш једногодишњу девојчицу. Но, можда, под овим околностима, уопште није требало да ствараш децу.”

„Слажем се. Али нисам само добро подмазани робот. Ствари се понекад дешавају и против човекове воље. А када се дете родило и пошто сам провео са њим пуну годину…”

„То је разумљиво, али у питању је само година дана. Сигурно да то није време за које се један однос може…”

Фишер га прекиде, уз гримасу. „Можда сматраш да је то разумљиво, али сасвим сигурно не разумеш.”

„Онда, покушај да ми објасниш.”

„Ради се о мојој сестри. О мојој млађој сестри.”

Вајлер климну главом. „Да, мислим да сам видео податке. Роуз, ако се не варам.”

„Роузен. Погинула је у нередима у Сан Франциску пре осам година. Било јој је тек седамнаест година.”

„Жалим.”

„Није учествовала у нередима. Била је један од оних невиних посматрача који су, понекад, изложенији опасности у таквим ситуацијама него саме вође банди и милиције. На крају је пронађено и њено тело и требало је да га кремирам.”

Вајлер га је и даље слушао, у тишини.

„Било јој је тек седамнаест”, настави Фишер. „Родитељи су нам умрли…” он учини покрет руком, као да не жели да о томе говори… „када су њој биле четири године, а мени четрнаест. Радио сам, после школе, и старао се да не буде гладна, да је добро обучена и да јој је уопште добро, чак и ако мени није било. Научио сам да се бавим програмерством, али ни од тога нисмо могли пристојно да живимо — а онда, кад је напунила седамнаесту, пре но што је икада икога повредила, док још није ни знала чему све те борбе и поклици, била је ухваћена у замку…”

„Да, видим због чега си добровољно пристао да идеш на Ротор”, примети Вајлер.

„О, да. Неколико наредних година био сам сасвим изгубљен. Приступио сам Уреду углавном стога да бих био нечим заокупљен, а и посао је био скопчан са опасношћу. Био сам рад да се суочим са смрћу — радије него да ходам кроз празан живот. Када је почела да се разматра могућност убацивања шпијуна на Ротор, добровољно сам се пријавио. Желео сам да одем са Земље.”

„И сада си поново овде. Је ли ти жао због тога?”

„Помало. Али Ротор ме је шокирао. Са свим њеним грешкама, на Земљи је и даље довољно простора. Ех, да си само могао да упознаш Роузен, Гаранде. Уопште немаш представу. Није била згодна, али оне њене очи…” Фишерове очи бејаху усмерене у прошлост, замагљене, као да покушавају да изоштре слику. „Предивне очи, али и застрашујуће. Чинило ми се да никада не могу да погледам у њих, а да не осетим немир. Могла је да те посматра изнутра — ако знаш на шта мислим.”

„Заправо, не знам”, рече Вајлер.

Фишер не обрати пажњу на његову упадицу. „Увек је знала када би неко лагао или скривао истину. Није се могло десити да седиш нем, а да она не погоди у чему је проблем.”

„Нећеш ми рећи да је умела да чита мисли?”

„Шта? Ох, не, не. Имала је обичај да каже како је у стању да чита изразе лица, слуша интонације гласова. Говорила је како пред њом нико не може да сакрије своје мисли. Колико год да се смејеш, њој не би промакло да си, заправо, очајан; никакав осмех није могао да пред њом сакрије горчину. Покушавала је да ми то објасни, али никада нисам сасвим схватио шта то она заправо чини. Била је заиста нешто посебно, Гаранде. Уливала ми је страхопоштовање. А онда се родила моја кћер, Марлена.”

„И?”

„Опет те очи.”

„Беба је имала очи попут твоје сестре?”

„Не одмах, али посматрао сам како се развијају. Било јој је тек шест месеци, а те очи чиниле су да се сав тресем.”

„А твоја жена? Је ли се и она тресла?”

„Нисам приметио да је тога била свесна, али можда она није имала своју сестру, своју Роузен. Марлена готово уопште није плакала као беба; била је тиха. Сећам се да је и Роузен била таква као дете. А ни Марлена није обећавала да ће бити лепотица. Било је то као да ми се Роузен вратила. Стога, ваљда, увиђаш како ми је било тешко.”

„Мислиш, то да се вратиш на Земљу.”

„Да, с тим да се растанем са њих две. Било је то као да други пут губим Роузен. И сада је никада више нећу видети. Никада!”

„Али ипак си се вратио.”

„Приврженост! Обавеза! Но, ако хоћеш потпуну истину, једва сам се вратио. Стајао сам тамо, разапет. Раскидан. Очајнички сам желео да не напустим Роузен — Марлену. Видиш, бркам имена. А Евгенија, моја жена, рекла ми је, срцепарајуће: 'Када би знао где идемо, не би био тако спреман да се вратиш на Земљу'. И, у том тенутку, збиља нисам желео да идем. Предложио сам јој да пође са мном, на Земљу. Одбила је. Онда сам јој рекао да пусти Ро… Марлену да пође са мном. Није хтела ни да чује. Коначно, када сам већ готово решио да останем, полудела је и наредила ми да се губим. И, отишао сам.”

Вајлер није скидао поглед са свог саговорника. „'Кад би знао где идемо, не би био тако спреман да се вратиш на Земљу'. То је рекла?”

„Да, то ми је рекла. А када сам је упитао: 'Зашто? Где то Ротор иде?' одговорила је: 'Према звездама'.”

„То не може бити, Крајле, да је баш тако било. Ти си већ морао знати да они намеравају да крену 'према звездама'. Али она је рекла 'Када би знао где идемо…' Постојало је, дакле, и нешто што ти ниси знао. Шта би то могло бити?”

„О чему сад причаш? Како било ко може знати оно што не зна?”

Вајлер му ништа не одговори. Уместо тога, он упита: „Јеси ли и то испричао у Уреду током испитивања?”

Фишер размисли. „Мислим да нисам. Нисам на то ни помислио док нисам почео да ти причам о томе како сам, замало, остао тамо.” Он склопи очи, па полако додаде: „Не, ово је први пут да то помињем. Први пут да уопште мислим на то.”

„Одлично, онда. И сада, када већ мислиш о томе — шта мислиш, куда је Ротор требало да крене? Јеси ли ишта начуо о томе на самом Ротору? Говоркања? Предвиђања?

„Претпостављао сам да то мора бити Алфа Кентаура. Куда другде? То је најближа звезда.”

„Твоја жена је била астроном. Шта ти је она рекла поводом тога?”

„Ништа. О томе никада нисмо разговарали.”

„Ротор је био послао Даљинску сонду.”

„Знам.”

„И твоја жена је радила на пројекту — као астроном.”

„Да, али ни то ми никада није помињала, а ја сам пазио да се не распитујем. То би угрозило моју мисију, можда бих био и затворен, или погубљен, због онога што знам — да сам, прерано, исказао своју радозналост на одвише очигледан начин.”

„Али као астроном, она би морала знати куда се упућују. Чак је то и рекла — сети се оног: 'када би знао…' Видиш? Она је знала, а да си и ти знао…”

Фишер је деловао незаинтересовано. „Пошто ми није пренела оно што је знала, не могу ти ништа рећи.”

„Јеси ли сасвим сигуран? Мислиш да није било узгредних примедби чији значај тада ниси примећивао? На крају крајева, ти ниси астроном и она је могла рећи нешто што ти тада ниси сасвим добро разумео. Сећаш ли се, дакле, ичега што је она рекла, а што те је навело на размишљање или ти се учинило чудним?”

„Не могу се сетити.”

„Размишљај! Да ли је могуће да је Даљинска сонда открила планетни систем око једне или око обе веће звезде из система Алфе Кентаура?”

„Не знам.”

„Или, планете око било које звезде?”

Фишер слеже раменима.

„Размисли!” понови Вајлер нестрпљиво. „Имаш ли разлога да сматраш како је она хтела да каже: 'Ти мислиш да идемо на Алфу Кентаура, али око ње круже планете и ми идемо према њима.' Или, можда: 'Ти мислиш да идемо на Алфу Кентаура, али ми, заправо, идемо на једну другу звезду где смо сигурни да постоји настањива планета.' А, нешто тако?”

„Не бих могао да будем сигуран.”

Вајлерове дебеле усне као да се за секунд-два скупише. А онда, полако али чврсто, рече: „Знаш шта ћу ти сада рећи, драги мој Крајле? Постоје три ствари које ће се десити. Пре свега, мораћеш да прођеш кроз још једно испитивање. Друго, очекујем да ћемо морати да приморамо Сересову Насеобину да нам дозволи употребу њиховог астероидног телескопа, који ћемо користити тако што ћемо, врло полако и врло пажљиво, испитати сваку звезду у пречнику од стотину светлосних година око Сунчевог система. И треће, мислим да ћемо морати да подстакнемо наше стручњаке за хиперсвемир да мало темељније приону на посао. Гледај и можеш ме јавно пљунути ако се управо то не деси.”


ЕРИТРО


16


Дешавало би се, с времена на време (а у најновије доба и све чешће, бар му се тако чинило), да Јанус Пит пронађе мало времена да се завали у наслоњачу, сам, у тишини, и дозволи свом уму да се мало опусти. У тим тренуцима није било наређења која је требало издати, информација које је требало обрадити, одлука које нису трпеле одлагање, фарми које треба посетити, фабрика у које треба ићи због инспекције, нових свемирских подручја у која је требало ући, никога кога треба видети, никога слушати, никога осујетити, никога подстаћи…

И увек би, у тим тренуцима, Јанус дозволио себи оно што захтева најмање труда, а представља раскош — то да осећа сажаљење према себи самом.

Не, није он желео ништа више од живота но што је већ имао; планирао је да остатак живота проведе као Начелник Ротора, јер је сматрао да нико не може управљати Насеобином онако како је он то чинио. И још се око тога није двоумио.

Али зашто, међу свим будалама које су настањивале Ротор, није постојала ниједна особа тако далековидих погледа као што су били његови? Беше прошло већ четрнаест година од Одласка и нико још није успео да докучи оно неизбежно. Чак ни пошто је он све подробно објаснио.

Једног дана (вероватније да ће то бити раније него касније) неко ће, тамо назад у Сунчевом систему, овладати хиперпогоном, можда на функционалнији, практичнији начин него што су то Роторијанци учинили. Једног дана ће се човечанство мерити стотинама и хиљадама Насеобина, као и милијардама људи широм Галаксије, и то ће бити немилосрдна времена.

Да, Галаксија је огромна. Колико је то само пута већ чуо? А иза ње ређале су се друге Галаксије. Али човечанство се неће равномерно распростирати. Увек, увек ће бити звезданих система који су, из овог или оног разлога, бољи од других и око њих ће се ломити копља и водити битке. Ако постоји десет звезданих система и десет будућих колонија, свих десет колонија претендоваће на један звездани систем. Један једини.

И, раније или касније, Немезис ће бити откривена и колонисти ће се појавити. И какав ће то исход донети Ротору?

Само уколико би Ротор имао велику временску предност, могао би изградити снажну цивилизацију и разумно се ширити. Када би само имали довољно времена, могли би проширити свој посед на читаву групу звезда. А чак и да не буде тако, сама Немезис је довољна — али, у том случају, она се за друге мора учинити неприступачном.

Пит није у својим сновима видео освајање свемира, освајање било које врсте. Све што је желео било је острво мира и сигурности, за она времена када ће Галаксија бити успаљена и у хаосу као исход сучељених амбиција.

Но, једини је он то увиђао. Само је он носио на својим леђима то бреме. Он ће поживети, можда, још четврт столећа и бити на власти за све то време, као Начелник или као Саветник чија ће реч бити пресудна. А онда ће наступити његова смрт — и ко ће онда наследити његову далековидост?

И ту би се појављивало самосажаљење. Толико је постизао током свих ових година, и још може пуно тога, а опет, награда за труд — поштовање, права награда — беше ништавна. И све би се то, једном, на било који начин, привело крају, јер ће Идеја потонути у океану медиокритета који непрекидно запљускује чланке оне неколицине кадрих да виде у будућност.

Четрнаест година беше прошло од Одласка; да ли је за то време са било ким остварио такав однос да се може сасвим мирно поверити? Сваке би вечери одлазио на починак у страху да ће га неко пробудити усред ноћи и саопштити му да је нека друга Насеобина пристигла — да је Немезис откривена.

Један скривени део њега био је увек на опрезу, очекујући да чује те кобне речи. Један његов део, који никада није марио за дневне обавезе.

Четрнаест година, а они још нису били сигурни. Још једна, додатна Насеобина беше изграђена — Нови Ротор. Био је већ насељен, али и даље је представљао само новостворени свет. Још је, што би рекла стара пословица, мирисао на грађевинске радове. Још три нове Насеобине налазиле су се у различитим фазама изградње.

Ускоро — већ у овој деценији, у сваком случају — број Насеобина које се граде даље ће се повећати и биће им дата једноставна, али прастара наредба: будите плодни и множите се!

Са увек присутним примером Земље и са сазнањем да свака Насеобина има релативно тесан и нерастегљив капацитет, рађање је у свемиру одувек било држано под строгом контролом. Неумитни закони аритметике ту су се сучељавали са вероватно неумољивом силом нагона и односили превагу. Али како буде растао број нових Насеобина, доћи ће време када ће бити потребно још људи, много више, и њиховом стварању ништа више неће стајати на путу.

Привремено, разуме се. Колико год Насеобина да буде, увек ће моћи да, без тешкоћа, буду насељене довољним бројем људи који ће потом моћи да удвоструче свој број за тридесет пет година, можда чак и мање. А оног дана када број Насеобина прође свој зенит и почне да се смањује, испоставиће се да је много теже натерати духа назад у боцу но што је било пустити га напоље.

И ко ће то унапред моћи да предвиди и припреми се за то када он, Пит, више не буде постојао?

А ту је и Еритро, око којег је Ротор кружио на начин који је чинио да огромни Мегас и руменолика Немезис излазе и залазе по чудним обрасцима. Еритро! Та реч носи са собом питање, још од почетка.

Пит се одлично сећао првих дана продора у систем Немезис. Нови чланови породице Немезис постепено су се појављивали како се Ротор примицао звезди црвеном патуљку.

На четири милиона километара удаљености од Немезис беше откривено постојање Мегаса, што је била раздаљина која је одговарала тек једној петнаестини удаљености Меркура од Сунца. Мегас је добијао углавном исту количину енергије коју је Земља примала са Сунца, при чему је било мање видљиве светлости, а више инфрацрвеног зрачења.

Мегас је, међутим, већ на први поглед представљао ненастањив свет. Био је то див, једном својом страном увек окренут ка Немезис. И његова ротација, и револуција, трајале су по двадесет дана. Вечита ноћ на његовој удаљенијој страни тек га је благо расхлађивала, јер му се висока температура из средишта уздизала до коре. Вечити дан на супротној страни лопте био је неподношљиво топао. То што је Мегас био у стању да задржи атмосферу на тој температури имао је да захвали искључиво околности што му је, са масом већом, а пречником мањим од Јупитеровог, површинска гравитација била петнаест пута снажнија од Јупитерове, односно четрдесет пута од Земљине.

Немезис није имала никакву другу планету.

Али како је Ротор наставио да се примиче, Мегас се могао уочити све јасније и ситуација се поново изменила.

Опет је Евгенија Инсиња била та која је Питу донела новости, иако откриће није било њено. Истина се, једноставно, сама појавила на компјутерским фотографијама и ставила се на располагање Инсињи, као шефу Оделења. Прилично узбуђена, она се појавила у Питовим одајама. Почела је своје излагање једноставно, тихо, али, гласом који је подрхтавао од узбуђења.

„Мегас има сателит”, рекла је.

Пит једва подиже обрве и одврати: „Па, није ли се то могло и очекивати? Гасни џинови Сунчевог система имају их по десетак и више.”

„Наравно, Јанусе, али ово није обичан сателит. Огроман је.”

Пит и даље беше хладан. „Јупитер има четири велика стелита.”

„Мислим збиља огроман, готово Земљиних размера и масе.”

„Аха. Занимљиво.”

„Више од тога. Много више, Јанусе. Да се тај сателит окреће директно око Немезис, плимски утицаји узроковали би да му ка њој увек буде окренута једна страна. Уместо тога, он је Мегасу увек окренут једном страном, Мегасу, који је много хладнији него Немезис. Штавише, орбита сателита прилично је нагнута ка Мегасовом полутару. То значи да се, посматран са сателита, Мегас може видети само са једне хемисфере, при чему се креће на север и југ у циклусу од око једнога дана, док се Немезис креће попречно, излазећи и залазећи, такође у једнодневном циклусу. Једна хемисфера има дванаест часова таме и дванаест часова светлости. Друга има то исто, али док је на њој дан, Немезис је у више наврата потпуно помрачена, за период од око пола сата. Ово помрачење ублажава Мегасову благу врелину. Током часова мрака, на тој хемисфери тама бива разблажена Мегасовом рефлектованом светлошћу.”

„Значи, сателит има занимљиво небо. Како узбудљиво за астрономе!”

„Није то тек астрономски лилихип, Јанусе. Могуће је да сателит има уједначену температуру у правим границама погодним за жива бића. Можда је у питању настањив свет.”

Пит се насмеши. „Што ствар чини још занимљивијом. Али на површини планете не би било светлости на какву смо навикли, зар не?”

Инсиња потврдно климну главом. „Тачно. Видело би се једно румено сунце, и тамно небо, јер не би постојала краткоталасна светлост која би се расипала. И призор би, претпостављам, сав био у црвенкастом тону.”

„У том случају, ако си ти већ кумовала Немезис, а неко од твојих колега је Мегасу дао име, ја ћу себи дозволити да именујем сателит. Нека буде Еритро, што је, ако ме сећање не вара, грчка реч за црвено.

Новости су и даље бивале добре. Иза орбите система Мегас-Еритро беше откривен и астероидни појас, што је значило да је пронађен идеалан рудник материјала за изградњу нових Насеобина.

А како су се приближавали Еритру, природа његове настањивости постајала је све привлачнија. Еритро беше планета мора и копна, премда су његова мора изгледала, на основу прелиминарних процена облачног покривача виђеног на подручју видљиве и инфрацрвене светлости, плића од океана Земље. Исто тако, на копну је било сасвим мало високих планина. Инсиња је и даље тврдила, на основу додатних прорачуна, да је клима на планети, у целини посматрано, сасвим погодна за људски живот.

Лет их је водио све ближе и ближе и коначно су се нашли на удаљености са које су могли да предузму прецизна спектроскопска изучавања Еритрове атмосфере. Тада се Инсиња изјасни. „Еритрова атмосфера је нешто гушћа од Земљине и поседује слободан кисеоник — шеснаест одсто, плус пет постотака аргона, док је остало азот. Мора бити и малих количина угљен-диоксида, мада још нисам установила његово присуство. То је сасвим ваздух који се може удисати.”

„Звучи све лепше и лепше”, одврати Пит. „Ко је то још могао да замисли онда када си тек открила Немезис?”

„Лепше и лепше, за биолога. За Ротор, ипак, можда не тако добро. Толика количина слободног кисеоника у атмосфери представља готово сигуран наговештај присуства живота.”

„Живота?”, понови Пит, пренеражен.

„Живота”, понови Инсиња, као да се перверзно наслађује суочавајући га са том могућношћу. „И то не само живота, већ интелигентног живота, можда чак и високо развијене цивилизације.”


17


Оно што је уследило, за Пита у потпуности беше ноћна мора. Није морао више да живи само уз ужасну претњу да ће Земљани ступити у потеру за њим, супериорни макар по бројности, а чак можда и по технологији. Томе се сада придружио и ужас који је, по свему судећи, обећавао да буде још страшнији. Приближавали су се, и, можда, узнемиравали какву стару и напредну цивилизацију која их је могла збрисати у тренутку нехајне досаде, без размишљања, као што би човек прилепио комарца који му зуји тик уз ухо.

Док су настављали своје приближавање Немезис, Пит је, веома заринут, испитивао Инсињу. „Мора ли кисеоник увек бити показатељ постојања живота?”

„То је термодинамичка неумитност, Јанусе. На планети сличној Земљи — а Еритро то јесте, колико до сада знамо — слободни кисеоник не може постојати, баш као што ни у Земљином гравитационом пољу не може нека стена сама од себе да виси у ваздуху. Кисеоник, присутан у атмосфери, спонтано би се спајао са другим елементима смесе, ослобађајући при том енергију. Могао би, у слободном облику, постојати искључиво уколико неки други процес обезбеђује енергију и непрестано регенерише слободни кисеоник.”

„Разумем, Евгенија, али, зашто би процес који обезбеђује енергију безусловно подразумевао и живот?”

„Јер ништа до сада није у природи пронађено што би на тај начин обезбеђивало енергију, изузев процеса фотосинтезе у зелених биљака које, уз употребу Сунчеве енергије, ослобађају кисеоник.”

„Кад кажеш 'ништа у природи није пронађено', имаш на уму на Сунчев систем. Ово је други систем, са другим сунцем и другом планетом, под другим условима. Закони термодинамике можда и овде важе, али шта ако је у питању неки хемијски процес каквог нема у Сунчевом систему, а који овде образује кисеоник?”

„Ако си човек који воли да се клади, клади се на то.”

Оно што им је било потребно беху докази, а на доказе се морало чекати.

Најпре се испоставило да и Мегас и Немезис имају зачуђујуће слаба магнетна поља. То није изазвало нарочита узбуђења; ствар се очекивала, будући да су и планета и звезда ротирале веома споро. Еритро, са ротационим периодом од двадесет три часа и шеснаест минута (што је било једнако периоду његове ротације око Мегаса), имао је магнетно поље слично, по знази, Земљином.

Инсиња је била задовољна. „Бар не морамо да бринемо због опасних дејстава зрачења снажних магнетних поља, нарочито стога што је Немезисин стеларни ветар знатно слабији од Сунчевог. То је добро, због тога што ћемо са веће удаљености моћи да закључимо има ли или нема живота на Еритру. Технолошких знакова живота, заправо.”

„Како то?” питао је Пит.

„Није вероватно да би се висок технолошки ниво могао достићи без обимног коришћења радиоталасног зрачења, које би се одливало од Еритра у свим правцима. Требало би да можемо да разликујемо такве емисије од насумичног радиоталасног зрачења које емитује сама планета, а које је слабог интензитета, с обзиром на то да је посреди слабо магнетно поље.”

„Можда све то уопште неће бити потребно”, рече Пит. „Можда можемо сматрати Еритро беживотним, чак иако поседује кисеоничну атмосферу.”

„Ох! Волела бих да чујем како си то закључио.”

„Ево како. Ниси ли сама рекла да утицај плиме и осеке успоравају ротације Немезис, Мегаса и Еритра? И ниси ли рекла да се стога Мегас удаљио од Немезис, баш као и Еритро од Мегаса?”

„Јесам.”

„Сходно томе, Мегас се једном у прошлости налазио ближе Немезис, односно Еритро Мегасу и Немезис. То је, даље, значило да је Еритро био претопао да би се на њему зачео живот, односно он је тек недавно постао погодан за живот. Можда није било довољно времена да се развије технолошка цивилизација.”

Инсиња се насмеши. „Није лоше — не смем потцењивати твоју астрономску ингениозност — али, није довољно. Звезде црвени патуљци имају дуг живот и Немезис је могла настати у освит Васељене — дакле, пре, рецимо, петнаест милијарди година. Плимске силе морале су у прво време бити врло јаке, зато што су небеска тела била близу једна другима, али је потом, током наредних три или четири милијарде година, дошло до њиховог раздвајања. Плимске силе слабе управо сразмерно кубу удаљености, што значи да током последњих десетак милијарди година није било много промена, односно да је било сасвим довољно времена да настане више технолошких цивилизација, једна за другом. Не, Јанусе, немојмо се бавити спекулацијама. Сачекајмо да видимо да ли ћемо регистровати евентуалне радиоталасне емисије.”

Све ближе и ближе Немезис…

Сада се голим оком могла разабрати као мајушна црвена кугла; сјај јој је био сасвим пригушен, тако да се без потешкоћа могла посматрати. Са једне њене стране била је уочљива и румена тачкица — Мегас. Кроз телескоп, с обзиром на угао који је заклапао са Ротором и са Немезис, видео се само као срп. И Еритро се могао видети, иако само путем телескопа, као још пригушенија гримизна тачка.

С временом је постајао све светлији и Инсиња тим поводом примети: „Опет добре вести за тебе, Јанусе. Никаква сумњива зрачења технолошког порекла до сада нису откривена.”

„Предивно.” Пит осети талас олакшања, као да га је преплавила физичка топлота.

„Ипак, немојмо се још радовати. Можда они у мањој мери користе радиоталасно зрачење но што бисмо ми то очекивали. Или га, можда, добро крију. Можда чак користе нешто друго, а не радио-таласе.”

Питове усне благо се закривише у осмејак. „Не мислиш, ваљда, озбиљно?”

Инсиња несигурно слеже раменима.

„Боље се немој кладити у то, чак и ако си жена која воли да се клади”, заврши он.

Све ближе и ближе ка Немезис. Посматран голим оком, Еритро је сада представљао велику куглу, са Мегасом као надуваним балоном крај себе, и Немезис, на другој страни Насеобине. Ротор већ беше прилагодио своју брзину Еритру и кроз телескоп су се могли уочити плутајући, растрзани облаци познатих завојитих облика, какви су се сретали на планетама са земаљском температуром и атмосфером, што је значило да је ваљало рачунати на постојање климе која је бар приближно слична Земљиној.

„Нема знакова светала на ноћној страни Еритра”, саопшти једном приликом Инсиња. „То би требало да те радује, Јанусе.”

„Одсуство светала не иде са технолошком цивилизацијом, претпостављам.”

„Наравно.”

„Али мој ђавољи мозак ми не да мира”, закључи Пит. „Уз црвено сунце и пригушено осветљење, зар не би цивилизација у тим условима производила такође пригушено вештачко светло?”

„Можда је светлост пригушена у видљивом подручју, али Немезис је дарежљива у погледу инфрацрвеног зрачења, те би се стога очекивало да и вештачко светло буде подједнако богато у том делу спектра. Но, оно инфрацрвено зрачење које региструјемо потиче од саме планете. Допире углавном равномерно, са читаве површине копна, док би се вештачко осветљење јављало спорадично, гушће у насељеним пределима, ређе у ненасељеним.”

„Онда, да заборавимо на то, Евгенија”, рече Пит одлучно. „Нема технолошке цивилизације. То можда, на неки начин, Еритра чини мање занимљивим, али не желиш ваљда да се сусретнемо са нама једнаком интелигенцијом, или, можда, вишом? У том случају морали бисмо отићи и потражити ново одредиште, али немамо где другде да пођемо, а чак и када бисмо имали, за то би нам вероватно недостајала енергија. Како ствари стоје, морамо остати овде.”

„Али и даље је ту слободни кисеоник у атмосфери, што значи да на Еритру сигурно има живота. Недостаје, додуше, једино технолошка цивилизација. То значи да морамо отићи тамо и проучити облике живота.”

„Зашто?”

„Како можеш уопште да питаш тако нешто, Јанусе? Ако овде имамо на дохват руке други облик живота, сасвим неовисан од живота на Земљи, каква бонанца за наше биологе!”

„Схватам. Говориш о научној радозналости. Па, претпостављам да ти облици живота неће никуд побећи. Имамо за то времена напретек. Прво важније ствари.”

„Шта може да буде важније од проучавања потпуно нових облика живота?”

„Евгенија, буди разумна, молим те. Морамо се најпре сместити. Морамо изградити друге Насеобине. Морамо створити велико и добро уређено друштво, хомогеније, разумније и мирније него што је икада постојало у Сунчевом систему.”

„За све то потребне су нам залихе у материјалу, што нас поново доводи до Еритра, где ћемо морати да проучимо облике живота…”

„Не, Евгенија. Спуштање на Еритро и поновно узлетање са њега при овом гравитационом пољу представља сувише скуп подухват. Снага гравитације Еритра и Мегаса — не заборави на Мегас — велика је, чак и овде, у свемиру. Један од наших људи ми је поднео прорачун: имаћемо проблеме око снабдевања чак и из астероидног појаса, а камоли са Еритра. Заправо, ако се стационирамо у астероидном појасу, ствар ће се извести рационалније. Наше Насеобине градићемо тамо.”

„Предлажеш да се понашамо као да Еритро не постоји?”

„За одређено време, Евгенија. Кад ојачамо, кад будемо имали вишак енергије, кад нам друштво буде утемељено и када почне да се развија, имаћемо пуно времена да истражимо Еритро са свим његовим облицима живота, или, можда, само необичном хемијом.”

Пит јој се насмеши, као да је разуме и саосећа са њом. Тај маргинални Еритро, знао је, треба да дође на ред што касније. Ако Еритро нема технолошку цивилизацију, онда сви облици живота на њему, какви год били, могу да сачекају. Надирање хорди из Сунчевог система — то је била права опасност.

Зашто други никада не схватају шта ваља чинити? Зашто тако лако дају да се заведу споредним стварима?

Како ће моћи себи да дозволи да умре — и ове будале остави незаштићене?


УБЕЂИВАЊЕ


18


И тако, сада, дванаест година по открићу да на Еритру не постоји технолошка цивилизација и дванаест година током којих се из правца Земље није појавила ниједна нова Насеобина, која би осујетила стварање новог света, Пит је најзад могао да ужива у тим ретким тренуцима опуштености. Ипак, сумња је проналазила свој тихи пут и до тих тренутака. Питао се не би ли за Ротор можда било боље да су поступили онако како је он налагао, то јест, да није ушао на орбиту око Еритра, као и да на Еритру никада није изграђена купола.

Седео је заваљен у својој фотељи, док су га релаксирајућа поља опуштала, а аура мира уљуљкивала готово до дремежа, све док га благо зујање не врати, невољно, у стварни свет.

Отворио је очи (до тада није ни приметио да их је склопио) како би осмотрио екран на супротном зиду. Онда притисну дугме и оствари холовизиони контакт.

Био је то, наравно, Семјон Акорат.

Са својом углачаном ћелом. (Акорат беше обријао тамне патрљке косе, осећајући, са правом, да би неколико несташних длака било недовољно да његову ћелавост учини мање патетичном. Овако је гола кожа његове главе имала свој идентитет.) И, наравно, биле су ту његове забринуте очи, увек забринуте, чак и кад нема разлога за бригу.

Пит га није баш подносио, не због тога што овај није исказивао лојалност, или што није био довољно ефикасан (ни једно ни друго није му се могло приписати), већ просто због пропратних карактеристика које је његова појава доносила. Акорат је увек најављивао инвазију на Питову приватност, ометање његових мисли, потребу да овај учини нешто што радије не би. Акорат је био нека врста његовог секретара, који је сачекивао странке и решавао кога ће пустити на разговор, а кога не.

Пит се лако намршти. Није се присећао да има заказан разговор. Ипак, дешавало би се да на тако нешто потпуно заборави и у том погледу ослањао се на Акората.

„Ко је, опет, сад?” упита он резигнирано. „Надам се, нико важан.”

„Не, збиља нико од посебне важности”, одврати Акорат, „али можда би било боље да се видите с њом.”

„Може ли нас она чути?”

„Начелниче”, обрати му се Акорат, готово повређен, као да га оптужују за необављање дужности, „наравно да нас не чује. Она је с друге стране екрана.” Имао је невероватну моћ да се прецизно изражава, што је Питу веома одговарало. Није било ни најмањег изгледа да се његове речи погрешно протумаче.

„Она, значи?” рече Пит. „Претпостављам да се ради о др Инсињи. Поступите, онда, по мојим упутствима. Не без претходног заказивања разговора. Већ ми је села на главу, Акорате. Дванаест година, заправо. Реците јој да размишљам — не, неће поверовати. Реците јој…”

„Начелниче, није др Инсиња. Не бих вас узнемиравао да је она. У питању је — у питању је њена кћерка.”

„Кћерка?” понови Начелник, покушавајући да се присети имена. „Марлена Фишер, на њу мислите?”

„Да. Природно, рекао сам јој да сте заузети, али она је одвратила да треба да се стидим што је у очи лажем, јер целокупно моје држање одаје да лажем и да ми је глас сувише напет да бих говорио истину.” Наставио је да рецитује својим разочараним баритоном. „У сваком случају, неће да иде. Каже да је сигурна да бисте је примили, само кад бих вам рекао да је она у питању. Хоћете ли да је пустим овамо, Начелниче? Те њене очи ме збиља узнемирују.”

„Да, мислим да сам чуо за те њене очи. Да, пустите је, пустите је слободно, да видим могу ли да преживим те њене очи. Кад смо већ код тога, мислим да заиста има штошта да ми објасни.”

Марлена уђе. (Зачуђујуће сабрана, закључи Пит, али видљиво стидљива и без знакова ината и пркоса.)

Села је, руку слободно опуштених на крилу, и очигледно чекала да Пит први проговори. Пустио ју је да чека, мало, док ју је посматрао и проучавао, помало одсутно. Виђао ју је, повремено, и раније, док је била млађа, али не и у последње време. Никада није била лепушкасто дете, па ни сада. Имала је широке јагодице, и деловала сасвим неугледно. Али имала је збиља неуобичајене очи, правилно обликоване обрве и дуге трепавице.

„Па, мадмоазел Фишер”, поче Пит, „обавештен сам да сте желели да ме видите. Смем ли да питам зашто?”

Марлена га погледа, хладно, потпуно смирена.”Начелниче, верујем да вам је моја мајка пренела да сам једном свом пријатељу рекла да ће Земља бити уништена.”

Питове обрве се збораше тик изнад крајње обичних очију. „Јесте, пренела ми је”, одговори он. „Надам се да вас је упозорила да тако више не смете говорити.”

„Јесте, Начелниче, али, не говорити о нечему не значи да то није истина. А назвати нешто лудим, још не значи да то уистину и јесте лудо.”

„Начелник сам Ротора, госпођице Фишер. Дужност ми је да се бавим тим стварима и то ми морате препустити — и да јесте тако и да није, и да јесте лудо и да није. Како сте дошли на идеју да ће Земља бити уништена? Је ли то нешто што вам је мајка наговестила?”

„Не на директан начин, Начелниче.”

„Значи, на индиректан, је ли тако?”

„То није могла да избегне, Начелниче. Људи се изражавају на различите начине. Имају свој избор речи. Имају своје интонације, изразе, своје посебне искрице у зеницама, своја посебна прочишћавања грла, знате на шта мислим?”

„Да, тачно знам на шта мислите. И сам уочавам такве ствари.”

„И врло сте поносни на то, Начелниче. Осећате да то добро чините и да је то једна од ствари која вам је помогла да постанете Начелник.”

Пит беше затечен. „Нисам то рекао, млада дамо.”

„Нисте збиља, бар не речима. Али нисте ни морали.” Фиксирала га је погледом. Није било трага осмеху на њеном лицу, али по том погледу се могло закључити да се, заправо, забавља.

„Па, у том случају, госођице Фишер, је ли то разлог ваше посете?”

„Не, Начелниче. Дошла сам, јер је моја мајка приметила да у последње време избегавате да је примите. Иако ми то није рекла, погодила сам о чему је реч. Мислила сам, међутим, да бисте волели да поразговарате са мном.”

„У реду, ево, разговарамо. Шта сте желели да ми саопштите?”

„Моја мајка је врло несрећна због чињенице, или могућности, да Земља буде уништена. Тамо се, знате, налази мој отац.”

Пит осети благ наступ беса. Како могу да допусте себи да бркају приватне ствари са оним што је добро за Ротор и са свиме што се може догодити у будућности? И та Инсиња, колико год корисна била својевремено, када је открила Немезис, постала му је такав камен око врата — и још при том особа невероватно надарена да следи сваки могући погрешан траг. А сада, када више није имала другог избора, сада му је послала своју шашаву кћерку.

„Имате ли утисак да ће се то уништење одиграти већ сутра? Или, можда, наредне године?” упита он.

„Не, Начелниче, познато ми је да ће се то десити за нешто мање од пет хиљада година.”

„Ако је тако, онда вашег оца тамо већ одавно неће бити. Неће бити ни ваше мајке, што се тога тиче, ни мене, ни вас. И кад свих нас више не буде, још ће преостајати нешто мање од пет хиљада година пре уништења Земље и, можда, других планета Сунчевог система — ако се то уништење уопште деси, при чему мислим да до тога неће ни доћи.”

„Постоји могућност, Начелниче, без обзира на то када до тога дође.”

„Мајка вам је сигурно рекла да ће, много пре него што се то деси, становници Сунчевог система бити свесни да ће се догодити… то што већ мислите да ће се догодити — и предузеће мере против тога. Осим тога, како можемо да се боримо против уништења планетних размера? Раније или касније, то задеси сваки свет. Чак и ако не буде космичких судара, свака звезда мора проћи кроз стадијум црвеног џина и уништити своје планете. Као што умиру људи, тако умиру и планете. Оне, додуше, живе мало дуже, али то је све. Разумете ли нешто од овога што вам говорим, млада дамо?”

„Да”, одврати озбиљно Марлена. „У добрим сам односима са својим компјутером.”

(Кладим се да јеси, помисли Пит, а онда — прекасно — покуша да са свог лица уклони лагани, иронични осмех. Мора да га је већ искористила као путоказ до његових правих осећања.)

Он настави, као да жели да заврши разговор. „И, ето, мислим да немамо више шта да кажемо једно другом. Говорити о уништењу је сулудо, а чак и да није, то није ваша ствар и о томе више не смете говорити, јер ћете се у противном и ви и ваша мајка наћи у невољи.”

„Нисмо још завршили наш разговор, Начелниче.”

Пит је осећао како губи стрпљење, али мирно примети: „Моја драга госпођице, ако Начелник каже да је разговор завршен, онда то и јесте — без обзира на то шта ви мислили.”

Он се упола придиже, но Марлена остаде да седи. „Није готов, јер желим да вам понудим нешто што бисте ви оберучке прихватили.”

„Шта то?”

„Добар начин да се решите моје мајке.”

Пит потону назад у своју фотељу, потпуно сметен. „Како то мислите?”

„Ако желите да ме саслушате, Начелниче, рећи ћу вам. Моја мајка не може више овако да живи. Забринута је због Земље и због Сунчевог система; осим тога, од времена до времена она мисли на мог оца. Сматра, такође, да би Немезис могла одиграти улогу богиње освете према Сунчевом систему, а пошто јој је она наденула то име, осећа се одговорном. Она је изразито емоционална особа, Начелниче.”

„Збиља? Приметили сте то, зар не?”

„И, као таква, она вам смета. Подсећа вас, почесто, на ствари које је узнемирују, а о којима ви не желите да размишљате. Због тога и избегавате да се сусретнете с њом, и волели бисте да она оде. Па, ето, постоји могућност да она оде, Начелниче.”

„Одиста? Па, имамо још једну Насеобину. Треба ли да је пошаљем на Нови Ротор?”

„Не, Начелниче. Пошаљите је на Еритро.”

„Еритро? Али зашто бих је тамо послао? Само зато што желим да је се отарасим?”

„То би био ваш разлог, Начелниче. Ипак, то не би био и мој разлог. Ја бих желела да она оде тамо, због тога што не може више да ради овде, у Опсерваторији. Инструменти су готово увек заузети и она је све време под присмотром. Даље, осећа и да вам је дозлогрдила. Осим тога, Ротор није погодно тле за прецизна астрономска мерења. Сувише се брзо и неравномерно окреће.”

„Добро владате материјом. Је ли вам то мајка објаснила? Не, заправо, не морате ми ни рећи. Није вам ништа директно рекла, зар не? Само индиректно.”

„Тачно тако, Начелниче. А ту је и мој компјутер.”

„Онај с којим одржавате пријатељске односе?”

„Да, Начелниче.”

„И ви сте уверени да ће она лакше моћи да ради на Еритру?”

„Да, Начелниче. Тамо би имала постојаније тле под ногама и могла би да обави мерења кој би је уверила да ће Сунчев систем преживети. Чак и ако установи супротно, биће јој потребно прилично времена да буде сасвим сигурна. А за то време ви не бисте морали да мислите на њу.”

„Видим да бисте је се и ви радо ослободили.”

„Напротив, Начелниче”, одврати Марлена мирно. „Ја бих пошла с њом. Ви бисте се ослободили и мене, а мислим да бисте то још више волели.”

„Шта вас наводи на помисао да бих желео да се вас ослободим?”

Марлена поново управи свој поглед на њега, продоран, без трептаја. „Сада то желите, Начелниче, јер сте управо установили да могу без проблема да понирем у ваш унутрашњи свет.”

Одједном, Пит збиља осети како очајнички жели да се реши овог чудовишта. „Дозволите ми да размислим”, рекао је и скренуо поглед. Одмах се постидео тога што гледа у страну, као дете, али збиља није желео да ово ужасно створење буде у могућности да са његовог лица чита као из отворене књиге.

На крају крајева, то јесте била истина. Није до сада размишљао о томе како да се реши мајке и кћери. Додуше, када је Инсиња у питању, присећао се да је помишљао на њен премештај на Еритро. Међутим, било би много фрктања околине, а ни она, веровао је, не би била спремна да пође. Није имао нерава да то спроведе у дело. Сада, међутим, када га је ово дете уверило да постоји разлог због којег би отишла на Еритро, ствари се беху битно измениле.

„Ако твоја мајка збиља жели…” поче он лагано.

„Збиља жели, Начелниче. Није ми то помињала, можда јој то још није ни допрло до свести, али, пошла би. Сигурна сам. Верујте ми.”

„Имам ли избора? А и ви желите да одете?”

„Жарко то желим, Начелниче.”

„Онда ћемо то одмах уредити. Задовољава ли вас то?”

„Потпуно, Начелниче.”

„И можемо ли, онда, сада овај разговор сматрати завршеним?”

Марлена се подиже и наклони, помало неспретно, у знак поздрава. „Хвала вам, Начелниче.”

Окренула се и отишла; прошло је, међутим, сигурно још неколико тренутака пре но што се Пит усудио да опусти мишиће лица које се грчило од бола.

Није се усудио да допусти да девојка прочита из онога што би рекао, учинио или из начина на који је изгледао ону последњу ствар о Еритру за коју су знали само он — и још једна особа.


ОРБИТА


19


Питово раздобље мира беше неповратно нестало — али он није желео да га тек тако изгуби. Одлучио је да откаже све поподневне састанке. Било му је потребно време за размишљање.

Нарочито је желео да промозга о Марлени.

Њена мајка, Евгенија Инсиња Фишер, представљала је проблем, и то све крупнији проблем како су године протицале. Била је преосетљива и имала је обичај да трчи пред руду кад год би јој то могућности дозвољавале. Но, она је и даље била само људско биће; могло јој се указивати на ствари, могла је бити контролисана. Могла је бити убеђена логиком; иако је с времена на време умела да буде неуротична, с њом се лако могло изаћи накрај.

Не и са Марленом, међутим. Пит уопште није сумњао у то да је девојчица чудовиште у људској кожи и могао јој је само бити захвалан што је пристала да му се, сама од себе, уклони са пута тиме што ће помоћи својој мајци у једној крајње тривијалној ситуацији. Била је, ипак, неискусна и недостајало јој је мудрости — мудрости која би јој дошапнула како да своје моћи чува неоткривене све док не буде могла да их употреби уз најјаче разорно дејство.

Но, одрастајући, постајала је све опаснија; морала је бити заустављена већ сада. И то друго чудовиште, Еритро, оно ће је зауставити.

Пит је био у предности. Од почетка је знао да је Еритро управо то — чудовиште. Он, Еритро, имао је свој „израз лица” који се, исто тако, дао прочитати. Израз крваве светлости, злослутан и претећи.

Тек у време када су стигли до астероидног појаса, на стотинак милиона миља од орбите коју су Мегас и Еритро следили на свом путу око Немезис, Пит беше рекао, врло самоуверено: „То је то место.”

Није очекивао никакве потешкоће. Његова рационалност то није допуштала. Ту, међу астероидима, са Немезис је допирало мало светлости и топлоте, што и није био неки велики недостатак, будући да је Ротор поседовао потпуно делотворну микрофузију. У ствари, овако су били у предности. Са потпуно пригушеном црвеном светлошћу Немезис, она није тиштила срце, помрачивала ум, потресала душу.

Исто тако, база у астероидном појасу значила би да се налазе у подручју где је гравитационо дејство Немезис и Мегаса прилично слабо и где би, сходно томе, потреба за маневрисањем изискивала много мање енергије. Астероиди су се лакше могли рударски експлоатисати, а с обзиром на слабашну светлост са Немезис, на тим малим телима морало је постојати обиље волатила.

Идеално.

Али онда се народ Ротора изјаснио, убедљивом већином, да жели да се Насеобина постави на орбиту око Еритра. Пит их је уверавао да ће се у том случају Насеобина купати у опсесивно непријатној црвеној светлости, да би била у потпуној власти снажних гравитација како Еритра тако и Мегаса и да би се сировине и даље морале довлачити са астероида.

Пит се у вези са тим жучно расправљао са Тамбором Бросеном, претходним Начелником Ротора. Прилично оронули Бросен нескривено је уживао у својој новој улози старијег саветника — знатно више него што је својевремено уживао у улози Начелника. (Био је познат по томе што је умео да каже како је њему лично недостајало задовољство у доношењу одлука, до чега је, очигледно, Пит толико држао.)

Бросена је засмејавала Питова брига у погледу положаја Насеобине, али, наравно, никада то јавно није показивао. „Јанусе, уопште није неопходно да се народ Ротора увек сложи са сваком твојом одлуком. Пусти им мало на вољу. Утолико ће бити спремнији да у неком одсуднијем тренутку поштују твоју одлуку. Ако желе да орбитирају око Еритра, нека орбитирају.”

„Али, Тамборе, то нема смисла, разумеш ли?”

„Разумем, наравно. Али разумем и то да је Ротор кружио око неког великог света током читавог свог постојања. То је оно на шта је народ навикао и то је оно што поново жели.”

„Да. Били смо на орбити око Земље. Еритро није Земља. Ни налик.”

„Еритро је приближно исте величине као Земља. Има копно и море. Има атмосферу и кисеоника у њој. Могли бисмо путовати још хиљаду светлосних година пре но што налетимо на свет толико сличан Земљи. Понављам ти. Пусти народу на вољу.”

Пит га је послушао, иако се све у њему бунило; и Нови Ротор је, исто тако, био на орбити око Еритра, као и још две Насеобине чија је изградња била у току. Разуме се, Насеобине у астероидном појасу налазиле су се на пројектантским таблама, али житељима Ротора недостајало је полета да их преточи у стварне конструкције.

Од свега што се догодило још од открића Немезис, орбитирање Ротора око Еритра бејаше оно што је Пит држао за најкрупнију Роторову грешку. То није смело да се деси. Али да ли би то било паметно спречавати? Можда је требало да удари јаче? Да ли би то, опет, можда довело, чак и до нових избора и његовог смењивања?

Носталгија је била највећи проблем. Људи су имали обичај да буду сентиментални и гледају за собом, док је Питова намера била да их научи да гледају унапред. Што се тиче Бросена…

Умро је пре седам година. Штавише, Пит је био крај његове самртне постеље. Испоставило се да је једини био у прилици да чује старчеве последње речи. Био је управо сагнут над узглављем и Бросенова мршава и као папир сува рука беше га обухватила око мишице. „Како је сјајно било Земљино Сунце…” прошаптао је и умро.

Управо због тога, што Роторијанци нису могли да забораве сјај тог земаљског Сунца и зеленило планете Земље, управо су због тога и галамили против Питове логике и захтевали да Ротор орбитира око света који није ни зелен, нити је ротирао око тако сјајне звезде каква је било Сунце.

То је значило застој од десет година на путу напретка. Сада би били десет година даље, да су се само заџали у астероидном појасу. Пит беше дубоко уверен у то.

А то је већ, само по себи, било више него довољно да затрује Питова осећања према Еритру. А у вези с тим, постојале су и ствари које су биле још горе — много горе.


БЕС


20


Као и први Фишеров наговештај, то јест да постоји нешто прилично чудно у вези са правцем у којем је Ротор нестао, тако се и његов други наговештај показао врло делотворан.

Већ је две године минуло откако се вратио на Земљу. Нестанак Ротора полако је чилио из његовог сећања. Инсиња је представљала сложену успомену (шта је, уопште, икада осећао према њој?), али сећање на Марлену изазивало је само горчину. Није могао да је одвоји од Роузен. Једногодишња кћер, које се сећао, као и седамнаестогодишњакиња, које се такође сећао, беху се објединиле у једну личност.

Живот му није био тежак. Примао је издашну пензију. Нашли су му и посао, у администрацији, посао који је од њега захтевао доношење само оних одлука које нису утицале ни на шта битно. Опростили су му. Веровао је да је то искључива последица тога што се сетио те једне Евгенијине опаске: 'Када би знао куда идемо…'

Но, осећао је да је под присмотром. И с тиме се беше сасвим сродио.

Гаранд Вајлер би се појавио, ту и тамо, увек пријатељски, увек испитивачки, увек са Ротором као темом, на овај или онај начин. И сада је био ту, и разговор је, као што је Фишер и очекивао, поново био везан за Ротор.

Мрко га је погледао и рекао: „Прошле су скоро две године. Шта ви, народе, заправо хоћете од мене?”

Вајлер заклима главом. „Не могу рећи да знам, Крајле. Све што имамо јесте та опаска твоје супруге. И то је, сасвим очигледно, недовољно. Мора да је рекла још нешто, током свих тих година које сте провели заједно. Присети се разговора; мисли које сте измењивали. Зар се баш ничега не можеш сетити?”

„Већ ме пети пут питаш исту ствар, Герарде. Испитивали су ме. Испитивали су ме и под хипнозом. Испитивали су ме можданим сондама. Исцеђен сам као поморанџа и ништа нису нашли. Пусти ме, коначно, и нађи себи другу забаву. Или ми опет нађи неки посао. Још стотину Насеобина виси горе, на небу, где се пријатељи поверавају једни другима, а шпијуни међусобно уходе. Ко зна шта неко од њих може знати — а да тога није ни свестан.”

„Да будем сасвим искрен, друже мој”, прихвати Вајлер, „и мичемо се у том правцу. Усредсредили смо се на Даљинску сонду. Близу је памети закључити да су на Ротору знали за нешто чиме ми још нисмо овладали. Још нисмо послали Даљинску сонду, нити је то учинила иједна друга Насеобина. Само је Ротор за то имао могућности. Шта год да су тамо открили, то мора да стоји у подацима везаним за Даљинску сонду.”

„Одлично. Па прегледајте онда ту документацију. Ту има толико тога да ћете се занимати годинама. Што се мене тиче, оставите ме на миру. Сви ви.”

„У праву си, има ту материјала за занимање, годинама”, сложи се Вајлер. „У складу са Уговором о отвореној науци, Ротор је за собом оставио гомилу података. Заправо, поседујемо њихове стеларне фотографије на свим подручјима таласних дужина. Камере на Даљинској сонди биле су у стању да допру до сваког крајичка неба, или готово сваког. Проучавали смо све, до детаља, и нисмо наишли ни на шта интересантно.”

„Ни на шта?”

„До сада, ни на шта. Али као што и сам кажеш, можемо се забављати још годинама. Већ имамо низ закључака којима се наши другари астрономи необично радују. То их чини срећнима и упосленима, али ништа, ништа од свега тога не помаже нам да нађемо одговор на једноставно питање: куда су отишли. До сада. Даље: никаквог разлога нема за помисао да, евентуално, постоје орбитирајуће планете око било које од две велике звезде система Алфе Кентаура. Нити има неких неочекиваних сунцоликих звезда у нашем суседству. Лично, не бих очекивао неки значајнији напредак у том правцу. Шта је та Даљинска сонда могла да види, а што се не може видети и одавде, из Сунчевог система? Сонда је била удаљена тек два светлосна месеца. Не би требало да буде велике разлике у угловима посматрања. А опет, неки од нас сматрају да је Ротор нешто уочио, и прилично брзо реаговао. Што нас поново враћа теби.”

„Зашто мени?”

„Јер је твоја бивша супруга управљала експериментом око Даљинске сонде.”

„Па, не баш. Постала је шеф Одељења пошто су подаци већ били прикупљени.”

„Била је на челу пројекта после тога, а вероватно и једним добрим његовим делом и пре тога. Зар ти никада ништа није рекла у вези са било чим што су открили Даљинском сондом?”

„Ни речи. Чекај… јеси ли рекао да је Даљинска сонда својим камерама могла да обухвати готово сваки део неба?”

„Да.”

„Шта то тачно значи — 'готово сваки део'?”

„Не знам толико о томе да бих ти пружио најпрецизније податке. Рецимо, око деведесет посто.”

„Или, можда, више?”

„Можда и више.”

„Питам се…”

„Шта?”

„На Ротору је био извесни Пит, који је усмеравао ствари.”

„То знамо.”

„Али чини ми се да је знао како да их усмерава. Достављао би податке о Даљинској сонди мало по мало, да би удовољио захтевима Уговора, али тек толико да их задовољи. И, у време када је Ротор отишао, постојало је десет одсто података — или, можда, и мање — које није 'стигао' да вам уручи. И то би могло бити оних пресудних десет посто или мање.”

„Мислиш, они подаци који се односе на одредиште Ротора.”

„Можда.”

„Али ми немамо те податке.”

„Наравно да их имате.”

„Како то мислиш?”

„Малочас си се питао како је могуће да је Даљинска сонда снимила нешто што се са Земље не може видети. Па зашто онда губите време на оно што већ имате? Начините мапу оног дела неба који вам нису дали и упоредите га са мапама које већ имате. Упитајте се има ли тамо ичега што, посматрано са Даљинске сонде, може изгледати другачије — и зашто. То је оно што бих ја учинио.” Његов глас се одједном подиже до борбеног поклича: „Врати се тамо. Реци им да пажљиво осмотре онај део неба који им недостаје.”

„То је, помало, преко прече наоколо ближе”, одврати замишљено Вајлер.

„Уопште не. Право као стрела. Само пронађи некога у Уреду ко користи свој мозак, уместо што седи на њему, и можда ћеш доћи до зачуђујућих закључака.”

„Видећемо”, сложи се Вајлер и пружи Фишеру руку, али се овај намргоди и не прихвати је.


Прошли су месеци пре но што се Вајлер поново појавио. Фишер му није пожелео добродошлицу. Одмарао се, заправо, после радног времена, читајући књигу.

Спадао је у оне људе који су сматрали да књига није сахрањена заједно са двадесетим веком, на рачун филмова. Оно што је књигу чинило посебном била је могућност физичког контакта са њом, тактилни осећај окретања страница, прилика да се човек између два прочитана реда потпуно изгуби у мислима, у складу са управо прочитаним, могућност да се изгуби нит приповедања и пронађе стотину страница доцније, или, тек тада наслути њен прави смисао. Фишер је, у ствари, био уверен да је књига цивилизованија од филма.

Због тога и јесте био толико раздражен што га прекидају у тренутку пријатне летаргије.

„Шта је сад, Гаранде?” упита он нељубазно.

Вајлер није изгубио свој срдачни осмех. Прозборио је, показујући ниску зуба: „Пронашли смо, управо онако како си ти то наговестио.”

„Шта сте пронашли?” упита Фишер, не могавши да се сети. А онда, схвативши на шта се то односи, додаде журно: „Немој ми рећи ништа што не бих смео знати. Нећу да опет имам неприлика са Уредом.”

„Прекасно, Крајле. Траже те. Танајама лично жели да те види.”

„Када?”

„Што пре.”

„У том случају, причај. Не могу пред њега неприпремљен.”

„То и намеравам. Проучили смо сваки милиметар неба о коме, путем Даљинске сонде, нисмо имали података. Управо они који су учествовали у испитивању поставили су себи исто питање као и ти: шта је камера на сонди могла видети што камера соларног система није. Очигледан одговор је био — измењена слика ближих звезда. И када је то узето за полазну тачку, астрономи су открили запањујућу ствар, нешто што нико није могао предвидети.”

„Па, онда?”

„Открили су звезду веома слабог сјаја, са паралаксом која осетно премашује један лучни секунд.”

„Нисам астроном. Је ли то неуобичајено?”

„То значи да нам је звезда о којој је реч два пута ближе од Алфе Кентаура.”

„Рекао си да се врло слабо види.”

„Кажу ми да је то услед тога што се налази иза малог облака прашине. Чуј, иако ти ниси астроном, твоја жена је била управо то. Можда ју је она открила. Да ли ти је икада ишта помињала у вези с тим?”

Фишер заврте главом. „Никада ни речи. Додуше…”

„Додуше?”

„У току последњих неколико месеци била је видно узбуђена. Као да је због нечега сва устрептала.”

„Ниси је питао зашто?”

„Сматрао сам да је то због приближавајућег датума Одласка Ротора. Била је узбуђена због Одласка и то ме је излуђивало.”

„Због детета?”

Фишер потврдно климну главом.

„Узнемиреност је могла бити проузрокована и услед открића нове звезде. Све се уклапа. Природно је да би се онда Ротор упутио ка најближој звезди. А уколико је твоја жена била особа која је открила звезду, онда је Ротор ишао на њену звезду. То би објаснило њену спремност, чак жудњу, да иде. Зар то не звучи смислено?”

„Можда. Не могу рећи да не звучи.”

„У реду, онда. Због тога Танајама жели да те види. И, љут је. Не на тебе, како изгледа, али бесан је.”


21


Касније, истог дана, јер се оклевање није смело допустити, Крајл Фишер се нађе у управи Земаљског Истражног Бироа, међу запосленима познатијим једноставно као Уред.

Катиморо Танајама, који је управљао Уредом већ преко тридесет година, постајао је, већ, полако, старац. Холографски снимци који су га приказивали (а није их било пуно) бејаху снимљени пре много година, док му је коса још била оштра и тамна, тело усправно а израз енергичан.

Сада је већ био сасвим сед; његово тело (никада високо) сада је било помало повијено, а и деловало је некако крхко. Био је већ дошло доба, помисли Фишер, када је требало полако да размишља о пензији — ако је тај човек уопште помишљао на тако нешто. Јер, Фишер је и то приметио, Танајамине очи, скривене и тамне, бејаху и даље и проницљиве и оштре, баш као некада.

Фишер је, помало, био на мукама трудећи се да свог саговорника сасвим разуме. Енглески, истина, беше постао готово универзални језик широм планете, колико год је то једном језику било могуће, но, имао је своје шаролике варијанте. Танајамин енглески ни издалека није припадао северноамеричкој варијанти, на коју Фишерове учи бејаху навикле.

„Па, Фишеру, изневерио си нас, тамо на Ротору”, поче хладно Танајама.

Фишер није видео сврху у томе да се око овога поново расправља. Штавише, уопште није жудео да се расправља са Танајамом око било чега.

„Да, Управниче”, одврати он безбојно.

„Иако можда још за нас имаш неку додатну информацију.”

Фишер сметено слеже раменима: „Већ сам био испитиван, толико и толико пута.”

„Да, обавештен сам, знам. Но, нису те довољно темељно испитивали. Али има једно питање на које ја тражим одговор.

„Да, Управниче.”

„Да ли си за свог боравка на Ротору из било чега што си чуо или видео могао доћи до закључка да је роторијанска управа испољавала мржњу према Земљи?”

Фишерове обрве се набраше. „Мржњу? Па, било је јасно да народ на Ротору, и на другим Насеобинама, гледа с висине на Земљу, презирући је као декадентан, бруталан и насилан свет. Али мржња? Искрено речено, мислим да се нису у тој мери бавили нама да би нас мрзели.”

„Говорим о високим круговима, не о народу.”

„И ја, Управниче. Нисам приметио знаке мржње.”

„Нема других објашњивих побуда.”

„Побуда за шта, Управниче? Ако ми можете одговорити на то питање.”

Танајама га прострели погледом (снага његове личности чинила је да му низак раст буде готово неприметан). „Знаш ли да се новооткривена звезда креће у нашем правцу? Тачније, право овамо?”

Фишер, затечен, баци брз поглед према Вајлеру, но овај је седео у сенци, ван простора обасјаног сунчевим зрацима што су долазили кроз прозор, и није се дало закључити где му је поглед усмерен.

Танајама, који је био на ногама, нагло додаде „Седи, Фишеру, ако ће ти то помоћи да боље размишљаш. А и ја ћу сести.” Сео је на ивицу стола, клатећи ногама.

„Јеси ли знао за путању звезде?”

„Не, Управниче. Нисам знао ни за њено постојање све док ми агент Вајлер то није рекао.”

„Ниси знао? То мора да је на Ротору била позната ствар.”

„Ако је тако, нико ми то није рекао.”

„Твоја супруга је показивала знаке среће и узбуђења у раздобљу непосредно пре поласка Ротора. То си рекао Вајлеру. У чему је лежао разлог таквог понашања?”

„Агент Вајлер је претпоставио да је то могло бити услед открића нове звезде.”

„Можда је, осим тога, знала све у вези са путањом звезде и можда је била усхићена због онога што ће нам се десити.”

„Не видим зашто би била срећна због тога. Осим тога, Управниче, морам вам рећи да ја немам никакву представу о томе да ли је она знала за путању звезде, па чак ни да она постоји. Као ни било ко други на Ротору.”

Танајама га је замишљано посматрао, гладећи своју браду као да себи олакшава бол на том месту.

„Народ на Ротору је у потпуности припадао белој раси, зар не?” упита он напокон.

Фишер разрогачи очи. Такав вулгаризам одавно није чуо — поготово не од стране владиног функционера. Присетио се Вајлеровог коментара непосредно по повратку на Земљу, у вези с Ротором: 'Снежане'. Отписао је коментар као гадан сарказам и није му више придавао значај.

Он озлојеђено одврати: „Не знам, Управниче. Нисам проучавао Роторијанце на тај начин. Не бих знао рећи ког су порекла.”

„Хајде, Фишеру. Не мораш их проучавати. Судиш по њиховом изгледу. Јеси ли, за све време свог боравка на Ротору, наишао на једну једину особу афричког, азијатског или индијског порекла? Или, простије, црнца, или бар мешанца?”

Фишер експлодира. „Управниче, говорите као да смо у двадесетом веку.” (Да је знао како да се жешће изрази, учинио би то без оклевања). „Уопште не размишљам о стварима на тај начин, нити би тако требало да размишља било ко на Земљи. Чуди ме да ви тако размишљате и мислим да вам не би одговарало да се то прочује.”

„Не уљуљкуј се бајкама, агенте Фишеру”, одврати Управник, упирући у њега свој квргави прст пун упозорења. „Ја говорим о стварима онако каве оне јесу. Знам да ми, на Земљи, игноришемо све варијације међу нама самима — у најмању руку, у односу на Спољње светове.”

„Само тако?” упита Фишер разочарано.

„Да, само према Спољњим световима”, понови хладно Танајама. „Када се људи са Земље крећу према Насеобинама, раслојавају се према варијантама. Зашто би то чинили, ако би збиља игнорисали те варијанте? На свакој појединој насеобини сви су налик једни на друге. А чак и ако има благих разлика, они који су у мањем броју осећају се угроженима и селе се на оне Насеобине где ће бити у већини и где се неће тако осећати. Зар није тако?”

Фишер то није могао да порекне. Било је збиља тако, а он се некако подсвесно беше помирио с тим, не доводећи ствар у питање. Ипак, тешко је прихватао ту чињеницу. „Људска природа. Воли да се сроди са околином. И сроди се увек са себи сличном.”

„Људска природа, наравно. Срођује се са сличним зато што мрзи и презире различитост.”

„Па, има и аз… азијатских Насеобина”, једва изговори, схвативши у пола речи да би се овиме Танајаму могао смртно увредити — Танајаму који је, увређен, постајао изузетно опасан.

Но, овај није ни трепнуо. „То врло добро знам, али доскора су белци доминирали планетом и то никако не могу да забораве, зар не?”

„Ни други, можда, не могу да забораве, па чак можда имају и више разлога за мржњу према Земљи.”

„Али управо је Ротор тај који је побегао из Сунчевог система.”

„Десило се да су баш они открили хиперпогон.”

„И десило се да су отишли на оближњу звезду за коју само они знају, и десило се да ће та звезда баш проћи покрај сунчевог система и уништити га.”

„Ми не знамо да ли су они тога свесни. Чак не знамо ни да ли знају за нову звезду.”

„Али наравно да знају”, одврати Танајама готово презриво. „И отишли су — не упозоривши нас.”

„Управниче — уз све поштовање — то што кажете је нелогично. Ако они желе да се настане на звезди која ће, касније, уништити Сунчев систем, морају знати да ће и њихов тамошњи систем бити уништен.”

„Они могу лако да се извуку, чак и да се прилично умноже. А шта ћемо ми са осам милијарди људи које треба евакуисати?”

„Колико времена имамо?”

Танајама слеже раменима. „Неколико хиљада година, како ми рекоше.”

„То је дуго раздобље. Можда им се, у складу с тим, није учинило потребним да нас упозоравају. Јер, како се звезда буде приближавала, једном бисмо је и сами морали открити.”

„Али у то време имаћемо знатно мање времена за узмак. Њихово откриће звезде било је сасвим случајно. Ни ми је не бисмо открили још дуги низ година, да није било те опаске твоје супруге и твоје — одличне — сугестије, да прегледамо део неба који су желели да сакрију од нас. Ротор је рачунао с тим да ми ту звезду нећемо открити у скорије време.”

„Али, Управниче, какве би биле њихове побуде за тако нешто? Једноставно, неконтролисана мржња?”

„Не неконтролисана. Сунчев систем, са огромним постотком обојеног становништва, мора бити уништен. Тако да човечанство може поново да се роди, на бази хомогене беле расе. А? Шта кажеш на то?”

Фишер беспомоћно заклима главом. „Немогуће. Незамисливо.”

„Зашто би иначе избегли да нас упозоре?”

„Зар не допуштате могућност да ни сами нису знали за путању звезде?”

Танајама иронично одврати: „Немогуће, незамисливо. Нема другог разлога за такав поступак осим њихове жудње да виде наше уништење. Али ми ћемо, сами за себе, овладати хиперсвемирским путовањем, и отићи на ту њихову звезду и наћи их. И онда ће бити један — један.”


КУПОЛА


22


Евгенија Инсиња се суочи са ставом своје кћери уз полузабленут осмех пун неверице. Овог пута, или није добро чула или њена кћерка збиља беше шенула.

„Шта си рекла, Марлена? Како то мислиш — 'Идеш на Еритро?'„

„Питала сам начелника Пита и он је рекао да ће уредити да буде тако.”

Инсиња је и даље тупо гледала. „Али зашто?”

Уз лак наговештај нервозе, Марлена одврати: „Па, зато што си сама рекла да хоћеш да вршиш танана астрономска мерења и да то не можеш да чиниш са Ротора. Са Еритра, међутим, можеш. Али видим да, у ствари, нисам одговорила на твоје право питање.”

„У праву си. Хтела сам да питам зашто је Пит пристао? Неколико пута сам то исто већ покушавала, али никада се није сложио. Заправо, није се слагао да било ко оде на Еритро, осим неколико стручњака.”

„Само сам му приказала ствар на нешто измењен начин, мајко.” Марлена оклеваше за тренутак. „Рекла сам му да знам да он хоће да те се отарси и рекла сам му да му се за то сад указала прилика.”

Инсиња тако дубоко удахну ваздух да се загрцну и накашља. Онда, сузних очију, промуца: „Како си могла да му кажеш тако нешто?”

„Јер је то истина, мајко. Не бих то помињала да није истина. Чула сам како разговара с тобом, чула сам шта ти говориш о њему — и ствар је била толико јасна да верујем да си тога и сама свесна. Већ си му преко главе и он жели да престанеш да га мучиш — чиме год да га мучиш. И ти то знаш.”

Инсиња стисну усне. „Знаш шта, душице, бојим се да ћу од сада све своје тајне морати да делим с тобом. Већ почиње да ми смета то твоје прање мог прљавог веша.”

„Знам мајко”, рече Марлена и обори поглед. „Извини.”

„Али и даље не разумем. Ниси ти морала да му тумачиш то да сам му се ја попела на главу. Он је то и сам већ морао знати. Зашто ме, онда, раније није послао на Еритро, када сам га сама кумила и молила?”

„Зато што он мрзи све што је у вези са Еритром, и није имао довољан мотив да те тамо пошаље, без обзира на то колико жудео за тим да те се ратосиља. Само, овог пута ниси једино ти у игри. Тамо идемо заједно. И ти и ја.”

Инсиња се нагну према њој, спустивши шаке на површину стола пред собом. „Не, Моли… Марлена. Еритро није место за тебе. Чак ни ја нећу тамо остати заувек. Извршићу своја мерења и вратити се овамо. Ти ћеш остати овде док се не вратим.”

„Бојим се, мајко, да неће ићи тако. Јасно је да је једини разлог што те он пушта да идеш то што би се тако ослободио и мене. Зато се и сложио, када сам рекла да ћемо обе отићи. Не би било тако да сам питала само за тебе. Схваташ?”

Инсиња се намргоди. „Не. Збиља не схватам. Какве везе ти имаш с тим?”

„Док смо разговарали, када сам му рекла да знам да он хоће да нас се отараси, лице му се следило — вероватно није желео да сазнам нешто више. Јер, он зна да умем да читам са лица и претпостављам да није хтео да се ода. Али одао се и на тај начин — и пуно сам сазнала. Једноставно, не можеш потиснути све. У најмању руку, очи ти светлуцају, а да тога ниси свестан.”

„Значи, знала си да и тебе жели да се ратосиља.”

„Горе од тога. Плаши ме се, ужаснут је.”

„Зашто би био ужаснут?”

„Јер, вероватно, мрзи то што могу да сазнам оно што он не жели да се зна.” Она дубоко уздахну, па додаде: „Многи људи ме не подносе због тога.”

Инсиња климну главом. „Да, то могу да разумем. Чиниш да се људи пред тобом осећају као да су сасвим голи — ментално голи, то јест, као да разголићених мозгова стоје на леденом ветру.”

Она погледа своју кћерку право у очи. „Понекад се и сама тако осећам. Када се сада присетим, чини ми се да си ме на тај начин узнемиравала још док си била мало дете. Пуно пута сам помислила да си, једноставно, натпросечно интели…”

„Мислим да јесам”, брзо упаде Марлена.

„Да, наравно, али, очито је да је посреди било нешто више од тога, али тада још нисам могла бити сигурна… Реци ми, не смета ти да разговараш о томе?”

„Не, ако разговарам с тобом, мајко”, одговори Марлена, али са призвуком опрезности у гласу.

„Па, ево: када си била млађа и када си открила да можеш да чиниш нешто што друга деца не могу — чак ни одрасли — зашто ниси дошла и рекла ми?”

„Па, покушала сам, једном, али ти ниси хтела ни да ме саслушаш. Хоћу рећи, ниси ништа била рекла, али закључила сам да си била заузета и да немаш времена за дечје бесмислице.”

Инсиња разрогачи очи. „Јесам ли рекла да су то дечје бесмислице?”

„Ниси рекла, али начин на који си ме погледала, и твоји гестови, рекли су то уместо тебе.”

„Требало је да будеш упорна.”

„Па, била сам дете. А и ти си била нерасположена скоро све време — што због Пита, што због оца.”

„Пусти сад то. Има ли још штогод што би ми сада могла рећи?”

„Има још једна ствар”, настави Марлена. „Када је начелник Пит кончно одобрио да можемо отићи, рекао је то на такав начин да сам помислила како нешто скрива — да има нешто што неће да каже.”

„А шта је посреди, Марлена?”

„Не знам, мајко. Не могу да читам мисли, не могу знати. Могу да судим само по спољашњим манифестацијама, а то често није довољно. Па ипак…”

„Ипак?”

„Имам утисак да је то што је прећутао било нешто врло непријатно — могуће, чак, врло зло.”


23


Припреме за одлазак на Еритро захтевале су од Инсиње времена. Било је ствари на Ротору које нису тек тако, на пречац, могле бити остављене. Морало се пуно тога завршити у астрономском Одељењу, издати налоге, наименовати заменика и консултовати се, још једном, са Питом, који се показао запањујуће некомуникативан по том питању.

Инсиња му то коначно сасу у лице приликом њене последње службене посете.

„Сутра одлазим на Еритро, знаш”, рече она.

„Шта кажеш?” Он погледа навише, пошто је пре тога проучавао неке анализе које му је донела. Била је, ипак, сигурна да их уопште не чита. (Покупила је неке Марленине трикове, али није знала како да их употреби. Није смела да поверује како напредује у том погледу, а да то, заправо, није случај.)

Она стрпљиво понови: „Сутра одлазим на Еритро, знаш.”

„Сутра, а? Па, вратићеш се, нема смисла да ти кажем 'збогом'. Чувај се. Сматрај то одмором.”

„Имам намеру да проучавам кретање Немезис кроз свемир.”

„То? Па…” Он учини гест рукама, као, 'па, није важно'. „Како хоћеш. Промена средине је одмор, чак иако радиш.”

„Хтела бих да ти се захвалим, Јанусе, што си нам то омогућио.”

„Твоја кћерка ме је замолила. Је ли ти рекла да смо разговарали?”

„Јесте, истога дана. Рекла сам јој да није смела да те узнемирава. Био си врло предусретлљив.”

Пит забрунда. „Па, она је врло необична девојчица. Није ми сметало што је дошла. Ионако је све привремено. Заврши с тим прорачунима и врати се овамо.”

Инсиња помисли: већ други пут помиње повратак. Шта би Марлена закључила из овога да се налази овде? Нешто зло, како је рекла? Али шта?

Ипак, рекла је, само, готово претећим тоном: „Вратићемо се.”

„Са новостима, бар се надам, да ће Немезис бити безопасна по Земљу — за пет хиљада година.”

„То ће чињенице рећи”, одврати она смркнуто и оде.


24


Чудно, мислила је Инсиња. Ето је, више од две светлосне године далеко од места у свемиру где је рођена, а досад је само два пута била у свемирском броду, и то оба пута на најкраћој релацији — прво од Ротора до Земље, а онда назад.

И даље није осећала баш превелику потребу да се ломата по свемиру. Марлена је, уосталом, била покретачка снага овог подухвата. Она је била та која је, независно, преговарала са Питом и навела га да пристане на њен чудни облик уцене. И, она је била та која је испољавала право усхићење, са свим својим старим наклоностима ка Еритру. Инсиња то није могла да схвати и гледала је на то као на још једну посебност сложеног менталног састава своје кћери. И тако, кад год би Инсиња добила жељу да гласно закука при помисли да напушта мали, удобни Ротор зарад бескрајног, празног Еритра, чудног и претећег, читавих шест стотина педесет хиљада километара удаљеног (што је два пута више но што је, својевремено, износила раздаљина између Ротора и Земље), Марленино одушевљење би јој зачепило уста.

Брод који је имао да их однесе на Еритро није био ни елегантан ни леп. Био је функционалан, део мале ракетне флоте, заправо теретњак, који се опирао снажном Еритровом гравитационом пољу, не усуђујући се да му се препусти ни секунда, пробијајући се кроз густу, ветровиту, непредвидљиву и неукротиву атмосферу.

Инсиња није ни очекивала да ће путовање бити удобно. Готово током целог путовања налазиће се у бестежинском стању, а два читава дана без тежине било је прилично напорно.

Марленин глас распрши њена облачна размишљања. „Хајде, мајко, само на нас чекају. Пртљаг је чекиран, и све остало.”

Инсиња ступи корак напред. Њена последња мисао, пуна немира, док је пролазила кроз ваздушно црево била је — сасвим разумљиво — зашто је Јанус Пит био толико спреман да нас пусти да одемо?


25


Сивер Џенар управљао је светом великим готово колико и Земља. Или, можда тачније, владао је, на директан начин, простором под куполом који је покривао готово три квадратна километра и који се полако проширивао. Остатак света, готово пет стотина милиона квадратних километара копна и мора, људска бића још не бејаху запосела. Нити су, што се тога тиче, било која друга жива бића обитавала на том простору — бар не бића видљива без микроскопа. Ако се претпостави да једним светом могу владати само вишећелијска створења, онда су ти вишећелијски створови овде били оних неколико стотина људи који су живели и радили под куполом, а над којима је владао Сивер Џенар.

Џенар није био висок човек, али његова стамена појава увек је уливала поштовање. Кад је био млађи, због овог својства деловао је као знатно старији човек — што је сада морало избледети, како се приближавао педесетој. Имао је дуг нос, кесице испод очију и косу која је таман почела да седи. Глас му је, међутим, био мелодичан и резонантан глас. (Чак се, својевремено, носио мишљу да започне каријеру певача, као баритон, на оперским даскама. Но, његова појава условила је да само ретко добија карактерне улоге, тако да су му пословне способности коначно превагнуле над уметничким.)

Те способности — углавном — биле су пресудне што је на Еритру провео већ пуних десет година, током којих је посматрао како се база развија, претварајући се, од првобитног трособног здања, у велику рударску и истраживачуа станицу.

Купола је, међутим, имала и својих слабих страна. Мали је број људи остајао у њој дуже време. Постојале су смене, пошто су сви који би дошли овамо сматрали себе на неки начин прогнаним — и увек су жудели да се врате на Ротор. Вечина је, при том, Немезисину ружучасту светлост доживљавала као или претећу или суморну, иако је расвета под куполом била довољно јарка и довољно слична оној на Ротору.

Но, Купола је имала и предности. Џенар беше далеко од халабуке роторијанског политичког живота, који као да је из године у годину постајао све заплетенији и све бесмисленији. И, што је још важније, био је далеко од Јануса Пита — са чијим се погледима генерално није слагао, а једно време им се и — безуспешно — супротстављао.

Пит се од самог почетка грчевито противио било каквом насељавању Еритра, чак и томе да Ротор орбитира око сателита. Ту је, ипак, морао да попусти пред нарастајућим негодовањем јавног мнења; међутим, постарао се да финансијски фондови за Куполу не буду велики и да се њено нарастање ограничи. И да Џенар није преобразио Куполу у главни извор воде за Ротор, много јефтинији него што би било снабдевање водом ако би се користили астероиди, Пит би, без сумње, наредио да се Купола затвори и разруши.

Ипак, Питово начелно занемаривање свега везаног за Еритро учинило је да се он врло ретко мешао у Џенарове управне послове — што је овоме у потпуности одговарало.

Стога га је изненадило што га је лично Пит известио о доласку две нове особе, уместо да пусти да информација о томе стигне уобичајеним путем. Штавише, јавио је Џенару заштићеном линијом, тумачећи му стање ствари до детаља у свом уобичајеном уштогљеном и арбитрарном маниру који није трпео даље дискусије, чак ни коментаре.

Џенара је још више запрепастила чињеница да је једна од две путнице за Еритро управо Евгенија Инсиња.

Давно, годинама пре Одласка, били су пријатељи, али после безбрижних студентских дана (којих се Џенар сећао и као врло романтичних) Евгенија беше отишла на Земљу да ради дипломски испит и вратила се назад са Земљанином. Од тада ју је ретко виђао — можда свега једном, двапут, из далека — јер, она је била удата жена. А када се разишла са својим супругом, непосредно пре Одласка, он је био претрпан својим послом, а ни она није изразила жељу да обнови стару везу.

Џенару је повремено падало на памет да је Евгенија оно што би се, заправо, могло назвати несрећном женом. При том, са дететом о врату. Није желео да се меша. Онда је био послат на Еритро, што је докрајчило чак и могућност њиховог међусобног поновног приближавања. Повремено би долазио на Ротор, на одмор, али тамо се никада није осећао спокојно. Имао је ту неколицину пријатеља, но и те везе су временом бледеле.

И ето сада Евгеније, заједно са својом кћерком. Џенар се, за тенутак, није могао сетити девојчиног имена — питао се, заправо, да ли га је уопште знао. Био је сигуран да је никада није видео. Малецка би сада већ морала имати близу петнаест година и он је размишљао, дрхтурећи на чудан начин изнутра, хоће ли девојка личити на своју мајку из младих дана.

Џенар провири кроз прозор своје канцеларије, криомице, као да се стиди. Толико се већ био навикао на Куполу Еритра да више није био у стању да ствари критички проматра. Био је то дом, и радно место људи оба пола, с тим што деце није било. Радници на уговор, који су потписали на период који се бројао недељама, чак месецима, каткад су се, после извесног времена, поново враћали, а каткад не. Сталних житеља Куполе није било, изузев њега и четворо других људи који су, из разних разлога, Куполу претпостављали Ротору.

Нико, међутим, Куполу није сматрао за богзна какво станиште. Одржавали су је чистом и уредном, јер је то било неопходно, али увек је постојао некакав чудан утисак њеног вештачког статуса. Јер, у превеликој мери су је сачињавали лукови, линије, равни и кружни облици. Недостајала јој је неправилност, хаос природног живота, где би се свака просторија, чак сваки део намештаја, временом прилагодили на свог власника у тој мери да одражавају сва његова несавршенства.

Био је ту, додуше, и он, Џенар. Његов писаћи сто и његова соба јесу одражавали његову ћошкасту и планерску природу. То је, можда, био само један у низу разлога због чега се под Куполом на Еритру осећао као код куће. Стање његовог духа подлегало је геометријским законитостима.

Али шта ће на то све рећи Евгенија Инсиња? (Било му је драго што је задржала своје девојачко презиме, Инсиња). Уколико је задржала и остале особине из тих давних дана, онда ће уживати у неправилностима, у неочекиваним обртима, у небитним ситницама — била је на крају крајева, астроном.

Или се можда променила? Мењају ли се људи, уопште, али онако, суштински? Да ли ју је избацило из равнотеже, можда пореметило, то што ју је Крајл Фишер напустио?

Џенар се почеша по темену, где му је коса најбрже седела, и помисли како, заправо, нема уопште смисла мозгати о томе. Губљење времена. Ускоро ће се сусрести с њом. Штавише, наложио је да му је одмах доведу, чим буде стигла.

Или је, можда, он тебало да се појави пред њом и дочека је?

Не. Већ се милион пута враћао на исту недоумицу. Није смео да допусти да изгледа нестрпљив; мора бити достојанствен, како му налаже положај.

Но, онда му сину да то уопште није прави разлог. Није хтео да се осећа несигурно због њега. Није желео да помисли како је он још онај исти досадни и неспретни удварач који се подвијена репа повукао пред високим и згодним Земљанином. Осим тога, Евгенија га никада није ни погледала, пошто је упознала Крајла — није га никада озбиљно погледала.

Џенар управи поглед на поруку коју му Пит беше упутио — суву, функционалну, какве су увек биле његове поруке, са таквим осећањем надмоћи између редова, као да могућност противљења не може да се појави — не може, тачније, уопште да постоји.

И, примети: Пит је много више места посветио кћерки него мајци. Посебно је истакао да је девојка показала велико занимање за Еритро, те уколико зажели да се прошета по површини сателита, то јој се мора одобрити.

Али зашто?


26


И, ето је, пред њим: четрнаест година старија него у време Одласка. Двадесет година старија него што је била пре сусрета са Крајлом, оног дана када су отишли у фармерску зону Ц и стали да се успињу нивоима ка подручју ниске гравитације. Сећао се како се смејала када је покушао да изведе успорени салто мортале, али је погрешно проценио ствари и завршио на стомаку. (Заправо, могао се лако том приликом повредити, јер, иако се осећај тежине сасвим смањио, маса и инерција беху остали исти, што га је могло скупо стајати. На сву срећу, није се толико избламирао.)

Евгенија је изгледала старија, но, није се била нешто посебно угојила, а њена коса — сада нешто краћа и равна — на неки начин успела је да одржи своју живу тамносмеђу боју.

И како му се приближавала, осмехнута, могао је да осети како његово издајничко срце убрзава откуцаје. Она испружи руке и он их прихвати.

„Сивере”, узвикну она, „изневерила сам те. Тако се стидим.”

„Изневерила? О чему то причаш?” Збиља, о чему она говори? Не мисли, ваљда, на то што се удала за Крајла!

„Требало је да свакога дана мислим на тебе”, настави она. „Да ти пишем, да ти јављам вести, да инсистирам да ти дођем у посету.”

„Уместо тога, уопште ниси помислила на мене!”

„Ох, не, нисам баш толико неваљала. С времена на време бих те се сетила. Никада те нисам стварно заборавила. Заправо, очигледно да то што сам мислила, ништа не чинећи при том, није било довољно.”

Џенар климну главом. Шта да јој каже на то? „Знам да си била у послу”, примети он напокон. „А и ја сам се забио овде — што кажу, 'далеко од очију, далеко од срца'.”

„Не од срца. Уопште се ниси променио, Сивере.”

„Да, у томе јесте предност, ако изгледаш стармало док си млађи па се то после више не види. Што се тога тиче, ни ти се, Евгенија, ниси променила. Време иде, а ти изгледаш тек нешто зрелија и стаменија. Ништа битно.”

„Хајде, исти си: кукаш над самим собом да би те жене мека срца узеле у одбрану.”

„Где ти је кћерка? Рекли су ми да ће доћи с тобом.”

„Дошла је, буди сигуран. На крају, Еритро је њен појам рајског врта и то из разлога које уопште не могу себи да дочарам. Отишла је у наше просторије да нас распакује. Таква ти је она девојка. Озбиљна, одговорна, практична. Има све оно што ми је неко својевремено описао као непожељне особине.”

Џенар се насмеја. „Знам како је то, по себи. Да си само могла знати како сам се, својевремено, трудио да код себе самог издејствујем само један једини, мајушни порок. И никада нисам успео.”

„Па, верујем да су сваком човеку, како стари, потребније пре непожељне врлине него шармантни пороци. Али Сивере, зашто си се дефинитивно повукао на Еритро? Разумем да неко треба да надгледа Куполу, али ниси ти једини који то мора да чини све време.”

„Па, волим да верујем да јесам”, одговори Сивер. „У ствари, свиђа ми се овде и не помишљам на то да се враћам на Ротор, осим, можда, на какав кратак одмор.”

„И никада ниси дошао да се видимо?”

„Када сам на Ротору, онда сам на одмору. Претпостављам да имаш неупоредиво више посла него ја, још од онда када си открила Немезис. Али хтео бих да се упозам с твојом кћерком.”

„Има времена. Зове се Марлена. У ствари, ја је још каткад зовем 'Моли', али она ми то више не дозвољава. Одједном је, с петнаест година, постала крајње непопустљива у том погледу и инсистира да је ословљавамо са 'Марлена'. Не бој се, упознаћете се. У ствари, нисам хтела да и она буде присутна при нашем првом сусрету. Како бисмо онда могли да овако пловимо по сећањима?”

„Волиш, дакле, да се сећаш прошлости, зар не, Евгенија?”

„Не увек.”

Џенар је оклевао. „Жао ми је што и Крајл није пошао с нама.”

Инсињин осмех одједном се укочи. „Не увек, Сивере.” Она се окрену и одшета до прозора, бацивши поглед напоље. „Прилично је сложен овај твој дом, узгред буди речено”, примети она. „Видела сам тек делић и већ сам импресионирана. Светла. Улице. Велике зграде. Па опет се Купола изузетно ретко помиње на Ротору у било ком контексту. Колико људи овде живи и ради?”

„Зависи. Имамо разне периоде. До сада је највећи број износио око девет стотина душа. Тренутно нас је пет стотина шеснаест. Сви се међусобно познајемо, што баш није лако. Сваког дана неко оде, а неко дође.”

„Осим тебе.”

„Да. И неколицине других.”

„Али чему Купола, Сивере? Зашто Купола када је Еритрова атмосфера готово идеална за живот?”

Џенар истури доњу усну и као да скрену поглед. „Готово идеална, да. Али светлост не ваља. Кад изађеш из Куполе, обасјан си ружичастом светлошћу, која поприма наранџасти отсјај када је Немезис високо на небу. Довољно је светлости, можеш, на пример, да читаш. Али ипак не изгледа природно. Ни Немезис, такође, не изгледа природно. Превелика је, на небу, и људи имају осећај као да им нека претња виси над главом. Њена црвенкаста боја чини да звезда изгледа као да је љутита — и људи постају утучени. Немезис је опасна, на неки начин. Пошто јој светлост није засењујућа, људи имају обичај да гледају право у њу и траже пеге. Инфрацрвена светлост онда може лако да оштети мрежњачу. Људи који морају да изађу из Куполе носе стога специјална одела и маске. А има и других разлога.”

„Значи, Купола је онда пре ту да би одржавала утисак нормалне светлости, да тако кажем, уместо да вас штити од нечега споља.”

„Чуј, чак и ваздух слободно циркулише. И вода, коју такође црпимо из планетних извора. Ипак, има нешто напољу што тамо треба и да остане. Прокариоте. Знаш, мале плавозелене ћелије.”

Инсиња замишљено климну главом. То је објашњење за постојање кисеоника у атмосфери Еритра. На њему има живота, сасвим једноставних облика, видљивих микроскопом, облика који одговарају најједноставнијим ћелијским формама у Сунчевом систему.

„Јесу ли то збиља прокариоте?” упита она. „Знам да их тако називате, али исто име имају и наше бактерије. Јесу ли оне бактерије.”

„Ако хоћеш да повучеш паралелу између ових наших прокариота и било којих других из Сунчевог система, онда оне највише одговарају цијанобактеријама, онима које врше фотосинтезу. У праву си што постављаш то питање. Ипак, оне нису цијанобактерије какве ми знамо. Поседују нуклеобеланчевине, али им је структура из темеља различита од оне која се јавља у нашим облицима живота. Садрже, осим тога, хлорофил у коме нема магнезијума и који ради на инфрацрвену светлост, тако да ћелије, заправо, пре изгледају безбојне него зеленкасте. Ту су и другачији енцими, као и извесни минерали у различитим размерама. Па ипак, довољно подсећају на земаљске ћелије по спољњем изгледу да бисмо их назвали 'прокариотама'. Биолози, наравно, форсирају термин 'еритриоте', али за оне који се не баве биологијом, као што смо ми и 'прокариоте' је довољно добро.”

„А јесу ли довољно делотворне да од њих потекне сав тај кисеоник у атмосфери?”

„Апсолутно. Нема другог начина да се објасни његово постојање. Узгред буди речено, Евгенија, ти си астроном. Шта кажу најновија истраживања, колико је стара Немезис?”

Она слеже раменима. „Црвени патуљци су тек корак до бесмртности. Немезис може бити стара колико и сам космос, а да и даље живи стотинама милијарди година без видљивих промена. Можемо да нагађамо тек по малим количинама елемената у њеном саставу. Ако претпоставимо да је Немезис звезда прве генерације и да се није зачела ни од чега изнад водоника и хелијума, онда можемо рећи да је стара преко десет милијарди година. А то је више него двоструко дуже од Сунце и његовог система.”

„Значи, и Еритро је стар десет милијарди година?”

„Управо тако. Звездани систем настаје одједном, а не део по део. Зашто питаш?”

„Само ми се чини чудним то да током десет милијарди година живот на сателиту није мрднуо даље од фазе прокариота.”

„Мислим да нема ничег необичног у томе, Сивере. И на Земљи живот није напредовао изнад нивоа прокариота првих две или три милијарде година пошто је настао. А овде, на Еритру, концентрација енергије у светлости знатно је нижа него на Земљи. Потребно је пуно енергије ако хоћеш да створиш сложеније животне облике. О тој теми се надугачко расправљало на Ротору.”

„Сигуран сам да је тако”, прихвати Џенар, „али, знаш, новости не допиру до нас тако лако. Вероватно смо сви сувише усмерени ка нашим личним проблемима и личном раду. Иако се свакако може рећи да прокариоте спадају, некако, у наш 'лични рад'.”

„Што се тога тиче”, упаде Инсиња, „ни ми, на Ротору, баш не обилујемо новостима одавде.”

„Да, ствари постају парохијске. Ипак, Евгенија, нема ничег велелепног у овој Куполи. То је тек радионица, стога ме не чуди што јој се на Ротору поклања тако мало пажње. Нове Насеобине, оне које се управо граде, ка њима је усмерена сва пажња. Хоћеш ли се ти касније преселити на неку од њих?”

„Никада. Ја сам Роторијанка и намеравам да то и останем. Не бих ни довде стигла — ако ми опростиш на искрености — да имам неко погодније место за астрономска мерења. Тло је овде стабилније него на Ротору.”

„Да, Пит ме је обавестио. Речено ми је да ти пружим сву потребну помоћ.”

„Одлично. Драго ми је да је тако. Међутим, малочас си поменуо, током разговора, да Купола треба да спречи прокариоте да се населе унутар ње. Успевате ли у томе? Да ли је вода, рецимо, безбедна за пиће?”

„Очигледно да јесте, чим је пијемо”, одврати Џенар. „Нема прокариота под Куполом. Сва вода која у њу уђе — све што у њу уђе — добро се 'испере' плавољубичастом светлошћу која уништава прокариоте за само неколико секунди. Краткоталасни фотони у тој светлости одвећ су енергетски за та створењца, разарајући им кључне састојке ћелија. А чак и да неке од њих уђу, није опасно, јер, колико знамо, нису отровне, нити нам могу наудити на било који начин. Тестирали смо их на неким животињама.”

„Звучи олакшавајуће.”

„Ствар функционише и у супротном смеру. Наши земаљски микроорганизми не могу се надметати са прокариотама Еритра у условима који овде владају. Кад смо покушали да на Еритровом земљишту настанимо наше бактерије, оне нису успеле да се одрже и намноже.”

„А вишећелијске биљке?”

„И то смо покушали, али са мршавим резултатима. То је, вероватно, последица слабог осветљења на сателиту, јер биљке савршено добро успевају под Куполом, усађене у земљиште Еритра и заливане Еритровом водом. Ротор је о овоме обавештен, али ми се чини да наша открића нису добила богзна какав публицитет. Као што рекох, Ротор, уопште узев, не испољава никакво интересовање за нас овде. Ствар је у томе што заплашени Пит није заинтересован — а његово име се, мање више, поистовећује са Ротором, зар не?”

Џенар то беше рекао уз осмех, али је изгледао као осмехнута лутка из излога робне куће. (Шта би Марлена рекла на ово, помисли Инсиња.)

„Пит није заплашен”, одговори она. „Понекад је само уморан, а то је нешто друго. Знаш, Сивере, увек сам мислила, још у младости, да ћеш ти једног дана постати Начелник. Био си невероватно способан, знаш.”

„Био?”

„Још увек јеси, сигурна сам, али у то време имао си јасне политичке амбиције, као и велике замисли. Имала сам обичај да те слушам као у трансу. На неки начин био би бољи Начелник него Пит, сигурна сам. Имао би слуха за оно што људи говоре. Никада не би газио преко лешева, да би на крају истерао своје.”

„А то је управо оно због чега бих био лош Начелник. Видиш, нисам себи поставио никакве одређене циљеве у животу. Једноставно, имам потребу да чиним оно што ми у датом тренутку изгледа исправно, уз наду да ће све на крају добро испасти. Пит, насупрот томе, од почетка зна шта хоће и тамо и стигне, по сваку цену.”

„Погрешно га процењујеш, Сивере. Он јесте енергичан човек, али и врло разуман.”

„Наравно, Евгенија. Та његова разумност је његов велики дар. Шта год да науми увек има савршено добро, савршено логично, хумано објашњење за то. У сваком тренутку у стању је да свакога убеди у исправност онога што чини и толико је успешан у томе да вероватно на крају убеди и самог себе. Уколико сте се икада размимоишли у ставовима, верујем да је увек успевао да те причањем утера у нешто што с почетка ниси прихватала, односно да те је придобио не наредбама и претњама, већ увек врло стрпљивим и рационалним аргументима.”

„Па…” промуца Инсиња.

На то Џенар саркастично додаде: „Да, видим да си и ти пропатила од његове 'разумности'. И сама увиђаш, дакле, колико је он добар Начелник. Није добар као човек, али је одличан Начелник.”

„Не бих ишла тако далеко и рекла да није добар човек, Сивере”, рече Инсиња, вртећи лагано главом.

„Дај да не разговарамо више о томе. Хтео бих да упознам твоју кћерку” Он устаде. „Могу ли да вас посетим у вашим просторијама после вечере?”

„То би било дивно”, рече Инсиња.

Џенар ју је посматрао како се удаљава, док му је са лица чилио осмех. Евгенија је хтела да се присећа, да ужива у успоменама, а његова прва реакција била је да помене њеног мужа. И, наравно, да се сва следила.

Он дубоко удахну ваздух. Још има ту невероватну способност да пали мостове пред собом.


27


„Име му је Сивер Џенар”, рече Инсиња својој кћери, „и мислим да је најбоље да му се обраћаш са 'Заповедниче', јер, он је на челу Куполе.”

„У реду мајко. Ако му је то титула, тако ћу га ословљавати.”

„И нећу да га повредиш…”

„Не бих то никада учинила.”

„Напротив, Марлена, учинила би — и то одмах. То знаш исто тако добро као и ја. Слушај га и прихватај његове ставове, без уплива проистеклог из посматрања његовог тела. Молим те! Био је мој добар пријатељ, из студентских дана, и још нешто касније. Без обзира на то што се налази овде већ пуних десет година и што се нисмо видели за све то време, и даље смо стари пријатељи.”

„Мора да сте се својевремено забављали.”

„Управо сам то имала на уму”, обрецну се Инсиња. „Не желим да га посматраш и саопштаваш му шта он збиља мисли или осећа. И, за твоју информацију, нисмо се забављали и, поготово, нисмо били љубавници. Били смо пријатељи, драги једно другоме — као пријатељи. Но, пошто је твој отац…” Она затресе главом, и учини гест одагнавања. „Буди, такође, опрезна поводом онога што би могла рећи у вези са Начелником Питом, уколико дођете на ту тему. Имам осећај да Заповедник Џенар не верује баш много Начелнику…”

Марлена упути својој мајци један од својих ретких осмеха. „Јеси ли, можда, несвесно проучавала понашање Заповедника Џенара? Јер, то што кажеш, више је од осећања.”

Инсиња заврте главом. „Видиш? Не можеш да се контролишеш ни за секунд. Па, добро, није то тек осећање. Рекао је, заправо, да не верује Начелнику. Уосталом, знаш”, додаде она, готово као за себе, „можда има разлога…”

Наједном се окрену својој кћери и рече: „Да будем потпуно јасна, Марлена: сасвим слободно посматрај Заповедника и закључуј што год више можеш, али не говори му ништа. Реци мени. Разумеш?”

„Мислиш ли да нам прети каква опасност, мајко?”

„Не знам.”

„Ја знам”, закључи Марлена судбоносно. „Знала сам још од тренутка од кад се Начелник сложио да дођемо на Еритро. Само, не знам одакле нам прети опасност.”


28


Џенар је доживео благи шок када је први пут угледао Марлену, а ствар је само погоршана чињеницом да га је девојка одмах погледала тако као да јој је сасвим јасно шта је он осетио, а и зашто.

Разлог је, наравно, био тај што ништа на Марлени није одавало да је посреди Инсињина кћерка. Ништа од лепоте, љупкости или шарма. Само те велике, бистре очи које су га сада фиксирале — а ни оне нису припадале Инсињи. Биле су, заправо, једино у чему девојка беше претекла своју мајку.

Мало по мало, међутим, мењао се његов првобитни утисак. Придружио им се при чају и десерту и Марлена се сасвим пристојно понашала. Готово као дама — и то прилично интелигентна. Шта то Евгенија беше поменула, у вези са непожељним врлинама? Па, није лоше. Чинило му се да мала жуди да јој се искаже љубав, што је нормална људска потреба. И он сам је имао исту потребу. Одједном, осети талас саучесништва у односу на Марлену.

И, мало потом, он рече: „Евгенија, питам се да ли би ми дозволила да насамо разговарам са твојом кћерком.”

Инсиња, тобоже нехајно, упита: „Имаш ли неки посебан разлог за то, Сивере?”

„Па, Марлена је та која је лично разговарала са Начелником Питом и она га је лично убедила да вас две треба да дођете овамо. Као заповедник Куполе, прилично зависим од онога што Начелник Пит каже, или учини, и врло би ми значило да Марлена својим речима преприча свој састанак са Начелником. Мислим да би слободније говорила уколико бисмо били сами.”

Џенар упути поглед за Инсињом, која је одлазила, и потом се окрену Марлени, која је сада седела у фотељи у углу, готово неставши у њеним меким наборима. Руке јој бејаху спокојно прекрштене на крилу, а њене дивне тамне очи посматрале су га нетремице.

Џенар започе, са призвуком хумора у гласу: „Твоја мајка као да је помало нервозно послушала моју молбу. Јеси ли и ти нервозна?”

„Нимало”, одврати Марлена. „Ако је моја мајка била нервозна, онда је то због вас, а не због мене.”

„Због мене? Зашто?”

„Боји се да не кажем нешто што би вас могло увредити.”

„Па, би ли ме увредила?”

„Намерно, не, Заповедниче. Покушаћу да не буде ни случајно.”

„Сигуран сам да ћеш успети у томе. Знаш ли зашто сам хтео да разговарамо у четири ока?”

„Мојој мајци сте рекли да желите да вам ја препричам свој сусрет са Начелником Питом. То је тачно, али, осим тога, желите да видите каква сам ја, заправо.”

Џенар се тек овлаш намргоди. „Па, природно, желим да се с тобом боље упознам.”

„Није то у питању”, одврати брзо Марлена.

„Па, шта је онда?”

Марлена скрену поглед. „Извините, Заповедниче.”

„Шта није у реду?”

Марленино лице беше сво искривљено и несрећно, али ћутала је.

Џенар узе нежнији тон. „Па, реци, Марлена, шта не ваља? Мораш ми рећи. Врло је важно за мене да разговарамо потпуно искрено. Ако ти је мајка, можда, рекла да пазиш шта говориш, заборави на то. Ако ти је напоменула да сам осетљив и да ме је лако увредити, заборави и на то. Управо, заповедам ти да са мном говориш потпуно слободно и да не бринеш око сваке речи коју искажеш, а мораш ме послушати јер сам Заповедник ове Куполе.”

Марлена се изненада насмеја. „Врло сте нестрпљиви да сазнате више о мени, зар не?”

„Наравно да јесам.”

„Зато што се чудите како је могуће да изгледам овако, кад сам кћерка мајке-лепотице?”

Џенар разрогачи очи. „Никада нисам рекао ништа слично.”

„Нисте ни морали. Стари сте пријатељ моје мајке. Толико ми је рекла. Али били сте заљубљени у њу и нисте је придобили; очекивали сте да ја изгледам као она, у младости, и, наравно, кад сте ме видели, следили сте се.”

„Јесам ли? Је ли се то могло приметити?”

„Био је то тек мајушни гест, пошто сте лепо васпитан човек, али, иако сте покушали да га потиснете, био је ту. Лако сам га уочила. Уз то, ваше очи су погледале моју мајку, па онда опет мене. Коначно, наравно, била је ту и боја вашег гласа када сте ми се први пут обратили. Све је било сасвим јасно. Закључили сте да уопште не личим на своју мајку и били сте разочарани.”

Џенар се завали у фотељу. „Ах, то је чудесно!”

Марлена сва засја од задовољства. „Озбиљно то мислите? Да! Озбиљно мислите! Нисте се осетили повређено. Није вам непријатно. Заправо, чини вас срећним. Ви сте први, први човек који тако осећа. То чак не воли ни моја мајка.”

„То да ли неко то воли или не — уопште није битно. Поготово када се човек сусретне са нечим потпуно неуобичајеним. Колико већ располажеш том моћи, Марлена — моћи читања са израза лица и тела других људи?”

„Одувек, али све сам боља и боља. Мислим, у ствари, да то свако може, само ако пажљиво посматра.”

„Није, Марлена. Не може свако. Немој тако да мислиш. И још, кажеш да волим твоју мајку.”

„Сасвим сам сигурна у то, Заповедниче. Кад год јој се приближите, одајете се сваким погледом, речју, трзајем.”

„Мислиш ли да то она примећује?”

„Она сумња, али не жели да се суочи са тим.”

Џенар обори поглед. „Никада то није хтела.”

„Због мог оца.”

„Знам.”

Марлена оклеваше за тренутак. „Али мислим да греши. Да је она способна да вас гледа очима којима вас ја сада видим…”

„Али, на несрећу, не може. Ипак, чини ми се ужасно важно да ме ти видиш таквог. Предивна си.”

Марлена плану као булка, али онда рече: „Ви то стварно мислите!”

„Наравно да мислим.”

„Али…”

„Не могу да те лажем, зар не, Марлена? Нећу онда ни да покушавам. Твоје лице није лепо. Ни твоје тело. Али ти јеси предивна и то је оно што је битно. А ти сама процени говорим ли истину или не.”

„Проценила сам, већ”, рече Марлена, осмехнута, опијена валом среће у тој мери да јој лице одједном сину далеким присенком лепоте.

И Џенар се насмеши. „Хоћемо ли сада да мало проћаскамо о Начелнику Питу? Сада, кад видим како жестоку младу даму имам пред собом, то постаје још битније. Желиш ли то?”

Марлена спусти руке на крило и насмеши се стидљиво. „Да, чика Сивере. Не смета вам ако вас од сада тако будем звала?”

„Нипошто. Напротив, почаствован сам. Е, причај ми сада о Начелнику Питу. Наредио ми је да твојој мајци пружим сву потребну помоћ и да јој ставим на располагање сву астрономску опрему коју имамо. Шта ти мислиш о томе?”

„Моја мајка жели да изврши изузетно прецизна мерења у вези са кретањем Немезис у односу на друге звезде. Ротор је сувише нестабилан за тако нешто, док је Еритро много бољи.”

„Је ли то неки њен нов пројекат?”

„Не, чика Сивере. Рекла ми је да већ дуго покушава да прибави потребне податке.”

„Зашто твоја мајка, онда, још одавно није тражила да дође овамо?”

„И јесте, али Начелник јој није дозволио.”

„А зашто ју је сада пустио?”

„Зато што је хтео да се ослободи њеног присуства.”

„Да, у то сам сигуран — ако му је досађивала астрономским проблемима. Али мора да му је дозлогрдила већ поодавно. Зашто ли ју је овамо послао баш сада?”

„Хтео је да се мене отараси”, прошапта Марлена.


ПЕЦАЊЕ


29


Пет година је прошло од Одласка. Крајлу Фишеру беше тешко да у то поверује, јер, изгледало је много дуже, бескрајно дуже. Ротор као да није био у прошлости, већ у неком другом животу, кога се могао присећати тек магловито, уз неверицу. Да ли је он збиља живео тамо? Имао супругу?

Само се своје кћери јасно сећао, али и то је сећање имало тамне стране; понекада му се, чак, чинило да му је у свести остала слика тинејџерке.

Но, проблем беше умањен чињеницом да је његов живот у току протекле три године био прилично буран, посебно откада је откривена звезда-сусед. Боравио је на чак седам разних Насеобина.

Све те Насеобине биле су настањене људима његове боје коже, који су боље или слабије говорили његов језик и више или мање потицали из истог културног миљеа. (То је била предност Земљине разноликости: Земља је могла пронаћи агента који би се као лик, и као карактер, савршено уклапао у популацију било које Насеобине.)

Ипак, постојала су ограничења у погледу тога колико се могао стопити са неком Насеобином. Колико год да се визуелно уклапао у одређену средину, његов нагласак би се увек помало разликовао, или би му покрети били трапави услед ненавикнутости на различиту силу теже, тако да никако није успевао да грациозно лебди при ниској гравитацији. Увек би се одавао, на бар десет разних начина, и људи би се од њега увек незнатно повлачили, без обзира на обавезни карантин и систематске прегледе којима би био подвргнут још пре уласка у било коју Насеобину.

На свакој појединој Насеобини задржавао би се од неколико дана до неколико недеља. Никада му нису давали задатак који би од њега захтевао да се настани на дуже време и заснује породицу, као што је то био случај са његовом мисијом на Ротору. Али Ротор је поседовао хиперпогон и Земља је тада тражила веома добро чуване податке. А њега су у то доба слали на поверљиве задатке.

Прошла су три месеца од како се вратио са последње мисије. Ништа се није причало о неком новом задатку за њега, а ни он баш није био оран за нешто такво. Већ га беше уморило непрестано истраживање; уморило га је прилагођавање и неспособност потпуног уклапања; уморило га је претварање да је туриста.

Управо се са своје Насеобине вратио и Гаранд Вајлер, његов стари пријатељ и колега. Посматрао га је уморним очима. Тамна кожа његове лепо извајане руке одблеснула је у полумраку, у тренутку када је шаку подигао ка лицу, а онда је опет спустио на доручје наслоњаче.

Фишер се слабашно насмеши. Познавао је тај гест — и сам је прошао кроз то. Свака Насеобина имала је свој карактеристични мирис, што је зависило од врсте биља које је на њој успевало, од зачина који су се махом користили, од саме природе машинерија које су се користиле и хемијских средстава која су била употребљавана. Човек би се на то привикао, али, по повратку на Земљу, страни мирис постао би врло упадљив. Иако би се придошлица окупао и добро опрао одећу, тако да други не би ништа приметили, мирис је остајао — доступан само његовом чулу — још неко време.

„Добро дошао”, рече Фишер. „Како је било овог пута?”

„Грозно, као и увек. Стари Танајама је у праву. Оно чега се Насеобине највише плаше и оно што највише мрзе јесте разноврсност. Не желе разлике у изгледу, укусима, начинима животу. Одабирају се међусобно по сличностима и презиру све другачије.”

„У праву си. Јесте грозно.”

„То је, чак, сувише благ израз”, одврати Вајлер. „Грозно. Ох, испустио сам виљушку, грозно. Ух, испаде ми сочиво, грозно. Чуј, овде говоримо о човечанству. Говоримо о дуготрајној борби коју води Земља, борби да се пронађе начин да живимо заједно, све културе, све различитости. Ни сада није савршено, али ако упоредиш то са стањем ствари од пре само једног века, живимо у рају. А када добијемо прилику да се отиснемо у свемир, бацимо све то у канту за ђубре и вратимо се у средњи век. А ти кажеш, 'грозно'. Каква ти је то реакција на нешто што је у бити трагедија?”

„Слажем се”, прихвати Фишер, „али, осим уколико ми не кажеш како бих практично могао помоћи да се ствари промене, какве везе има како их квалификујем? Био си на Акруми, зар не?”

„Да”, рече Вајлер.

„Знају ли и они за откриће звезде-суседа?”

„Наравно. Колико ми је познато, вести о томе до сада су допрле до свих Насеобина.”

„Јесу ли показали заинтересованост?”

„Ни најмање. А и зашто би? Имају на располагању хиљаде година. Много пре него што се звезда-сусед приближи и постане опасна, што, опет, није сасвим сигурно, они ће отпрашити. Сви они могу да отпраше. Задивљени су, заправо, оним што је Ротор учинио и само чекају прилику да учине исто.” Вајлер се мрштио, глас му је био пун горчине.

„Они ће сви отићи”, настави он, „а ми ћемо се заглибити овде. Како да изградимо довољно Насеобина за осам милијарди љуских душа и све их пошаљемо у свемир?”

„Звучиш баш као Танајама. Какво добро од тога ако појуримо за Ротором и казнимо их, или уништимо? И даље бисмо били овде, заглибљени. Ако би Насеобине остале са нама у 'невољи', и заједно се са нама суочиле са звездом-суседом, мислиш да би нам тако било боље?”

„Сувише си равнодушан према томе, Крајле. Танајама је, можда, преврућ, али држим му страну. Довољно је загрејан да растури Галаксију, ако је неопходно, само да овлада хиперпогоном. Он жели да пронађемо Ротор и избришемо их са списка, али чак и ако то не донесе опште добро, тај хиперпогон ће нам бити потребан уколико желимо да евакуишемо што је могуће већи број људи са Земље — под претпоставком да се покаже да путања звезде-суседа то захтева. Значи, то што Танајама чини јесте исправно, иако су његови лични мотиви погрешни.”

„Претпоставимо да смо овладали хиперпогоном и да, у догледно време, установимо да можемо да успешно пошаљемо тек милијарду људи. Која ће то милијарда бити? И шта ће бити ако они који управљају евакуацијом почну да спасавају само припаднике своје расе?”

Вајлер забрунда. „Не могу да поднесем такву помисао.”

„Ни ја”, сложи се Фишер. „Онда, можемо бити задовољни што ћемо до времена када почну прве претприпреме, и ти и ја бити одавно упокојени.”

„Ако дође до тога” рече тихо Вајлер. „Но, прве претприпреме можда су већ у току. Подозревам да већ поседујемо хиперпогон, или да смо, у најмању руку, на прагу решења.”

Фишеров израз беше сада пун оштрог цинизма. „Шта те наводи на такву помисао? Снови? Интуиција?”

„Не, већ познајем једну жену чија сестра зна неког из Старчевог тима. Је ли ти то довољно?”

„Наравно да није! Мораћеш да ми пружиш више од тога.”

„Нисам у могућности. Чуј, Крајле, пријатељ сам ти. Знаш и то да сам ти ја помогао да повратиш пољуљано поверење у Уреду.”

Крајл кратко климну главом. „Знам и захвалан сам ти због тога. Повремено сам покушавао да ти се одужим на једнак начин.”

„Тако је и ја то ценим. Оно што сада хоћу да учиним јесте да ти пружим одређене информације које би требало да су поверљиве и за које сматрам да ћеш их сматрати употребљивим и важним. Јеси ли спреман да чујеш?”

„Увек сам спреман.”

„Наравно, знаш на чему тренутно радимо.”

„Да”, одврати Фишер. Било је то једно од оних непотребних, реторичких питања која су захтевала управо такав одговор.

Већ пет година агенти Уреда (а у последње три године, и Фишер, међу њима) чешљали су по информацијској канти за отпатке Насеобина. И скупљали те отпатке.

Свака Насеобина радила је на хиперпогону, баш као и Земља, и то још од тенутка када је процурила вест да га Ротор поседује, а нарочито од кад су се сви уверили да га је на прави начин и искористио, односно, од када је напустио Сунчев систем.

Вероватно су све Насеобине, а у најгорем случају већина, на неки начин ушле у траг ономе што је Ротор учинио. Према Уговору о отвореној науци, ти трагови су морали бити стављени на сто и доведени у везу са налазима других, што би затворило слагалицу на столу и што би, вероватно, значило хиперпогон за све. Но, то је, у овом случају, било сувише тражити. Није се знало какве би споредне добити могле проистећи из открића нове технике, а ниједна Насеобина не би се радо лишила шансе да баш она буде та која ће прва решити загонетку и на тај начин стећи значајно преимућство у односу на остале. И тако, свака је понаособ љубоморно скривала и оно мало чиме је располагала, ако је то уопште било вредно помена, а ниједна није имала довољно кључева за решење.

И Земља је, са своје стране, кроз свој предузимљиви Истражни Биро, малте не јавно, уходила све Насеобине. Земља је пецала, и Фишер је, сасвим прикладно, словио као пецарош.

„Саставили смо све чиме располажемо и чини ми се да је то довољно”, рече Вајлер лагано. „Имаћемо убрзо могућност путовања на хиперпогон. И мислим да ћемо се упутити према звезди-суседу. Зар не би и ти желео да пођеш на тај пут, кад год да до њега дође?”

„Зашто бих ја то волео, Гаранде? Ако уопште до тога дође.”

„Прилично сам сигуран да ће доћи до тога. Не могу ти рећи одакле знам, али можеш ме држати за реч. И наравно да ћеш хтети да пођеш. Можда ћеш моћи да поново видиш своју жену. А ако не њу — онда своје дете.”

Фишер се нервозно промешкољи. Чинило му се сада да је дане проводио трудећи се да не мисли на те очи. Марлени је сада око шест година, девојчица вероватно говори полако, али одрешито — исто као Роузен. И види људе изнутра, као Руозен.

„Говориш бесмислице, Гаранде. Чак и да дође до таквог путовања, зашто би ме пустили да се укрцам? Послали би стручњаке. Осим тога, ако постоји особа коју би старац желео да види што даље од лансирне рампе, то сам онда ја. Можда ме и јесте пустио да даље радим, односно, вратио ме на посао, али знаш како он гледа на неуспехе. А сигурно је да на Ротору нисам успео.”

„Али то и јесте крунска ствар! То је оно што тебе чини стручњаком. Ако му је Ротор на уму, како може да пренебрегне чињеницу да у својим редовима има човека који је тамо живео четири године? Ко би боље био у стању да разуме тај народ и ко би се боље стопио са њима? Или, с њима преговарао? Замоли га за пријем. У разговору с њим му предочи ту чињеницу, али немој помињати хиперпогон, јер ти за то, тобоже, још не знаш. Разговарајте о могућностима употребе онога што је освојено. И не увлачи мене у причу по било ком питању. Ни ја не бих смео знати.”

Фишерово замишљено чело се зборало. Да ли је то збиља могуће? Није се усуђивао ни да се понада.


30


Следећег дана Фишер се још колебао да ли да затражи да га Танајама прими. Но, није стигао да сам донесе одлуку. Био је на то приморан.

Ретко се, обичном агенту, дешава да га Управник позове на разговор. Ствари се готово увек дају решити преко потчињених. А ако га збиља лично Управник позове, онда је то најчешће врло лоша вест. Стога се Фишер смркнуто и резигнирано припремио да буде ражалован и упућен за, рецимо, инспектора у фабрике оплођивача.

Танајама подиже поглед. У последње три године, од открића звезде-суседа, Фишер га је врло ретко и накратко виђао, али старац се није мењао. Већ је, додуше, веома дуго био ситан и погурен, тако да се више нису очекивале никакве физичке промене на њему. Но, очи му и даље бејаху продорне, а презирни осмејак му је још играо на уснама. Можда је чак и носио исту одећу као пре три године, Фишер није био сигуран.

Али иако је и храпав глас остао исти, тон је постао изненађујући. Како изгледа, упркос томе што су изгледи за то били сасвим безначајни, старац га је позвао да га похвали.

Танајама му се обрати својом чудном, премда не сасвим непријатном варијантом неправилног планетног енглеског: „Фишеру, добро си радио. И желим да то чујеш од мене лично.”

Фишер, који беше на ногама (јер му није било понуђено да седне) успе некако да пригуши грч изненађења.

Управник настави: „Не можемо, додуше, приредити јавну прославу, ласерску параду или холографску процесију. Није то у природи ствари, али, ево, ја ти то лично кажем.”

„Сасвим довољно, Управниче. Хвала вам”, рече Фишер.

Танајамине очи сузише се на уске прорезе којима је фиксирао Фишера. Напокон, он упита: „Је ли то све што имаш да кажеш? Немаш никаквих питања?”

„Претпостављам, Управниче, да ћете ми рећи онолико колико треба да знам.”

„Агент си, способан си човек. Шта си сам закључио?”

„Ништа, Управниче. Никада се не трудим да закључујем више од онога што морам.”

Танајама једва приметно климну главом. „Одговарајући одговор, збиља, али ја сада тражим неодговарајуће. Шта си закључио?”

„Чини ми се да сте задовољни мноме, Управниче, а биће да је то стога што сам вам пружио одређене информације које су се показале корисним.”

„Какве информације?”

„Корисне, а мислим да вам тренутно ништа није корисније од информација које вам могу учинити доступним хиперпогон.”

Танајамина уста као да испустише једно безгласно 'ааах'. „И, даље,” питао је. „Ако претпоставимо да имамо хиперпогон, шта даље?”

„Путовање до звезде-суседа. Потрага за Ротором.”

„Тек то? Ништа више од тога? Не можеш да видиш даље од тога?”

И, тог тренутка, Фишер одлучи да би било сулудо да не окуша срећу коцкајући се. Није му могла бити пружена боља прилика. „Па, можда још нешто: да, када први земаљски брод крене ван Сунчевог система, уз хиперпогон, ја будем на њему.”

Није ни изговорио до краја, а већ му је било јасно да је изгубио — или, у најмању руку, да није добио. Танајама се сав смрачи и оштро, заповеднички одреза: „Седи!”

Фишер је могао да чује лагани шуштај столице која је, на Танајамине речи, доклизала до њега. Примитивни, компјутеризовани мотор намештаја успевао је да разуме овакве једноставне наредбе.

Фишер седе, не окрећући се да провери да ли се столица збиља налази ту, иза њега. Учинити супротно значило би увредити Танајаму, а сада за тако нешто није био тренутак.

„Зашто желиш да будеш на том броду?” упита Управник.

Фишер, уз напор, одговори мирним гласом: „Управниче, жена ми је на Ротору.”

„Жена коју си оставио пре пет година. Мислиш ли да ће вриштати од среће ако те поново види?”

„Имам и дете, Управниче.”

„Било јој је тек годину дана када си отишао. Мислиш ли да она зна да има оца? И да ју је брига за то?”

Фишер ништа не одговори. Управо је о томе размишљао, данима, месецима…

Танајама сачека мало, па настави: „Али неће бити путовања на звезду-суседа. Неће бити ни брода на који би се ти укрцао.”

Фишер је поново морао да потисне грч изненађења. „Опростите ми, Управниче. Требало је да разаберем смисао ваших речи. Рекли сте, 'под претпоставком да смо овладали хиперпогоном'. Нисте рекли да смо уистину овладали.”

„Други пут пази. И сваки следећи пут. Без обзира на то, ми јесмо овладали хиперпогоном. Сада можемо да се крећемо свемиром, баш као и Ротор. Односно, моћи ћемо, чим изградимо возило и чим се уверимо да му је конструкција ваљана, односно да су сви системи оперативни, што може да нам узме још годину-две. Али шта онда? Ти озбиљно предлажеш да се пође на звезду-суседа?”

„То је, сигурно, једна од могућности”, одговори опрезно Фишер.

„Бескорисна. Размисли мало, човече. Звезда-сусед удаљена је преко две светлосне године. Ма колико вешто будемо овладали хиперпогоном, биће нам потребно више од две године да стигнемо тамо. Наши теоретичари сада ми кажу да, иако ће хиперпогон омогућити да се брод током кратких раздобља креће брже од светлости — што брже, то краће — крајњи исход ће увек бити да он не може ни до једне тачке у свемиру стићи брже од зрака светлости који се отиснуо са истог полазишта у исто време.”

„Али ако је тако…”

„Ако је тако, ти би био принуђен да боравиш, са неколицином чланова посаде, у скученом простору, преко две године. Мислиш ли да би то могао поднети? Одлично знаш да мали бродови никада не предузимају дуга путовања. Оно што је нама потребно јесте Насеобина, довољно велико устројство које би пружило прикладну животну средину — као Ротор. Колико би нам за то било потребно времена?”

„Не бих знао рећи, Управниче.”

„Можда десет година, ако све иде по плану, то јест, ако не буде препрека и несрећних околности. Присети се, ниједну нову Насеобину нисмо изградили има већ читав век. Све скорашње Насеобине подигле су друге Насеобине. Ако ми, сада, одједном, почнемо са изградњом, привући ћемо пажњу других, а то се мора избећи. А чак и ако се таква Насеобина може изградити, снабдети хиперпогоном и послати према звезди-суседу, до које ће летети две године, шта ћемо с њом када једном тамо стигне? Као Насеобину, биће је сасвим лако уништити уколико Ротор до тада буде имао ратне бродове, а сигурно ће их имати. Ротор ће увек имати предност, ма каква ратна флотила да пође на пут са нашом Насеобином. На крају крајева, они су тамо већ три године и имаће их, можда, још дванаестак на располагању пре но што ми доспемо до њих. Растуриће нашу Насеобину пре но што трепнемо.”

„У том случају, Управниче…”

„Не нагађај више, агенте Фишер. У том случају, морамо овладати правим хиперсвемирским путовањем, да бисмо превалили било коју раздаљину у било ком кратком раздобљу.”

„Извините, Управниче, али да ли је то могуће? Чак и теоријски?”

„То нећемо моћи рећи ни ти ни ја. Потребни су нам стручњаци који ће радити само на томе, а таквих немамо. Већ више од једног столећа земаљска интелигенција се осипа у корист Насеобина. Морамо ту ситуацију преокренути у нашу корист. Морамо обићи Насеобине, редом, и убедити — приморати — најбоље физичаре и инжењере да дођу на Земљу. Можемо им понудити пуно тога, али то су деликатне ствари. Не смемо наступати одвећ отворено, разумеш, јер ће нас, у противном, Насеобине засигурно осујетити. Сада…”

Он застаде, посматрајући значајно Фишера.

Фишер се немирно стресе и упита: „Да, Управниче?”

„Физичар кога ја имам у виду јесте Т. А. Вендел, научник који, како чујем, представља врхунског стручњака за хиперпогон у Сунчевом систему.”

„Ипак, стручњаци на Ротору први су дошли до хиперпогона.” Фишер није могао да одоли искушењу да тону гласа не дода извесну опорост.

Танајама пређе преко тога. „Открића понекад дођу као срећна околност, те их тако инфериорни ум каткада досегне пре супериорног, који губи време на тражење чврстих, непобитних доказа. То се неретко дешавало током историје. Осим тога, Ротор има оно што се на крају показало тек као путовање брзином светлости. Ја желим више од тога — путовање далеко брже од светлости. И зато желим ту особу овде.”

„И хоћете да вам га ја доведем?”

„Да ми је доведеш. У питању је жена. Теса Анита Вендел. Живи на Аделији.”

„Ох?”

„Зато и хоћемо тебе на том задатку. Очигледно” — Танајамин глас ту постаде подсмешљив, иако му се израз лица није мењао — „очигледно је да те жене сматрају неодољивим.”

Фишер се сав укрути. „Жао ми је што морам да вам противуречим, Управниче, али мислим да није тако. Никада нисам ни мислио да је тако.”

„Извештаји су другачији, колико видим. Венделова је средовечна жена, четрдесетих година, два пута разведена. Не би требало да буде тежак плен.”

„Да будем искрен, Управниче, ова понуда ми се чини неукусном и под тим околностима предлажем да за овај посао одаберете неког другог.”

„Али ја желим тебе. Ако се плашиш да можда нећеш бити толико заводљив и привлачан ако јој приђеш изобличена лица и збораног носа, покушаћу да ти другачије представим ствари, агенте Фишеру. Ниси успео не Ротору, али твоја служба је успела да те извуче из буле. Сада можеш да се потпуно оправдаш. Ако нам, пак, не доведеш ту жену, биће то много тежи неуспех него онај на Ротору и никада више нећеш добити нову прилику. Али пошто нећу да ти утерујем страх, ево ти нешто друго — доведи нам Венделову и када надсветлосно возило буде изграђено, бићеш његов први путник за Ротор — ако то зажелиш.”

„Учинићу најбоље што могу”, рече Фишер, „а тако бих поступио и без ових ваших додатних обавештења.”

„Одличан одговор”, рече Танајама, уз најблеђу сенку осмеха на лицу. „И, очигледно добро увежбан.”

И Фишер оде, потпуно свестан тога да га шаљу на до сада најлуђе пецање.


КУГА


31


У једном тренутку, током десерта, Евгенија Инсиња упути осмех Џенару преко стола. „Ипак, чини ми се да овде углавном водиш пријатан живот.”

И Џенар се насмеши. „Пријатан, али клаустрофобичан. Овде пред собом имамо цео један свет, а опет, са свих страна сам спутан Куполом. Људи као да су урасли у њу. Осим тога, чак и ако упознам неку занимљиву особу, она оде, у најбољем случају, после неколико месеци. Људи ми овде, углавном, досађују, премда сам вероватно и ја њима подједнако досадан. То и јесте разлог што би ваш долазак био прави холовизијски хепенинг, чак и када бисте биле не ви него неко други. Али пошто сте у питању баш вас две…”

„Ласкавче”, промрмља тужно Инсиња.

Џенар прочисти грло. „Марлена ме је, заправо, упозорила, за моје добро. Разумеш, нисте баш…”

Но, Инсиња га одједном прекиде. „Не могу рећи да сам приметила присуство холовизије.”

Џенар одмах одустаде. „Метафорички сам се изразио. За сутра увече планирамо малу забаву, па ћеш и формално бити представљена и сви ће добити прилику да се упознају са тобом.”

„И да ме изоговарају због изгледа и избора костима, као и да прожваћу све што знају о мени.”

„Да, сигуран сам да ће бити тако. Но, и Марлена је позвана, што ће рећи да ћеш ти лично сазнати далеко више о свакоме од нас него ми о теби. Твој извор информација, наиме, неупоредиво је поузданији.”

„Је ли Марлена опет правила представу?” упита Инсиња забринуто.

„Мислиш, је ли ослушкивала говор мог тела? Јесте, мадам.”

„Рекла сам јој да то не ради.”

„Мислим да она не може другачије.”

„У праву си. Не може. Али рекла сам јој да ти ништа не говори. Схватам да ти је све лепо испричала.”

„Ох, наравно. Ја сам јој тако наложио. Заповедио јој, заправо, као сваки прави Заповедник.”

„Па, жао ми је. То не мора увек да буде пријатно.”

„Напротив. Мени је било. Евгенија, покушај да разумеш, молим те. Допада ми се твоја кћерка. Веома ми се допада. Силно је жалим због тога што води јадан живот, будући да премного зна, а никоме се не допада. То што се она у потпуности окренула ономе што ти називаш непожељним врлинама, у ствари је право мало чудо.”

„Упозоравам те. Смождиће те. А тек јој је петнаест.”

„Верујем да постоји природни закон”, настави Џенар, „који спречава мајке да се сете како су и саме једном имале петнаест година. Марлена је, тек узгред, поменула неког дечка. А ти знаш да неузвраћена љубав у петнаестој боли исто као и у двадесет петој, можда чак и више. Иако су твоје тинејџерске године, уколико у обзир узмемо твој изглед, можда биле и блиставе и сунчане, присети се, понекад, да се Марлена у том погледу налази у прилично лошем положају. Она зна да је непривлачна и зна да је паметна. Зна, исто тако, да би та памет морала више него надокнадити недостатак лепоте, али, такође је свесна да у пракси није тако, и, наравно, бесни у себи, иако јој је јасно да то ништа не помаже.”

„Па, Сивере”, рече Инсиња, покушавши да зазвучи ведро, „добар си ми ти психолог.”

„Уопште нисам. Сам сам прошао кроз то, па могу да разумем.”

„Ох…” Инсиња осети да је промашила.

„У реду је, Евгенија. Немам разлога да осећам сажаљење над самим собом, а нисам имао намеру ни да код тебе подстакнем наклоност према једној сиротој, убогој души — јер ја то нисам. Мени је четрдесет девет година, а не петнаест. Ја сам изишао на крај са собом. Да сам био згодан и тупав у тим годинама, или са двадесет једном, на пример, када сам то збиља желео, данас више не бих био згодан, али бих сигурно остао тупав. Што ће рећи, ако посматраш у перспективи, победио сам. Као што ће победити и Марлена, сигуран сам, ако се и пред њом буде отворила перспектива.”

„Шта хоћеш тиме да кажеш, Сивере?”

„Марлена ми каже да је разговарала с нашим старим пријатељем Питом и да га је намерно довела у ћорсокак, пруживши му прилику да се, уз помоћ тебе, ослободи ње.”

„Не слажем се са тим”, примети Инсиња. „Не мислим на то да се Пит изманипулише, јер он није човек којим се лако може манипулисати. Мислим на покушај да се то учини. Марлена полако почиње да мисли како је у стању да потпуно диригује, да вуче конце лутака. Бојим се да ће се тако увалити у приличне невоље.”

„Евгенија, не бих хтео да те плашим, али мислим да се Марлена управо сада налази у приличној невољи. У најмању руку, Пит се нада да је тако.”

„Чекај, Сивере, то је незамисливо. Пит можда јесте својеглав и арогантан, али нема ничег поквареног у њему. Неће се он обрушити на петнаестогодишњу девојчицу само зато што је она покушала да се игра с њим.”

Вечера беше завршена, али светла у Џенаровим елегантним приватним одајама беху и даље пригушена. Евгенија затрепта и намршти се када се Џенар нагну да активира заштитно поље.

„Тајне, тајне, а Сивере?” примети она уз извештачен осмех.

„Заправо да, Евгенија. Опет ћу мало изигравати психолога. Ти не познајеш Пита онако добро као ја. Такмичио сам се с њим и због тога и јесам овде. И мене је својевремено хтео да одстрани. У мом случају, прогон је довољан. Но, када је Марлена у питању, то ни издалека није довољно.”

Још један натегнут осмех. „О чему то причаш, Сивере?”

„Слушај ме пажљиво и схватићеш. Пит је сав у тајновитости. Има неодољиву аверзију према свакоме ко је упознат са оним што он смера. То, да изиграва предводника на непознатом путу, за којим иду блејаве овце које ништа не знају, то му даје осећај снаге.”

„Можда си у праву. Он је и Немезис дуго држао у тајности, а и од мене је захтевао то исто.”

„Има он много тајни, сигуран сам, много више него што знамо и ти и ја. Но, ту се сада јавља Марлена, којој су скривени људски мотиви и примисли јасни као дан. То се никоме не допада — а Питу понајмање. Зато је он и шаље овамо — и тебе, наравно, јер је не може послати саму.”

„Па добро. Шта с тим?”

„Не мислиш ваљда да он очекује да се она врати? Икада?”

„То је већ праноично, Сивере. Не можеш сматрати да ће је Пит овде држати у вечном изгнанству.”

„На известан начин, он то ипак може. Видиш, Евгенија, ти не познајеш историју ове Куполе тако добро као ја. И Пит. И више, можда, нико. Знаш Питову склоност ка апсолутној дискрецији и то је и овде у игри. Мораш разумети зашто смо сви ми непрестано под Куполом и зашто не чинимо никакве кораке у погледу колонизације Еритра.”

„То си ми већ објаснио. Светлост…”

„То је званично објашњење, Евгенија. Узми, ето, светлост: то је нешто на шта се човек ипак привикне. Узми остало: свет нормалне гравитације, атмосфера која се савршено да удисати, пријатни температурни опсег, временски циклуси слични земаљским, нема живота, осим на нивоу прокариота, које, при том, ни на који начин нису опасне. И поред свега тога — ми не насељавамо овај свет, чак нимало.”

„Па, реци онда, зашто?”

„У првим данима постојања Куполе људи су се слободно кретали по површини сателита. Нису предузимали никакве посебне заштитне мере, удисали су ваздух, пили воду.”

„Да?”

„И неки од њих су се разболели. Ментално. Неизлечиво. Нису сасвим полудели, али 'растали' су се од стварности. Стање неких од њих се временом поправило, али, колико је мени познато, нико се није у потпуности опоравио. Болест, очигледно, није заразна. О тим људима се старају на Ротору — наравно, сасвим тихо.”

Евгенија се намршти. „Измишљаш ли све ово, Сивере? Никада нисам чула за тако нешто.”

„Подсећам те поново на Питову склоност ка дискрецији. Није то било нешто што си ти морала знати. Није то био твој ресор. Ја сам, насупрот томе, то морао знати, јер сам био послат овамо да се изборим с тим. Да сам изгубио битку, Еритро би вероватно остао потпуно напуштен, заувек. И сенка страха и незадовољства пала би преко свих нас.”

Он заћута за тренутак, па настави. „Не би, у ствари, требало да ти уопште говорим о томе. У ствари, прекорачујем своја овлашћења. Но, за Марленино добро…”

Израз највећег запрепашћења преплави Инсињино лице. „Ти стварно мислиш да Пит…”

„Мислим да је Пит претпоставио да ће Марлену снаћи оно што ми називамо 'еритроском кугом'. То је не би убило. Не би је то чак ни учинило болесном, у правом смислу речи, али би довољно пореметило њен ум да би умањило, или укинуло његове посебне активности. То је оно што он жели.”

„Али, Сивере, то је ужасавајуће. Незамисливо. На тај начин довести у опасност једно дете…”

„Не кажем, Евгенија, да ће се то неминовно и десити. Оно што Пит жели не мора увек и добити, зар не? Чим сам стигао овамо, завео сам драстичне заштитне мере. Уопште не излазимо на отворено, осим у заштитним оделима, и не задржавамо се дуже него што је минимално неопходно. И филтрациони процеси на куполи у међувремену су побољшани. Откад сам увео те мере, имали смо само два случаја, оба сасвим блага.”

„Али Сивере, шта је узрок болести?”

Џенар се, за тренутак, невесело насмеши. „Не знамо. То је оно што је најгоре у свему томе. Више од овога не можемо да изоштримо своје одбрамбене системе. Брижљиви опити показују да у ваздуху или води нема никаквих узрочника болести. Ни у земљишту — на крају, то исто земљиште имамо и овде, под Куполом. Од тога не можемо побећи. Ваздух и воду, међутим, пажљиво прочишћавамо. Осим тога, огроман број људи је удисао сирови ваздух са Еритра и пио непречишћену воду и то без икаквих последица.”

„Онда мора да су у питању прокариоте.”

„Немогуће. Сви смо их већ удисали, до сада. Осим тога, правили смо опите са животињама. Ништа. Осим тога, да су у питању прокариоте, куга би се исказала као заразна болест, што, као што рекох, није случај. Експериментисали смо и са зрачењем које долази са Намезис, али и оно је безазлено. Штавише, имамо један случај — само један — особе која никада није изишла изван Куполе, а разболела се. Потпуна мистерија.”

„Имате ли, бар, претпоставке?”

„Ја, не. Ја сам сасвим задовољан тиме што је ствар заустављена. Међутим, догод се према појави будемо понашали нехајно и не будемо у потпуности сигурни у погледу њене природе и њених узрочника, никада нећемо бити сигурни да оне неће поново букнути. Постоји једна сугестија…”

„Која?”

„Један психолог ми ју је изнео и ја сам је пренео Питу. Тип каже да су они који су подлегли болести били од оних маштовитијих људи, оних ментално посебнијих, неуобичајенијих. Интелигентнији, креативнији, необичнији. Он каже да се, какав год узрок био, 'бољи' мозгови лакше разбољевају.”

„Па, верујеш ли му?”

„Не знам. Невоља је што немамо никаквих путоказа. Међу болесницима је било и мушкараца и жена, углавном подједнако, а нема посебних ограничења у погледу животног доба, образовања, или физичких особености. Наравно, оболели од куге представљају врло мали постотак, па су статистике незадовољавајуће. Пит је решио да теорију о интелигенцији узмемо као почетну тачку, тако да у последњим годинама на Еритро није дошао нико ко није био — па, рецимо, ниже интелигенције. Не глуп, наравно, али, мање способан. Као ја. Ја сам идеалан пример имунитета на кугу — сасвим обичан мозак. Је л' тако?”

„Хајде, Сивере, ниси…”

„С друге стране”, настави Сивер, не чекајући противљења, „рекао бих да је Марленин мозак прилично неуобичајен.”

„Ох, да”, поче Евгенија. „Видим на шта циљаш.”

„Могуће је да је Пит открио Марленине способности и када је она затражила да пође на Еритро, он је то примио као на тањиру. Испунивши њену жељу, добија прилику да се отараси ума који је одмах препознао као опасан.”

„Очигледно, онда — да се нас две морамо вратити на Ротор.”

„Да, али сигуран сам да Пит има могућности да то спречава за још извесно време. Он сада може да тврди да су твоја истраживања од виталног значаја и да их мораш привести крају, без обзира на кугу. Ако покушаш да се позовеш на постојање болести, он ће те задржати због менталног испитивања. Ја ти стога предлажем да своја мерења завршиш што је пре могуће. Што се Марлене тиче, предузећемо све заштитне мере. Куга јесте уминула, а претпоставка да су неуобичајени умови рањивији остаје и даље само претпоставка. Не више од тога. Мислим да нема разлога да се бојимо. Можемо Марлену држати на сигурном и Питу се исплазити у лице. Видећеш.”

Инсиња је зурила у њега, не примећујући га, заправо. Стомак јој се био везао у чвор.


ХИПЕРСВЕМИР


32


Аделија је била пријатна Насеобина, много пријатнија него својевремено Ротор.

Крајл Фишер боравио је до сада, поред Ротора, на још шест разних Насеобина и све до једне бејаху пријатније од њега. (Фишер за тренутак прекиде ток мисли да би пребројао Насеобине — не шест, седам. Већ је почињао да заборавља. Можда је све ово било већ превише за њега.)

Колико год да их је свеукупно било, Аделија је била најлепша коју Крајл до сада беше видео. Не физички, заправо. Ротор је спадао у старије Насеобине; био је од оних које су, тако рећи, за собом још вукле старе традиције. Била је, тамо, присутна својеврсна општа 'ефикасност', као да свако тачно зна где му је место, да је њиме задовољан и да успешно и предано обавља свој посао.

Теса је, наравно, била одавде, са Аделије. Теса Анита Вендел. Фишер још није ништа форсирао, можда зато што га је уздрмала Танајамина опаска како је неодољив за жене. Колико год да је та примедба могла бити плод чистог хумора (или сарказма), приморавала га је, и против његове воље, да напредује лагано и систематично. Фијаско, који би могао уследити, поприлично би га срозао у очима оних који, колико год неискрено, ипак верују да он зна како треба са женама.

Прошле су две недеље откако је стигао на Аделију, пре но што је добио прилику да је први пут види. Одувек му је било чудно како је могуће да на било којој Насеобини никад није тешко да се уреди састанак са било ким. Упркос обимном искуству, никако није успео да се саживи са чињеницом да су Насеобине, заправо, просторно сасвим ограничене, да им је број житеља мали, да тамо свако познаје свакога у свом друштвеном кругу — баш свакога — као и готово свакога изван тог круга.

Учинила му се прилично импресивном, када је коначно добио прилику да је упозна. Танајамин опис, који је Тесу Вендел представио као средовечну распуштеницу — уз подсмешљиви трептај на његовим старачким уснама док је то изговарао, као да Фишеру намерно додељује, заправо, непријатан задатак — учинили су да је Фишер замишља као грубу особу, оштрих црта лица, можда нервозну, која се према мушкарцима понаша на два начина: цинично, или халапљиво.

Међутим, с извесне раздаљине, са које ју је први пут уочио, Теса уопште није изгледала тако. Била је готово исте висине као и он, тамнокоса, брижљиво зачешљана. Деловала је живахно и обилато се смешила — то је могао да примети. Њен одевни стил био је освежавајуће једноставан, као да намерно прогања све сувишне украсе из своје гардеробе. Била је витка, зачуђујуће младолика.

Фишер ухвати себе како нагађа зашто се два пута разводила. Био је спреман да закључи како мора да јој је доста мушкараца, радије тако него обратно, иако му је здрав разум шапутао да је жена, највероватније, напросто оба пута промашила.

Било је неопходно да Фишер пронађе себи некакву друштвену функцију која би му омогућила да се с њом чешће среће. Његово земаљско порекло донекле му је у том погледу одмагало. Но, на свакој Насеобини постојали су људи које је тамо, из овог или оног разлога, послала Земља и неко од њих ће се сигурно постарати да се Фишер 'лансира' на прави начин — то је био израз који су Насеобине користиле за тај ритуал.

Дошло је, напокон, и време када су се он и Венделова срели. Посматрала га је замишљено, очи су јој клизиле горе-доле по њему. Потом је уследило неизбежно питање: „Ви сте са Земље, зар не, господине Фишер?”

„Јесам, докторко Вендел. И искрено жалим уколико вас то на било који начин узнемирава.”

„Нимало ме не узнемирава. Претпостављам да сте прошли кроз карантин.”

„Јесам, збиља. Мучен до смрти.”

„А шта вас је натерало да се томе подвргнете и доспете овамо?”

Фишер јој одговори, не гледајући је право у очи, али довољно на опрезу да може да региструје њену реакцију. „Зато што ми је дошапнуто да су Аделијанке углавном врло згодне.”

„И сада ћете се, вероватно, вратити на Земљу убеђени у супротно.”

„Напротив, моје наде су потврђене.”

„Ви сте баш орни, знате ли то?”

Фишер није знао шта на аделијанском сленгу значи бити 'оран', али Ванделова се смешила и учини му се да је прво бацање фарова прошло сасвим успешно.

Је ли то збиља било зато што је он био неодољив? Одједном се присети да никада није покушавао да буде неодољив у односу на Евгенију. Тада је, једноставно, тражио начин да буде лансиран у компликоване роторијанске друштвене односе.

Односи на Аделији, чинило му се, беху много опуштенији, па ипак, не треба да се сувише ослања на своју неодољивост. При свему томе, он допусти себи један, помало тужан, осмех.


33


Месец дана касније, Венделова и Фишер беху већ толико блиски да су могли да себи приуште да се заједно забављају у салама за вежбање под ниском гравитацијом. Фишеру се то допадало — мада не у потпуности, јер је знао да се никада неће навићи на рекреацију при ниској гравитацији, а да повремено не осети благи напад мучнине. На Ротору се фискултури посвећивало мање времена, а тешко да би му и био одобрен приступ у вежбаонице, само стога што није био рођени Роторијанац. (Иако је то било у потпуности против важећих закона — али, обичаји често превагну над параграфима.)

Провозали су се лифтом до поља јаче гравитације и Фишер осети како му се стомак задовољно навикава на нормалније услове. Он и Венделова беху обмотани са тек пар најнужнијих крпица; осећао је да је она свесна његовог тела, баш као и он њеног.

Истуширали су се, обукли и повукли у једну од приватних одаја, где су се могли одморити и поручити закуску.

„Ниси тако лош за једног Земљанина, при ниској гравитацији”, рече Венделова. „Допада ли ти се овде, на Аделији?”

„Видиш и сама да ми се допада, Теса. Земљанину је тешко да се навикне на овако патуљасте светове, али твоје друштво би представљало више него ваљану накнаду и за много страшније услове.”

„Тачно тако говори сваки прави орни момак. Како ти се Аделија чини у односу на Ротор?”

„Ротор?”

„Или, на друге Насеобине, Крајле, на којима си био. Знам им имена напамет.”

Фишер осети малу нелагодност. „Јеси ли се то распитивала о мени?”

„Наравно.”

„Толико сам ти интересантан?”

„Интересантан ми је свако код кога је толико изражена заинтересованост за мене. Желим да знам због чега. Искључујући секс, наравно. То човек прима здраво за готово.”

„Па, да чујем, због чега сам заинтересован за тебе?”

„Хајде да ти то мени лепо сам испричаш. Био си на Ротору. Зашто? Провео си тамо довољно времена да се ожениш и добијеш дете и онда си клиснуо оданде, пре но што је Ротор отишао. Јеси ли се плашио помисли да останеш на Ротору цео живот? Није ти се тамо допало?”

Почетна Фишерова нелагодност беше прерасла у узнемиреност. „Заправо, није ми се допао Ротор јер ме нису волели — као Земљанина. У праву си. Нисам хтео да тамо заглавим цео свој живот као грађанин другог реда. Друге Насеобине су мање искључиве. Аделија, на пример.”

„Ротор је имао једну тајну коју је пошто-пото хтео да сакрије од Земље, зар не?” Докторкине очи као да су светлуцале; очигледно, одлично се забављала.

„Тајну? Претпостављам да мислиш на хиперпогон?”

„Претпостављам да то јесте оно на шта мислим. И претпостављам да је то било оно што си ти тражио.”

„Ја?”

„Ти, ти, наравно. Па, јеси ли успео? Мислим, то је био једини разлог твог брака са том Роторијанком, научницом?” Сместила је главу међу шаке, док су јој лактови почивали на столу. Нагнула се ка њему.

Фишер заврте главом и опрезно рече: „Никада са својом женом нисам проговорио ни реч у вези с тим. Грешиш.”

Венделова као да пречу његов одговор. „А сада то исто хоћеш и од мене. Како планираш да то изведеш? Хоћеш ли да се ожениш мноме?”

„Да ли бих то добио ако бих се тобом оженио?”

„Не.”

„Онда брак не долази у обзир, зар не?”

„Штета”, рече Венделова, осмехујући се.

„Питаш ли ме све то зато што си стручњак за хиперсвемир?” упита Фишер.

„Где су ти то рекли да се тиме бавим? Доле на Земљи, пре но што си се упутио овамо?”

„Твоје име се помиње у аделијанском именику.”

„Ах, и ти си њушкао у вези са мном. Баш смо ти ми неки радознао пар. Приметио си, ваљда, да уз моје име стоји 'теоријски физичар'?”

„Објављени су ти и неки радови, а будући да само неколико њих у наслову нема придев 'хиперсвемирски', онда је ствар прилично јасна.”

„Да, али, ја јесам теоријски физичар, и проблему хиперсвемира прилазим са теоријске стране. Никада нисам покушала са практичним експериментима.”

„Али Ротор јесте. Је ли ти то сметало? — питам се. На крају, то значи да те је неко на Ротору предухитрио.”

„Зашто би ми то сметало? Теорија јесте занимљива, али не и примена. Да си читао моје радове даље од наслова, приметио би да сам, прилично јасно, рекла да хиперпогон није вредан труда.”

„Роторијанци су успели да упуте сонду далеко у свемир са задатком да испитује звезде.”

„Говориш о Даљинској сонди. То је омогућило да Ротор изврши мерења паралаксе код једног броја сразмерно удаљенијих звезда, но је ли трошак у који су улетели био вредан тога? Колико је одмакла та Даљинска сонда? Тек неколико светлосних месеци. То није баш нарочито далеко. У поређењу са размерама Галаксије, раздаљина између Земље и најудаљеније тачке до које је сонда стигла представља тек тачкицу.”

„Учинили су они више од тога”, упаде Фишер. „Не само да су послали Даљинску сонду, већ је читава Насеобина отишла.”

„Сасвим тачно. То је било двадесет друге, што значи да су одсутни већ шест година. Сви знамо да су отишли.”

„Зар то није довољно?”

„Наравно да није. Где су отишли? Јесу ли још живи? Могу ли, после свега, још бити живи? Људска бића никада нису била изолована на једној јединој Насеобини. Земља је увек била у близини, као, уосталом, и остале Насеобине. Може ли неколико десетина хиљада људи да опстане, на малој Насеобини, самој у свемиру? Немамо представу о томе да ли је тако нешто психолошки подношљиво. Ја мислим да није.”

„Претпостављам да им је намера била да пронађу погодан свет на коме би се настанили. Нису ни имали намеру да остану на Насеобини.”

„Хајде, који ће то они свет пронаћи? Нема их већ шест година, а постоје тек две звезде до којих су, уз помоћ хиперпогона, до сада могли стићи. Једна је Алфа Кентаура, то јест, њен систем од три звезде, удаљен четири зарез три светлосне године. Једна од три звезде је црвени патуљак. Даље, ту је још Барнардова звезда, усамљени црвени патуљак, пет зарез девет светлосних година удаљена. Укупно четири звезде: једна налик на сунце, друга готово налик, и два црвена патуљка. Прве две су прилично блиски чланови бинарног система и стога тешко да поседују планету сличну Земљи, која би се налазила на стабилној орбити. Где даље да иду? Крајле, жао ми је, али они су осуђени на пропаст. Знам да су ти тамо остали жена и дете, али неће успети.”

Фишер није одговарао. Знао је нешто што она није: знао је за звезду-суседа. Али и она је била црвени патуљак.

„И ти мислиш да је међузвездани лет немогућ?” упита он.

„Практично да, уколико је хиперпогон једино чиме располажемо.”

„Звучиш, Теса, као да то није једино чиме располажемо.”

„Могуће је да јесте једино. Не тако давно, и хиперпогон нам је био незамислив, а камоли да размишљамо у још ширим димензијама. Али и даље можемо да маштамо о хиперсвемирском лету и правим надсветлосним брзинама. Ако бисмо се могли кретати онолико брзо колико то желимо, и да стигнемо докле хоћемо, цела Галаксија, можда и читав свемир, постали би један велики сунчев систем. Могли бисмо имати све.”

„Лепо маштање, али је ли то могуће?”

„Имали смо већ три међунасеобинске конференције посвећене тој ствари, од тренутка када је Ротор отишао.”

„Само међунасеобинске? Земља није учествовала?”

„Имала је статус посматрача, али, тренутно, Земља не представља рај за физичаре.”

„И до каквих су закључака дошле те конференције?”

„Ниси физичар”, насмеја се Венделова.

„Изостави оне компликоване ствари. Занима ме.”

Само се смешила.

Фишер стисну шаку у песницу на столу пред собом. „Чуј, заборави ту своју фикс-идеју о мени као о некаквом тајном агенту који тражи информације. Теса, моје дете је тамо негде, међу звездама. Кажеш да је, највероватније, почивша. Шта ако је жива? Има ли изгледа да…?”

Осмех јој се изгуби с лица. „Жао ми је. Нисам мислила на то. Али буди практичан. Пронаћи једну мајушну Насеобину у свемирском пространству чији пречник тенутно износи шест светлосних година и који се сваког минута повећава представља, једноставно, нерешив задатак. Било нам је потребно скоро једно столеће да откријемо десету планету, а она је била неупоредиво већа него Ротор, а и знатно мање парче свемира је морало бити прочешљано.”

„Нада је вечна”, примети Фишер. „Да ли је хиперсвемирски лет уистину могућ? Одговори ми са не или да.”

„Многи кажу — не, ако хоћеш истину. Има их неколико који се колебају, али, углавном, у себи.”

„Има ли ико ко јасно и гласно тврди — да?”

„Има једна особа за коју поуздано знам. Ја лично.”

„Ти мислиш да је то могуће?” изговори Фишер са запањеношћу коју није морао да глуми. „И то отворено кажеш, или је то тек нешто што повераваш само добрим пријатељима?”

„Објавила сам неке радове на ту тему. Међу оним су текстовима којима си ти прочитао само наслов. Нико се не усуђује да се сложи са мном, а и ја сам сама раније грешила. Али сада мислим да сам у праву.”

„Зашто други мисле да ниси?”

„У томе и јесте фрка. Све је ствар тумачења. Хиперпогон по роторијанском моделу, техника која је до сада схваћена у безмало свим Насеобинама, зависи, заправо, од чињенице да је производ односа брзине брода према брзини светлости и времена — константан, док је однос брзине брода према брзини светлости већи од јединице.”

„Шта то значи?”

„То значи следеће: када се крећеш брже од светлости, што се брже крећеш, краће време можеш да одржаваш ту брзину, односно дуже мораш да идеш спорије од светлости да би поново одстигао пређашњу брзину. На крају испада да ти просечна брзина на датој раздаљини не може бити већа од брзине светлости.”

„Па?”

„Происходи да овде имамо посла са начелом неодређености, а сви смо уверени да са тим начелом нема шале. Ако је уистину то посреди, онда би испало да је хиперсвемирски лет теоријски немогућ, чему се приклонила већина физичара, док се други још двоуме. Ја, међутим, сматрам да оно са чим смо суочени овде само изгледа као начело неодређености, али то није, што значи да могућност правог хиперсвемирског лета ипак није искључена.”

„Може ли се то практично проверити и доказати?” упита Фишер.

„Вероватно не”, одврати Венделова, одмахнувши главом. „Насеобинама се, дефинитивно, не лута по свемиру само помоћу половичног хиперпогона. Ниједна не жели да понови роторијански експеримент и отисне се у вишегодишње путовање ка вероватној смрти. С друге стране, такође ниједна Насеобина није спремна да уложи невероватно обиман новац, ресурсе и напоре да би усавршила једну технику за коју је огромна већина стручњака уверена да је теоријски немогућа.”

Фишер се наже према њој. „Зар те то не осујећује?”

„Наравно да ме осујећује. Физичар сам и настојим да покажем како је моје виђење Васељене исправно. С друге стране, морам да прихватим практична ограничења. То страшно кошта, а Насеобине не желе ништа да ми дају.”

„Али Теса, уколико Насеобине нису заинтересоване, Земља јесте. И то по било коју цену.”

„Озбиљно?” упита Венделова, осмехнувши се враголасто. Затим пружи руку и провуче прсте кроз Фишерову косу, лагано и сензуално. „Да, баш сам помислила како ћемо раније или касније стићи до Земље.”


34


Фишер обухвати њен зглоб и нежно јој одмаче руку од своје главе. „Не лажеш ме кад кажеш да је хиперсвемирски лет могућ, зар не?”

„Нимало.”

„Онда те Земља позива к себи.”

„Зашто?”

„Зато јер Земља жели хиперсвемирски лет, а ти си једина међу признатим физичарима која сматра да је то могуће.”

„Ако си све то знао, Крајле, чему онда то унакрсно испитивање?”

„Нисам знао, док ми сама ниси рекла. Једини податак којим сам располагао био је тај да си тренутно најбриљантнији живи физичар.”

„Ох, јесам, јесам”, одврати Венделова самоиронично. „А тебе су послали као ловца?”

„Послали су ме да те убедим да дођеш.”

„Да ме убедиш у шта? Да дођем на Земљу? Претрпану, прљаву, сиротињску, шибану олујама и непогодама? Каква примамљујућа помисао!”

„Слушај ме, Теса. Није сва Земља таква. Вероватно на њој има свега тога што си набројала, али има на њој и дивних, мирних места и то ће бити све што ћеш видети. Уопште, заправо, не познајеш Земљу. Никада тамо ниси ни била, зар не?”

„Никада. Аделијанка сам, овде рођена, овде одрасла. Била сам на другим Насеобинама, али никада на Земљи, хвала лепо.”

„Онда ни не можеш имати никакву представу о Земљи. Не можеш ни претпоставити како је то велики свет. Прави свет. Овде живиш као шунка у цреву, као у кутији с играчкама, на неколико квадратних километара површине, уз шачицу других људи. Живиш у минијатури на коју си се давно навикла и која више нема шта да ти понуди. Земља, насупрот томе, располаже са преко шест стотина милиона квадратних километара површине. Са осам милијарди људских бића. Земља је неисцрпан извор различитости — неких врло лоших, али и неких предивних.”

„Али сва је огрезла у сиромаштву. Наука вам је никаква.”

„Стога што су наши научници — и наука, заједно с њима — отишли на Насеобине. Зато си нам и потребна ти, и други. Вратите се на Земљу.”

„Још не видим зашто.”

„Јер имамо циљеве, амбиције, жеље. Насеобине имају једино уживање у самима себи.”

„Чему толике амбиције, жеље и циљеви? Физика је скуп изазов.”

„Земљино богатство по глави становника прилично је скромно, признајем. Свако од нас је сиромашан, понаособ, али ако осам милијарди људи приложи нешто из свог сиромаштва, то ће бити огромна сума. Наша су изворишта и даље неискоришћена као и пре, још увек огромна, и ми можемо наћи више новца и више потенцијала него све Насеобине заједно — ако је у питању нешто од виталног значаја. А хиперсвемирски лет, уверавам те, за Земљу јесте од виталног значаја. Дођи на Земљу, Теса, и биће с тобом поступано као са највреднијим извором, као са најбриљантнијим мозгом који имамо, као са једном ствари коју сами не можемо направити.”

„Нисам уопште уверена да ће се Аделија сложити с тиме да одем”, примети Венделова. „И она је, можда, самозаљубљена Насеобина, али добро јој је позната вредност умова.”

„Аделија не може да стави приговор на твоју жељу да, из научних побуда, одеш на Земљу.”

„А када једном будем тамо, неће бити разлога да се враћам, то мислиш?”

„Нећеш имати на шта да се пожалиш. Биће ти тамо угодније него овде. Свака твоја жеља, сваки прохтев биће испуњен. И више од тога: могла би бити на челу хиперсвемирског пројекта и могла би имати неограничени буџет на располагању, за експерименте свих врста, за осматрања, проучавања…”

„Па, нудиш ми сјајну ствар.”

„Има ли још нешто што би могла пожелети?” Фишер је био упоран.

„Питам се”, одврати она. „Зашто си послат овамо? Тако згодан тип, као ти? Јесу ли очекивали да на брзака обрлатиш једну бакицу — физичара, утуљену, исфрустрирану, која би била заслепљена твојим телом, као мушица сијалицом?”

„Не знам шта је било на уму онима који су ме послали овамо. Теса, веруј ми да ја на уму нисам имао ништа слично. Не, пошто сам те упознао. Уопште ниси бакица, то и сама добро знаш. Знамо да ниси ни утуљена ни исфрустрирана. Оно што ти Земља нуди сан је сваког физичара. То нема везе с тим јеси ли мушко или женско, баба или девојчица.”

„Каква штета. Претпоставимо да се покажем јогунастом и да не пристанем да дођем. Шта би ти применио, као последње средство? Суздржати се од гађења и водити љубав са мном?”

Венделова прекрсти руке на грудима и погледа га изазивачки.

Фишер полако одговори, бирајући речи: „Понављам ти да не знам шта су моји претпостављени имали на уму. Вођење љубави не спада у оно што су ми рекли да обавезно учиним, а и да јесу, не бих морао суспрезати гађење. Ја сам мислио да ће ти бити довољно то што ти се пружа као физичару и нисам хтео да поверујем да ће ти бити потребно и нешто друго.”

„Страшно грешиш”, рече Венделова. „Видим ја и те физичарске предности и нестрпљива сам да прихватим понуду и да хиперсвемирски лет ишчупам из полумрака немогућег, али не бих се хтела одрећи ни твојих најбољих начина убеђивања. Желим и једно и друго.”

„Али…”

„Укратко. Ако ме желиш, плати. Има да ме убедиш као да ми ни на крај памети није ништа слично, и то најбоље што умеш, иначе нећу поћи. Хајде, зашто мислиш да седимо овде, у приватним одајама? Шта мислиш, чему ли служе? Мало смо провежбали, мало се тушнули, нешто пригризли и испили неколико чашица, причали, осетили задовољство у свему томе, а сада је ред и на нека друга задовољства. Хајде, почни да ме убеђујеш.”

И, на додир њеног прста, светлост у одаји се заводљиво пригуши.


НА СИГУРНОМ?


35


Инсиња је осећала немир. Сивер Џенар је био тај који је захтевао да се и Марлена консултује у вези с овим.

„Мајка си јој, Евгенија”, рекао је. „Мораш се научити да о њој више не мислиш као о кмезавици. Свакој мајци потребно је време да се навикне на чињеницу да не може довека бити апсолутни владар, да јој кћерка није тек пука својина.”

Инсиња одврати, бежећи од његовог благог погледа: „Немој ми читати буквице, Сивере. Ти, сам, немаш деце. Лако је бити тако широких речи кад су туђа деца у питању.”

„Звучим ли тако? Жао ми је. Рецимо, онда, да ја нисам емоционално везан за успомену на њу као дете. Та девојчица ми се изузетно допада, али о њој немам других представа осим као о једној зрелој младој жени изузетне бистрине. Евгенија, она је важна. Имам чудан осећај да је много важнија и од мене и од тебе. Морамо се консултовати с њом…”

„Она мора бити на сигурном”, рече кратко Евгенија.

„Разуме се, али морамо се посаветовати с њом како да буде најбезбеднија. Млада је и неискусна, али можда зна боље од нас шта нам је чинити. Хајде да с њом разговарамо као са одраслим створењем. Обећај, Евгенија, да нећеш употребљавати свој матерински ауторитет.”

Инсиња горко одврати: „Како могу то да ти обећам? Али добро, разговараћемо с њом.”

Коначно, нашли су се сви на окупу, у Џенаровој канцеларији; просторија беше заштићена. Марлена, на брзину одмеривши обоје, стисну усне и тужно рече: „Ово ми се неће допасти.”

„Бојим се да су лоше вести”, прихвати Инсиња. „Ево — укратко — размишљамо о нашем повратку на Ротор.”

Марлена је изгледала запањена. „Али твој рад, мајко! Не можеш тек тако да одустанеш од њега. Али видим да то и немаш на уму. Онда не разумем.”

„Марлена”, рече Инсиња лагано и значајно, „размишљамо о твом повратку на Ротор. Само твом.”

Уследило је неколико тренутака потпуне тишине, током којих је Марлена покушавала да проникне иза њихових лица. А онда рече, готово прошапта: „Озбиљни сте. Не могу да верујем. Нећу да се вратим на Ротор. Не желим, никада. Еритро је мој свет. Управо овде, где јесам, желим и да останем.”

„Марлена”, поче Инсиња, крештаво.

Џенар подиже руку, вртећи главом. Инсиња заћута и Џенар рече: „Зашто толико желиш да останеш овде?”

Марлена одговори, готово безбојним гласом: „Желим. Понекад си гладан за неком одређеном храном — хтео би, једноставно, да то поједеш. Не можеш да објасниш зашто. Тек, то желиш. Еритро је моја глад. Не знам зашто, али желим га. То не морам да објашњавам.”

„Нека ти онда мајка саопшти оно што нас двоје знамо”, рече Џенар.

Инсиња узе Марленину хладну и уздржану руку међу своје и рече: „Сећаш ли се, Марлена, пре но што смо пошли за Еритро, када си ми препричавала свој разговор са Питом.”

„Да.”

„Рекла си ми, када ти је одобрио да одемо на Еритро, да је изгледао као да ти није рекао баш све. Рекла си ми да не знаш шта је у питању, али да је посреди нешто прилично непријатно — можда чак и кобно.”

„Да, сећам се.”

Инсиња је оклевала и Марленине тамне очи као да је сву прободоше. Прошапутала је, као да говори сама себи, и као да није свесна да јој мисли допиру изван устију: „Светлуцање у очима… рука на слепоочници… одмиче се…” Звук умину, но њене усне наставише да се мичу. А онда гласно, као да хоће да избаци сав бес из себе, рече: „Имаш ли утисак да нешто није у реду са мојим умом?”

„Не”, одговори брзо Инсиња. „Управо је супротно, душице. Знамо да је твој ум одличан и желимо да и остане такав. Ево приче…”

Марлена је саслушала легенду о еритријанској куги, уз израз који је подсећао на најдубљу сумњичавост, и напокон рече: „Видим, мајко, да верујеш у оно што говориш, али може бити да те је неко погрешно обавестио.”

„Чула је то од мене”, упаде Џенар, „а ја то знам из свог личног искуства. Истина је. Реци ми да ли те сада лажем.”

Марлена прихвати, али настави даље: „Зашто сам онда ја у некој посебној опасности? Зашто више од, рецимо, тебе, мајко?”

„Као што ти је мајка рекла, Марлена — куга очигледно чешће напада оне особе које испољавају више маште, више креативности. Постоји траг који нас води до закључка да су мање уобичајени умови подложнији куги. Пошто је твој ум најнеуобичајенији који сам до сада срео, чини ми се логично да си прва могућа жртва. Начелник је наредио да ти се слободно омогући неометан обилазак површине сателита, да ти се омогући да видиш и искусиш све што зажелиш, да истражујеш ван Куполе. То звучи као врло лепо од њега. Али могуће је да је и нешто друго посреди — а то је да он можда хоће да те утера у нешто, са жељом, са надом да повећа изгледе да добијеш кугу.”

Марлена је размишљала о томе без икаквих знакова емоција.

„Зар не видиш, дете моје?” упита Инсиња. „Начелник нема намеру да те убије. Не оптужујемо га за то. Али жели да твој ум избаци из игре. Он му ствара неугодности. Ти лако можеш да откријеш његове мисли, за које он жели да остану скривене, и он хоће да се тога отресе. Он је човек тајни.”

„Ако Начелник Пит жели да ми учини нешто нажао”, рече Марлена споро, „зашто онда хоћете да ме пошаљете натраг, к њему?”

Џенар зачуђено подиже обрве. „Па, објаснили смо ти. Овде си у опасности.”

„И тамо бих била, с њим. Шта би био његов следећи потез — ако збиља жели да ме уништи? Ако мисли да ћу овде бити уништена, онда ће заборавити на мене. Оставиће ме на миру, зар не? Бар док боравим овде.”

„Али куга, Марлена. Куга.” Инсиња испружи руку ка својој кћери.

Марлена успе да избегне загрљај. „Не брине ме куга.”

„Али објаснили смо ти…”

„Нема то везе. Овде нисам у опасности. Нимало. Познајем свој ум. Живим са њим читав свој живот. Разумем свој ум и он није у опасности.”

„Буди разумна, Марлена”, рече Џенар. „Колико год осећаш да ти је ум стабилан, он је подложан болести и растројству. Могла би добити менингитис, епилептичне симптоме, тумор на мозгу, или, можда, чак и помрачење ума. Можеш ли да занемариш све то због своје пуке уверености да се то теби неће догодити?”

„Не говорим ни о једној од тих ствари. Говорим о куги. То се мени неће догодити.”

„Не можеш бити тако сигурна, драга. Ми ни не знамо шта куга, заправо, представља.”

„Шта год била, мене неће закачити.”

„Откуд знаш, Марлена?” упита Џенар.

„Једноставно, знам.”

Инсиња осети како је стрпљење напушта и обема рукама ухвати своју кћер за надлактице. „Марлена, мораш учинити онако како ти кажемо.”

„Не, мајко. Ти не разумеш. На Ротору сам осећала како ме све у мени вуче ка Еритру. Сада, када сам ту, још ме снажније вуче. Желим да останем овде. На сигурном сам. Не желим да се враћам на Ротор; тамо сам мање сигурна.”

Џенар подиже руку, предупредивши, шта год то било, оно што је Инсиња заустила да каже. „Марлена, предлажем ти компромис. Твоја мајка је овде послом, да би обавила одређена астрономска мерења. То ће јој одузети извесно време. Обећај ми да ћеш, током тог периода, остати у Куполи и предузети све мере за које сматрам да имају смисла и подвргавати се редовним тестирањима. Ако у твом мозгу не откријемо никакве необичности, можеш сачекати, овде у Куполи, док твоја мајка не обави оно што мора, и онда ћемо поново размотрити целу ствар. У реду?”

Марлена погну главу, размишљајући. „У реду”, рече напослетку. „Али, мајко, немој ни покушавати да се претвараш да си готова с послом ако то збиља ниси. И немој смандрљавати ту ствар, већ ради темељно. Увек ћу моћи да сазнам.”

Инсиња се намршти. „Марлена, нећу се играти телескопима. И немој мислити да бих намерно офрље радила озбиљне ствари — чак ни ради твоје безбедности.”

„Извини, мајко”, рече Марлена. „Знам да мислиш да сам понекад несносна.”

Инсиња дубоко и тешко уздахну. „Не поричем то, уопште, али, несносна или не, моја си кћерка. Волим те, и желим ти све најбоље. Лажем ли те кад то кажем, а?”

„Не лажеш, мајко, али, веруј ми када ти кажем да сам безбедна. Откада сам овде, савршено сам срећна. Никада нисам била срећна на Ротору.”

„А зашто си сада срећна?” упита Џенар.

„Не знам, чика Сивере. Али срећа је сасвим довољна, чак и кад не знаш одакле потиче, зар не?”


36


„Изгледаш изнурено, Евгенија”, упита Џенар.

„Не физички, Сивере. Већ ми је мука од рачунања, два месеца. Уопште не разумем како је старим астрономима било могуће да учине оно што су учинили са оним својим примитивним компјутерима. А кад само помислим да је Кеплер дошао до закона кретања планета користећи ништа друго до логаритме — и могао је бити срећан што су логаритми управо пронађени.”

„Извини на лаичком суду, али мислим да у данашње време астрономи једноставно издају нарађења својим инструментима, оду да спавају и после неколико часова, када се пробуде, открију да је све лепо одштампано и да их чека на столу.”

„Ух, волела бих да је тако. Али овај посао је сасвим другачије природе. Знаш ли колико сам прецизно морала да израчунавам стварну брзину Немезисиног и Сунчевог релативног кретања, да бих могла знати тачно где ће се и када сусрести? Знаш ли колицка је грешчица довољна да учини да помислиш како Немезис уопште не може нашкодити Земљи — док, међутим, предстоји директан судар? Или, обрнуто?

Било би гадно”, настави она, „чак и ако би Немезис и Сунце биле једине звезде у Свемиру. А ту су и друге оближње звезде, које се све крећу. Најмање једно туце је довољно масивно да утиче на Немезис или Сунце или чак на обоје. Та грешчица може да изнесе, на крају, милионе километара. А да би могао да правилно процењујеш, мораш знати масу сваке звезде са приличном сигурношћу, као и њен положај, смер кретања и брзину.

То ти је, Сивере, једначина са петнаест непознатих. Невероватно компликовано. Немезис ће проћи право кроз Сунчев систем и на већину планета ће извршити упечатљив утицај, већ према положају који ће оне тада заузимати на својим орбитама. Од тога зависи колико ће која планета бити под дејством Немезисине гравитације и како ће, даље, планете деловати једна на другу, тако поремећене. Ефекат Мегаса такође се мора урачунати.”

Џенар је пажљиво слушао. „И, шта ће, напокон бити, Евгенија?”

„Мислим да ће се десити следеће: Земљина орбита постаће малчице ексцентричнија него што је сада и уздужна оса ће се незнатно померити, за неки угао.”

„Што значи?”

„То значи да ће на Земљи постати претопло.”

„А шта ће бити са Мегасом и Еритром?”

„Ништа страшно. Систем Немезис много је мањи него Сунчев и стога се чвршће држи на окупу. Овде се ништа неће десити, али на Земљи хоће.”

„Када ће до тога доћи?”

„За пет хиљада двадесет четири године, плус минус петнаест. Тада ће Немезис бити најближа. Ефекат ће, међутим, моћи да се осећа током читавих двадесет или тридесет година, током којих ће Немезис и Сунце бити у завршној фази приближавања, односно почетној размицања.”

„А хоће ли бити сударања и сличних ствари?”

„Изгледи за то готово су равни нули. Неће бити судара између већих тела. Ох, наравно, неки астероид могао би закачити Еритро, као што би и неки астероид који припада Немезис могао пасти на Земљу. Али и за то су мали изгледи, иако би то за Земљу значило катастрофу. Но, немам могућности да и то прорачунам, у најмању руку док се звезде сасвим не приближе јадна другој.”

„Значи, у сваком случају, Земљи следује евакуација. Јесам ли у праву?”

„Ох, да.”

„Али имају на располагању пет хиљада година.”

„То уопште није много, имајући у виду бројку од осам милијарди људи које треба склонити. Треба их упозорити.”

„Зар не би и сами дошли до истог открића, чак и ако не буду упозорени?”

„Да, али ко зна када ће то бити? А чак и да врло брзо сазнају шта их чека, морамо им пружити технику хиперпогона. Неће моћи да мрдну ни прстом без ње.”

„Сигуран сам да ће и сами пронаћи хиперпогон, и то не сувише далеко у будућности.”

„А ако га не пронађу?”

„Осим тога, сигуран сам да ће за стотину година бити успостављена комуникација између Ротора и Земље. Јер, ако имамо хиперпогон који користимо за транспорт, зашто га не бисмо могли касније користити и за комуникацију? Или, можемо послати неку од нових Насеобина пут Земље, и још ће им остати довољно времена.”

„Звучиш као Пит.”

Џенар прогута кнедлу. „Па, не греши он баш увек; понекад је и у праву.”

„Неће он хтети никакву комуникацију. Знам да неће.”

„Па, не може увек његова бити последња. Ево, ево ове Куполе овде на Еритру, живе и здраве, иако се он томе противио. А чак и да га сада не победимо, тај човек ће морати једном да умре. Озбиљно, Евгенија, не треба сада превише да страхујеш за Земљу. Имамо других брига. Зна ли Марлена да си посао готова привела крају?”

„Како не би знала? Очигледно је да јој је позната свака фаза мог рада. Вероватно по томе како се чешљам или на који начин закопчавам дугмад на манжетни.”

„Она постаје још ефикаснија, зар не?”

„Да. И ти си то приметио, зар не?”

„Јесам, и опажам разлику, чак и за ово кратко време током кога је познајем.”

„Верујем да је део тога последица њеног сазревања. Можда јој перцепција расте, исто као што јој расту груди. Осим тога, целог живота је морала да спутава своју потребу и своје могућности јер би се, у супротном, непрестано уваљивала у невоље. Сада се више не боји, више се не крије и, наравно, постиже, тако рећи, све боље резултате.”

„Или је можда посреди то што јој се, како сама каже, свиђа овде, на Еритру, па јој осећање задовољства подстиче перцепцију.”

„Баш сам нешто мислила у вези с тим, Сивере. Нећу да те масирам својим бубама. Знаш да имам обичај да гомилам све своје бриге, у вези са Марленом, Земљом, свим живим — шта ти мислиш, делује ли Еритро лоше на њу? Мислим, скривено? Мислиш ли да куга у њој поприма нове облике, да се испољава кроз њену све бољу перцепцију?”

„Не знам, Евгенија, могу ли ти одговорити на то питање. Али ако је њена израженија перцепција последица куге, у том случају уопште не видим на који начин куга уздрмава њену менталну равнотежу. А могу ти рећи и ово — нико од људи који су били оболели од куге није испољавао овакве 'симптоме' какве испољава Марлена.”

Инсиња уздахну. „Хвала ти, звучиш утешно. А хвала ти и што си тако пажљив и нежан са Марленом.”

Преко Џенарових усана прелете брз, искривљен осмех. „То је бар лако. Врло се добро слажемо.”

„Када ти то кажеш, то звучи као најнормалнија ствар. А она уопште није девојка која изазива симпатије. Знам то, чак иако сам јој мајка.”

„Мени је драга. Увек сам код жена предност давао интелекту над лепотом — осим уколико би се те две ствари срећно поклопиле, као у твом случају, Евгенија…”

„Пре двадесет година, можда”, оте се Инсињи још један уздах.

„Моје очи су остариле исто колико и твој лик, Евгенија. Оне не виде промене. Но, мени збиља не значи ништа то што Марлена није лепа. Она је застрашујуће интелигентна, чак и ако занемариш њене посебне могућности.”

„То је то. То ме теши и у оним тренуцима када бих је, најрадије, пребацила преко колена и истукла.”

„Што се тога тиче, бојим се да ће твоја жеља да је истучеш бити све израженија.”

Инсиња оштро упита: „Шта је сад наумила?”

„Врло ми је јасно ставила до знања да јој то што борави под Куполом није довољно. Она жели напоље, на земљу, на свет, и то чим ти будеш готова са својим радом. Инсистира на томе.”

Евгенија се упиљи у њега, престрављена.


БРЖЕ ОД СВЕТЛОСТИ


37


Три године проведене на Земљи учиниле су да Теса Вендел добије изглед даме у годинама. Њен тен беше мало огрубео, а и набацила је неки килограм више. Око очију јој је сада била читава мрежица ситних бора. Груди јој више нису стајале тако чврсто као раније, а и струк јој се повећао.

Крајл Фишер је био свестан да је Теса већ у својим позним четрдесетим годинама и да је од њега старија пет година. Но, ипак, нико јој не би дао више година но што је збиља имала. И даље је имала фигуру 'жене у најбољим годинама' (чуо је једном да ју је неко описао на тај начин), али више никако није могла проћи као жена која се тек приближава четрдесетој, као што је то био случај када су се упознали на Аделији.

Теса је тога била сасвим свесна; штавише, пре недељу дана му је, пуна горчине, баш говорила о томе.

„То је због тебе, Крајле”, рекла је, једне ноћи док су лежали заједно у кревету (то су били тренуци када је била најсвеснија свог старења). „То је твоја грешка. Продао си ме Земљи. 'Предивна је', рекао си. 'Огромна. Разнолика. Увек се нешто дешава. Непоновљива.'„

„Па зар није?” упита он, знајући шта јој, заправо, смета; желео је, међутим, да је пусти да се испразни.

„Не, бар што се гравитације тиче. Широм ове надуване, немогуће планете, гравитација је увек иста. Горе, у ваздуху, доле, у руднику, ту, тамо, свуда — једна једина, јединствена гравитација. Има све да вас поубија, из чисте досаде.”

„Не знамо за боље, Теса.”

„Ти знаш за боље. Ишао си по Насеобинама. Тамо можеш да пронађеш степен гравитације који ти одговара. Можеш да радиш гимнастику при ниској гравитацији. Можеш, повремено, да олакшаш својим мишићима. Како можете да живите без тога?”

„Ми, овде на Земљи, такође радимо гимнастику.”

„Ох — немој, молим те. Радите то с тим непрестаним, вечним, гравитационим притиском на ваша тела. Све време се, заправо, борите против тога, уместо да се играте мишићима. Не можете да лебдите, да летите, да понирете. Не можете да клизите из једног гравитационог поља у друго. Овде, гравитационо дејство непрекидно те сабија надоле, тако да се брзо погуриш, избораш и остариш. Погледај ме само! Гледај!”

„Гледам те што више могу”, рече Крајл свечано.

„Онда ме не гледај. Ако ме погледаш, одбацићеш ме. А ја ћу се, веруј ми, вратити на Аделију.”

„Не, нећеш. Шта ћеш тамо, кад ти једном досади да радиш нискогравитациону гимнастику? Твој истраживачки рад, твоје лабораторије, твој тим — све је то овде.”

„Почећу испочетка, с новим људима.”

„Али хоће ли те Аделија подржати, онако како си се овде већ на то навикла? Наравно да неће. Не можеш а да не признаш да те Земља не спутава, већ да добијаш све што зажелиш. Зар нисам у праву?”

„Зар ниси у праву? Лажљивче! Ниси ми онда рекао да Земља има хиперпогон. Ниси ми рекао ни то да је овде откривена звезда-сусед. У ствари, пустио си да живим у уверењу о несврсисходности Даљинске сонде, не поменувши при том да је она открила било шта више од неколико паралакси. Седео си наспрам мене и смејао ми се све време, потпуно бездушно.”

„Био бих ти рекао, Теса, али шта да си у том случају одлучила да не пођеш на Земљу? Није то била само моја тајна, да бих ти је поверио.”

„Али пошто сам, напокон, дошла овамо?”

„Чим си кренула на посао, збиља кренула, рекао сам ти.”

„Они су ми рекли, и осећала сам се као идиот. Могао си ми бар нешто наговестити, тек да се не осећам тако будаласто. Требало је да те убијем, али шта бих онда без тебе? То си знао и онда, док си ме тако безосећајно заводио да пођем с тобом на Земљу.”

Била је то игра на којој је она инсистирала и Фишер је добро знао своју улогу.

„Заводио те? Ти си наваљивала. Ниси то хтела ни на који други начин.”

„Лажљивче! Набацивао си се. На крају је то испало силовање, са предумишљајем. И опет ћеш то учинити. Видим то у тим твојим одвратним, пожудним очима.”

Месецима су већ играли ову игру и Фишер је добро знао да то увек дође као последица неког успеха у њеном послу. Стога упита: „Има ли неког напретка?”

„Напретка? Па, можда би се и тако могло рећи.” Глас јој постаде дахтав. „Заказала сам за сутра демонстрацију, због оног твог прачовека, Танајаме. Тип немилосрдно наваљује?”

„Да. Прилично је немилосрдан.”

„Глупав тип. Готово да помислиш да, чак и ако друштво не упражњава науку, он и његови људи знају нешто о њој, о томе како она дејствује. Суну ти гомилу пара ујутро и већ увече очекују да виде шта си урадила. Не дају ти чак ни да радиш преко ноћи, па да лепо дођу наредног јутра. Знаш ли шта ми је рекао последњи пут када смо разговарали, када сам му напоменула да бих волела да му нешто покажем?”

„Не, ништа ми ниси казала. Шта ти је рекао?”

„Човек би очекивао да ми је рекао: 'Зачуђујуће је и задивљујуће да сте за само три године измислили нешто толико узбудљиво и ново. Мораћемо вам одати велика јавна признања, а захвалност коју осећамо превелика је да би се речима могла изразити'. Свако нормалан би рекао тако нешто.”

„Ни за милион година не бих помислио да би Танајама био у стању да изрекне тако нешто. Шта ти је стварно, казао?”

„Рекао је: 'Напокон имате нешто, после три године. Надао сам се да ће бити тако. Колико још мислите да ми је остало живота? Сматрате ли да сам вас подржавао, плаћао и издржавао војску ваших асистената и сарадника да бих на крају умро не доживевши да видим шта сте учинили?' То је рекао, и, умрла бих од среће када бих могла да одгодим демонстрацију док он не умре, из чистог задовољства, али посао ипак долази на прво место.”

„Имаш ли, одиста, нешто што ће га задовољити?”

„Имам лет бржи од светлости. Прави, а не ону глупост од хиперпогона. Имам нешто што ће нам отворити врата свемира.”


38


Поприште на коме је радио исраживачки тим Тесе Вендел, у намери да из темеља уздрма Васељену, било је припремљено и постављено за рад још пре но што је она заврбована и пре но што је дошла на Земљу. Налазило се усред једног кршевитог планинског предела, потпуно изван подручја која су врвела многољудном популацијом Земље. Био је ту подигнут читав један истраживачки град.

И Танајама беше сада тамо, заваљен у своја покретна колица. Само су још његове очи, под густим стрехама обрва, изгледале живе — и даље продорне и проницљиве.

Нипошто није представљао највишу личност у влади Земље, па чак није био ни највиша фигура међу присутнима, али је зато још био, баш као и на почетку, главна сила иза пројекта, којој се нико није супротстављао.

Изгледа да од њега није страховала једино Теса Вендел.

Глас му је постао храпави шапат: „Шта ћу угледати, докторко? Брод?”

Брода, разуме се, није било на видику.

„Не, не брод, Управниче”, одговори Венделова. „До бродова је још далеко. Посреди је само демонстрација, али вредна је пажње. Видећете прво јавно приказивање стварног лета бржег од светлости, нечега далеко изнад пуког хиперпогона.”

„Како ћу то видети?”

„Колико сам ја схватила, Управниче, требало је да вас стручно припреме да бисте успешно пратили демонстрацију.”

Танајама се закашља као да ће се распасти и застаде да удахне ваздух. „Покушали су да ми кажу”, рече он, „али ја желим да то чујем од вас.” Његове зле очи су је фиксирале. „Ви сте главни”, додаде он. „То је ваш пројекат. Објасните.”

„Не могу вам објаснити теорију. То би вам одузело много времена и заморило би вас, Управниче.”

„Нећу теорију. Шта ћу видети?”

„Оно што ћете видети јесу две стаклене коцке од једног кубног метра. У обема је само вакуум.”

„Зашто вакуум?”

„Зато, Управниче, што надсветлосни лет може да се оствари једино у вакууму. У супротном, објекат који треба да се креће брже од светлости повлачи са собом материју, увећава се утрошак енергије и умањује се могућност контролисања. И циљ мора бити у вакууму, или би исход могао бити катастрофалан зато што…”

„Није битно. Ако тај ваш надсветлосни лет мора да почне и сврши се у вакууму, какве онда користи од њега?”

„Потребно је отиснути се у свемир нормалном брзином и онда прећи у надсветлосни лет и остати у њему. Када се стигне близу циља, враћамо се на нормалне брзине и лет приводимо крају.”

„То одузима време.”

„Чак ни надсветлосни лет не може да буде тренутан, али ако раздаљину између Сунчевог система и неке звезде удаљене четрдесет светлосних година можете да превалите за четрдесет дана, а не четрдесет година, онда је крајње незахвално гунђати због утрошка времена.”

„У реду, онда. Имате те две стаклене коцке. Шта с њима?”

„Оне су само холографске пројекције. У ствари, налазе се на раздаљини од три хиљаде километара, кроз тело Земље, и смештене су у планинским масивима. Када би светлост путовала од једне до друге кроз чисти вакуум, био би јој потребан чак хиљадити део секунде — једна милисекунда — да пређе ту раздаљину. Но, нећемо, разуме се, користити светлост. Снажно магнетно поље држи усред леве коцке једну малу куглу, која, заправо, представља мајушни хиператомски мотор. Видите ли га, Управниче?”

„Да, видим нешто тамо”, одговори Танајама. „То је све што имате?”

„Ако посматрате пажљиво, видећете да ће објекат нестати. Одбројавање је у току.”

Жамор се утиша до шапата и када је одбројавање стигло до нуле, кугла нестаде из једне коцке, а појави се у другој.

„Имајте на уму”, рече Венделова, „Сетите се да су ове коцке збиља међусобно удаљене три хиљаде километара. Хронометарски механизам показује да је интервал између одласка и доласка износио нешто мало више од десет микросекунди, што значи да је прелаз извршен брзином готово стотину пута већом од светлосне.”

Танајама подиже поглед. „Како да будем сигуран? Цела ствар је, можда, трик срачунат да обмане некога кога држите за лаковерног старца.”

„Управниче”, обрати му се Венделова оштро, „овде се налазе стотине научника, сви веома угледни, неки од њих су и Земљани. Они ће вам показати све што желите да видите, објасниће вам како инструменти раде. Нећете ту наћи ништа осим поштене науке.”

„Чак и да је тако, шта то све значи? Лоптица. Пинг-понг лоптица која преваљује хиљаде километара. До тога сте стигли, после три године?”

„Оно што сте управо видели, Управниче, вероватно је више но што се ико смео надати, уз све дужно поштовање. Оно што сте видели можда јесте величине пинг-понг лоптице и можда она није превалила више од три хиљаде километара, али то је истински надсветлосни лет који се ни по чему не разликује од тога да смо упутили звездани брод одавде до Арктуруса брзином стотину пута већом од светлосне. Ово што сте видели прва је јавна демонстрација правог надсветлосног лета у историји човечанства.”

„Али ја желим да видим тај звездани брод.”

„На то треба чекати.”

„Немам времена, немам времена”, закрешта Танајама гласом који беше тек нешто мало више од храпавог шапата. Поново га ухвати напад кашља.

Венделова рече, толико тихо, да ју је вероватно тек Танајама могао чути: „Чак ни ваша воља не може да покрене Васељену.”


39


Три дана посвећена званичницима у ономе што се незванично звало Хиперград некако су протекла и наметљивци су отишли.

„И овако су нам потребна још два или три дана да се опоравимо и наставимо са радом пуном паром”, рече Венделова Фишеру. Била је озлојеђена и видљиво незадовољна. „Какав зао старац!”

Фишер је без по муке закључио да се ово односи на Танајаму. „Болестан је.”

Венделова га ошину љутитим погледом. „Браниш га?”

„Не, Теса, само износим чињеницу.”

Она прекорно упери прст у њега. „Прилично сам сигурна да је та бедна реликвија била исто толико неразумна и ирационална и у временина када није била ни болесна, па чак ни стара. Колико је већ Управник Уреда?”

„Он је легенда. Преко тридесет година. А пре тога је био главни заменик скоро исто толико, односно сива еминенција иза три или четири претходна номинална Управника. И колико год да је стар и болестан, остаће на том положају док не умре — а можда и неколико дана после тога, све док се људи не увере да неће устати из гроба.”

„Изгледа да се теби све то чини забавно.”

„Али шта друго можеш до да се насмејеш призору човека који је, без отворених моћи, чак и без угледа у широј јавности, држао сваког члана владе у страху и потчињености скоро пола столећа само зато што познаје непријатне тајне сваког од њих и што не би оклевао да их искористи.”

„И подносе га?”

„О, да. Нема никога у влади ко би ризиковао да се са сигурношћу одрекне сопствене каријере само да би, евентуално, добио прилику да обори Танајаму.”

„Чак и сада када му стисак постаје све слабији?”

„Грешиш. Стисак његове шаке можда је ослабио, али док он коначно не нестане са лица Земље, тај стисак никада неће постати подношљив. То ће бити оно последње, чак и пошто његово срце буде престало да куца.”

„Шта подстиче те људе?” упита Венделова с гађењем. „Зар немају жељу да се на време мирно повуку и спокојно умру?”

„Танајама не. Никада. Не могу рећи да га добро познајем, али у протеклих петнаестак година био сам у контакту с њим, ту и тамо, и никада ми није било пријатно. Познавао сам га док је још био у пуној снази и знао сам да се тај човек никада неће зауставити. А да ти одговорим на твоје пређашње питање… У различитим случајевима различите људе нагоне различите побуде. У Танајамином случају посреди је мржња.”

„Могла сам и помислити”, рече Венделова. „То се види. Нико, толико омражен не може да и сам не мрзи. Али кога он мрзи?”

„Насеобине.”

„Ох, доиста?” Венделова се, очигледно, присетила да је и сама пореклом са Аделије. „Па, добро, ни ја нисам, горе, код куће, чула иједну лепу реч о Земљи. А ти знаш моја осећања према местима где се гравитација не може бирати и контролисати.”

„Не говорим, Теса, о недопадању, гнушању или презиру. Говорим о заслепљујућој мржњи. Готово да нема Земљанина коме се допадају Насеобине. Оне имају све најновије. Мирне су, непретрпане, удобне, средња класа. Довољно хране, времена за рекреацију, нема временских непогода, нема сиромаштва. Имају роботе који се пажљиво држе ван видокруга. Сасвим је природно да људи који сматрају да су нечега лишени не воле оне који имају све. Но, код Танајаме то већ прелази у патологију. Он би волео да види уништене све Насеобине. Све до једне.”

„Али зашто, Крајле?”

„Мислим да код њега није у питању ниједна од ствари које сам набројао. Оно што он не може да поднесе јесте културна хомогеност Насеобина. Знаш ли на шта мислим?”

„Не.”

„Људи се на Насеобинама сами разврставају. Траже људе попут себе самих. На свакој Насеобини постоји заједничка култура, и, до извесног степена, заједнички физички изглед. Земља је, с друге стране, кроз сву своју историју представљала дивљу мешавину култура, које се међусобно обогаћују, надмећу, сумњају једна у другу. Танајама и многи други људи са Земље — ја, на пример — сматрају такву мешавину за извориште снаге и сматрају да културна хомогеност Насеобина чини да оне слабе и да, посматрано у перспективи, скраћује време њиховог могућег опстанка.”

„Па зашто, онда, мрзети Насеобине ако сте, по том питању, у предности над њима? Мрзи ли нас Танајама јер нам је и боље и горе у исти мах? То нема смисла.”

„Не мора га ни имати. Ко би још уопште мрзео, ако би се мржња могла рационалисати? Можда — тек, можда — Танајама страхује да ће Насеобине збиља успети и да ће се културна хомогеност на крају показати као одличан изум. Или можда мисли да Насеобине само чекају прилику да униште Земљу, као што он жели да уништи Насеобине. Цела та гужва око звезде-суседа га је до крајности разбеснела.”

„То што се испоставило да је Ротор открио звезду-суседа, а да никога није обавестио?”

„Више од тога. Нису се чак ни потрудили да нас упозоре да звезда-сусед хрли ка Сунчевом систему.”

„Можда то и не знају.”

„У то Танајама никада неће поверовати. Сигуран сам да он мисли да они знају и да намерно неће да нас упозоре, у нади да ће нас то затећи неспремне и да ће Земља, или макар њена цивилизација, бити уништена.”

„Је ли већ утврђено да ће нам звезда-сусед прићи толико близу да би нам нанела штету? То нисам чула. По мом схватању, астрономи углавном мисле да ће она проћи поред система на довољној удаљености да нам нимало не науди. Шта ти мислиш?”

Фишер слеже раменима. „Не знам. Али мислим да Танајама подгрејава своју мржњу тиме што верује да опасност постоји. Логична веза следи: ми морамо имати надсветлосни лет да бисмо били у могућности да откријемо постојање каквог света сличног Земљи, негде другде. Онда на њега можемо пребацити колико год можемо од Земљине популације — уколико се испостави да нас чека оно најгоре. Мораш признати да то има смисла.”

„Наравно, али зашто, Крајле, увлачити и уништење у све то? Потпуно је природно да човечанство стреми ка томе да се шири, чак и уколико је Земља потпуно сигурна. Већ смо стигли до Насеобина, а достизање звезда следећи је логичан корак, за који, додуше, морамо овладати надсветлосним летом.”

„Да, али Танајама би то назвао рационалним погледом на ствари. Колонизација Галаксије је нешто што је он, уверен сам, вољан да препусти наредним поколењима. Оно, међутим, што он лично жели јесте да пронађе Ротор и казни га због тога што је напустио Сунчев систем, испољивши при том крајњу небригу за остатак човечанства. Он живи за то, Теса, и због тога те толико пожурује.”

„Може он да ме пожурује колико хоће, али то му неће помоћи. Већ је на издисају.”

„Питам се да ли је баш тако. Модерна медицина чини чуда. Сигуран сам да ће доктори учинити све да га што дуже одрже у животу.”

„Ни модерна медицина није свемоћна. Питала сам лекаре.”

„И одговорили су ти? Мислио сам да би чињенице о Танајамином здравственом стању морале имати статус државне тајне.”

„Не за мене, Крајле, под овим околностима. Скокнула сам до медицинског тима који се стара о Старчевом здравственом стању и рекла им да желим пре Танајамине смрти да изградим свемирски брод који ће надсветлосним брзинама превозити људска бића. Питала сам колико времена имам на располагању.”

„И, шта су ти рекли?”

„Годину дана, највише. То су рекли. Казали су ми да пожурим.”

„Можеш ли то да постигнеш за годину дана?”

„За годину дана? Наравно да не могу, Крајле. И драго ми је због тога. Налазим бескрајно задовољство у чињеницви да та змија неће доживети да то и види. Што се дуриш, Крајле? Смета ти тако отровна примедба?”

„Не знам, Теса, да ли ти је та примедба баш примерена. Тај исти Старац, колико год одуран био, све је ово створио. Хиперград.

„Да, али из својих побуда, не из мојих. И не због Земље и њеног човечанства. И ја сам понекад аспида, знаш. Сигурна сам да Управник Танајама никада није имао сажаљења према било коме кога је сматрао својим непријатељем, нити да је икада попустио притисак његове ноге на противниковом гркљану. И још сам више сигурна у то да ни он не очекује милост ни од кога. Вероватно би таквог прогласио слабићем и презрео га.”

Фишер је и даље изгледао покуњен. „Па, колико ти је времена потребно?”

„Како то било ко може знати? Можда вечност. Чак и ако све буде напредовало по плану, не видим како би се ствар могла привести крају за мање од пет година.”

„Али зашто? Већ, практично, имамо надсветлосни лет.”

„Не, Крајле”, одврати неумољиво Венделова. „Не буди наиван. Све што имам јесте лабораторијски опит. Надсветлосном брзином могу да пренесем само мали објекат, пинг-понг лоптицу, чија маса деведесет одсто отпада на хиператомски мотор. Брод, међутим, са људима у себи, то је сасвим друга ствар. Морамо бити апсолутно сигурни, тако да је пет година крајње оптимистичка претпоставка. Рећи ћу ти да би, пре епохе модерних компјутера и свих симулација које они пружају, остварење оваквог пројекта за циглих пет година било апсолутно незамисливо. Па чак би и педесет година могло бити прекратко.”

Крајл Фишер само заврте главом и не узврати ништа.

Теса га је замишљено посматрала, па рече, готово раздражљиво: „Шта ти је, побогу? И ти се некуд журиш, зар не?”

Фишер рече благим гласом: „Верујем да си и ти, као и свако, нестрпљива да овај посао приведеш крају, али ја уистину жудим за практичним хиперсвемирским бродом.”

„Ти, више него други?”

„Да, управо ја.”

„Зашто?”

„Хоћу да одем на звезду-суседа.”

„Зашто?” Зурила је у њега. „Машташ о томе да почнеш нови живот са женом коју си напустио?”

Фишер са Тесом никада није разговарао о Евгенији, на било који начин, и није желео да се сада ухвати у замку која се над њим отварала.

„Тамо ми је кћер. Мислим да то можеш да разумеш. И ти имаш дете, сина”, додаде он брзо.

И било је тако. Беше премашио двадесету, њен син, похађао је Универзитет у Аделији и повремено је писао мајци.

Тесино се лице разнежи. „Крајле”, рече она, „не смеш допустити себи да се залуђујеш надама. Јемчим ти да су отишли на звезду-суседа, јер су већ тада знали за њено постојање. Уз пуки хиперпогон, међутим, до ње су им биле потребне преко две године. Не можемо бити сигурни да је Ротор преживео такво путовање. А чак и да јесте, изгледи да пронађе свет погодан за заснивање живота, на орбити око црвеног патуљка, врло су блиски нули. Да су и преживели дотле, можда су наставили путовање у потрази за неком погодном планетом. Куда? И како да их нађемо?”

„Претпостављам да су знали да није било наде да се око црвеног патуљка пронађе згодна планета. Зар онда не би били приправни да уведу Ротор на погодну орбиту око звезде?”

„Чак и да су прживели лет и да су ушли на орбиту око звезде, тамо би их чекао јалов живот и не би још дуго могли да одржавају дотадашњи цивилизацијски ниво. Крајле, уразуми се. Можемо чак и да организујемо експедицију до звезде-суседа и да тамо не нађемо ништа, или, још горе, да нађемо празну Роторову љуштуру. И шта онда?”

„Па, онда је то то”, одврати Фишер. „Али мора да постоје изгледи да преживе.”

„И ти ћеш онда наћи своје дете? Драги мој Крајле, неразумно је надати се таквим стварима. Чак и да је Ротор преживео и да је твоја кћерка преживела, било јој је годину дана када сте се растали. Када би сада стала пред тебе, било би јој десет година. А онога тренутка када будемо спремни да се отиснемо пут звезде-суседа, биће јој петнаест. Она те не познаје. Што се тога тиче, ни ти је не би препознао.”

„Десет, петнаест или педесет година, свеједно је. Чим бих је угледао, Теса, знао бих да је то она.”


ОСТАНАК


40


Марлена се, оклевајући, насмеши Џенару. Већ је била навикла на то да слободно упада у његову канцеларију.

„Прекидам ли те у нечему важном, чика Сивере?”

„Не, душо, није ништа важно. Посреди је посао којим је Пит својевремено хтео да ме се отараси; ја сам га прихватио и почео приљежно да га радим, зато што ми је то пружало прилику да се ја отарасим њега. Није то нешто што бих признао свакоме, али теби сам рекао истину пошто и сам знам да те не вреди лагати.”

„Зар те то не плаши, чика Сивере? Начелник Пит се уплашио тога, а и Оринел би, сигурно, да сам му показала шта умем.”

„Не плаши ме, Марлена; зато сам и одустао, видиш. Помирио сам се с тим да сам, када си ти у питању, провидан попут стакла. У ствари, овако је много лакше. Лагање је, кад боље помислиш, ђаволски тежак посао. Да су људи стварно ужасно лењи, никада не би лагали.”

Марлена се поново насмеши. „Зато ти се и свиђам? Зато што ти омогућавам да будеш лењ?”

„Зар не можеш сама да погодиш?”

„Не. Видим да ме волиш, али не знам зашто. Начин твог опхођења према мени јасно показује да ти је стало до мене, али разлог је скривен у твом уму и све што допире до мене тек су повремени титраји. Не могу да проникнем толико дубоко.” Она застаде. „Понекад бих волела да могу.”

„Буди срећна што не можеш. Умови су прљава, кужна и непријатна места.”

„Зашто тако мислиш, чика Сивере?”

„Из искуства. Немам твоје способности, али у додиру сам с људима много дуже него ти. Можеш ли да видиш унутрашњост свог сопственог ума, Марлена?”

Марлена се нађе изненађена. „Не знам. Да ли би требало?”

„Свиђа ли ти се свака твоја помисао? Све што замишљаш? Сваки твој импулс? Буди поштена па реци. Чак и ако ја не могу да проникнем да ли јеси или ниси, буди поштена.”

„Па, понекад имам сулуде помисли, понекад зле. Понекад се наљутим и помислим на нешто што никада не бих учинила. Али, збиља, не често.”

„Не често? Не заборави да си се сасвим сродила са својим умом. Тешко да га уопште осећаш. Дође ти као одећа коју носиш. Не осећаш њен додир јер је ту, стално присутна. Коса ти поиграва на потиљку, али ти то не осећаш. Када би туђа коса додиривала твој потиљак, било би то неподношљиво, сметало би ти. Туђе мисли могле би бити исте као твоје, али би биле туђе и не би ти се допале. На пример, теби се можда не би морало допасти то што те ја волим — када би знала зашто је тако. Много је боље и безболније прихватити чињеницу да си ми драга као нешто само по себи и не покушавати с анализом мог ума и мојих побуда.”

„Зашто? Какве су ти побуде? Марленино питање беше неизбежно.

„Па, допадаш ми се јер сам ја некада био ти.”

„Шта кажеш?”

„Не мислим да кажем да сам био госпођица са дивним очима и посебним обдареностима. Хоћу рећи да сам и ја био млад и непривлачан и да се због тога никоме нисам допадао. Но, био сам свестан своје интелигенције, али нисам могао да схватим како то да се, с таквом интелигенцијом, никоме не допаднем. Чинило ми се апсурдно да неко одлично продаје лошу робу, а да неко не може да прода добру.

Био сам повређен и гневан, Марлена, и одлучио сам да никада с другим људима нећу поступати онако како су они поступали према мени, али ту своју свечану одлуку ретко сам када имао прилике да спроведем у дело. Онда сам упознао тебе и зближили смо се. Ниси ти баш толико непривлачна као што сам ја био и много си интелигентнија него што сам ја икада био, али то ми не смета.” Он се широко насмеши. „Као да ја добијам нову шансу — уз одређена преимућства. Али мислим да ти ниси дошла да о томе разговараш са мном. Можда немам твоју способност запажања, али толико могу да увидим.”

„Посреди је моја мајка.”

„Ох?” Џенар се намршти, са толико очигледним, готово болним порастом интересовања. „Шта је с њом?”

„Она, знаш, само што није завршила свој пројекат овде. Ако се врати на Ротор, захтеваће да се и ја вратим с њом. Морам ли?”

„Мислим да мораш. Шта је, не би желела да пођеш?”

„Не. Чика Сивере, мислим да је ужасно важно да останем овде. Оно што бих желела јесте да Начелнику Питу поручиш да би хтео да ме задржиш крај себе. Можеш да смислиш неко оправдање које добро звучи. А Начелник ће, сигурна сам, оберучке прихватити могућност да останемо овде, нарочито ако му будеш објаснио да је мајка открила да ће Немезис уништити Земљу.”

„Је ли ти она то рекла?”

„Није, али није ни морала. Реци Начелнику Питу да би мајка вероватно наставила да га гњави по истом питању — да треба, наиме, некако упозорити Сунчев систем.”

„Зар ти није пало на памет да би Пит учинио управо супротно? Ако он помисли да ја из било ког разлога желим да задржим овде тебе и твоју мајку, позвао би вас назад, на Ротор — само да мени не би угодио.”

„Прилично сам сигурна”, одврати Марлена мирно, „да му је ипак важније да мене и мајку држи даље од себе него да науди теби. Осим тога, ти желиш да моја мајка остане овде јер је — јер ти се допада.”

„Врло ми се допада. Целог живота, мислим. Али ја се не допадам твојој мајци. Рекла си ми недавно да јој је твој отац и даље у мислима.”

„Она те све више и више воли, чика Сивере. Врло те воли.”

„Волети не значи и љубав, Марлена. Сигуран сам да си то већ и сама открила.”

Марлена се зацрвене. „Говорим, тренутно, о старијим људима.”

„Као што сам ја”, прихвати Џенар и насмеја се. „Жао ми је, Марлена. Старци увек мисле како млад свет још ништа није научио о љубави. А млад свет мисли да су старци заборавили како љубав изгледа. Греше и једни и други. Али зашто мислиш да је страшно важно да останеш на Еритру, Марлена? Сигурно не због тога што си мени драга.”

„Ох, наравно да си и ти мени драг”, одврати озбиљно Марлена. „Врло. Али овде желим да останем јер волим Еритро.”

„Објаснио сам ти да је посреди опасан свет.”

„За мене није.”

„Још си сигурна да ће те куга мимоићи?”

„Потпуно.”

„Али како знаш?”

„Једноставно, знам. Увек сам то знала, још тамо, на Ротору. Нисам имала разлога да у то не верујем.”

„Не, ниси. Али касније, када си сазнала за кугу?”

„Ништа се није променило. Овде се осећам савршено безбедно. Више него на Ротору.”

Џенар лагано заклима главом. „Морам да признам да те не разумем.” Проучавао је њено свечано лице, њене тамне очи, полускривене иза низа густих трепавица. „Е, пусти ме да ја мало посматрам твоје телесне знаке, Марлена. Ако могу, наравно. Ти желиш да истераш своје, по сваку цену, и да останеш на Еритру.”

„Јесте”, потврди Марлена равнодушно. „И очекујем да ми помогнеш у томе.”


41


У Евгенији Инсињи лагано је кључао бес. Њен глас не беше на нивоу вике, али му се опасно приближавао. „Он то не може учинити, Сивере.”

„О, наравно да може, Евгенија”, одврати Џенар мирно. „Он је Начелник.”

„Али није апсолутни владар. Имам своја грађанска права, укључујући слободу кретања.”

„Ако Начелник сматра да треба завести ванредно стање, опште, или, што се тога тиче, само за једну особу, грађанска права су под суспензијом. То је, мање-више, резултат Устава из двадесет четврте.”

„Али он се онда руга свим законима и традицијама које чувамо још од дана када је Ротор настајао.”

„Слажем се.”

„И, ако се побуним, Пит ће…”

„Евгенија, молим те. Саслушај ме. Опусти се мало. Зашто, за прво време, ти и Марлена не бисте остале овде? Више сте него добро дошле.”

„Шта ми то предлажеш? То је заточеништво без оптужбе, суђења, пресуде. Остаје нам да се закопамо на Еритру, неограничено дуго, само због произвољног…”

„Молим те, учини то без сувишних примедби. Биће боље тако.”

„Како боље?” Инсиња је била крајње озлојеђена.

„Тако што ће твоја кћер, Марлена, захтевати то исто од тебе.”

„Марлена?” Тупо га је посматрала.

„Прошле недеље ми је дошла, главе пуне комбинација. Хтела је да наведем Пита да нареди да вас две останете на Еритру.”

Инсиња се упола придиже са своје столице. „И ти си то стварно учинио?”

Џенар одлучно заврте главом. „Нисам. Слушај ме сада. Све што сам учинио било је да сам Пита обавестио да си готова с послом. И рекао сам да не знам какве су његове даље намере — хоће ли вас враћати на Ротор или треба да останете овде. Сасвим неутралан став, Евгенија. Показао сам допис Марлени пре но што сам га послао и она је била задовољна. Рекла је тачно ово: 'Ако му пружиш могућност избора, решиће да нас задржи овде.' И то се, очигледно, и догодило.”

Инсиња потону у наслон столице. „Сивере, немој ми рећи да поступаш по налозима петнаестогодишње девојчице?”

„Не мислим о њој искључиво као о петнаестогодишњакињи. Али, реци ми, због чега си толико нестрпљива да се вратиш на Ротор?”

„Мој рад…”

„Нема га. Неће га бити уколико те Пит не жели. Чак и да ти дозволи да се вратиш, видећеш да ти је нађено друго место. Овде, с друге стране, наћи ћеш опрему коју ћеш моћи да користиш — коју си већ, уосталом, користила. Дошла си овамо, на крају крајева, да учиниш нешто што ниси могла тамо горе, на Ротору.”

„Мој рад нема с тим везе!” повика Инсиња. „Зар не видиш да желим да се вратим из истог разлога из кога он жели да останем овде? Он жели уништену Марлену. Да сам знала шта нас овде чека, не бисмо никада ни долазиле. Не смем да ризикујем здрав ум свог детета.”

„То би била последња ствар коју бих ја ризиковао”, одврати Џенар. „Радије бих у опасност довео себе.”

„Али њен ум јесте у опасности ако останемо овде.”

„Марлена не мисли тако.”

„Марлена. Марлена! Понекад помислим да је богиња! Шта она зна?”

„Евгенија, саслушај ме, коначно. Хајде да разговарамо као разумни људи. Ако би збиља било разлога за помисао да је Марлена у опасности, обе бих вас одмах послао натраг. Али саслушај ме. Нема ничег мегаломанског у твојој кћери, зар не?”

Инсиња се сва тресла. Бес јој се још не беше стишао. „Не видим шта хоћеш да кажеш.”

„Она нема обичај да тражи грандиозне ствари, велике, да поставља смешне захтеве?”

„Не, наравно. Врло је разумна — али зашто уопште постављаш таква питања? Ти знаш да она нема никаквих захтева који…”

„Који нису разложни. Знам. Никада се није хвалисала својим могућностима опажања. Оне су јој, много пре, навирале саме, под дејством околности.”

„Да, али каква је сврха свега овога?”

Џенар мирно настави. „Је ли она икада била сасвим свесна својих интуитивних моћи? Је ли се икада изражавала тако да је, рецимо, била сигурна да ће се нешто догодити, или да се неће догодити, из неког другог разлога, осим своје пуке уверености да ће се то десити, или неће?”

„Не, наравно да није. Она се држи доказа. Не игра се пуког нагађања.”

„Па ипак, у погледу једне ствари, само у погледу једне ствари, није тако. Она је сигурна да јој куга неће нашкодити. Тврди да је осетила то невероватно самопоуздање, то уверење да јој Еритро неће нашкодити још код куће, на Ротору, као и да јој је то уверење порасло откад је под Куполом. Она је одлучна — апсолутно одлучна — да треба да остане овде.”

Инсињине очи се разрогачише и она руком прекри уста. Отео јој се најпре један неарткулисан глас, а онда рече: „У том случају…” и остаде на томе.

„Да?” упита Џенар, одједном осетивши немир.

„Зар не видиш? Куга ју је већ обузела! Њена личност се мења. Њен ум је угрожен.”

Џенар се следи за тренутак, али одмах се успротиви. „Не, не може бити. У свим досадашњим случајевима куге, таквих појава није било. То није куга.”

„Њен ум је различит. Можда је и оболео на други начин.”

„Не”, очајнички рече Џенар. „Не могу да верујем у то. Нећу да верујем у то. Сматрам, ако Марлена са сигурношћу тврди да је имуна, да онда то и јесте и да ће нам њен имунитет помоћи да решимо загонетку куге.”

Инсиња беше бледа као креч. „Зато и желиш да она остане овде, Сивере? Да би ти била покусни кунић?”

„Не, не желим је овде само да бих је искористио. Без обзира на то, она жели да остане и можда ће и сама постати кунић, хтели ми то или не.”

„И само због тога што она жели да остане, ти јој то и допушташ? Само зато што она има ту неку своју нездраву жељу коју не уме да објасни и у којој никакву логику не видимо ни ти ни ја? Озбиљно мислиш да јој треба допустити да остане овде само зато што тако жели? Усуђујеш се да ми кажеш тако нешто?”

Џенар с напором одврати: „Заправо, у искушењу сам да учиним тако.”

„Лако је теби да будеш у искушењу. Моје је дете у питању, не твоје. Она је једино што…”

„Знам”, прекиде је Џенар. „Она је једино што ти је остало од — Крајла. Не гледај ме тако. Знам да никада ниси преболела тај губитак. Разумем како се осећаш.” Ово последње је изрекао на најнежнији могући начин, као да је желео да руком досегне и помилује Инсињину погнуту главу.

„Исто тако, Евгенија, ако Марлена жели да истражује по Еритру, бојим се да је на крају ништа неће моћи зауставити. А уколико је апсолутно сигурна да јој куга неће наудити, можда ће такав однос њеног ума према тој ствари појачати његове одбрамбене моћи. Марленина агресивна свест и самопоуздање могу постати ослонци њеног имунитета.”

Инсиња подиже главу. Очи су јој буктале. „Говориш такве глупости, Сивере. Немаш права да се тако препушташ својим романтичним визијама када је у питању моје дете. Она је за тебе странац. Не значи ти ништа.”

„Она није странац и значи ми много. Штавише, ја је поштујем. Љубав према њој не би ми можда улила то поверење које имам у њу, али поштовање би. Размисли о томе.”

Наставили су да седе непомично, очију упртих једно у друго.


ДОКАЗ


42


Катиморо Танајама је, захваљујући својој пословичној истрајности, оџивео још ту једну годину коју су му дали и беше већ подобро ушао и у другу — пре но што је његова дуга битка била коначно завршена. Када је стигао и тај час, бојно поље је напустио без речи, или знакова — тако да се десило да су инструменти регистровали смрт пре но што је то приметио било ко од посматрача.

То је незнатно ускомешало збивања на Земљи, док су Насеобине остале сасвим спокојне, јер Старац је све чинио далеко од очију јавности, што га је само чинило још снажнијим. Његову моћ познавали су само они који су с њим, природом посла, били у најнепосреднијем додиру, док су они који су највише зависили од његове снаге и политичког умећа доживели Танајамин одлазак као силно олакшање.

Вести су врло брзо стигле и до Тесе Вендел, путем специјалног канала који је повезивао њене приватне одаје са светском престоницом. Без обзира на то што је догађај очекиван већ месецима, шок није изостао.

И шта ће се сада десити? Ко ће наследити Танајаму и какве ће промене уследити? Дуго је већ размишљала о томе, али као да је то питање тек сада постало смислено. Очигледно је било да, упркос свему, Венделова (па и остали који су радили на пројекту) у ствари нису веровали да Старац збиља може умрети.

Отишла је Фишеру да нађе утеху и савет. Било јој је, као разумној жени, јасно да њена, сада већ очито средовечна фигура (за мање од два месеца напуниће педесет) није оно што Фишера држи у близини. Њему су биле тек четрдесет три године, али ни он више није био у првом цвету младости; међутим, пошто је посреди био мушкарац, то није било баш толико очито. Ипак, још се држао уз њу и она је могла да и даље уверава саму себе како је она та која га, фигуративно, држи уза себе — нарочито у оним ситуацијама када је то дословно био случај.

„Шта ћемо сада?” упитала га је.

„Па, није то ништа неочекивано, Теса”, узврати он. „Очекивали смо да ће се то десити много раније.”

„Да, али, ево, сада се коначно десило. Управо је његова заслепљујућа одлучност покретала цео пројекат. Шта ће сада бити?”

„Док је био жив, једва си чекала да умре. Сада си забринута. Мислим да немаш разлога да будеш забринута. Пројекат ће се наставити. Нешто што је већ толико узнапредовало сада има свој сопствени живот и не може тек тако бити заустављено.”

„Јеси ли икада покушао, Крајле, да израчунаш колико је то све до сада коштало? На положај управника ће доћи нови човек и влада ће вероватно одабрати некога кога ће лако моћи да држи на узди. Неће бити неког новог Танајаме пред којим ће сви дрхтати — бар не у ближој будућности. Потом ће мало завирити у наш буџет, а пошто више нема Танајамине моћне шапе да га скрива, лако ће установити да смо дубоко у црвеном и одмах ће доћи до кресања.”

„Како могу то да учине? Већ су потрошили читаво богатство. Сада не могу да стану, јер не би имали чиме да правдају досадашњи утрошак. То би онда збиља био потпуни фијаско.”

„Па, кривицу увек могу да свале на мртвог човека. Рећи ће да је био лудак, егоманијак, роб своје опсесије — што је све сасвим тачно до одређеног степена — али они, који до сада нису били одговорни ни за шта од свега тога, могу да Земљи поврате разум и напусте пројекат који планета себи, једноставно, не може да приушти.”

Фишер се насмеши. „Теса, љубави моја, твоја способност увиђања тананих политичких међуодноса сасвим је добра за једног генијалног стручњака за хиперсвемир. Али Управник Уреда је — теоријски, али и у очима јавности — заправо само наименовани службеник ограничених овлашћења, потпуно под контролом Генералног Председника и Глобалне Владе. Ти наводно моћни званичници, који бивају изабрани за та места, не могу јавно признати да је њима владао Танајама и да их је сатеривао у мишје рупе, не дозвољавајући им ни да се накашљу без његовог одобрења. Показали би се као кукавице и неспособни слабићи и нашли би се у опасности да изгубе стечене положаје приликом наредних избора. Они, једноставно, морају да наставе са пројектом. Можда ће, једино, бити одређених 'козметичких' захвата.”

„Како можеш бити тако сигуран?” прошапта Венделова.

„Само захваљујући дугом искуству у посматрању званичника који подлежу изборном поступку, Теса. Осим тога, ако обуставимо пројекат, онда тиме само позивамо све Насеобине да наставе где смо ми стали — и да се ускоро отисну у дубоки свемир и оставе нас, као што је то учинио и Ротор.”

„Ох! А како би оне то учиниле?”

„Будући да већ владају хиперпогоном, зар ти не изгледа да је напредак до надсветлосних брзина неизбежан?”

Венделова га саркастично погледа. „Крајле, љубави моја, твоје виђење хиперспецијалности сасвим је примерено једном првокласном уходи. Да ли збиља то мислиш, о мом раду? Да је он неизбежни наредни корак после хиперпогона? Није ли ти прошло кроз главу да је хиперпогон природна последица релативистичког начина размишљања? А оно никако не дозвољава кретање брже од светлости. Да би се прешло на надсветлосне брзине неопходан је истински скок напред како у начину размишљања, тако и у пракси. А такав скок се не догађа природно, што сам ја и објаснила разним људима из владе. Жалили су се на спорост напредовања и на трошкове, а ја сам морала да објашњавам тешкоће с којима се сусрећем. Они ће се сада тога сетити и неће се либити да пројекат зауставе у овој фази. Не могу их сада бичем терати да јуре напред и почети напрасно да им причам да нам прети опасност да будемо предухитрени.”

Фишер затресе главом. „Разуме се да им то можеш рећи. И повероваће ти, јер је то истина. Лако нас могу предухитрити.”

„Слушаш ли ти шта ти уопште говорим?”

„Наравно. Али прескачеш једну ствар: дозволи првокласној уходи мало здраворазумног размишљања.”

„О чему то говориш?”

„Огроман корак између хиперпогона и надсветлосног лета постоји искључиво ако почињеш из почетка, као што си ти учинила. Насеобине, међутим, не почињу из почетка. Ти озбиљно мислиш да оне немају представу о томе шта се дешава у Хиперграду? Мислиш да смо ја и моје колеге једине уходе у Сунчевом систему? Насеобине имају своје уходе које раде подједнако приљежно и делотворно као и ми. На пример, скоро истог тренутка када си крочила на Земљу Насеобине су то знале.”

„Па шта ако су знале?”

„Ево шта. Мислиш ли да они немају компјутере који ће им рећи да си писала и објављивала радове на овом пољу? Зар мислиш да их нису крајње помно прочитали и да нису открили да је твоје главно становиште то да су снадсветлосне брзине теоријски могуће?”

Венделова се угризе за усну. „Па…”

„Да, размисли мало о томе. Када си на папир стављала своје мисли о надсветлосној брзини, биле су то још само спекулације. Сем тебе нико више није сматрао да је то могуће. Штавише, нико то није узимао озбиљно. Али ти онда долазиш на Земљу и остајеш овде. Изненада нестајеш са видика и не враћаш се на Аделију. Они можда не знају све појединости онога што радиш, јер је тајност овог пројекта била онолика строга коликом ју је Танајамина параноја могла учинити. Ипак, пука чињеница да си ти нестала довољно је речита и с обзиром на оно што си објављивала, не може бити ни најмање сумње у погледу тога шта сада радиш.

„Хиперград”, настави он, „једноставно не може остати у потпуној тајности. Невероватне суме новца уложене у пројекат негде морају оставити траг. Свака Насеобина скупља за себе мрвице података које ће, евентуално, касније, употпунити у мозаик знања. Свака мрвица ће им давати нови замајац — и омогућити им да узнапредују много брже него што си ти била у стању. Ако престанемо да трчимо, можемо, и бићемо, претечени у трци. Та мисао ће нову гарнитуру одржати подједнако успаљеном у вези с пројектом као што је био и Танајама. Све што ти причам врло је вероватно.”

Венделова није одговарала и Фишер ју је пажљиво посматрао.

„У праву си, уходо драга”, рече она напокон. „Бојим се да је моја грешка у томе што сам те непромишљено сматрала пре за љубавника него за саветника.”

„Зашто би се те две ствари неопозиво искључивале?” упита Фишер.

„Додуше”, настави Венделова, „добро знам да и ти сам имаш своје побуде у свему овоме.”

„Какве то везе има”, упита Фишер, „чак и да је тако, уколико нам побуде иду руку под руку?”


43


Коначно је стигла делегација конгресмена, заједно са Игором Коропатским, новим Управником Земаљског Истражног Бироа. Он је већ годинама био на нешто нижим положајима у Уреду, те стога Теси Вендел није био потпуно непознат.

Био је то миран човек, са глатком седом косом која се проређивала, прилично бабурастим носом, пријатне, издељене браде. Човек је деловао пуначко и добродушно. Био је, очигледно, способан, но недостајала му је Танајамина готово болесна истрајност. Што се, прихватили то људи или не, могло видети из авиона.

Конгресмени, наравно, беху с њим, као да желе да покажу да је наследник њихово власништво и под њиховом контролом. Мора бити да су се надали да ће тако и остати. Танајама је био дуготрајна и горка лекција.

Нико није предлагао да се пројекат обустави. Штавише, више се говорило о његовом могућем убрзавању. Опрезна примедба Венделове да постоји могућност да Насеобине претекну Земљу или да јој буду за петама, била је примљена без коментара, као нешто што је само по себи очигледно.

Коропатски, који беше одабран да говори и да узме пуну одговорност за све, рече: „Др. Вендел, не тражим од вас да ме водите у дугу, формалну шетњу по Хиперграду. Већ сам боравио овде и тренутно ми је важније да проведем извесно време вршећи реорганизацију Уреда. Не желим да изразим било какво непоштовање према свом претходнику, али кад год једно овако важно административно тело пређе у надлежност друге особе то захтева прилично реорганизовања, нарочито ако је претходник своју дужност обављао током низа година. А ни ја нисам, по природи, човек који пати од формалности. Хајде да, стога, говоримо сасвим слободно и неуштогљено. Ја првенствено желим да вам поставим нека питања, на која се надам да ћете ми одговорити на начин који ће ми бити разумљив упркос мом скромном познавању науке.”

Венделова климну главом. „Трудићу се да будем што јаснија, Управниче.”

„Одлично. Када очекујете да ћете имати свемирски брод који ће моћи да путује надсветлосном брзином?”

„Морате имати у виду, Управниче, да је то питање на које се никако не може са сигурношћу одговорити. Остављени смо на милост и немилост непредвидљивим тешкоћама и незгодама.”

„Хајде да узмемо у обзир само разумне тешкоће и да изузмемо незгоде.”

„У том случају, пошто смо завршили са теоријом и пошто нам остаје инжењеринг, бићемо задовољни, рецимо, ако брод изградимо за три године.”

„Другим речима, бићете спремни 2236.”

„Сигурно не пре тога.”

„Колико ће особа брод моћи да прими?”

„Пет до седам, можда.”

„Колики ће му бити домет?”

„Колико год то будемо желели, Управниче. То је предност надсветлосних брзина. С обзиром на то да ћемо се кретати кроз хиперсвемир, где познати закони физике не могу да се примењују, па чак ни закон о очувању енергије, стајаће нас потпуно исто да ли путујемо хиљаду светлосних година или само једну.”

Управник се немирно промешкољи. „Нисам физичар, али тешко ми је да прихватим постојање неке средине без ограничења. Вероватно има ствари које нисте у стању да учините?”

„Наравно да има ограничења. Да бисмо прелазили у хиперсвемир и излазили из њега, потребни су нам вакуум и гравитациони интензитет испод одређене тачке. Како будемо стицали искуство, несумњиво ћемо наилазити на нова ограничења која ћемо моћи да ближе одредимо тек при пробним летовима, а то може проузроковати даљња закашњења.”

„Када једном будете имали брод, где намеравате да га упутите на први лет?”

„Опрезност нам налаже да се у првом лету не отиснемо даље од планете Плутон, на пример, али то, по мом мишљењу, неће бити ништа друго до губитак времена. Када једном будемо владали технологијом која ће нам омогућити да стигнемо до звезда, бојим се да ће искушење да посетимо једну од њих бити јаче од свега.”

„Рецимо, звезду-суседа?”

„То би био логичан закључак. Претходни Управник, Танајама, имао је управо то у виду. Али морам да подвучем да постоје и друге звезде које су знатно занимљивије. Сиријус је само четири пута удаљенији, а посета њему дала би нам могућност да проучавамо звезду белог патуљка — изблиза.”

„Докторко Вендел, мислим да би звезда-сусед морала бити наш први циљ — иако не нужно из Танајаминих разлога. Претпоставимо да отпутујемо на неку другу звезду — било коју — и вратимо се назад. Како бисте уверљиво доказали да смо збиља били у суседству неке друге звезде?”

„Доказати?” Венделова беше затечена. „Не разумем вас.”

„Мислим, како бисте се одбранили од оптужби да је ваш лет био лажан?”

„Лажан?” Венделова љутито скочи на ноге. „То је увреда!”

Коропатски одједном загрме: „Седите, докторко Вендел. Нико вас ни за шта не оптужује. Покушавам да предвидим једну ситуацију и да се одбраним од могућих неугодности. Човечанство се отиснуло у свемир пре готово три века. То није сасвим заборављена епизода из историје и део света из кога ја потичем памти је нарочито добро. Када су лансиране прве сонде, у тим раним, магловитим данима Земљиних истраживања космоса, било је оних који су све што су те сонде емитовале и слале проглашавали за лаж и обману. Прве фотографије Месечеве површине такође су проглашене за лаж. Чак и прве слике Земље, снимљене из свемира, бејаху проглашене за обману од стране оних који су веровали да је Земља равна. Е, сада, ако Земља тврди да влада надсветлосним летом, можемо утрчати у исту невољу.”

„Зашто, Управниче? Зашто би ико помислио да бисмо лагали око једне такве ствари?”

„Драга моја докторко, наивни сте. Током читава три века, Алберт Ајнштајн сматран је за полубога који је измислио космологију. Људи су одрастали, кроз поколења, уз сазнање да брзине веће од светлосне нису могуће. И нико се тога неће тако лако одрећи. Чак и начело узрочности — а не постоји ништа темељније од тога да узрок претходи последици — наоко је доведено у питање. То је једна ствар.

Друга ствар, докторко Вендел, јесте то да би Насеобине могле сматрати да је политички корисно уверавати своје житеље, као и Земљане, да је све то чиста лаж. То ће нас помести, увући нас у полемике, учиниће да изгубимо драгоцено време, а њима пружити шансу да нас достигну. Питам вас, стога: има ли каквог једноставног доказа који би показао да је сваки лет који будемо предузимали онај прави, истински?”

Венделова ледено одговори. „Управниче, можемо дозволити научницима да пажљиво прегледају наш брод по повратку. Можемо објаснити технику коју користимо…”

„Не, не, не. Немојте даље. То би уверило само научнике вашег формата.”

„Добро, онда, када се будемо вратили, располагаћемо фотографијама неба. Положај оближњих звезда биће унеколико промењен, посматран оданде. На основу те промене релативног положаја биће могуће тачно израчунати где смо се налазили у односу на Сунце.”

„То опет важи само за научнике. Потпуно неупотребљиво када је у питању лаик.”

„Имаћемо снимке изблиза било које звезде коју посетимо. Она ће се у сваком погледу веома разликовати од Сунца.”

„Али те ствари гледате сваки дан на холовизији, кад год су на програму оне тривијалне емисије о међузвезданим путовањима. То би изгледало буквално као нови наставак серије Капетан Галаксија.”

„У том случају”, процеди Венделова, „не знам ни за какав начин. Ако људи не желе да поверују, онда их ништа неће уверити. Бојим се да је то објективан проблем са којим се ви морате ухватити укоштац, Управниче. Ја сам само научник.”

„У реду, у реду, докторко Вендел. Само полако. Када се Колумбо први пут вратио са прекоокеанског путовања пре седам и по векова, нико га није оптуживао за обману. Зашто? Јер је са собом довео домороце са нових обала које је открио.”

„Одлично. Но, сасвим су мали изгледи да наиђемо на свет који садржи живот, као и да донесемо натраг узорке.”

„Можда и није тако. За Ротор се, као што знате, верује да је својом Даљинском сондом открио звезду-суседа, а непосредно потом та Насеобина је напустила Сунчев систем. Пошто се никада нису вратили, није искључено да су се отиснули пут звезде-суседа и да су, заправо, још тамо.”

„У то је веровао и Управник Танајама. Како год било, тај њихов пут, уз помоћ хиперпогона, морао је трајати више од две године. Сасвим је могуће да, услед незгоде, подбацивања науке или психолошких проблема, Ротор никада није стигао на своје одредиште. То што се никада нису вратили могло би се и тако протумачити.”

„Без обзира на то”, био је упоран Коропатски, „можда су још тамо.”

„Чак и да су тамо стигли, вероватно су, због недостатка каквог погодног, настањивог света, једноставно ушли на орбиту око звезде. Ту, у изолацији, психолошко оптерећење које их није зауставило током путовања коначно их је сустигло, тако да није искључено да се сада на орбити око звезде налази само мртва Насеобина.”

„Онда, увиђате зашто звезда-сусед мора бити наш циљ. Када једном будемо тамо, лако ћемо установити да ли је Ротор на том месту, мртав или жив. У сваком случају, назад на Земљу морамо понети нешто што је без даљњег пореклом са Ротора. Онда ће свима бити лакше да верују да смо се отиснули до звезде и вратили назад.” Он се широко осмехну. „Чак бих и ја поверовао у то, и ето вам одговора на питање како доказати свету да смо овладали надсветлосним путовањем. То је, дакле, ваша мисија и нема никаквих бојазни у погледу тога да Земља неће наставити да вам обезбеђује новац, ресурсе и радну снагу који су вам потребни.”

Током вечере нису више потезане техничке стране пројекта; но, Коропатски се после ње у једном тренутку нагнуо ка Венделовој и рекао јој најпријатељскијим могућим тоном, али и са упадљивим леденим призвуком: „У сваком случају, не губите из вида да на располагању имате три године. Највише три године.”


44


„Значи, мој лукави маневар није уопште био потребан”, рече Крајл Фишер уз призвук жаљења.

„Не. Били су решени да наставе с пројектом и без претње да ће их неко претећи у томе. Једино што их брине, а што, изгледа, никада није бринуло Танајаму, јесте могуће суочавање са јавношћу која сматра да је све то обмана. Ја мислим да је Танајама једноставно желео да уништи Ротор. Када би једном то било учињено, што се њега тиче, сви су до лудила могли да урлају 'превара, превара'.”

„Не би се то догодило. Он би тражио да се брод врати назад, с нечим што би њега уверило да је Ротор уништен. То би онда био доказ и за свет, зар не? Какав је тај тип, тај нови Управник?”

„Сушта супротност Танајами. Делује љубазно, скоро извињавајуће. Ипак, имам утисак да ће се Глобални Конгрес намучити с њим готово исто као и са Танајамом. Само треба да уђе у штос.”

„Из онога што си ми испричала увиђам да је много разложнији него Танајама.”

„Да. Али још ми то не излази из главе — та његова опаска у вези са обманом. Замисли само, правити обману од свемирских путовања. То је вероватно исход одсуства осећања за свемир код Земљана. Потпуног одсуства. Ствар је у томе што имате овај бескрајни свет који никада не напуштате, осим у микроскопски малом броју случајева.”

Фишер се насмеши. „Па, ја спадам у тај микроскопски мали број случајева. Штавише, често сам се отискивао са Земље. А ти си са Насеобине. Значи, ниједно од нас двоје није везано за планету.”

„Сасвим тачно”, одврати Венделова, упутивши му искошен поглед. „Понекад ми се учини да заборављаш да сам са Насеобине.”

„Веруј, никада то не заборављам. Додуше, не понављам у себи 'Теса је са Насеобине! Теса је са Насеобине!' али, добро знам да јеси.”

„А други, кад смо већ код тога?” Она описа руком неки неодређени круг. „Ево, ту је Хиперград, невероватно добро обезбеђен, а зашто? Због Насељеника. Цела ствар је у томе да се практично овлада надсветлосним летом пре но што Насељеници уопште почну да раде на томе. А ко је главни творац пројекта? Један Насељеник.”

„Је ли то први пут да о томе размишљаш за ових пет година?”

„Не, али прође ми кроз главу с времена на време. Не разумем. Зар се не плаше да ми сасвим верују?”

Фишер се насмеја. „Заправо, не. Па ти си научник.”

„Па шта онда?”

„Научници се сматрају плаћеницима који нису одани ниједном друштву. Дај научнику неки фасцинирајући проблем да решава и снабдевај га свиме што њему или њој треба — и он или она неће уопште марити ко је финансијер. Буди поштена па реци: брига тебе и за Земљу, и за Аделију, и за Насеобине — брига те за човечанство, у крајњу руку. Ти напросто желиш да надсветлосни лет преведеш у стварност. Ван тога те ништа друго не занима.”

Венделова жустро одврати: „То је стереотип. Али не уклапа се сваки научник у то. Ја се, на пример, не уклапам.”

„Сигуран сам да је то јасно и њима, и стога си, највероватније, под непрестаном присмотром. Неки од твојих најближих сарадника вероватно имају и задатак да те непрестано пажљиво посматрају и да стално извештавају владу.”

„Надам се да не мислиш ту и на себе.”

„Немој ми рећи да мислиш да сам ти близак само зато што сам 'ухода'.”

„Па, у ствари, јавила ми се та идеја — ту и тамо.”

„Али је се не бавим тиме. Претпостављам да сам ти сувише близак да би ми могли веровати. У ствари, мислим да и о мени подносе извештаје, као и да се помно одмерава све што радим. Докле год си уз мене срећна…”

„Хладнокрван си ти момак, Крајле. Како можеш да налазиш нешто смешно у овоме?”

„Није овде ништа смешно. Само сам рационалан. Ако ме се икада заситиш, изгубићу своју функцију. Једна незадовољна Теса може постати и бескорисна Теса — и ја ћу убрзо бити уклоњен из твоје близине, упразнивши место за свог наследника. Уосталом, твоје задовољство им знатно више значи од мога и ја увиђам да је то сасвим у реду. Увиђаш ли моју реалистичност?”

Благо га је ударила по образу.

„Не брини. Мислим да сам се сувише навикла на тебе да бих те се сада заситила. У врелини цвета младости, могла сам да се заситим многих мушкараца, али сада…”

„Сада је то приличан напор, а? А и превелик луксуз?”

„Ако хоћеш тако да гледаш на ствари. И ја могу да будем заљубљена — на свој начин.”

„Разумем шта хоћеш да кажеш. Хладнокрвна љубав може да буде спокојна. Но, мислим да сада није прави тренутак да се то докаже. Мораш најпре да мало прожваћеш овај разговор са Коропатским, као и да избациш то отровно осећање о обмани из свог система.”

„Ах, преболећу то већ и сама. Али има и нешто друго. Рекла сам ти малочас да Земљанима потпуно недостаје осећај за свемир.”

„Да, сећам се.”

„Па, ево ти пример. Коропатски нема осећај — никакав — за непојмљиву величину свемира. Он прича о томе да се оде на звезду-суседа и да се потражи Ротор. Како то да се изведе? С времена на време, опазимо неки астероид — који ишчезне пре но што успемо да му израчунамо орбиту. Знаш ли колико времена треба да се он поново нађе, чак и са свим тим модерним апаратима и инструментима? Понекад и године. Свемир је огроман, чак и у непосредној близини неке звезде, а Ротор је мајушан.”

„Да, али ти свој астероид тражиш међу хиљадама других. Ротор, с друге стране, јесте једини објекат те врсте у близини звезде-суседа.”

„Ко ти је то рекао? Чак и да звезда-сусед не поседује планетни систем какав очекујемо, сулудо је очекивати да нема астероидну опну око себе.”

„Да, али та опна је мртав камен, као и наши астероиди. Ротор је, насупрот томе, Насеобина која живи и емитоваће широк опсег зрачења који ће се лако открити.”

„Ако је Ротор жива Насеобина. Шта ако није? Онда он постаје тек још један астероид и његово проналажење је ужасно тежак задатак. Можда не бисмо у томе успели у било ком разумном раздобљу.”

Фишер није могао да сакрије израз очајања на лицу.

Венделова испусти пригушен звук и приближи му се, обавивши му руку око укоченог рамена. „Ох, душо, схвати ситуацију. Помири се с том могућношћу.”

„Знам”, рече Фишер сломљеним гласом. „Али можда су живи. Зар то није могуће?”

„Можда и јесу”, одврати Венделова, али са призвуком извештачености у гласу. „Ако јесу, тим боље за нас. Као што си сам рекао, биће нам лакше да их откријемо ако емитују радио-таласе ма које врсте. Штавише…”

„Да?”

„Коропатски жели да са свог првог путовања донесемо натраг нешто што ће недвосмислено потврдити да смо се сусрели са Ротором, нешто што ће бити необорив доказ да смо се збиља отиснули у дубоки свемир и вратили се назад, преваливши неколико светлосних година за само неколико месеци. А шта бисмо могли донети назад што би било довољно убедљиво? Да нађемо некакав комад метала или бетона који плута свемиром. Не, није довољно аутентично. Мање-више, било шта што донесемо са Ротора можемо имати и овде, на Земљи. Комад метала који се не би могао идентификовати као роторијански представља нешто што смо сасвим могли понети са собом. Чак и ако пронађемо такав комад који је особен за Ротор — неки артефакт који може постојати једино на насеобини — то би се и даље хладно могло сматрати обманом.

С друге стране, уколико је Ротор и даље оперативна, жива Насеобина, можда бисмо могли убедити неког од Роторијанаца да се врати с нама. Роторијанац може бити идентификован као такав — постоје документа, отисци прстију, ретинални отисци. Анализе ДНК. Можда ће бити и људи по Насеобинама, или чак на Земљи, који ће моћи да препознају тог одређеног Роторијанца којег будемо повели. Коропатски управо то има на уму. Рекао је да је Колумбо, по повратку са свог првог путовања, довео собом америчке домороце.

Наравно”, настави Венделова, уз уздах, „постоји ограничење у погледу тога што ћемо донети или довести натраг на Земљу. Једног дана ћемо можда изградити бродове велике као Насеобине, али први прототип биће сасвим мали и врло примитиван, према будућим мерилима. Можда ћемо бити у могућности да поведемо са собом једног Роторијанца — више од тога премашило би наше способности смештаја, тако да ћемо морати да одаберемо оног правог.”

„Моју кћерку, Марлену”, рече Фишер.

„Можда она неће хтети да пође. Можемо повести само онога ко својом вољом жели да се врати. Наравно, значајно је бити један међу хиљадама, можда и међу десетинама хиљада, али, ако она не буде желела да пође…”

„Марлена ће хтети да се врати. Дај ми само да говорим с њом. Убедићу је, некако.”

„Можда то неће одобрити њена мајка.”

„И њу ћу убедити”, рече Фишер суморно, али чврсто. „Успећу, некако.”

Венделова поново уздахну. „Не могу да те пустим да живиш с таквим мислима, Крајле. Зар не видиш да не можемо повести собом твоју кћер, чак и ако она пристане да пође?”

„Зашто да не? Зашто да не?”

„Било јој је тек годину дана када је отишла. Она се не сећа Сунчевог система. Нико је у Сунчевом систему не би могао идентификовати. Тешко да ћемо наћи податке о њој, било где у систему. Не, то мора, у најмању руку, бити средовечна особа — и то нека од оних које су, својевремено, путовале на друге Насеобине, односно, што је још боље, на Земљу.”

Она застаде, а онда, стиснута грла, настави: „Твоја би жена могла бити идеална. Ниси ли ми једном рекао да је студирала на Земљи? О томе постоје подаци и она ће моћи да буде идентификована. Иако бих, да будем поштена, радије повела неког другог.”

Фишер не узврати ништа.

Венделова, готово уплашена, примети: „Жао ми је, Крајле. Није баш онако како бих волела да буде.”

Фишер горко одврати: „Само да је моја Марлена жива. Онда ћемо већ видети шта нам је чинити.”


СКЕНИРАЊЕ МОЗГА


45


„Жао ми је”, рече Сивер Џенар, посматрајући преко свог дугачог носа мајку и кћерку погледом који се довољно извињавао и без речи. „Прво сам Марлени рекао да не радим ништа важно, а онда смо, скоро одмах затим, улетели у својеврсну енергетску миникризу, па сам зато морао да одложим овај наш сусрет. Криза је сада за нама и, виђена из ове перспективе, није била нарочито озбиљна. Је ли ми опроштено?”

„Наравно, Сивере”, одговори Евгенија Инсиња. Била је видно узнемирена. „Не могу рећи да су нам ова три дана протекла баш у спокојству. Чини ми се да сваки час задржавања овде повећава опасност за Марлену.”

„Чика Сивере”, умеша се Марлена, „уопште се не бојим Еритра.”

„Осим тога”, настави Инсиња, „мислим да нам на Ротору Пит не може наудити. Он то зна — јер, не би нас ни слао овамо.”

„А ја ћу покушати да вас обе задовољим”, закључи Џенар. „Шта год Пит могао или не могао посредно, он много може посредно, те је стога опасно, Евгенија, да допустиш да те страх од Еритра наведе да потцениш Питову решеност и домишљатост. Пре свега, уколико се вратиш на Ротор, учинићеш то против његових заповести издатих у ванредном стању и он има пуно право да те стави у притвор или да те пошаље у изгнанство, на Нови Ротор, па чак и да те врати овамо.

Што се Еритра тиче”, настави он, „не треба потцењивати ни опасност од куге, иако нам се чини да је болест уминула, бар у свом раном вирулентном облику. И ја сам у подједнакој мери невољан да ризикујем Марлену као и ти, Евгенија.”

Марлена на то огорчено прошапута: „Нема никакве опасности!”

„Сивере, мислим да не треба да водимо овај разговор у њеном присуству”, рече Инсиња.

„Грешиш. Ја желим да буде у њеном присуству. Слутим да она боље од нас обоје зна шта треба да чини. Она води рачуна о свом уму и наша је дужност да се у то мешамо што је мање могуће.”

Из Инсињиног грла оте се неки неартикулисан звук, али Џенар неумољиво настави, са призвуком неприкосновености у гласу: „Желим да она учествује у разговору јер желим њен допринос. Желим да чујем њен став.”

„Али ти знаш какви су њени ставови”, рече Инсиња. „Она хоће напоље, а ти кажеш да јој то морамо допустити јер је она, некако, магична.”

„Нико магију није поменуо, ни то да јој једноставно треба отворити врата. Предлажем вам један мали експеримент, уз све неопходне мере предострожности.”

„Какав експеримент?”

„Пре свега, желео бих да се изврши скенирање Марлениног мозга.” Он се окрену Марлени. „Схваташ ли, Марлена, да је то неопходно? Имаш ли каквих приговора?”

Марлена се лако намргоди. „Већ сам била скенирана. Сви живи су скенирани. Не дају ти да пођеш у први разред ако ниси скениран. Сваки пут када идеш на систематски преглед…”

„Знам”, сложи се Џенар нежно. „Нисам баш сасвим страћио ова три дана. Ево, овде…” — његова рука се спусти на компјутерску тастатуру на левој ивици стола, „овде имам компјутеризоване податке о свим скенирањима кроз које си до сада прошла.”

„Али не говориш нам све, чика Сивере”, примети Марлена мирно.

„Ах!” узвикну победоносно Инсиња. „Шта крије од нас, Марлена?”

„Мало је нервозан у вези са мном. Не верује ми у потпуности када кажем да осећам да сам безбедна. Није сигуран.”

„Неће бити, Марлена”, успротиви се Џенар. „Прилично сам сигуран у твоју безбедност.”

Но Марленино лице се одједном обасја. „Мислим да си баш због тога чекао три дана, чика Сивере! Уверавао си самог себе да си сигуран, да не би преда мном морао да глумиш. Али не ваља. Још се види.”

„Ако је тако, Марлена, онда је то само зато што си сувише вредна, сувише значајна, тако да је и најмањи ризик преопасан.”

„Ако сматраш да је и најмањи ризик преопасан”, упаде љутито Инсиња, „како мислиш да се ја осећам, као мајка? И тако, у властитој несигурности, прибавио си резултате њених скенирања, нарушивши приватност њених медицинских налаза.”

„Морао сам. И нашао сам оно што сам тражио. Подаци су недовољни.”

„Како то мислиш, недовољни?”

„У првим данима Куполе, у време када је куга најжешће харала, један од главних задатака био нам је да начинимо што делотворнији мождани скенер, као и да направимо ефикасан компјутерски програм који би тумачио добијене налазе. Ништа од овога није пренето на Ротор. Питова силна жеља да сакрије појаву куге нагнала га је да се успротиви изненадној појави једног усавршеног можданог скенера на Ротору. То би, вероватно, проузроковало непотребна и неугодна питања и говоркања. Све заједно, смешно, по мом мишљењу, али и у томе, као и у другим стварима, Пит поступа по своме. Сходно томе, Марлена, ти на Ротору никада ниси била скенирана на прави начин, па желим да то учинимо сада, на нашем инструменту.”

Марлена устукну. „Не.”

Нада прелете преко Инсињиног лица. „Зашто, Марлена?”

„Зато јер — када је то изговарао, чика Сивер је одједном постао још узнемиренији.”

„Не, то није…” заусти Џенар, али само беспомоћно подиже руке и пусти их да млитаво падну низ тело. „Чему толики труд? Марлена, душо, ако сам одједном изгледао забринут, то је стога што нам је потребан најдетаљнији могући снимак твог мозга, да би нам послужио као стандард менталне равнотеже. Онда, уколико на Еритру претрпиш и најтананију менталну промену, скенер ће то детектовати много пре но што било ко буде могао то да закључи тако што ће те посматрати или разговарати с тобом. Стога, чим поменем подробно скенирање мозга, одмах помислим на могућност откривања менталних промена које се на други начин не могу установити — и та помисао аутоматски изазива у мени забринутост. То је оно што си осетила код мене. Хајде, Марлена, реци, колико несигурности и забринутости можеш да осетиш? Дај ми неку вредност.”

„Не много, али, ту је”, одговори Марлена. „Невоља је што ја само могу да закључим да си забринут. Не могу знати зашто. Можда је то мождано скенирање опасно.”

„Како може бити? Извршено је толико пута — Марлена, ти знаш да ти Еритро неће нашкодити. Зар не можеш, онда, исто тако знати да ти скенер неће наудити?”

„Не.”

„А осећаш ли опасност при помисли на скенер?”

„Не”, рече Марлена одлучно, после краће станке.

„Али како можеш бити тако сигурна поводом Еритра, а да не знаш ништа када је скенер у питању?”

„Не знам. Знам да ми Еритро неће ништа, али не знам да ли ми скенер неће ништа. Или, хоће.”

Осмех пређе преко Џенаровог лица. Није било потребно владати посебним способностима па приметити израз његовог великог олакшања.”

„Шта те то толико радује, чика Сивере?” упита Марлена.

„Да се предомишљаш”, узврати Џенар, „око интуитивних осећања — из жеље да будеш важна, из опште романтичности твог карактера или из некаквог самообмањивања — то би чинила у свакој прилици. Али то није случај. Ти вршиш избор. Неке ствари знаш, а неке не знаш. То ме још више нагони да ти верујем када тврдиш да си сигурна да ти Еритро неће наудити и ја се више уопште не бојим да ће скенирање твог мозга открити било шта узнемирујуће.”

Марлена се окрену према мајци. „У праву је, мајко. Осећа се много боље, па се тако и ја осећам много боље. То је тако очигледно. Зар не видиш и сама?”

„Није битно шта видим”, одговори Инсиња. „Ја се не осећам нимало боље.”

„Ох, мајко…” промрмља Марлена, а онда, обраћајући се гласно Џенару, рече: „Идем на скенирање.”


46


„Ништа изненађујуће”, промрмља Сивер Џенар.

Посматрао је компјутерску графику, у замршеним, готово цветним шарама, како се помаља и нестаје у лажним бојама. Евгенија Инсиња стајала је поред њега, зурећи помно у екран, али не разумевајући ништа.

„Шта није изненађујуће, Сивере?” упита она.

„Не могу ти тачно рећи, јер још нисам проникао у њихов жаргон. Или, уколико би то објаснила Ранај Д'Обисон, која је наш локални гуру на овом пољу, онда ни ти ни ја не бисмо разумели. Но, скренула ми је пажњу на ово…”

„Изгледа као пужева кућица.”

„Истиче се по боји. Ранај каже да је то пре мера сложености него непосредан показатељ физичког облика. Овај део је атипичан. Углавном се не среће у мозговима.”

Инсињине усне задрхташе. „Мислиш ли да је већ…”

„Не, наравно да не. Рекао сам 'атипичан', не 'абнормалан'. То, надам се, не морам да објашњавам једном астроному. Мораш да прихватиш чињеницу да је Марленин мозак другачији. У сваком случају, драго ми је да је пужева кућица ту. Да јој је мозак сасвим уобичајен, морали бисмо се запитати зашто је она то што јесте. Одакле јој толики дар опажања. Односно, да ли она лукаво фолира, или смо ми будале.”

„Али откуд знаш да то није нешто… нешто…”

„Болесно? Како би могло бити? Имамо овде све њене скенерске снимке сакупљене кроз цео живот, од детињства. Та атипичност је свуда присутна.”

„То ми никада није саопштено. Чак ни неку напомену о томе нисам чула.”

„Наравно да ниси. Првобитни скенери су били много примитивнији и то се није показивало. Бар не у тој мери да ти се око одмах за то залепи. Али сада кад располажемо овим одличним скенером, којим смо у стању да јасно разабиремо појединости, можемо да се вратимо на раније снимке и да на њима уочимо исту ствар. Ранај је то већ учинила. Кажем ти, Евгенија, ова усавршена техника скенирања мозга морала би постати стандард и на Ротору. Питово осујећење увођења ове справе један је од најлуђих потеза које је направио. Ствар, додуше, није јевтина.”

„Ја ћу платити”, промрмља Инсиња.

„Не буди шашава. Ово иде из буџета Куполе. На крају, може се показати од помоћи у решавању загонетке куге. Бар ћу то навести као разлог, ако било ко буде постављао сувишна питања. Добро, ствар је обављена. Марленин је мозак сада снимљен јасније и детаљније него икада. Ако му се ма шта деси, то ће се одмах показати.”

„Немаш представу колико је све то засташујуће”, рече Инсиња.

„Па, не кривим те, знаш. Али она је толико самоуверена да ми не преостаје друго до да јој држим страну. Уверен сам да тај постојан осећај безбедности има иза себе неки смисао.”

„Како?”

Џенар показа на пужеву кућицу. „Ти ово немаш, а немам ни ја; према томе, нико од нас није у положају да може рећи одакле њој тај осећај безбедности. Али она то има, па је стога морамо пустити напоље, на површину.”

„Али зашто морамо толико да ризикујемо? Можеш ли то икако да ми објасниш?”

„Из два разлога. Прво, она делује изузетно одлучно — а право да ти кажем, имам утисак да ће стићи до свега чему се устреми, раније или касније. У овом случају, боље да све примимо весело и да је пустимо, будући да ионако не бисмо могли још дуго да је задржавамо. Друго, можда ћемо на овај начин сазнати нешто више о самој болести. Шта ће то бити, ја не знам, али колико год ситно то сазнање било, у борби против куге представљаће много.”

„Али неће вредети ума моје кћери.”

„Он се неће ни доводити у питање. Што се тога тиче, ма колико било моје поверење у Марлену и ма колико веровао да нема опасности, потрудићу се да предузмем све мере предострожности, тебе ради. Пре свега, нећемо је још неко време пуштати на саму површину. Могао бих је, на пример, повести у лет над Еритром. Моћи ће да види језера и долине, брда, кањоне. Можда чак стигнемо до обале мора. Призори су препуни чудне лепоте — видео сам то једном — али све је потпуно пусто. Нема нигде живота који би могла видети — тек прокариоте у води, које су, наравно, невидљиве. Могуће је да ће је та једнолична пустош одбити и да ће потпуно изгубити занимање за спољњи свет.

А ако ипак буде желела да изађе напоље”, заврши он, „постараћемо се да обуче Е-одело.”

„Шта је Е-одело?”

„Нарочито одело за Еритро. Једноставна ствар — слична скафандру — с тим што не мора да одржава ваздушни притисак спрам вакуума. Реч је о непропусној комбинацији пластике и текстила, која, будући врло лагана, не спутава покрете. Кацига са својом инфрацрвеном заштитом представља важнији део који садржи вештачку залиху ваздуха и систем за вентилацију. Особа у Е-оделу нема тако практично никакве везе са околином, са Еритром. А поврх свега, неко ће увек бити с њом.”

„Ко? Ни у кога немам толико поверења колико у себе саму.”

Џенар се насмеја. „Не могу да замислим неког неподеснијег од тебе за пратиоца. Ти нити шта знаш о Еритру, а још га се и ђаволски плашиш. Ја се не бих усудио да те пустим напоље. Напротив, једина особа којој можемо веровати ниси ти, него ја.”

„Ти?” Упиљила се у њега нетремице, отворених устију.

„Зашто да не? Нико не познаје Еритро боље од мене. Ако је Марлена имуна на кугу, онда сам то и ја. За ових десет година ништа ми се није десило. Штавише, ја умем да управљам летелицом, па нам ни пилот неће бити потребан. Даље, ако ја пођем с њом, моћи ћу пажљиво да је посматрам. Ако учини било шта абнормално, ма колико ситно, вратићу је у Куполу и одмах скенирати. Брже од светлости.”

„Дотле ће, наравно, бити већ касно.”

„Не. Не смеш посматрати кугу као нешто што одговара начелу све или ништа. Било је лакших случајева, чак и сасвим лаких. Људи који су претрпели лакше случајеве наставили су да, више-мање, нормално живе и раде. Ништа јој се неће догодити, сигуран сам.”

Инсиња је седела у својој фотељи, нема, осећајући се бескрајно малом и рањивом.

Џенар је инстинктивно загрли: „Хајде, Евгенија, заборави на то, макар на недељу дана. Обећавам ти да Марлена неће изаћи напоље бар још толико времена — па и дуже, ако јој будем ослабио одлучност показивањем Еритра из ваздуха. Током лета биће затворена у ваздухоплову где ће бити подједнако безбедна као и овде. А у међувремену, рећи ћу ти шта ћеш да радиш. Ти си астроном, није ли тако?”

Погледала га је и промуцала: „Знаш да јесам.”

„То значи да никада не гледаш у звезде. То астрономи никад не чине. Они само гледају у инструменте. Над Куполом је сада ноћ; хајде да одемо на осматрачницу и да осматрамо. Ноћ је савршено ведра и ништа те не може смирити и успокојити као посматрање звезда. Веруј ми.”


47


Био је потпуно у праву. Астрономи нису посматрали звезде јер за то није било потребе. Једноставно су давали упутства телескопима, камерама и спектроскопима преко компјутера који су та упутства примали у виду програма.

Инструменти су вршили анализе и излагали их у виду графичких симулација. Астроном би једноставно постављао питања, а затим проучавао добијене одговоре. За све то није било неопходно посматрати звезде.

Па како онда, упита се Инсиња, неко може да залудно зури у звезде? Нарочито један астроном? Већ и сама помисао на то уноси немир. Било је посла који је ваљало обавити, питања на која треба одговорити, тајни које треба решити, тако да би се, зацело, после извесног времена, научник вратио у своју опсерваторију и ставио у погон уређаје, забављајући се у међувремену тако што би читао неки роман или гледао холовизију.

Почела је да прича о томе Сиверу Џенару, док је овај сређивао канцеларију пре но што ће је напустити (био је исти такав педант и у младости, присетила се Инсиња. То ју је тада нервирало, али можда је ова особина требало, напротив, да јој се допадне. Сивер је имао толико врлина, помисли она, док је Крајл, с друге стране…)

Она се немилосрдно отргну од тих мисли и покуша да их скрене у неком другом правцу.

„У ствари, ни ја не идем често на платформу за осматрање”, рече Џенар. „Увек има пречих ствари. А и кад пођем, горе се увек осећам усамљено. Драго ми је што ћу сада имати друштво. Хајдемо!”

Повео ју је ка малом лифту. Инсиња се сада први пут нашла у лифту, од како је под Куполом, и за тренутак јој се учини као да је код куће, на Ротору, с тим што није осетила промену псеудогравитацији, нити се осетила благо притиснута уз један од зидова, услед ефекта Кориолис, као што би то било на Ротору.

„Ево нас”, рече Џенар и пропусти Инсињу пред себе. Она крочи у празну просторију пред њима, но, одмах устукну, коракнувши назад. „Јесмо ли овде изложени?” упита она.

„Изложени?” збуњено понови Џенар. „Ох, мислиш, у односу на Еритрову атмосферу? Не, нисмо, немој се плашити. Опточени смо стакленом полулоптом обложеном дијамантима која је непропустива. Један метеорит би је, несумњиво, пробио, али небо је сасвим лишено метеорита. Овакво стакло имамо и на Ротору, знаш, али…” у гласу му се појави призвук гордости… „не баш оваквог квалитета и ових размера.”

„Није вам уопште лоше овде доле”, рече Инсиња, пруживши руку да поново дотакне стакло и увери се у његово постојање.

„Није, зато што у противном нико не би хтео да дође овамо”, узврати Џенар, а онда поново усредсреди пажњу на мехур. „И овде повремено пада киша, али онда је у сваком случају облачно. А када се разведри, све се брзо исуши. Нешто мало влаге заостане, али мехур бива чишћен по дану нарочитом мешавином детерџената. Седи, Евгенија.”

Инсиња се завали у меко, удобно седиште које се готово само од себе искоси, тако да је она дошла у прилику да гледа право нагоре. Чула је како се искошује и друго седиште под Џенаровом тежином. Одмах потом угасише се мале ноћне светиљке чија је расвета била довољна таман да се разабере положај седишта и сточића у просторији. У тами ненастањеног света, ведро небо над њима, тамно као црни сомот, намах се осуло мноштвом искрица.

Инсињи се оте уздах. Знала је, из теорије, како небо изгледа. Виђала га је на картама, симулацијама или фотографијама — у сваком виду и у сваком облику, изузев у стварности. Затече саму себе како не покушава да разабере занимљиве објекте, загонетне појаве, тајне које би прионула да решава. Пажњу јој нису привлачила сама небеска тела, већ шаре које су правила.

У магловитој праисторији, присетила се, управо је проучавање ових шара, а не самих звезда, изнедрило замисао о сазвежђима, чиме су ударени темељи астрономије.

Џенар је био у праву. Прекрио ју је, као фина, мека, неосетна паучина.

После извесног времена, Инсиња се готово снено огласи: „Хвала ти, Џенаре.”

„На чему?”

„Што си се понудио да пођеш напоље с мојом кћерком. Ризикујеш свој ум због ње.”

„Не ризикујем. Ништа се неће догодити ни њој ни мени. Осим тога, према њој имам неко… очинско осећање. На крају, ти и ја се толико дуго знамо, и, ја сам увек имао… високо мишљење о теби.”

„Знам”, одврати Инсиња, осетивши се помало кривом. Увек је знала шта Џенар осећа према њој; он то никада није успевао да сакрије. То ју је испрва, пре но што је упознала Крајла, испуњавало невољношћу, а касније љутњом.

„Ако сам икада повредила твоја осећања, Сивере, искрено ми је жао”, рече она.

„Нема потребе за жаљењем”, одврати Џенар нежно. Уследила је дуга тишина док је спокој око њих узимао маха; Инсиња се надала да нико неће ући у осматрачницу и пореметити ову чудну чаролију ведрине која ју је тако потпуно обузела.

„Мислим да знам”, рече Џенар, „зашто људи избегавају да долазе овамо, на осматрачку платформу. Односно, зашто то не чине на Ротору. Јеси ли приметила да је осматрачка платформа на Ротору готово увек пуста?”

„Марлена воли да одлази тамо, с времена на време. Често је помињала како је тамо горе потпуно сама. Током последњих годину дана пуно пута ми је напоменула како ужива у посматрању Еритра. Требало је тада да јој посветим више пажње, да је пажљивије слушам…”

„Марлена је изузетак. Мислим да је оно тамо разлог што људи не воле ово место.”

„Шта то?” упита Инсиња.

„Оно.” Он упре прстом у једну тачку на небеском своду, али у мраку она не успе да разазна његову руку. „Она веома сјајна звезда, тамо; најсјајнија на небу.”

„Мислиш, Сунце? Наше Сунце, Сунце Соларног система?”

„Да, на њега мислим. Оно је уљез. Без њега, небо би одавде изгледало готово потпуно исто као и небо које видимо са Земље. Алфа Кентаура, додуше, није на свом месту, и Сиријус је нешто померенији, али то не бисмо ни приметили. Изоставиш ли тих неколико ствари, небо које видиш изгледа готово исто као и небо које су, пре пет хиљада година, посматрали Сумери. Осим Сунца, наравно.”

„Мислиш да је Сунце разлог што се људи клоне осматрачница?”

„Да. Можда не свесно, али мислим да их призор онеспокојава. Вероватно им се чини да је Сунце далеко, далеко, недостижно, део неке друге, сасвим другачије Васељене. А ипак је ту, на небу, сјајно, привлачи нашу пажњу, испуњава нас осећањем кривице што смо од њега побегли.”

„Али зашто онда на платформу не одлазе млади људи, или деца? Они не знају готово ништа о Сунцу или Сунчевом систему.”

„Ми остали дајемо им негативан пример. Када нас старијих више не буде било, кад никоме на Ротору Сунчев систем не буде значио ништа више осим пуке фразе, мислим да ће небо тада поново припасти Ротору. И ово место биће пуно људи — ако још буде постојало.”

„Мислиш да неће постојати?”

„Не можемо предсказивати будућност, Евгенија.”

„Чини ми се да ипак напредујемо.”

„Да, тачно. Али та сјајна звезда — тај уљез — она је оно што ме брине.”

„Наше старо Сунце. Шта нам може? Не може стићи овамо.”

„Ох, наравно да може.” Џенар је нетремице посматрао сјајну тачку на западној страни неба. „Људи које смо тамо оставили, на Земљи и на Насеобинама, једном ће открити Немезис. Можда већ и јесу. Можда су, као и ми, овладали хиперпогоном. Мислим, у ствари, да су то морали учинити убрзо по нашем одласку. Наш нестанак мора да их је веома подстакао да се дају на посао.”

„Отишли смо пре четрнаест година. Зашто већ нису пристигли?”

„Можда их одбија помисао на двогодишњи лет. Знају, да је Ротор то покушао, али не знају да ли је успео. Можда мисле да су парчићи олупине која је некада била Ротор расути целим путем од Сунца довде.”

„Нама није недостајало храбрости да покушамо.”

„И те како нам је недостајало. Мислиш ли да би се Ротор одлучио на тај корак да није било Пита? Пит је предводио нас остале, а сумњам да било где на Насеобинама, односно на Земљи постоји још један такав човек. Ти знаш да га ја не волим. Не одобравам његове поступке, његов морал, или недостатак морала, његову превртљивост, његову хладну решеност да девојчицу попут Марлене пошаље тамо где јој је уништење неизбежно. Но, ако је мерити по постигнутим резултатима, он ће вероватно ући у историју као велики човек.”

„Као велики вођа”, додаде Инсиња. „Ти си велики човек, Сивере. Разлика је јасна.”

Поново уследи тишина, све док Џенар не проговори, овог пута сасвим тихо: „Чекам их да дођу овамо, за нама. То је моје највеће страховање, које се само појачава кад посматрам уљеза како ме обасјава с неба. Четрнаест година је прошло од како смо отишли из Сунчевог система. Шта су учинили за ових четрнаест година? Јеси ли се икада упитала, Евгенија?”

„Нисам”, одврати Инсиња, тек напола будна. „Моје бриге су много ближе.”


АСТЕРОИД


48


Двадесет други август 2235. Био је то значајан датум за Крајла Фишера, јер тог је дана био Тесин рођендан. Педесет трећи рођендан, тачније говорећи. Она га није помињала, нити му је придавала значај — вероватно стога што се поносила својим младоликим изгледом на Аделији, или можда зато што је била одвећ свесна Фишерових пет година предности.

Ова разлика у годинама Крајлу, међутим, ништа није значила.

Чак и да га није освојила својом интелигенцијом и својим сексуалним темпераментом, Теса је држала кључеве за стизање на Ротор и он је то добро знао.

Очи су јој, сада, биле обавијене ситним борама, а и мишице су јој постале понешто млохаве, али рођендан који није помињала представљао је за њу тријумф када је, њишући се, ушла у апартман који је с годинама постајао све раскошнији и бацила се у своју удобну наслоњачу сијајући од задовољства.

„Ишло је глатко као у међузвезданом простору! Потпуна савршеност.”

„Волео бих да сам могао бити тамо”, рече Крајл.

„И ја бих то волела, Крајле, али ствар је збиља била строго поверљива. Осим тога, чини ми се да те ионако сувише увлачим у ствари које не би требало да знаш.”

Циљ је био Хипермнестра, један иначе сасвим неугледан астероид који је тог тренутка био у погодном положају, не сувише близу других астероида и, што је још важније, не преблизу Јупитера. Даље, ниједна Насеобина није на њега полагала никакво право, нити га је, до сада, било ко посетио. А поврх свега, прва два слога његовог имена чинила су га, колико год то тривијално изгледало, и у симболичном смислу идеалним одредиштем за пробни надсветлосни лет кроз хиперсвемир.

„Претпостављам да је брод сигурно приспео.”

„Стигао је до удаљености од десет хиљада километара. Могли смо и ближе да га доведемо, али нисмо желели да ризикујемо појачање његовог гравитационог поља, колико год оно слабо било. Затим се вратио, разуме се, до унапред предвиђене тачке. Водиле су га две обичне летелице.”

„Претпостављам да су Насеобине помно посматрале.”

„Наравно. Али једно је када видиш брод који у тренутку нестаје, а друго је да знаш где је отишао; да ли је отпловио брзином мањом од светлосне, односно светлосном, или много пута већом од светлосне; и, нарочито, како је све изведено. Значи, могу да гледају колико хоће, али то им ништа неће помоћи.”

„Нису имали ништа у близини Хипермнестре, зар не?”

„Нису имали начина да открију одредиште, осим ако безбедност није заказала, а то се како изгледа није догодило. Но, чак и да су знали или претпоставили, ни то им, само по себи, не би много помогло. Све у свему, Крајле, врло задовољавајуће.”

„Очигледно, велики корак.”

„Са наредним великим корацима који су тек пред нама. То је био први брод оспособљен да надсветлосном брзином превезе једно људско биће. Али, као што знаш, посаду је сачињавао само један робот.”

„Је ли робот успешно дејствовао?”

„У потпуности, али то још није од великог значаја, осим што се показало да можемо да превозимо велике масе тамо и натраг у једном комаду — бар у макро размерама. Биће потребно неколико недеља испитиваја да бисмо се уверили да није дошло ни до каквих озбиљних оштећења у микро размерама. И, наравно, тек нам предстоји задатак да изградимо веће бродове, да у њих уградимо ваљане и оперативне системе за одржање живота, као и да обезбедимо вишеструке безбедносне системе. Робот може да поднесе стресове које људска бића нису у стању.”

„Како стојимо с роковима?”

„До сада добро. До сада. Још годину дана, годину и по — ако не буде неких катастрофа или неочекиваних незгода — и требало би да будемо способни да приредимо изненађење Роторијанцима — под претпоставком да су још у животу.”

Фишер се трже и Венделова се одмах скруши: „Опрости. Увек себи обећам да никада више тако нешто нећу рећи, али понекад ми излети.”

„Нема везе”, одмахну главом Фишер. „Значи, коначно је потврђено да ћу бити на првом лету ка Ротору?”

„Ако било шта може бити коначно потврђено у вези са нечим што се, ипак, неће десити још наредних годину и по дана. Нема начина да се предупреде изненадне промене које су сасвим могућне у овом пројекту.”

„Али за сада?”

„Изгледа да је Танајама за собом оставио белешку о томе да ти је обећано једно место на броду — што је много лепше но што сам од њега могла очекивати. Коропатски је био толико љубазан да ме упозна са тиме данас, наравно тек када сам ја, после успешног лета, осетила да је добар тренутак да га прва питам.”

„Одлично. Танајама ми је то усмено обећао. Драго ми је што је оставио и писани траг о томе.”

„Да ли би ми рекао зашто ти је то обећао? Танајама ми је одувек изгледао као неко ко никада ништа неће дати бесплатно.”

„У праву си. Обећао је да ће ме послати на тај пут уколико те доведем на Земљу да радиш на надсветлосној брзини. Мислим да се сећаш да сам то обавио тријумфално.”

„Сумњам да је то једино што је потресло и дирнуло твоју владу”, фркну Венделова. „Коропатски је рекао да се најчешће не осећа обавезним у погледу Танајаминих обећања, али да има у виду да си ти живео на Ротору неколико година и да би твоја знања могла бити од користи. Ја лично сматрам да је твоја упућеност могла избледети после тринаест година, али то, наравно, нисам гласно рекла, будући да сам се баш добро осећала после успеле пробе, тако да сам за тренутак закључила да те волим.”

„Е, сад ми је баш лакше”, насмеши се Фишер. „Надам се да ћеш и ти бити на том првом лету. Јеси ли и то већ уредила?”

Венделова мало забаци главу уназад, као да хоће да га боље погледа. „То ће ићи мало теже, дечко мој. Сасвим су сагласни с тим да тебе изложе опасности, али што се мене тиче, рекоше да ме не могу тек тако ризиковати. 'Ко ће водити пројект ако вас изгубимо?' питали су, а ја сам рекла, 'Па, неко од двадесетак мојих асистената који су подједнако упућени у надсветлосни лет као и ја, а и чији су умови млађи и виспренији од мога.' Била је то, наравно, лаж, јер мени ипак нико није раван. Али импресионирала сам их.”

„Има нечега у томе што кажу. Зар би стварно требало да се изложиш ризику?”

„Да”, одврати Венделова. „Пре свега зато што желим да стекнем углед заповедника на првом надсветлосном лету. Друго, радознала сам да видим једну другу звезду и огорчена што су Роторијанци, ипак, до ње стигли први — ако су…” Ипак, успела је да се обузда. „А последње, и најважније, мислим, желим да одем са Земље.” Завршила је реченицу дословце зарежавши.

Касније, док су лежали у постељи, она рече: „И кад једном најзад стигнемо тамо, како ће то чудесно осећање бити?”

Фишер не одговори ништа. Мислио је на дете, са чудним, крупним очима, и на своју сестру — и та два лика се стопише у један док је лагано тонуо у сан.


ВАЗДУШНИ ЛЕТ


49


Дуга путовања кроз планетну атмосферу нису била прихваћена међу Насељивачима као део њиховог друштва. На Насеобинама су се сусретали само са сразмерно кратким удаљеностима, за чије су савлађивање били сасвим довољни лифтови, ноге или, ређе, електрична кола. Путовања између Насеобина обављала су се ракетама.

Многи Насељивачи — бар тамо натраг у Сунчевом систему — често су боравили у свемиру, тако да им је кретање кроз њега било у подједнакој мери обично као и ходање. Само су ретки Насељивачи, међутим, путовали до Земље, где је једино постојало кретање кроз атмосферу и где се користио ваздушни лет.

Насељивачи који су се у вакууму осећали као код куће наједном би искусили необуздан ужас када би се суочили са звиждуком ваздуха дуж летелице за коју су знали да не почива ни на каквом чврстом упоришту.

Но, путовање ваздухом повремено је представљало очигледну неопходност на Еритру. Био је то, као и Земља, велики свет, са такође прилично густом атмосфером (која се исто тако могла дисати). У библиотекама на Ротору налазиле су се књиге о ваздухопловству, а било је и неколико емиграната са Земље који су поседовали аеронаутичко искуство.

У Куполи су се, тако, налазила два мала ваздухоплова, помало незграпна и примитивна, неподесна за развијање великих брзина и за вратоломна маневрисања — али ипак употребљива.

У ствари, сама неупућеност Ротора у аеронаутички инжењеринг показала се од помоћи у једном погледу. Ваздухоплови из Куполе били су знатно компјутеризованији од било које одговарајуће летелице на Земљи. Штавише, Сивер Џенар је ова пловила углавном држао за сложене роботе који су случајно саграђени у облику авиона. Временске прилике на Еритру биле су знатно блаже него што су уопште могле бити на Земљи, будући да зрачење слабе снаге са Немезис није било довољно да покрене велике и снажне олује, што је смањивало изгледе да се робот-ваздухоплов нађе у опасности. И то значајно смањивало.

Происходило је да је дословце свако могао да управља сировим и неуглачаним летелицама из Куполе. Једноставно бисте казали авиону шта желите да учини и он би то учинио. Уколико би порука била нејасна или изгледала опасна роботском мозгу летелице, он би затражио разјашњење.

Џенар је посматрао како се Марлена пење у кабину авиона уз извесну природну опрезност, ако већ не уз грчевити ужас Евгеније Инсиње која се држала подаље од попришта догађаја. („Не појављуј се у близини”, наредио је он озбиљно Инсињи, „нарочито ако будеш изгледала као неко ко је уверен да присуствује предстојећој катастрофи. Успаничићеш само девојку.”)

Инсињи је изгледало да у сваком случају има разлога за панику. Марлена је била премлада да би памтила свет где је летење кроз ваздух представљало обичну ствар. Прилично је мирно примила превоз ракетом на Еритро, али како ће реаговати на овај непојамни лет кроз ваздух?

Па ипак, Марлена се попела у кабину и сместила на своје седиште уз крајње спокојан израз на лицу.

Да ли је могуће да уопште није схватала озбиљност ситуације? „Марлена, душо, познато ти је шта ћемо учинити, зар не?”

„Јесте, чика Сивере. Показаћеш ми Еритро.”

„Из ваздуха, знаш. Летећеш кроз ваздух.”

„Да. То си ми већ рекао.”

„Да ли те помисао на то узнемирава?”

„Не, чика Сивере, али зато тебе силно узнемирава.”

„Само због тебе, душо.”

„Ја сам потпуно у реду.” Она се окрену, сасвим мирног лица, према њему док се успињао за њом и смештао у седиште. „Могу да разумем што је мајка забринута”, настави, „али ти си још више забринут. Углавном ти полази за руком да то прикријеш, али да се само видиш како облизујеш усне, било би ти непријатно. Сматраш да ће, ако се догоди нешто лоше, то бити твоја кривица, а та помисао никако ти не да мира. Но, свеједно, ништа се неће догодити.”

„Јеси ли сигурна у то, Марлена?”

„Потпуно сигурна. Ништа ми неће бити на Еритру.”

„То си казала поводом куге, али није сада реч о томе.”

„Свеједно о чему је реч. Ништа ми неће бити на Еритру.”

Џенар благо одмахну главом у неверици и неизвесности, а онда зажали због тога, јер је знао да је она прочитала поруку подједнако лако као да се појавила најкрупнијим словима на екрану компјутера. Али у чему је била разлика? Чак и да је успео да потисне ствар и да се држао као да је какав бронзани кип, она би га свеједно прозрела.

„Идемо у ваздушну комору у којој ћемо остати неко време”, рече он, „како бих могао да проверим реакције мозга летелице. Потом ћемо проћи кроз још једна врата и авион ће онда узлетети у ваздух. Јавиће се дејство убрзања које ће те потиснути уназад, а затим ћемо пловити кроз ваздух, а између нас и тла неће бити ничега. То ти је јасно, надам се?”

„Не бојим се”, узврати Марлена тихо.


50


Ваздухоплов се држао постојаног курса поврх голог предела таласастих брда.

Џенар је знао да је Еритро жив у геолошком погледу, као и да су предузета геолошка изучавања показала да су постојала раздобља у његовој историји када је био пун планина. Планине су се још могле сусрести ту и тамо на његовој цисмеганској полулопти — полулопти поврх које је надувени круг планете Мегас, око које је Еритро кружио, почивао готово непомично на небу.

Овде, на трансмеганској страни, међутим, равнице и брда представљали су главну особеност два велика континента.

Марлени, која никада раније у животу није видела неку планину, чак су и ниски брежуљци деловали узбуђујуће.

На Ротору су постојале речице, разуме се, а са висине са које су посматрали Еритро његове реке нису се од њих разликовале.

Џенар помисли: Марлену чека изненађење када их буде видела изблиза.

Марлена се љубопитљиво загледала у Немезис која је већ прошла највишу, подневну тачку и стала да се спушта према западу. „Она се не креће, зар не, чика Сивере?”, упита девојка.

„Креће се”, узврати Џенар. „Односно, бар се Еритро окреће у односу на Немезис, али у ритму од једном дневно, док Ротор начини пун круг једном у свака два минута. Поређења ради, Немезис, виђена одавде са Еритра, креће се нешто мање од седам стотина пута спорије него виђена са Ротора. Овде изгледа да почива непомична, али ипак то није сасвим случај.”

А онда, бацивши брз поглед према Немезис, он додаде: „Никада ниси видела Земљино Сунце, Сунце Соларног система, знаш; чак и да јеси, ниси га запамтила, будући да си тада била беба. Сунце је било знатно мање, виђено са места где се налазио Ротор у Сунчевом систему.”

„Мање?” понови изненађено Марлена. „Али компјутер ми је казао да је Немезис мања.”

„И јесте, у стварности. Ротор се, међутим, налази знатно ближе Немезис него што је икада био Сунцу, тако да Немезис изгледа већа.”

„Од Немезис нас дели четири милиона километара, зар не?”

„А од Сунца нас је раздвајало сто педесет милиона километара. Да се налазимо на толикој удаљености од Немезис, добијали бисмо мање од један одсто њене светлости и топлоте него што до нас стиже сада. Да смо, пак, овако близу Сунцу као што смо близу Немезис, у трену бисмо се претворили у пару. Сунце је знатно крупније, сјајније и топлије од Немезис.”

Марлена није гледала према Џенару, али била је довољна, како изгледа, и његова боја гласа. „По начину на који причаш, чика Сивере, чини ми се да би волео да се вратиш у близину Сунца.”

„Тамо сам рођен, тако да ме понекад обузме носталгија.”

„Али Сунце ја тако топло и сјајно. Мора да је опасно.”

„Ми нисмо гледали право у њега. А ни ти не би требало да предуго гледаш у Немезис. Скрени поглед, душо.”

Џенар баци још један брз поглед на Немезис, међутим. Почивала је на западном небу, црвена и огромна, са привидним пречником од четири лучна минута, односно осам пута већа него што је Сунце изгледало са некадашњег места Ротора. Био је то миран, црвени круг светлости, али Џенар је знао да би се на њему, у сразмерно ретким приликама, јавиле протуберанце, а онда би на том ведром прочељу по неколико минута заблистала бела мрља коју је било болно посматрати. Благе сунчеве пеге, загасито црвене, представљале су чешћу појаву, али оне нису биле тако упадљиве.

Он промрмља једно наређење авиону који је потом довољно скренуо да Немезис остане даље позади, вам непосредног видокруга.

Марлена баци последњи, замишљени поглед на Немезис, а затим управи очи ка призорима Еритра који су се простирали под њима.

„Човек се навикне на то да је све ружичасто”, рече она. „У ствари, после извесног времена и не изгледа тако ружичасто.”

Џенар је то и сам запазио. Успевао је да разабере разлике у нијансама и сенкама, тако да му је свет под њима све мање деловао монохроматски. Реке и мала језера деловали су руменије и тамније од копнених површина, док је небо било мрко. Еритрова атмосфера расипала је сасвим мало црвене светлости Немезис.

Најбезнадежнија ствар у вези са Еритром била је, међутим, огољеност његовог копна. Иако сасвим малих размера, Ротор је имао зелена поља, жуте житнице, разнобојне воћке, бучне животиње, као и сву силу звукова и боја људских насеобина и здања.

Овде су постојали једино тишина и беживотност.

Марлена се намргоди. „Постоји живот на Еритру, чика Сивере.”

Џенар није успео да разабере да ли је то Марлена изрекла као тврдњу, поставила питање или одговорила на његове мисли које су јој биле саопштене језиком његовог тела. Да ли је инсистирала на нечему или је тражила да буде успокојена?

„Свакако”, узврати он. „Обиље живота. Има га посвуда. Не само у води. Постоје и такве прокариоте које живе у воденим скрамама што оптачу честице тла.”

После извесног времена на обзорју пред њима стаде да се помаља океан, у почетку као једноставна тамна линија, а затим као све шира трака како му се ваздухоплов приближавао.

Џенар обазриво погледа Марлену постранце, мотрећи на њене реакције. Она је читала о океанима Земље, разуме се, и мора да је видела слике на холовизији, али нема те ствари која човека уистину може да припреми за непосредно искуство. Џенар који је био једном (једном!) на Земљи као туриста, видео је ивицу океана. Никада се, међутим, није нашао поврх неког океана, а да при том нема копно на видику, тако да није био сигуран ни у властите реакције.

Он се таласао под њима, а онда је копно стало да се смањује иза њих, да се тањи, све док га није нестало. Џенар погледа надоле уз осећање мучнине у дубини стомака. На ум му је пала једна реченица из неког древног епа: „тамновино море”. Океан испод њих уистину је наликовао на огромну, усталасану масу црвеног вина, са ружичастом пеном ту и тамо.

Никакви белези нису се могли уочити у том огромном телу воде, нити је постојало неко место где би се спустили. Ишчезла је и сама представа о „месту”. Но, знао је да је, чим би пожелео да се врати, довољно да једноставно нареди авиону да их пребаци до копна. Компјутер на летелици водио је рачуна о њиховом положају преко брзине и правца кретања и тачно је знао где се налази копно, па чак и где је Купола.

Прошли су испод једног дебелог облачног покрова и океан се затамнио. На једну Џенарову реч авион се дигао изнад облака. Немезис је поново засјала, а под њима се више није могао видети океан. Уместо њега, јавило се море ружичастих капљица, навирући и уздижући се ту и тамо, тако да су праменови магле стали да повремено промичу покрај прозора.

А онда облаци као да стадоше да се размичу, а између њихових ивица поново почеше да се указују летимични призори тамновиног мора.

Марлена је посматрала напола отворених уста, готово без даха. А онда прошапута: „То је све вода, зар не, чика Сивере?”

„Хиљаде километара у свим правцима, Марлена — а местимично и по десет километара у дубину.”

„Када би пао доле, претпостављам да би се утопио.”

„Нека те то не брине. Ова летелица неће пасти у воду.”

„Знам да неће”, узврати Марлена самоуверено.

Постоји још један призор, помисли Џенар, који ваља показати Марлени.

Марлена га прекиде у размишљању. „Поново постајеш нервозан, чика Сивере.”

Џенара је почела да забавља чињеница да се већ навикао да узима здраво за готово овакве Марленине опаске. „Још ниси видела Мегас”, рече он, „а управо сам се питао да ли би требало да ти га покажем. Видиш, Еритро је само једном страном окренут према Мегасу, а Купола је подигнута на оној супротној, тако да Мегас никада није на нашем небу. Ако бисмо, међутим, наставили да летимо у овом правцу, доспели бисмо до цисмеанске полулопте и видели бисмо га како се појављује поврх обзорја.

„Волела бих да то видим.”

„У реду, али припреми се. Огроман је. Уистину огроман. Готово двоструко шири од Немезис, а готово изгледа као да умало није пао на нас. Неки људи напросто не могу да издрже тај призор. Неће, међутим, пасти. Не може. Немој то изгубити из вида.”

Попели су се на већу висину и убрзали. Океан се пружао под њима у набораној једообразности, местимично затамњен облацима.

Коначно, Џенар рече: „Ако погледаш мало удесно напред, запазићеш како Мегас почиње да се помаља поврх обзорја. Скренућемо ка њему.”

У први мах личило је на мајушну мрљу светлости дуж обзорја, али онда је стало да лагано буја. Коначно, све шири лук загасито црвеног круга почео је да се подиже поврх обзорја. Био је упадљиво загаситији од Немезис, која се и даље могла видети десно од њих, иза авиона, и нешто ниже на небу.

Како се Мегас повећавао, убрзо је постало очигледно да оно што се помолило није био пун круг светлости, већ нешто мало више од полукруга.

Марлена рече са занимањем: „То, дакле, подразумевају под „фазама”, зар не?”

„Тачно. Видимо једино онај део који осветљава Немезис. Како Еритро кружи око Мегаса, Немезис изгледа да се приближава Мегасу и ми видимо све мањи и мањи осветљени део планете. А онда, када се Немезис нађе тик изнад или испод Мегаса, све што видимо јесте танушна крива светлости на граници Мегаса; то је, наиме, све што видимо од његове осветљене полулопте. Понекад, заправо, Немезис чак зађе иза Мегаса. Немезис је тада помрачена, што омогућује да се појаве све пригушеније звезде ноћи, а не само оне сјајне које се виде чак и када је Немезис на небу. За време помрачења можеш разабрати један велики круг таме у коме уопште нема звезда и који ти показује где је Мегас. Када се Немезис поново појави са друге стране, опет видиш танушну криву светлости.”

„Чудесно”, рече Марлена. „То је као представа на небу. А погледај само Мегас — са свим тим покретним пругама.”

Оне су се пружале преко осветљеног дела глобуса, дебеле и црвенкасто-смеђе, прошаране наранџастим; лагано су се окретале.

„Посреди су олујне траке”, рече Џенар. „Стварају их страховити ветрови који дувају у разним правцима. Ако се пажљивије загледаш, видећеш како се образују мрље које се шире, крећући се, да би се потом разудиле и ишчезле.”

„Уистину изгледа као холовизијска представа”, рече Марлена усхићено. „Како људи могу да то непрекидно не посматрају?”

„Астрономи то чине. Посматрају посредством компјутеризованих уређаја постављених на овој полулопти. Видео сам то лично у нашој опсерваторији. Знаш, имали смо једну планету сличну овој тамо, назад, у Сунчевом систему. Зове се Јупитер, а чак је већа од Мегаса.”

Планета се у међувремену сасвим подигла изнад обзорја, налик каквом надуваном балону који се, на неки начин, делимично удубио на својој левој половини.

Марлена рече: „Предивно је. Да је Купола подигнута с ове стране Еритра, сви би ово могли да осматрају.”

„У ствари, не, Марлена. Ствари ипак не стоје тако. Већини људи не допада се Мегас. Казао сам ти да неки имају утисак да Мегас пада, што их испуњава страхом.”

Марлена узврати нестрпљиво: „Само би неколицина била у таквој заблуди.”

„У почетку су увек само неколицина, али такве заблуде по правилу су заразне. Страхови се шире, тако да неки људи који се сами од себе не би уплашили постају жртве страха својих суседа. Зар то ниси никада запазила?”

„Јесам”, рече она уз призвук горчине. „Ако један младић закључи да је нека луткица згодна, онда и сви остали тако мисле. Почињу да се надмећу…” Она застаде, као да јој је нелагодно.

„Заразни страх један је од разлога што смо подигли Куполу на другој полулопти. Други је тај што кад је Мегас стално на небу астрономска осматрања постају отежана на овој полулопти. Али мислим да је време да се вратимо. Знаш каква ти је мајка. Ухватиће је паника.”

„Позови је и кажи јој да је с нама све у реду.”

„Не морам то да учиним. Брод непрекидно шаље наше сигнале. Зна да је све у реду с нама — у физичком погледу. Али њу то и не брине”, рече он, значајно се куцнувши по слепоочници.

Марлена се завали у седиште, а лицем јој мину израз дубоког незадовољства. „Какав бол. Знам да ће сви рећи: 'То је само стога што те воли', али ипак је ужасно досадно. Зашто напросто не може да ми верује на реч када јој кажем да ће са мном све бити у реду?”

„Зато што те воли”, узврати Џенар, наложивши тихо ваздухоплову да их врати натраг, „као што и ти волиш Еритро.”

Марленино лице одмах се разведри. „Ох, стварно га волим.”

„Да, да. Сасвим је уочљиво по свакој твојој реакцији на његову помену.”

И Џенар се упита како би Евгенија Инсиња реаговала на ово.


51


Реаговала је бурно. „Шта хоћеш тиме да кажеш, она воли Еритро? Како може да воли један мртав свет? Да ли је могуће да си јој испрао мозак? Постоји ли неки разлог због кога си је могао наговорити да га воли?”

„Евгенија, буди разумна. Да ли стварно верујеш да је могуће испирањем мозга навести Марлену на било шта? Да ли ти је икада тако нешто пошло за руком?”

„Шта се онда догодило?”

„Покушао сам, заправо, да је доведем у ситуације које јој се неће допасти или које ће је заплашити. Ако сам ишта покушао, онда је то било да је наведем 'испирањем мозга' да јој се Еритро не допадне. Знам из искуства да Роторијанци, одрасли у тесном, мајушном свету Насеобине, мрзе бескрајна пространства Еритра; Не допада им се црвенило светлости; не допада им се огромна маса океана; не допадају им се затамњујући облаци; не допада им се Немезис; а понајмање им се допада Мегас. Све те ствари их депримирају и плаше. А све сам њих показао Марлени. Одвезао сам је над океан, а онда и чак до места где се види како цео Мегас почива изнад обзорја.”

„И?”

„Ништа јој то није сметало. Казала је да се већ навикла на црвену светлост и да јој више не изгледа несносно црвена. Океан је ни најмање није заплашио, а за страшни Мегас је нашла да је занимљив и забаван.”

„Не могу да верујем.”

„Мораш. Истина је.”

Инсиња утону у мисли, а онда невољно рече. „Можда је то знак да је већ заражена том…”

„Кугом. Чим смо се вратили одвео сам је на ново скенирање мозга. Још нисмо добили потпуне резултате анализе, али прелиминарни преглед не показује никакве промене. Мождани обрасци се мењају значајно и упадљиво чак и код лаких случајева куге. Код Марлене напросто нема ничег таквог. Но, пало ми је наум нешто занимљиво. Знамо да је Марлена обдарена способношћу опажања, да је кадра да примећује све могуће ситнице. Осећања теку са других на њу. Али јеси ли икада приметила да се нешто слично догађа у супротном смеру? Да ли њена осећања теку према другима?”

„Не схватам шта имаш на уму.”

„Зна када сам несигуран и мало забринут, ма колико се ја то трудио да прикријем, односно када сам миран и без страха. Постоји ли, међутим, неки начин на који би она могла нагнати или подстаћи да постанем несигуран или мало брижан, односно миран и без страха? Ако може да открије те ствари, може ли и да их изазове?”

Инсиња се загледа у њега. „Мислим да је то лудо!” узврати она гласом пригушеним од неверице.

„Можда. Али да ли си ипак икада приметила нешто у том смислу код Марлене? Размисли мало.”

„Не морам да размислим. Никада нисам приметила ништа слично.”

„Не”, промрмља Џенар, „претпоставио сам да ниси. Свакако би јој се допало да те наведе да се осећаш мање нервозном око ње, а то јој ипак не полази за руком. Међутим… Истина је, додуше, да ако се ограничимо само на Марленине способности опажања, оне су појачане од како је стигла на Еритро. Да ли се слажеш?”

„Да. Слажем се.”

„Али није само то. Постала је и изразито интуитивна. Зна да је имуна на кугу. Сигурна је да јој се на Еритру ништа неће догодити. Посматрала је океан под собом у чврстом уверењу да авион неће пасти и да се неће утопити. Да ли су јој се овакве ствари догађале и на Ротору? Зар се тамо није осећала нелагодно и несигурно када је сматрала да за то има разлога, као уосталом и свака друга млада особа?”

„Јесте! Свакако.”

„Али овде је постала нова девојка. Потпуно самоуверена. Зашто?”

„Не знам зашто.”

„Да ли то Еритро на њу делује? Не, немам на уму ништа слично куги. Постоји ли неко друго дејство? Нешто потпуно различито? Рећи ћу ти тачно шта имам на уму. И ја сам то осетио.”

„Шта си осетио?”

„Известан оптимизам у вези са Еритром. Није ми сметала његова пустош, нити било шта друго. Мене он, додуше, никада није бацао у очајање, нити ме је озбиљно испуњавао нелагодношћу, али никада ми се ова планета није стварно допадала. На овом путовању са Марленом, међутим, постала ми је некако дража него током свих претходних десет година колико већ боравим овде. Можда је могуће, помислио сам, да је Марленино одушевљење заразно, односно да га то она некако изазива у мени. Или, пак, то нешто око Еритра што делује на њу — делује и на мене, у њеном присуству.”

„Мислим, Сивере”, рече Инсиња саркастично, „да би боље било да се сам подвргнеш скенирању мозга.”

„Џенар подиже веђе. „Зар мислиш да то нисам учинио? Подвргавам се томе периодично још од часа када сам ступио овде. Није било никаквих других промена осим оних неумитних које се јављају услед старења.”

„Али да ли си проверио свој ум од како си се вратио са тог путовања авионом?”

„Разуме се. То сам најпре учинио. Нисам ја будала. Још немам потпуне анализе, али прелиминарни преглед не указује ни на какву промену.”

„Па шта ћеш сада предузети.”

„Оно што је логично. Марлена и ја ћемо изићи из Куполе и ступити на површину Еритра.”

„Не!”

„Предузећемо све мере предострожности. Ја сам већ излазио.”

„Ти можда јеси”, узврати Инсиња тврдоглаво, „али не и она. Она никада није.”

Џенар уздахну. Затим се окрену у столици, упутивши поглед према лажном прозору у зиду канцеларије као да је покушавао да продре кроз њега и проникне до црвенила које се пружало напољу. Затим поново погледа Инсињу.

„Напољу је огроман, нов свет”, рече он, „који не припада никоме и ничему осим нама. Можемо га узети и развити, имајући у виду све науке које смо стекли из будаласте злоупотребе нашег првобитног планетног дома. Овога пута можемо саздати добар свет, чист свет, пристојан свет. Већ ћемо се навићи на његово црвенило. Можемо га оживети нашим властитим биљкама и животињама. Можемо довести до процвата копна и мора и управити планету на властити еволуциони пут.”

„А куга? Шта је са њом?”

„Можемо да уклонимо кугу и да начинимо од Еритра идеално станиште за нас.”

„Ако одстранимо топлоту и силу теже и променимо хемијски састав, можемо и Мегас начинити идеалан за нас.”

„Да, Евгенија, али мораш признати да куга спада у другачију категорију од топлоте, гравитације и глобалне хемије.”

„Али куга је подједнако погубна на свој начин.”

„Евгенија, мислим да сам ти рекао да је Марлена најважнија особа коју имамо.”

„Мени свакако јесте.”

„Теби је она важна једноставно стога што ти је кћер. Нама осталима важна је због онога што може да учини.”

„А шта то може да учини? Да тумачи језик наших тела? Да изводи трикове?”

„Уверена је да је имуна на кугу. Ако је то тачно, онда нас може поучити…”

„Ако је. У питању је детињаста маштарија и ти то знаш. Не гаји лажне наде.”

„Тамо, напољу, простире се један свет — и ја га желим.”

„Звучиш ми сад као Пит. Да ли би за тај свет ризиковао моју кћер?”

„Током људске историје знатно је више ризиковано за знатно мање.”

„Тим горе по људску историју. У сваком случају, на мени је да донесем одлуку. Она је моја кћер.”

Џенар јој се обрати пригушеним гласом у коме као да се садржала бескрајна туга. „Волим те, Евгенија, али једном сам те изгубио. У мени је све време тињала слабашна нада да ћу једном успети да те повратим. Али сада се бојим да ћу морати поново да те изгубим — и то заувек. Јер, видиш, морам ти рећи да није на теби да одлучиш. Није чак ни на мени. На Марлени је. Ма шта буде пожелела, она ће то већ некако и учинити. А како поседује способност да за човечанство задобије један свет, спреман сам да јој помогнем да уради оно што жели, упркос теби. Молим те, мораш то прихватити, Евгенија.”


ДЕТЕКТОР


52


Клајв Фишер проучавао је Надсветлосног уз укочени израз лица. Било је то први пут да га види, а само један брз поглед на Тесу Вендел јасно му је ставио до знања да иза њеног осмеха једино може стајати понос срећног власника.

Налазио се у једној великој пећини, заштићен троструком мрежом обезбеђења. Унаоколо су била присутна и људска бића, али претежан део радне снаге сачињавали су брижљиво компјутеризовани (нехуманоидни) роботи.

Фишер је имао прилике да види много свемирских бродова — мноштво различитих модела који су се користили за мноштво различитих сврха, али још никада није срео ништа слично Надсветлосном — никада још није видео нешто што је било тако одбојног изгледа.

Да га је случајно видео, не знајући при том шта је посреди, могло се догодити да уопште не погоди да је то свемирски брод. Шта онда да каже? Са једне стране, није желео да разљути Венделову. Са друге, пак, она је очигледно чекала да чује његово мишљење и очигледно је било да очекује речи похвале.

И тако се он најзад огласи помало пригушеним гласом: „Посреди је својеврсна утварна грациозност — прилично налик на осу.”

Овај опис — „утварна грациозност” — измами јој смешак, што Фишера наведе на закључак да је добро одабрао. Али онда она додаде: „Шта хоћеш да кажеш тиме 'налик на осу', Крајле?”

„Посреди је један инсект”, одговори Крајл. „Знам да ниси имала прилику да често срећеш инсекте на Аделији.”

„Знамо за инсекте”, рече Венделова. „Можда немамо ово земаљско хаотично обиље…”

„Сва је прилика да немате осе. У питању су инсекти са жаоком који по облику прилично личе на…” Он показа према Надсветлосном. „Оне такође имају велико испупчење напред, као и позади, а између малу повезну јединицу.”

„Стварно?” Она осмотри Надсветлосног уз искру новог интересовања. „Нађи ми слику осе кад стигнеш. Боље ћу разумети склоп брода у светлости тог инсекта — односно, обрнуто.”

„Одакле баш тај облик”, упита Фишер, „ако није надахнут изгледом осе?”

„Морали смо да пронађемо такав геометријски облик који би до крајности повећао изгледе целог брода да се креће као недељива јединица. Хиперпоље испољава тежњу да се цилиндрично шири напред у бесконачност, заправо, и то му ваља допустити у извесној мери. Са друге стране, не сме му се сасвим допустити. У ствари, то је и немогуће, тако да се мора спутати овим испупчењима. Поље је смештено унутар трупа: ту га одржава и оптаче снажно и наизменично магнетно поље и… али ти, заправо, не желиш да чујеш ову причу до краја, зар не?”

„Мислим да не желим више”, узврати Фишер, благо се осмехујући. „Сасвим сам довољно чуо. Али будући да ми је коначно допуштено да га видим…”

„Не буди преосетљив, молим те”, рече Венделова, обујмивши га око струка. „Био си упућен онолико колико је требало. Постојали су тренуци када ни мене никако нису трпели у близини. Непрекидно су гунђали, претпостављам, због сумњивог Насељивача који стално нешто њушка унаоколо; сто пута су пожелели да ја нисам била та која је изумела хиперпоље, како би ме лако могли избацити напоље. Но, ствари су се у међувремену побољшале до те мере да сам успела чак да уредим да ти дођеш и видиш брод. Уосталом, једном ћеш се и сам наћи на њему, а желела сам да ти пружим прилику да му се мало дивиш.” Застала је за тренутак, а затим додала. „Као и мени, уосталом.”

Он јој упути поглед и рече: „Знаш да се теби дивим, Теса, без икакве потребе за нечим оваквим.” Затим јој обави руку око рамена.

„Постајем све старија, Клајве”, рече она. „Процес старења напросто неће да се заустави. А тако сам силно задовољна тобом. Заједно смо већ седам година, скоро осам, а ја одавно нисам осетила стари порив да опробам и друге мушкарце.”

„Је ли то трагедија?” упита Фишер. „Можда је ствар напросто у томе што те је пројекат потпуно заокупио. Сада када је брод окончан, вероватно ће ти се јавити осећање неспутаности и поново ћеш имати обиље времена за лов.”

„Неће. Немам више тај порив. Напросто га немам. Али како стоји с тобом? Знам да сам те повремено занемаривала.”

„Све је у реду. Када ме занемарујеш због посла, то ми одговара. Желим тај брод исто колико и ти, драга, а једна од ноћних мора која ме прати јесте да ћемо ти и ја, када он једном коначно буде спреман, бити престари да се укрцамо на њега.” Он се поново осмехну, овога пута сасвим скрушено. „Када размишљаш о старењу, Теса, немој сметнути с ума да ни ја више нисам младић. Од педесете ме деле непуне две године. Али има једно питање које бих волео да ти поставим, премда се устежем, бојећи се разочарења. Но, ипак ћу га поставити.”

„Само напред.”

„Средила си да дођем да видим брод, да ступим у ово најсветије од свих места. Имам утисак да Коропатски то не би допустио да пројекат није готово завршен. Подједнако је параноичан када је у питању безбедност као и Танајама.”

„Да, што се тиче хиперпоља, брод је спреман.”

„Да ли је већ летео?”

„Још није. Постоје послови које још треба обавити, али они немају везе са хиперпољем.”

„Претпостављам да ће бити пробних летова.”

„Са посадом — разуме се. Нема начина да се то обави без посаде и да се поуздано установи да су сви системи за одржање живота оперативни. У овом погледу чак ни животиње не би биле довољне.”

„Ко ће бити упућен на пробни лет?”

„Добровољци одабрани међу кандидатима за потоњу мисију.”

„А ти?”

„Једино ја нећу бити добровољац. Ја морам поћи. Не могу се поуздати ни у кога другог да доноси одлуке у случају опасности.”

„Онда ћу и ја поћи?” упита Крајл.

„Не, ти нећеш.”

Фишерово лице изненада се смрачи и на њему се појави сенка љутње. „Договор је био…”

„То не важи за пробне летове, Крајле.”

„Када ће се они окончати?”

„Тешко је рећи. Зависи од тога са каквим се потешкоћама суочимо. Ако све тече глатко, онда два или три лета могу бити довољна. У питању је неколико месеци.”

„Када је предвиђен први пробни лет?”

„Не знам то, Крајле. Још радимо на броду.”

„Казала си да је спреман.”

„Да, када је посреди хиперпоље. Али сада постављамо неуронске детекторе.”

„Шта је то? Нисам чуо да их раније помињеш.”

Венделова није одмах одговорила. Осврнула се око себе, утихло и замишљено, а онда рекла: „Привлачимо пажњу, Крајле, а чини ми се да овде има људи које твоје присусто чини нервозним. Хајдемо кући.”

Фишер се није мицао. „Мислим да одбијаш да разговара о томе са мном. Иако ми је то од животне важности.”

„Разговараћемо о томе — код куће.”


53


Крајл Фишер био је немиран, док је бес кључао у њему. Одбио је да седне, већ је стајао, наднет над Тесу Вендел, која је слегла раменима и села на бели модулирани кауч, загледавши се потом у њега, набраних веђа.

„Зашто си љут, Крајле?”

Фишерове усне су подрхтавале. Он их стисну и стаде да оклева пре но што ће одговорити, као да нагони себе да пуким мишићним напором остане миран.

„Када једном посада буде састављена без мене”, рече он најзад, „ствар ће бити готова. Ја више никада нећу ући у комбинацију. Од почетка мора бити јасно да сам ја на броду сваки пут све док не стигнемо до Суседне звезде — и до Ротора. Не желим да будем изостављен.”

„Зашто брзоплето закључујеш?” упита Венделова. „Нећеш бити изостављен у кључном тренутку. Брод још уопште није спреман да пође.”

„Казала си да је брод спреман”, рече Фишер. „Какви су то неуронски детектори о којима си изненада почела да говориш? То је направа која треба да ме ућутка, да ми одврати пажњу, а онда да брод одлети пре но што ја схватим да нисам на њему. То им је главна намена. А ти си та која стоји иза ње.”

„Крајле, сишао си с ума. Неуронски детектор је моја замисао, моја жеља, ја сам инсистирала на томе.” Она се упиљи у њега, нетремице, очекујући да види како ће на то реаговати.

„Твоја змисао!” прасну он. „Али…”

Она испружи руку да би га ућуткала. „Посреди је нешто на чему смо радили упоредо са радом на броду. Реч је о нечему што не спада у моју струку, али зато сам немилосрдно нагонила неурофизичаре да посао обаве на време. А разлог? Управо то што желим да будеш на оном броду када крене ка Суседној звезди. Зар не схваташ?”

Он одмахну главом.

„Размисли мало, Крајле. Све би ти већ било јасно да ниси обневидео од беса без икаквог разлога. Ствар је сасвим једноставна. У питању је 'неуронски детектор'. Он региструје нервне активности на даљину. Сложене нервне активности. Укратко, открива присуство интелигенције.”

Фишер се заблену у њу. „Мислиш на оно што лекари користе у болницама?”

„Свакако. То је рутински инструмент у медицини и психологији којим се рано откривају ментални поремећаји — али на раздаљини од једног метра. Мени је, међутим, то потребно на астрономским удаљеностима. Није у питању ништа ново. Реч је о старој направи која има значајно повећан домет. Крајле, ако је Марлена жива, она ће се налазити на Насеобини, на Ротору. Ротор ће бити тамо негде, кружећи око звезде. Рекла сам ти да га неће бити лако уочити. Ако га брзо не нађемо, зар можемо бити сигурни да уопште није тамо — а не да нам некако није промакао, као што би нам промакло острво у океану или астероид у свемиру? Треба ли да наставимо са трагањем током наредних месеци, или година, како бисмо се на крају уверили да нам није промакао, да ипак није тамо?”

„А неуронски детектор…”

„Он ће нам пронаћи Ротор.”

„Зар њиме неће бити подједнако тешко…”

„Не, неће. Васељена кипти од светлосних и радио-таласа, као и свих врста зрачења, тако да бисмо ту морали да разлучујемо један извор од хиљада других, или од милиона других. То је, додуше, могуће, али није лако и захтева времена. Но, сасвим је лако разабрати електромагнетско зрачење које стоји у вези са неуронима у сложеном међуодносу. Сасвим је невероватно да може постојати још један такав извор осим Ротора — односно, ако и постоји, онда би то значило да је Ротор саздао још једну Насеобину. Тако стоје ствари. Ја се, као што видиш, подједнако као и ти упирем да пронађем твоју кћер. А зашто бих све ово чинила да немам намеру да те поведем са нама напрви лет? Бићеш и ти на њему.”

Фишер је изгледао пометен. „И успела си да измениш цео пројекат у том смислу?”

„Моћ коју имам у оквиру пројекта није мала, Крајле. Има, међутим, још нешто. Ово што ћу ти рећи врло је поверљиво; зато и нисмо могли да разговарамо крај брода.”

„Ох? Шта је посреди?”

„Крајле”, поче Венделова са призвуком благости у гласу. „Налазиш ми се у мислима чешће но што можеш да претпоставиш. Ни не слутиш колико се упирем да те поштедим разочарења. Шта ако ипак не пронађемо ништа код Суседне звезде? Шта ако нам преглед неба неопозиво каже да нигде у близини нема никаквих живих интелигентних облика живота? Да ли тада да се одмах вратимо назад и известимо да нисмо пронашли ни трага од Ротора? Не мргоди се, молим те. Нисам рекла да ће неуспех у регистровању интелигенције у близи Суседне звезде нужно значити да Ротор и његови житељи нису преживели.”

„Али шта друго може да значи?”

„Можда је ствар у томе што су били крајње незадовољни приликама око Суседне звезде, па су одлучили да продуже даље. Такође је могуће да су се задржали само онолико колико им је било потребно да се опскрбе сировинама из евентуалних астероида, које би им биле потребне за изградњу нових конструкција и као гориво за микрофузионе моторе, да би потом наставили путовање.”

„Ако је то посреди, како онда можемо да дознамо куда су се упутили?”

„Нема их већ скоро четрнаест година. Помоћу хиперпогона у стању су да путују само брзином светлости. Ако су стигли до неке звезде и сместили се у њеном суседству, та звезда мора да се налази на удаљености од четрнаест светлосних година око нас. А у лопти тог пречника нема много звезда. Надсветлосном брзином можемо их све посетити, а помоћу неуронског детектора лако ћемо установити да ли се покрај било које од њих налази Ротор.”

„Шта, међутим, ако се у том тренутку буду кретали кроз свемир? Како ћемо их онда открити?”

„Никако, али бар ћемо нешто мало повећати изгледе ако испитамо десетак звезда за шест месеци помоћу неуронског детектора, уместо да исто време проведемо у узалудном трагању око једне звезде. А ако не успемо — а морамо се суочити са чињеницом да је и то могуће — бар ћемо се вратити са обиљем података о десетак различитих звезда, међу којима ће бити бели патуљци, плаво-беле топле звезде, звезде соларног типа, блиске бинарне звезде и тако даље. Тешко да ће нам се за живота указати прилика за још једно овакво путовање, па зашто га онда добро не искористити и ући у историју на велика врата, драги мој Крајле?”

„Мислим да си у праву, Теса”, узврати Крајл замишљено. „Прочешљати десетак звезда и не пронаћи ништа није баш пријатно, али било би знатно горе истражити суседство само једне звезде и вратити се са помишљу да се Ротор можда налази негде другде докле смо могли стићи, али нам је за то недостајало време.”

„Тачно.”

„Покушаћу то да упамтим”, узврати Крајл тужно.

„Још једна ствар”, рече Венделова. „Неуронски детектор може да региструје интелигенцију и неземаљског порекла. А и то би било веома драгоцено.”

Фишер је погледа збуњено. „Али то је мало вероватно, зар не?”

„Сасвим невероватно, али ако се ипак догоди, тим ће ствар бити драгоценија. Нарочито ако је нађемо у лопти пречника од четрнаест светлосних година око Земље. Ништа у Васељени не може бити толико занимљиво као други интелигентни облик живота — ни толико опасно. То бисмо свакако волели да дознамо.”

„Какви су изгледи да је уопште откријемо, ако та интелигенција није земаљског порекла?” упита Фишер. „Неуронски детектори подешени су само за људску интелигенцију. Мени изгледа да чак не бисмо били у стању ни да установимо да је неки уистину необичан облик живота уопште жив, а камоли још интелигентан.”

„Можда не бисмо могли да препознамо живот”, одврати Венделова, „али нам, сматрам, никако не може промаћи интелигенција, а ми и трагамо за њом, а не за животом. Ма колико необична и непрепознатљива могла да буде интелигенција, она мора да буде сложеног устројства, веома сложеног устројства — бар у оној мери у којој је то људски мозак. Штавише, она ће морати да функционише посредством електромагнетских међудејстава. Гравитационо привлачење је одвећ слабо; јака и слаба нуклеарна међудејства такође су краткодометна. А што се тиче овог новог хиперпоља на коме се заснива надсветлосни лет, оно не постоји у природи колико нам је познато, већ се може јавити једино онда ако иза његовог настанка стоји интелигенција.

Неуронски детектор кадар је да открије веома сложено електромагнетско поље које би представљало знамење интелигенције, без обзира на њен облик или врсту хемије на којој се заснива. Што се неинтелигентног живота тиче, крајње је невероватно да би он био опасан по једну технолошку цивилизацију каква је наша — премда би било који туђински облик живота, чак и на нивоу вируса, био занимљив.”

„А зашто се то све мора држати у тајности?”

„Зато што подозревам — у ствари, знам — да ће Глобални Конгрес хтети да се што брже вратимо како би били сигурни да је пројекат успешно обављен и како би могли да отпочну са грађењем бољих модела надсветлосних летелица на основу нашег искуства са овим прототипом. Са друге стране, мени ће се, уколико све буде у реду, свакако више допасти да мало разгледам Васељену, без обзира на њихово нестрпљење. Не кажем да ћу тако засигурно поступити, али желим да та могућност буде отворена. Ако буду дознали да то планирам — чак и да само помишљам на то — претпостављам да би покушали да пронађу другу посаду за коју би сматрали да ће бити послушнија.”

Фишер се слабашно осмехну.

„Шта је било, Крајле?” упита Венделова. „Претпоставимо да не буде ни трага од Ротора и његових житеља. Да ли ћеш онда напросто пожелети да се разочарано вратиш на Земљу? Васељена ти се налази на дохват руке, а ти одустајеш.”

„Не. Само размишљам о томе колико ће бити потребно да се поставе детектори, као и остале стварчице које ти још могу пасти на памет. Кроз нешто мало више од две године биће ми већ педесета. А у тим годинама агенти који раде за Уред обично бивају повучени да раде канцеларијске послове на Земљи и више се не шаљу у свемирске мисије.”

„Па?”

„Још само две године и ја више нећу бити кандидат за тај лет. Казаће ми да сам престар, па ми тако ни Васељена више неће бити надохват руке.”

„Глупости! Допустиће мени да пођем, а ја сам управо превалила педесету.”

„Ти си посебан случај. Тај брод је твој.”

„И ти си посебан случај, будући да ћу ја инсистирати на теби. Осим тога, они неће лако наћи квалификоване људе да пођу на Надсветлосном. Све што будемо могли да учинимо око тога биће да тражимо добровољце. И то ће уистину морати бити добровољци; не смемо ризиковати да се брод нађе у рукама невољних и заплашених људи који су регрутовани за ову мисију.”

„Али зашто не би било добровољаца?”

„Зато што сте у питању ви, Земљани, добри мој Крајле, а готово сваком Земљанину свемир је оличење самог ужаса. Хиперсвемир је још већи ужас, тако да ће се због тога додатно устезати. Уз тебе и мене биће потребно још троје добровољаца и тврдим ти да ћемо имати потешкоћа да их пронађемо. Разговарала сам са многима и све што до сада имам јесу два кандидата са полуобећањем: Чао-Ли Ву и Хенри Јарлов. Још нема трећег. А чак ако би се, противно свим очекивања, напрасно појавило и свих десет кандидата, никако се неће догодити да тебе изоставе због неког од њих, будући да ћу ја инсистирати да ти пођеш са мном као мој амбасадор код Роторијанаца — ако се за тим укаже потреба. А ако ни то не буде довољно, обећавам ти да ће се брод отиснути пре но што напуниш педесету.

Фишер се коначно осмехну уз право олакшање и рече: „Тесо, волим те. Знаш, стварно те волим.”

„Не”, узврати она, „не знам да ме стварно волиш, нарочито не када то кажеш тим тоном, као да те је то признање и самог изненадило. Веома је чудно, Крајле, али током свих ових скоро осам година колико се познајемо, колико живимо заједно и колико водимо љубав, то ми још никада ниси казао.”

„Нисам?”

„Веруј ми, помно пазим шта говориш. А знаш ли шта је још чудно? Ни ја никада нисам рекла да волим тебе, али те волим. Ствари нису од почетка ишле у том правцу. Шта мислиш, шта се догодило са нама?”

А онда једно другом упутише стидљив осмех, као да се питају шта им тим поводом ваља чинити.


ПОВРШИНА


54


Евгенија Инсиња деловала је забринуто. И више од тога.

„Кажем ти, Сивере. Нисам имала ниједну мирну ноћ још од оног дана када си је извео у авиону.” Глас јој се расточио у нешто што би се код неке жене мање постојаног карактера могло описати готово као јецање. „Зар то летење кроз ваздух — све до океана и натраг, а и повратак пошто се спустила ноћ — зар јој то није било довољно? Зашто је не зауставиш?”

„Зашто је ја не зауставим?” упита Сивер лагано, као да му питање није било јасно. „Зашто ја њу не зауставим? Евгенија, одавно смо прошли ту фазу када смо били у стању да спречимо Марлену?”

„То је смешно, Сивере. Готово кукавички. Кријеш се иза ње, претварајући се да је свемоћна.”

„Зар није? Ти си јој мајка. Нареди јој да остане у Куполи.”

Инсињине усне се стиснуше. „Петнаест јој је година. Не желим да се понашам тирански.”

„Напротив. Волела би да будеш тиранка. Али ако покушаш, само ће те осмотрити оним својим бистрим, изузетним очима и рећи отприлике ово: 'Мајко, осећаш се кривом што си ме лишила оца, па сад мислиш да се Васељена уротила да те за казну лиши мене, што је све смешно празноверје.'„

Инсиња набра веђе. „Сивере, то је нешто најглупље што сам икада чула. Ништа слично не осећам, а и како бих могла?”

„Свакако да не осећаш. Само сам импровизовао. Али Марлена то неће учинити. Она ће знати — по начину на који ти се померио палац, по кретњи рамене лопатице или већ по нечему, шта је то што те мучи и то ће ти рећи. Биће то сасвим истинито и тако срамно, претпостављам, да ћеш постати одвећ заокупљена настојањем да се одбраниш, те ћеш радије попустити него да јој откријеш још неки слој своје психе.”

„Немој ми рећи да је то оно што се збило с тобом.”

„Није баш, будући да мене воли, а и ја сам покушао да поступам сасвим дипломатски са њом. Али ако је изневерим, бојим се и од саме помисли каквој ће ме срамоти изложити. Чуј, успео сам да мало одложим ствар. Бар ми то признај. Хтела је да изиђе напоље одмах после оног путовања авионом. Ја сам, међутим, померио излазак за крај месеца.”

„Како ти је то пошло за руком?”

„Правом софистиком, уверавам те. Сада је децембар. Подсетио сам је на то да за три недеље почиње нова година, ако се држимо Земљиног календара, а има ли бољег начина да се прослави долазак 2237, упитао сам је, него отпочињањем нове ере истраживања и насељавања на Еритру? Знаш, она доживљава свој продор на планету у тој светлости — као почетак новог доба. Што само погоршава ствари.”

„Зашто?”

„Зато што на целу ствар гледа не као на лични хир, већ као на нешто од животне важности за Ротор, па чак, можда, и за цело човечанство. Нема ничег бољег од тога да нешто што ти је лично задовољство буде уједно и отмен прилог општој добробити. То је онда оправдање за све. Ја сам томе прибегавао, прибегавала си и ти, баш као и свако други. А више од свих људи које знам томе је прибегавао Пит. Вероватно је уверио самога себе да дише једино стога да би угљен-диоксидом који му излази из плућа потпомогао биљном животу на Ротору.”

„И тако, играјући на карту њене мегаломаније, нагнао си је да мало сачека.”

„Да, а тиме смо добили још једну седмицу да видимо да ли ће је нешто ипак зауставити. Морам ти, међутим, рећи да је моја софистика није заварала. Сложила се да сачека, али ми је и казала: 'Мислиш да ћеш, ако ме наговориш да одложимо излазак, тиме бар мало стећи наклоност моје мајке, зар не, чика Сивере? Ништа на теби не говори да долазак нове године сматраш иоле важним.'„

„Како је то било несносно окрутно, Сивере.”

„Можда само несносно, Евгенија. Но, своди се на исто.”

Инсиња одврати поглед. „Моју наклоност? Шта да кажем…”

Џенар хитро узврати: „Зашто би било шта казала? Већ сам ти давно рекао да те волим, а открио сам да се тиме што сам остарио — односно, постао старији — ништа није променило. Али то је мој проблем. Никада се ниси непоштено опходила према мени. Никада ми ниси давала разлога за наду. А ако сам довољно глуп да не будем у стању да прихватим одричан одговор, зашто би то требало теби да смета.”

„Смета ми ако си ти из било ког разлога несрећан.”

„И то већ много значи”, узврати Џенар уз смешак. „Бескрајно је боље од ничега.”

Инсиња одврати поглед и, очигледно хотимице, врати се на разговор о Марлени. „Али, Сивере, ако је Марлена прозрела твоје побуде, зашто се онда сагласила са одлагањем?”

„Ово ти се неће допасти, али боље да ти кажем истину. Марлена ми је рекла: 'Сачекаћу до нове године, чика Сивере, зато што ће се то можда свидети мајци, а ја сам на твојој страни.'„

„То је рекла?”

„Молим те, немој јој замерити. Очигледно сам је очарао својом духовитошћу и шармом, тако да мисли да чини теби услугу.”

„Она је проводаџика”, рече Инсиња, осећајући како је истовремено срдита и задовољна.

„Пало ми је, међутим, на ум да ако би некако могла да покажеш занимање за мене, могли бисмо то искористити да је наговоримо на било шта што би јој изгледало да ће додатно да појача то занимање — с тим што ће твоје држање морати да буде стварно, јер ће га у противном она прозрети. Схваташ ли ме?”

„Схватам”, рече Инсиња, „једино то да када не би било Марленине способности опажања, ти би несумњиво прибегавао и макијавелинским средствима да ми се приближиш.”

„Не остављаш ми ниједну другу могућност, Евгенија.”

„А зашто не бисмо предузели оно што је очигледно? Затворимо је, а онда вратимо првом ракетом на Ротор.”

„Потпуно свезану, претпостављам. На страну то што сматрам да то не бисмо могли да учинимо; Марленина визија почела је да делује на мене. Почињем и сам да размишљам о колонизовању Еритра — цео један свет који нам стоји на располагању.”

„А удисаћемо њихове туђинске бактерије, уносићемо их са храном и водом.” Инсињино лице изобличи се у гримасу.

„Па шта? И овде их већ удишемо, пијемо и једемо — у извесној мери. Не можемо их потпуно држати изван Куполе. А ако ћемо право, и на Ротору има бактерија које удишемо, пијемо и једемо.”

„Да, али прилагођени смо на живот на Ротору. Ово су, међутим, туђински облици живота.”

„Тим боље. Ако ми нисмо прилагођени на њих, нису ни они на нас. Ништа не указује на то да би могли да постану наши паразити. Неће бити ништа опаснији по нас од мноштва нешкодљивих честица прашине.”

„А куга?”

„То јесте стварна потешкоћа, разуме се, чак и када је посреди нешто тако једноставно као што је пуштање Марлене изван Куполе. Разуме се, предузећемо све мере предострожности.”

„Какве мере?”

„Носиће заштитно одело, пре свега. Затим, ја ћу поћи са њом. Имаћу улогу канаринца.”

„Шта је то 'канаринац'?”

„То је коришћено на Земљи пре много столећа. Рудари су носили са собом у руднике канаринце — знаш, жуте птичице. Уколико би се ваздух погоршао, канаринац би угинуо пре но што би за људе постало опасно, али би људи, знајући по томе да их чекају неприлике, хитро напустили рудник. Другим речима, ако ја почнем да се необично понашам, сместа ће нас обоје вратити натраг.”

„Али шта ако на њу почне да делује пре него на тебе?”

„Мислим да неће. Марлена се осећа имуном. То је поновила толико пута да сам почео да јој верујем.”


55


Никада раније Евгенија Инсиња није посматрала приближавање нове године уз тако болну усредсређеност на календар. За тако нешто никада раније није било разлога. Штавише, и сам календар представљао је тек далеки архаизам.

На Земљи, година је почела обележавањем појединих доба, као и празника који су стајали с њима у вези — почетак лета, почетак зиме, сетва, жетва — или како су већ називани.

Крајл јој је (присетила се Инсиња) објаснио све замршености календара, уживајући у томе на свој мрачан и свечан начин, као што је чинио и са свим осталим што га је подсећало на Земљу. Слушала га је уз мешавину заноса и зебње; заноса — зато што је желела да подели његово интересовање, а то је могло још више да их зближи; зебње — зато што се побојала да би његово занимање за Земљу могло да га одвоји од ње, као што се на крају и догодило.

Необично је што је и даље осећала тај бол — али је ли сада мало минуо? Изгледало јој је да се заправо не може присетити Крајловог лица, да се сада једино присећа сећања. Је ли то био спомен на спомен што је сада стајало између ње и Сивера Џенара?

Но, исто такво сећање на сећања нагонило је Ротор да се и даље држи земаљског календара. На Ротору није било годишњих доба. Имао је годину, разуме се, зато што је (баш као и све остале Насеобине из система Земља-Месец, уз једини изузетак оних неколико које су кружиле око Марса или које су се градиле у астероидном појасу) пратио Земљу на њеном путовању око Сунца. Но, без годишњих доба, сама година постајала је бесмислена. Али она се ипак рачунала, баш као и месеци и недеље.

Ротор је такође имао дан, вештачки подешен да траје двадесет четири часа; током половине овог раздобља унутра је пуштана Сунчева светлост, да би потом, за време друге половине, бивала заклањана. Могло се исто тако подесити да Роторов дан буде било које друге дужине, али је ипак задржано трајање Земљиног дана и такође је био подељен у двадесет четири шездесетоминутна часа, а сваки минут имао је по шездесет секунди. (Бар се постигло да дани и ноћи буду једнаког трајања од по дванаест часова.)

Повремено су се јављали предлози међу насеобинама да се прихвати систем по коме би дани били означени напросто бројевима, а онда груписани у десетине и унмношке десетина; у декадане, хектодане, килодане, односно, у супротном смеру, у децидане, центидане, милидане; али то је, заправо, било немогуће.

Било је неизводљиво да свака Насеобина уведе властити систем, зато што би то довело до хаоса у трговини и комуникацијама. Такође, није био могућ ниједан други обједињујући систем изузев система који се користио на Земљи, где је и даље обитавало деведесет девет одсто људске популације и за коју је спонама традиције још био повезан онај преостали један постотак. Сећање је нагонило Ротор и све остале Насеобине да се држе календара који је за њих био прекомерно замршен и лишен смисла.

Али Ротор је сада напустио Сунчев систем и представљао је издвојен и самотан свет. Више нису постојали дани, месеци или године у земаљском смислу. Није чак било ни Сунчеве светлости по којој би се разликовали дан и ноћ, будући да се Ротор дању сјајио вештачком светлошћу, која је ноћу сасвим пригушивана у дванаесточасовном циклусу. Строгу тачност овог циклуса не би реметила чак ни евентуална поступна затамњења и појачања расвете у граничним тренуцима, чиме би били опонашани сумрак и свитање. Но, за тим као да није било потребе. А у оквиру ове свенасеобинске поделе појединачни домови подешавали су расвету већ према властитом ћефу или потребама, али су дане рачунали по времену Насеобине — а то је било Земљино време.

Чак и овде, под Куполом на Еритру, где су постојали природни дан и ноћ које су локални житељи повремено користили као временску меру, у званичним рачунањима у употреби се налазила дужина дана, која се незнатно разликовала од оне из Насеобине, али је ипак одражавала спону са Земљом (сећање на сећање).

Могли су се чути све гласнији предлози да се одустане од дана као основне мере времена. Инсиња је знала да је Пит склон децимализацији мерења времена, али се чак и он устезао да то званично предложи, из страха да ће то изазвати жучну опозицију.

Али можда тако неће бити заувек. Традиционалне хаотичне јединице недеља и месеци изгледале су мање важне. Традиционални празници све су се чешће пренебрегавали. У свом астрономском раду Инсиња је користила дане као једину значајну јединицу. Једном ће стари календар изумрети и, у далекој будућности, јавиће се нови, арбитрарни методи означавања протока времена — Галактички Стандардни каледар, можда.

Али сада је затекла саму себе како броји преостале дане до једне нове године чији је почетак произвољно означен. На Земљи, бар, нова година почињала је у тренутку равнодневице — зимске на северној полулопти, летње на јужној. То је стајало у вези са Земљином орбитом око Сунца, које су се јасно сећали једино астрономи на Ротору.

Но, сада — иако је Инсиња била астроном — нова година се за њу односила једино на Марленину намеру да изиђе на површину Еритра; а баш тај тренутак изабрао је Сивер Џенар само зато што му је пружао прилику за уверљиво одлагање овог чина, што је Инсиња, опет, прихватила једино због тога што се прекомерно саживела са виђењима романтичне везе једне тинејџерке.

Инсиња се трже из пребирања по дубинама властитих мисли и угледа пред собом Марлену како је свечано посматра. (Када је тако нечујно ушла у просторију? Или је можда Инсиња била одвећ замишљена, тако да уопште није чула кораке?)

Инсиња прозбори полушапатом: „Здраво, Марлена.”

„Ниси срећна мајко, узврати Марлена.”

„Није неопходно располагати супернадареношћу за опажање да би се то разабрало, Марлена. Јеси ли и даље решена да изиђеш на Еритро?”

„Јесам. Сасвим. Потпуно.”

„Зашто, Марлена, зашто? Можеш ли ми то објаснити тако да разумем?”

Не могу, зато што нећеш да разумеш. Осећам зов.”

„Шта те то дозива?”

„Еритро. Жели да изиђем.” Марленино иначе мрзовољно лице наједном као да се озари.

„Када говориш тако”, одбруси Инсиња, „ја напростом имам утисак да си већ заражена оном…”

„Кугом? Не, нисам. Чика Сивер ме је управо подвргнуо новом скенирању мозга. Казала сам му да нема потребе за тим, али он ми је рекао да то морамо учинити због документације пре но што изиђемо. Савршено сам нормална.”

„Скенирања мозга не могу ти све рећи”, узврати Инсиња, намрштивши се.

„Баш као ни мајчински страхови”, рече Марлена, а затим додаде блажим тоном: „Мајко, молим те, знам да хоћеш ово да одложиш, али ја то нећу прихватити. Чика Сивер ми је обећао. Чак и ако пада киша, чак и ако је ружно време, ја излазим. У ово доба године напољу не влада невреме нити се јављају температурне крајности. У ствари, то се готово никада не догађа, у било које доба године. У питању је предиван свет.”

„Али он је го — мртав. Са изузетком клица”, узврати с гађењем Инсиња.

„Али једнога дана овде ћемо засадити наш властити живот.” Марлена одврати поглед, очију заблуделих у снове. „Уверена сам у то”, додаде.


56


„Е-одело је једноставно одело”, рече Сивер Џенар. „Оно не мора да регулише разлику у притиску. Није посреди ронилачка опрема или скафандер. Уз њега иде и шлем, као и залиха компримованог ваздуха који се може регенерисати. Ту је и мала јединица за грејање која одржава погодну температуру. Разуме се, одело је херметички затворено.”

„Да ли ће ми пристајати?” упита Марлена, посматрајући са гађењем подебљи материјал од псеудотекстила.

„Није баш по последњој моди”, рече Џенар, зажмиркавши. „Направљено је не ради естетике, већ ради користи.”

„Не занима ме да изгледам лепо, чика Сивере”, рече Марлена помало раздраженим тоном, „само не желим да ми стоји као каква врећа. Ако у томе не будем могла да ходам, онда ништа не вреди.”

Евгенија Инсиња прекиде кћерку. Посматрала је са стране, помало бледа у лицу и стиснутих усана. „Одело је ту да би те заштитило, Марлена. Свеједно ми је како ти стоји.”

„Али ипак не мора да буде неудобно, мајко, зар не? Може и да ме штити и да ми добро стоји.”

„Ово ће ти, у ствари, прилично добро стајати”, примети Џенар. „Нисмо могли пронаћи боље. Уосталом, имамо једино бројеве за одрасле.” Он се окрену ка Инсињи. „Не користимо их много у последње време. Пошто се куга смирила, неко време смо вршили испитивања, али сада већ прилично добро познајемо непосредну околину, а у оним ретким приликама када идемо напоље обично користимо затворена Е-кола.”

„Волела бих да тако поступите и сада.”

„Не”, рече Марлена, којој се очигледно предлог није допао. „Већ сам била напољу у једном возилу. Желим да ходам. Хоћу да… осетим тло под ногама.”

„Луда си”, одврати Инсиња незадовољно.

„Хоћеш ли престати да ми пребацујеш…”, обрецну се Марлена.

„Где ти је способност опажања? Нисам имала на уму кугу. Мислила сам да си обично луда, на уобичајени начин. Хоћу да кажем… Ох, молим те, Марлена, почињеш и мене да излуђујеш.”

Затим се окрену ка Џенару и рече: „Сивере, ако су ово стара Е-одела, како знаш да су још исправна?”

„Знам, зато што смо их проверили, Евгенија. Уверавам те да су сасвим у добром стању. Немој сметнути с ума: ја идем напоље са њом — такође у оделу.”

Инсиња, међутим, још није исцрпла све примедбе. „А шта ако изненада мораш да…” Она начини неодређену кретњу руком.

„Да уринирам? Јеси ли на то мислила? И то се може извести, премда није удобно. Но, неће се догодити. Испразнили смо мехурове, тако да смо сад мирни неколико часова — или би бар требало да будемо. Осим тога, нећемо се много удаљити; у случају нужде брзо се можемо вратити у Куполу. Треба сада да пођемо, Евгенија. Услови су добри напољу и то треба искористити. Дај, Марлена, да ти помогнем око тог одела.”

„Не претварај се да си пресрећан”, рече оштро Инсиња.

„Уопште се не претварам. Искрено говорећи, и сам једва чекам да изиђем напоље. У Куполи човек лако почне да се осећа као у затвору, знаш. Када бисмо сви излази више напоље, људи би можда издржавали дуже смене у Куполи. Ето, тако, Марлена, само још треба да ставимо шлемове.”

„Само тренутак, чика Сивере”, застаде Марлена. Затим приђе Инсињи и испружи руку, која је у оделу изгледала гломазна.

Инсиња је тужно погледа.

„Мајко”, рече Марлена. „Још једном, молим те буди спокојна. Волим те и никада не бих чинила све ово што те толико нагони на бригу само да бих удовољила себи. Радим то једино стога што знам да ће све бити у реду и да нема разлога за бригу. А уверена сам да и ти желиш да изиђеш у Е-оделу како би могла да ме стално држиш на оку, али то не смеш.”

„Зашто не смем, Марлена? Како да опростим самој себи ако се теби нешто догоди, а ја нисам тамо да ти помогнем?”

„Али мени се ништа неће догодити. А ако се нешто и догоди, а неће, шта ти можеш да предузмеш? Осим тога, толико се бојиш Еритра, да ти је ум вероватно отворен за све врсте абнормалних дејстава. Шта ако куга погоди тебе, а не мене? Како очекујеш да се ја саживим за тим?”

„У праву је, Евгенија”, рече Џенар. „Ја ћу бити напољу са њом, а најбоље што ти можеш да учиниш јесте да останеш овде и будеш мирна. Сва Е-одела опремљена су радиом. Марлена и ја моћи ћемо да се међусобно чујемо, а бићемо и у вези са Куполом. Уколико она почне да се на било који начин понаша чудно, ако ја макар и посумњам на то, обећавам ти да ћу је сместа вратити у Куполу. А ако се ја сам не будем осећао потпуно нормално, такође ћу се одмах вратити, повевши и Марлену са собом.”

Инсиња одмахну главом; није деловала ни најмање утешено док је посматрала како најпре Марлена, а онда и Џенар намештају шлемове.

Пришли су главној ваздушној комори Куполе и Инсиња стаде да их посматра како се спремају за излазак. Савршено је добро знала који је поступак проласка кроз комору — без те упућености тешко да се могло бити Насељивач.

Постојала је деликатна контрола ваздушног притиска да би се установило да је дошло до тананог преласка ваздуха из Куполе напоље, а никада из Еритра унутра. Провере су се у сваком тренутку вршиле компјутерски, како би се отклонила свака могућност грешке.

А онда се унутрашња врата отворише. Џенар уђе у ваздушну комору и домахну Марлени да му се придружи. Она крену за њим и врата се затворише за њом. Њих двоје нестадоше са видика. Инсиња је јасно разабрала да јој је срце прескочило један откуцај.

Посматрала је контроле и тачно знала када су се спољња врата отворила, а онда поново затворила. Истог часа оживе холоекран и она угледа две прилике у Е-оделима како стоје на голом тлу Еритра.

Један инжењер пружи малу слушалицу Инсињи која је стави у десно ухо. Подједнако мали микрофон причвршћен јој је око главе.

У уху јој се зачу један глас: „Радио-веза” — и истог трена огласи се Марлена. „Чујеш ли ме, мајко?”

„Да, душо”, узврати Инсиња. Властити глас зазвучао јој је некако суво и абнормално.

„Напољу смо и овде је предивно. Не би могло бити боље.”

„Да, душо”, понови Инсиња, осећајући се шупље и изгубљено и питајући се да ли ће икада више видети своју кћер здравога ума.


57


Сивер Џенар осетио се готово лепршаво када је закорачио на површину Еритра. Стрми зид Куполе иза њега дизао се увис, али он му је држао окренута леђа, будући да би један тако нееритроски призор зацело нарушио његово уживање у овом свету.

Уживање? Била је то необична реч за Еритро, јер у том часу није имала никаквог смисла. Налазио се заштићен шлемом и удисао је ваздух Куполе, односно бар ваздух који је био прочишћен и обрађен у Куполи. Није могао да осети мирис планете, нити да је искуси на било који непосредан начин, унутар свог заштитног омотача.

Но, постојало је ипак једно осећање које га је на необичан начин испуњавало срећом. Чизмама је благо дробио тле под ногама. Иако површина Еритра није била стеновита, постојало је слој шљунка, а међу камичцима налазило се оно што се једино могло описати као земља. Било је, разуме се, довољно воде и ваздуха на овом свету да разбију праисконску стеновиту површину, а можда су и свеприсутне прокариоте, којих је било у небројеним билионима, стрпљиво потпомагале овај процес током милијарди година.

Земља је била мекана. Претходног дана падала је киша, плаха, постојана и магличаста киша Еритра — или бар овог његовог дела. Тле је и даље од ње било помало расквашено; Џенар је замишљао грумење тла, грумуљке песка, иловаче и глине, од којих је сваки опточен танушном воденом опном која се освежавала и обнављала. У тој опни, прокариотске ћелије срећно су живеле, упијајући енергију што је стизала са Немезис и градећи сложене беланчевине из једноставних, док су друге прокариоте, равнодушне према енергији са звезде, користиле, уместо те енергије, садржину остатака оних прокариота које су, у небројеним билионима, умирале у сваком тренутку.

Марлена је стајала крај њега. Гледала је нагоре, а Џенар благо рече: „Немој гледати у Немезис, Марлена.”

Марленин глас зазвуча природно у његовом уху. У њему се нису могле разабрати напетост или зебња. Напротив, глас јој је био испуњен тихом радошћу. Она рече: „Гледам облаке, чика Сивере.”

Џенар подиже поглед према тамном небу, где се иза једног облака начас помоли слабашан зеленкастожути сјај. Спрам њега пловили су паперјасти облаци, особени за лепо време, који су хватали светлост Немезис и рефрактовали је у наранџасту блиставост.

На Еритру је владала утварна тишина. Није постојало ништа што би творило звуке. Никакав облик живота није певао, рикао, режао, мукао, цвркутао, цврчао, или шкрипао. Није било лишћа које би шумело, нити инсеката који би зујали. Приликом ретких непогода понекад би пукао гром, или би ветар захујао спрам самотних громада — уколико би био довољно снажан. За неког тихог, мирног дана, међутим, какав је био овај, све је било утихло.

Џенар се огласи само да се увери да је уистину тихо, односно да то он није изненада оглувео. (То је, међутим, било немогуће, будући да је сасвим разговетно разабирао властито дисање.)

„Је ли све у реду с тобом, Марлена?”

„Дивно се осећам. Ено тамо једног потока.” Она убрза кораке, почевши готово да гегаво трчи, спутана Е-оделом.

„Пази, Марлена”, рече он. „Оклизнућеш се.”

„Пазим.” Глас јој се није пригушио због повећане удаљености, разуме се, будући да је преношен радио-везом.

У Џенаровом уху наједном се зачу глас Евгеније Инсиње. „Зашто Марлена трчи, Сивере?”

Марлена није марила да одговори, али Џенар рече: „Само хоће да види неки поток испред нас, Евгенија.”

„Је ли све у реду с њом?”

„Свакако да је све у реду. Овде напољу је утварно лепо. После извесног времена чак изгледа као да није голетно — пре личи на апстрактно сликарство.”

„Пусти сад уметничку критику, Сивере. Не дозволи да се одвоји од тебе.”

„Ништа не брини. У сталној сам вези с њом. Она чује наш разговор, а ако ништа не одговара, то је стога што не жели да је ометају небитне ситнице. Евгенија, опусти се. Марлена силно ужива. Немој јој то кварити.”

Џенар је уистину био уверен да Марлена ужива. На известан начин и он је уживао.

Марлена је трчала узводно уз ивицу потока. Џенар није осећао да треба у стопу да је прати. Нека девојка ужива, помисли он.

Сама Купола била је подигнута на једној стеновитој избочини, али је предео у том правцу био прошаран малим потоцима благог тока који су се сви уливали у прилично велику реку тридесетак километара одатле; река се, са своје стране, уливала у море.

Потоци су били корисни, разуме се. Опскрбљивали су куполу залихама природне воде, из које су претходно биле отклоњене прокариоте (у ствари, тачније би било рећи „убијене”). Било је биолога, у раним данима Куполе, који су се противили убијању прокариота, али то је било смешно. Те мајушне искре живота постојале су у тако великом броју на планети, да им ни на који значајнији начин није могло наудити то што су убијане у процесу обезбеђења залиха воде, па ма у коликом броју. А онда, када је почела епидемија куге, појавила се неодређена, премда снажна одбојност према Еритру, тако да више нико није марио за прокариоте.

Сада, разуме се, када куга, како је изгледало, више не представља озбиљну претњу, могла су се поново јавити хуманитарна осећања. Џенар је имао разумевања према тим осећањима, али на који други начин обезбедити воду за Куполу?

Задубљен у мисли, он више није посматрао Марлену, тако да му се ускоро заглушујући узвик разлегао у уху. „Марлена! Марлена! Сивере, шта она ради?”

Он подиже поглед и већ заусти да аутоматски каже нешто умирујуће, како је све у реду, како је девојка добро, када спази Марлену.

За тренутак није могао да каже шта то ради. Само се упиљио у њу при ружичастој светлости Немезис.

А онда му постаде јасно. Откачињала је шлем и скидала га. Потом је на ред дошло и Е-одело.

Мора то спречити!

Џенар покуша да је позове, али обузет ужасом никако није могао да дође до гласа. Желео је да потрчи ка њој, али ноге му постадоше као од олова, не реагујући уопште на хитњу његових осећања.

Као да се одједном обрео усред ноћне море у којој су се догађале грозне ствари, а он их никако није могао спречити. Или му се можда ум, под стресом због онога што се догодило, нашао некако одвојен од тела.

Је ли то куга погодила мене? — упита се Џенар у паници. А ако је тако, шта ће се сада догодити са Марленом која се управо излаже светлости Немезис и ваздуху Еритра?


ПЛАНЕТА


58


Крајл Фишер видео је Игора Коропатског само у два наврата током три године од када је овај дошао на место које је претходно заузимао Танајама, поставши тако стварни — иако не титуларни — шеф пројекта.

Без тешкоћа га је, међутим, препознао када је улазни фотоуређај приказао његов лик. Коропатски је и даље био онај исти крупан, срдачан мушкарац. Имао је елегантно одело са великом, чупавом краватом по последњој моди.

Што се Фишера тиче, он се одмарао током јутра и није био баш спреман да прима посете, али Коропатски је спадао у људе који се нису одбијали, чак и када би дошли ненајављени.

Фишер додирну једну дирку и на екрану испред посетиоца јави се карикатура ведрог домаћина (односно, домаћице, будући да је пол хотимице приказан неодређено) са једном благо подигнутом руком; био је то гест за који се, конвенционално, држало да значи „Само тренутак”, тако да му није била потребна никаква аудио пратња.

Фишер је тако добио неколико тренутака да се очешља и доведе одећу у ред. Могао је и да се обрије, али закључио је да би Коропатски сматрао даље оклевање увредљивим.

Врата клизнуше у страну и Коропатски уђе унутра. Осмехнувши се пријатно, он рече: „Добро јутро, Фишере. Знам да вам сметам.”

„Не сметате ми, Управниче”, узврати Фишер, потрудивши се да звучи искрено, „али ако желите да видите др Венделову, она је, бојим се, код брода.”

„Искрено говорећи”, забрунда Коропатски, „и мислио сам да ће бити тамо. У том случају, немам другог избора до да разговарам са вама. Смем ли да седнем?”

„Свакако, Управниче”, рече Фишер, прекоревши се што није понудио Коропатског да седне пре но што је то овај затражио. „Да ли сте за нешто освежавајуће?”

„Нисам”, одврати Коропатски, потапшавши се по трбуху. „Сваког јутра се мерим и већ је то довољно да изгубим апетит — готово. Фишере, никада још нисам имао прилику да разговарам са вама, као мушкарац са мушкарцем. А желео сам то.”

„Драго ми је, Управниче”, промрмља Фишер, почевши да се осећа нелагодно. Шта ли је само наумио?

„Наша планета је ваш дужник.”

„Ако ви тако кажете, Управниче”, узврати Фишер.

„Били сте на Ротору пре но што је отишао.”

„Пре четрнаест година, Управниче.”

„Знам. Били сте ожењени на Ротору и добили сте дете.”

„Да, Управниче”, рече Фишер пригушеним гласом.

„Али сте се вратили на Земљу непосредно пре но што је Ротор напустио Сунчев систем.”

„Да, Управниче.”

„Земља је дошла до открића Суседне звезде на основу онога што вам је некада речено, а што сте поновили овде, као и на основу једне ваше опаске.”

„Да, Управниче.”

„Ви сте били тај који је довео др Тесу Вендел са Аделије на Земљу.”

„Да, Управниче.”

„Такође сте јој омогућили да ради овде сада већ више од осам година и да буде срећна, а?”

Он се дубоко закикота и Фишер закључи да би га Коропатски, да су само седели ближе један другоме, мунуо мало лактом у слабине, сасвим у духу мушког разговора.

„Добро се слажемо, Управниче”, узврати Фишер опрезно.

„Али нисте се венчали.”

„Ја сам ожењен, Управниче.”

„И раздвојен четрнаест година. Развод би се лако могао средити.”

„Имам и кћер.”

„Која би и даље остала ваше кћер, чак и ако се поново ожените.”

„Била би то небитна формалност.”

„Па, можда.” Коропатски климну. „А можда је и овако боље. Знате да је надсветлосни брод спреман за полазак. Надамо се да ће лансирање бити почетком 2237.”

„То ми је казала др Вендел, Управниче.”

„Неуронски детектори су постављени и добро раде.”

„И то ми је речено, Управниче.”

Коропатски је држао једну шаку у другој у крилу и незграпно климао крупном главом. А онда, упути један брз поглед према Фишеру и рече: „Знате ли како раде?”

Фишер одмахну главом. „Не, сер. Не знам ништа о начину на који брод функционише.”

Коропатски опет заклима главом. „Не знам ни ја. Нема нам друге до да верујемо на реч др Венделовој и нашим инжењерима. Једна ствар још недостаје, међутим.”

„Ох?” (Студена брижност проструја кроз Фишера. Предстоји ли то ново одлагање?) „Шта то недостаје, Управниче?”

„Комуникације. Човек би помислио да ако има начина да се брод креће брже од светлости, онда би такође требало да буде могуће упућивати таласе или неки други вид преношења порука брже од светлости. Колико се ја разумем, ваљда је лакше упутити надсветлосну поруку него кретати се надсветлосним бродом.”

„Ја не знам, Управниче.”

„Др Венделова ме, међутим, уверава да је обрнуто случај; да за сада не постоји метод делотворног надсветлосног комуницирања. Пре или касније ће га бити, каже она, али сада га нема, а она не жели да чека на његово проналажење, јер се то чекање може одужити.”

„Ни ја не желим да чекам, Управниче.”

„И ја желим напредак и успех. Већ годинама чекамо и силно сам нестрпљив да видим како брод одлази и враћа се. Али то значи да када једном брод полети, више неће бити везе са њим.”

Он климну замишљено, а Фишер остаде у дискретној тишини. (Шта све ово значи? На шта ли стари медвед циља?)

Коропатски подиже поглед ка Фишеру. „Знате да се Суседна звезда креће у нашем правцу?”

„Да, Управниче, чуо сам о томе, али, како изгледа, влада опште уверење да ће проћи покрај нас на довољно великој раздаљини, тако да нећемо претрпети њено дејство.”

„Управо такво уверење желимо да влада. Истина је, међутим, Фишере, да ће Суседна звезда проћи тако близу да значајно поремети Земљино орбитално кретање.”

Фишер за тренутак остаде у шоку. „Уништиће планету?”

„Неће физички. Но, клима ће се толико променити да се на Земљи више неће моћи живети.”

„Је ли то извесно?” упита Фишер, неспреман да поверује.

„Не знам да ли су научници икада извесни у било ком погледу. Али овде изгледа да је та извесност довољно снажна да нас нагна на предузимање извесних мера. Имамо пет хиљада година и већ радимо на надсветлосном лету — уз наду да ће дејствовати.”

„Ако др Вендел каже да хоће, Управниче, уверен сам да је тако.”

„Надајмо се да ваша увереност није неоснована. Но, чак и пет хиљада година уз надсветлосни лет није нека перспектива. Морали бисмо да саградимо сто тридесет хиљада Насеобина сличних Ротору како бисмо понели Земљиних осам милијарди житеља као и довољно биљака и животиња неопходних за нормално функционисање тих светова. То значи двадесет шест Нојевих ковчега годишње, почев од овог тренутка. И све уз претпоставку да се популација не повећа током наредних пет хиљада година.”

„Можда можемо”, примети обазриво Фишер, „да остваримо просек од двадесет шест месечно. Наше искуство и стручност повећаваће се са протоком столећа, а популацију успевамо већ деценијама да контролишемо.”

„Врло добро. Реците ми сад ово: ако житеље Земље пошаљемо у свемир у сто тридесет хиљада Насеобина, искористивши при том све ресурсе Земље, као и оне са Месеца, Марса и астероида, и препустимо Сунчев систем на гравитациону милост и немилост Суседне звезде, куда Насеобине треба да се упуте?”

„Не знам, Управниче”, узврати Фишер.

„Мораћемо да пронађемо планете које би довољно наликовале Земљи, за смештај наше огромне популације, без потребе за сложеним и скупим тераформирањем. Морамо и о томе водити рачуна — и то већ сада, а не кроз пет хиљада година.”

„Чак и ако не нађемо погодне планете, можемо да уведемо Насеобине на орбиту око прикладних звезда.” Фишер и нехотице начини кружну кретњу прстом.

„Драги мој човече, то не би ишло.”

„Уз сво уважавање, Управниче, ствар успева управо овде у Сунчевом систему.”

„Нипошто. Овде, у Сунчевом систему, налази се једна планета на којој чак и данас, упркос свим Насеобинама, живи деведесет девет одсто припадника људске врсте. Ми смо и даље човечанство, а Насеобине су само својеврсно паперје које нас окружује. Може ли паперје самостално постојати? Немамо никакав доказ у том смислу, а ја мислим да не може.”

„Можда сте у праву, Управниче.”

„Можда? Нема никакве сумње”, узврати Коропатски ватрено. „Насељивачи се праве да нас презиру, али ми им не излазимо из главе. Ми смо њихова историја. Ми смо њихов модел. Ми смо бујно врело коме се они непрекидно враћају да би се напојили снагом. Препуштени сами себи, они би убрзо згасли.”

„Можда сте у праву Управниче, али тај опит никада није предузет. Никада се нисмо суочили са ситуацијом у којој би Насеобине покушале да постоје без неке планете…”

„Али суочили смо се са таквом ситуацијом, бар у аналогији. У раној историји Земље људска бића насељавала су се на острвима, где су живела изоловано од матице. Ирци су се настанили на Исланду; Норвежани су се населили на Гренланду; побуњеници су се настанили на Питкерновом острву; Полинежани су се сместили на Ускршњим острвима. И какав је био исход? Колонисти су згасли, понекад чак потпуно ишчезли. Увек уследи стагнација. Никада се нигде није развила цивилизација изузев на континенталном подручју или на острвима у непосредној близини континенталног подручја. Човечанству су потребни простор, величина, разноврсност, обзорје, граница. Схватате?”

„Да, Управниче”, узврати Фишер. (Расправа има смисла до одређене тачке.)

„Према томе”, настави Коропатски, ставивши, поучно, кажипрст десне шаке на леви длан, „морамо пронаћи неку планету, бар једну планету за почетак. А то нас враћа на Ротор.”

Фишер изненађено подиже веђе. „На Ротор, Управниче?”

„Да. Шта се догодило са њима, током четрнаест година од када су отишли?”

„Др Вендел сматра да можда нису успели да преживе.” (Рекавши то, он осети како га прожима бол. Кад год би помислио на то, бол би био ту.)

„Знам. Разговарао сам са њом и без расправе сам прихватио то што је имала да каже. Али волео бих да чујем и ваше мишљење.”

„Немам га, Управниче. Једино имам најискренију наду да су преживели. На Ротору ми је кћерка.”

„Можда је и даље тамо. Размислите! Шта је то што их је могло уништити? Неки квар? Ротор није брод, већ Насеобина која пуних педесет година није имала озбиљне кварове. Превалила је пут кроз празни свемир све до Суседне звезде, а шта је безопасније од празног свемира?”

„Минијатурна црна рупа, неоткривено астероидно тело…”

„Има ли доказа за то? Посреди су само нагађања, готово на граници вероватности, кажу ми астрономи. Да ли је Ротор могло да уништи неко особено својство хиперсвемира? Већ годинама вршимо опите са хиперсвемиром и нисмо му пронашли никакво опасно својство. Можемо, дакле, претпоставити да је Ротор безбедно стигао до Суседне звезде — ако су се уопште тамо упутили, а све говори у прилог томе да је неко друго одредиште крајње невероватно.

„Волео бих да је тако — да су безбедно стигли.”

„Али онда се јављају питања: ако је Ротор безбедан крај Суседне звезде, шта тамо ради?”

„Бивствује.” (Било је то негде на средокраћи између тврдње и питања.)

„Али како? Кружи око Суседне звезде? Једна самотна Насеобина на бескрајном, такође самотном путовању око звезде црвеног патуљка? Нисам сигуран. Угасили би се и тога би убрзо и сами постали свесни. Сигуран сам да би се брзо угасили.”

„Односно, умрли? Је ли то ваш закључак, Управниче?”

„Није. Одустали би и вратили се натраг. Признали би пораз и вратили се у безбедно окриље. Међутим, они то нису учинили, а знате ли шта ја мислим? Мислим да су пронашли настањиву планету код Суседне звезде.”

„Али никаква настањива планета не може да кружи око једне звезде црвеног патуљка, Управниче. Јавља се недостатак енергије, осим ако се одвећ не приближите, али тада су прејаки плимски ефекти.” Он застаде, а онда промрмља, постиђено. „Др Вендел ми је то објаснила.”

„Да, и мени су астрономи то објаснили. Али”, он одмахну главом, „искуство ме је научило да без обзира на то колико научници чврсто верују да су у праву, природа увек има неки начин да их изненади. У сваком случају, схватате ли због чега вам допуштамо да пођете на ово путовање?”

„Да, Управниче. Ваш претходник ми је обећао да ћу поћи у знак захвалности за учињене услуге.”

„Ја имам још бољи разлог. Мој претходник, који је био велики човек, човек достојан дивљења, такође је пред крај био болесни старац. Његови непријатељи сматрали су да је постао параноичан. Веровао је да су на Ротору знали да је Земља у опасности, али да су отишли не упозоривши нас претходно на то, зато што су желели да Земља буде уништена. Сматрао је да Ротор због тога мора бити кажњен. Но, њега више нема, а ја сам овде. Ја нисам ни стар, ни болестан, ни параноичан. Уз претпоставку да је Ротор безбедан и да се налази крај Суседне звезде, ми му нипошто нећемо наудити.”

„То ми је мило, али није ли посреди нешто о чему треба да разговарате са др Венделовом, Управниче. Она ће бити капетан брода.”

„Др Вендел је Насељивач. Ви сте одани Земљанин.”

„Др Вендел је годинама одано радила на пројекту надсветлосног лета.”

„Изван је сваке сумње да је она била одана пројекту. Али је ли одана Земљи? Можемо ли се ослонити на њу да ће у свему поштовати Земљине намере према Ротору?”

„Смем ли да упитам, Управниче, какве су тачно Земљине намере према Ротору? Како видим, одустало се од кажњавања Насељивача због тога што нас нису упозорили.”

„Тачно. Оно што сада желимо јесте удруживање, људско братство, само најлепша осећања. Када се успостави пријатељство, морате се брзо вратити са што је могуће више информација о Ротору и његовој планети.”

„Уверен сам да ће др Вендел, ако јој се то каже — ако јој се то објасни — поступити по налогу.”

Коропатски се закикота. „Човек би то помислио, али знате како је. Она је жена која више није у првом цвету младости. Згодна жена — не налазим јој никакав недостатак — али већ је у педесетим годинама.”

„Па шта?” (Фишер се осетио увређен.)

„Она мора знати да ће нам, када се врати са животно важним искуством успешног надсветлосног лета, бити драгоценија него икада раније; да ће бити потребна као пројектант новијих, бољих, савршенијих надсветлосних летелица; да ће морати да обучава младе људе који ће бити будући надсветлосни пилоти. Биће сасвим сигурна да јој више никада неће бити допуштено да се отисне кроз хиперсвемир, будући да ће бити одвећ драгоцена да бисмо је смели ризиковати. Према томе, пре но што се врати, може доћи у искушење да се упусти у даље истраживање. Можда се неће тако лако лишити узбуђења које доноси сусрет са новим звездама и отварање нових обзорја. Али ми јој не смемо допустити да се изложи још једном ризику поред овога везаног за стизање до Ротора, прикупљање информација, и повратак. Не смемо такође допустити ни губљење времена. Да ли разумете.” Глас му постаде опор.

Фишер прогута пљувачку. „Уверен сам да немате стварног разлога…”

„Имам све разлоге. Др Вендел је увек била у деликатном положају овде — као Насељивач. То схватате, надам се. Од свих људи на Земљи о њој највећма зависимо, а она је Насељивач. Морала је бити подвргнута подробном психолошком посматрању. Обимно је проучена, уз њено знање и без њега, и ми смо прилично уверени да ће се она, уколико јој се укаже прилика, отиснути у даља истраживања. А при том неће бити у вези са нама. Нећемо знати где се налази ни шта ради. Нећемо знати чак ни да ли је жива.”

„Зашто мени све то причате, Управниче?”

„Зато што знамо да имате велики утицај на њу. Ви можете управљати њоме — ако сте чврсти.”

„Мислим да, можда, прецењујете мој утицај, Управниче.”

„Сигуран сам да га не прецењујемо. И ви сте били подвргнути испитивању и ми одлично знамо колико је добра докторка везана за вас — можда и више него што то сами увиђате. Такође знамо да сте одани син Земље. Могли сте отићи са Ротором, остати са супругом и кћерком, али вратили сте се на Земљу по цену да их изгубите. Учинили сте то, штавише, знајући да ће вас мој претходник, Управник Танајама, сматрати кривим за неуспех у прибављању информација о хиперпогону, што је могло да вас стаје каријере. Мени је драго што могу да се ослоним на вас да ћете се побринути око тога да др Вендел буде под строгом контролом, да нам се брзо вратите, као и да овога пута — овога пута — прибавите информације које су нам потребне.”

„Покушаћу, Управниче”, узврати Фишер.

„Кажете то са призвуком сумње у гласу”, примети Коропатски. „Молим вас да увидите важност онога што вас молим да учините. Морамо тачно знати шта је то што раде, колико су јаки, као и каква је та планета. Када једном све то будемо знали, знаћемо шта нама ваља чинити, колико јаки ми морамо бити и за какав живот ми морамо бити приправљени. Јер, Фишере, ми морамо имати једну планету и то сада. А немамо другог избора до да узмемо планету од Ротора.”

„Ако она постоји”, узврати Фишер храпавим гласом.

„Боље да постоји”, рече Коропатски. „Опстанак Земље зависи од тога.”


ЖИВОТ


59


Сивер Џенар лагано отвори очи и зажмирка. Имао је у први мах мало потешкоћа са довођењем погледа у жижу, тако да није јасно могао да разабере оно што му се налазило у видном пољу.

Слика се полако изоштрила и Џенар ускоро препозна Ренеј Д'Обисон, главног неурофизичара у Куполи.

„Марлена?” прозбори Џенар слабашним гласом.

Д'Обисонова је изгледала смркнуто. „С њом је, како изгледа, све у реду. Ти си тај који ме тренутно забрињава.”

Плима страха преплави Џенар и он покуша да је одагна својим смислом за црни хумор. „Мора да је горе него што сам мислио ако је ово преда мном анђео куге.”

А онда, пошто Д'Обисонова није ништа узвратила, он додаде: „Јесам ли је добио?”

Она наједном као да оживе. Висока и кошчата, наже се над њим, а фине боре око њених продорних, плавих очију посташе истакнутије док га је помно осматрала.

„Како се осећаш?” упита она, ништа му не одговоривши.

„Уморно. Веома уморно. Иначе, у реду. Бар мислим?” Упитан тон којим је изговорио последњу реченицу послужио је да понови претходно питање.

„Спавао си пуних пет сати”, рече она. И даље му није дала никакав одговор.

„Уморан сам, у сваком случају”, забрунда он. „А морам и до тоалета.” Он стаде да се придиже у седећи положај.

Д'Обисонова даде знак једном младићу који се хитро приближи. С уважавањем, он постави руку испод Џенаровог лакта, али га овај презриво одби.

„Пусти да ти помогнемо, молим те”, рече Д'Обисонова. „Још нисмо поставили никакву дијагнозу.”

Вративши се у постељу десет минута касније, Џенар рече потиштено: „Нема дијагнозе. Јесте ли ми извршили скенирање мозга?”

Јесмо, разуме се. Одмах.”

„И?”

Она слегну раменима. „Нисмо пронашли ништа значајно, али спавао си. Предузећемо још једно скенирање сада пошто си се пробудио. А морамо те подврћи и другим испитивањима.”

„Зашто? Зар скенирање није довољно?”

Сиве веђе се подигоше. „Мислиш ли да јесте?”

„Добро, доста је било игре. На шта циљаш? Реци то отворено. Ја нисам дете.”

Д'Обисонова уздахну. „Случајеви куге које смо имали показали су занимљива својства при скенирању мозга, али нисмо дошли у прилику да их упоредимо са стандардом пре заразе, зато што нико од оболелих није раније био скениран. Од времена када смо увели рутински и свеопшти програм за скенирање мозга свих житеља Куполе, међутим, више се није јавио ниједан јасан случај куге. Да ли си то знао?”

„Не постављај ми замке”, узврати Џенар зловољно. „Разуме се да сам знао. Зар мислиш да сам изгубио памћење? Закључујем, дакле — и даље сам кадар да закључујем, знаш — да иако располажеш резултатима мојих ранијих скенирања и можеш да их упоредиш са овим последњим, ипак ниси пронашла ништа значајно. Је ли тако?”

„Извесно је да није установљено ништа што битније не би било у реду, али можда постоји нешто што би се могло сматрати субклиничком ситуацијом.”

„Али нисте пронашли ништа.”

„Можда нам је промакла нека танана промена уколико баш за њом нисмо трагали. Уосталом, колабирао си, а то ти се иначе не догађа, заповедниче.”

„Извршите, онда, ново скенирање сада пошто сам будан и ако вам поново промакне нешто танано, наставићу да живим са тим. Али кажи ми за Марлену. Јеси ли сигурна да је с њом све у реду?”

„Казала сам да тако изгледа, заповедниче. За разлику од тебе, код ње се није јавила никаква абнормалност у понашању. Она није колабирала.”

„И сада је на безбедном у Куполи?”

„Да, сама те је довела овамо, непосредно пре но што си се онесвестио. Зар се не сећаш тога?”

Џенара обли руменило и он промрмља нешто.

Поглед Д'Обисонове постаде подругљив. „Како би било да нам кажеш чега се тачно сећаш, заповедниче. Испричај нам све. Било шта може да се покаже од значаја.”

Џенарово осећање нелагодности се појача док је покушавао да се присети. Изгледало му је да се све збило давно и чинило му се некако као у магли, као да је то чега је настојао да се спомене био, заправо, неки сан.

„Марлена је почела да скида Е-одело”, рече он најзад, а затим тише додаде: „Зар није?”

„Јесте. Вратила се овамо без одела, тако да смо морали напоље да пошаљемо човека који га је донео.”

„Ја сам, разуме се, покушао да је спречим када ми је постало јасно шта ради. Др Инсиња ме је позвала, сећам се, и то ме је упозорило. Марлена се налазила на извесној удаљености од мене, уз поток. Покушао сам да је дозовем, али услед шока остао сам без гласа. Такође сам покушао да што пре дођем до ње, да…”

„Да дотрчиш”, упаде Д'Обисонова.

„Да, али… али…”

„Али си установио да не можеш да трчиш. Нашао си се готово у стању парализе. Јесам ли у праву?”

Џенар климну. „Јеси. Сасвим. Покушао сам да трчим, али… да ли си икада имала једну од оних ноћних мора када те неко прогони а ти никако не можеш да потрчиш?”

„Јесам. Сви смо то сањали. То се обично догађа када заплетемо руке или ноге у постељину.”

„Осећао сам се као у сну. Успео сам некако да најзад повратим глас и одмах сам јој довикнуо, али, изван Е-одела, она ме, уверен сам, није могла чути.”

„Јеси ли осетио малаксалост?”

„Нисам. Осећао сам се само беспомоћно и пометено. Као да, у ствари, не би било никакве користи и да сам потрчао. А онда ме је Марлена угледала и појурила ка мени. Мора да је некако разабрала да сам у невољи.”

„Она није имала никаквих потешкоћа да трчи. Је ли тако?”

„Није ми изгледало да има. Само што није стигла до мене, а онда… Бићу искрен, Ренеј: после тога се више ничега не сећам.”

„Заједно сте стигли у Куполу”, узврати мирно Д'Обисонова. „Она ти је помагала, придржавајући те. Када сте ушли унутра, колабирао си — а сада те ево овде.”

„И ти мислиш да немам кугу.”

„Мислим да си искусио нешто абнормално, али не видим ништа на снимку скенирања твог мозга, што ме збуњује. Ето тако стоје ствари.”

„Био је то шок што сам Марлену видео у опасности. Зашто би скидала Е-одело уколико није…” Он нагло заћута.

„Уколико није подлегла куги. Мислиш ли на то?”

„Да, на то сам помислио.”

„Али изгледа да је с њом све у реду. Желиш ли још мало да одспаваш?”

„Не. Расанио сам се. Направи ми ново скенирање и постарај се да добијеш негативан резултат, јер се сад осећам много боље пошто сам ти све испричао. А онда се враћам пословима, ти харпио.”

„Чак и ако резултати скенирања буду привидно нормални, заповедниче, остаћеш у постељи најмање још двадесет четири часа. Морамо да те испитамо, разумеш.”

„Не можете ми то учинити”, забрунда Џенар театрално. „Не могу овде само да се излежавам и буљим у таваницу двадесет четири часа.”

„Нећеш ни морати. Можемо те мало придићи тако да можеш да читаш неку књигу или да уживаш у холовизији. Можеш чак да имаш једног или два посетиоца.”

„Претпосављам да ће ме и посетиоци испитивати.”

„Није незамисливо да се мало распитају о целој ствари. Добро, а сада ћемо поново да поставимо скенер.” Она се окрену, а затим га поново погледа уз осмех на уснама које су се благо умекшавале при рубовима. „Сасвим је могуће да је с тобом све потпуно у реду, заповедниче. Ракције ти изгледају нормалне. Али морамо бити сигурни, зар не?”

Џенар промрмља нешто, а када се Д'Обисонова поново окренула и удаљила, он јој направи гримасу. И то је, закључио је, била нормална реакција.


60


Када је Џенар поново отворио очи, угледао је Евгенију Инсињу како га тужно посматра.

Призор га је изненадио и он поче да се придиже. „Евгенија!”

Она му се осмехну, али јој лице због тога није постало мање тужно.

„Казали су ми да могу да дођем, Сивере”, рече она. „Мисле да је с тобом све у реду.”

Џенара проже талас олакшања. Знао је да је у реду, али било је пријатно чути да му је мишљење потврђено.

„Разуме се да је у реду”, узврати он усхићено. „Резултати скенирања су ми добри и у сну и кад сам будан. Биће такви заувек. Али како је Марлена?”

„И њени резултати су савршено нормални.” Чак јој ни то није поправило расположење.

„Као што видиш”, рече Џенар, „ја сам био Марленин канаринац, као што сам ти обећао. На мене је деловало пре него на њу — ма шта то било.” А онда му се расположење промени. Ово није био прави час за задиркивање.

„Евгенија, како да ти се извиним?” упита он. „Пре свега, нисам Марлену држао све време на оку, а онда сам се и паралисао од ужаса, тако да више ништа нисам могао да предузмем. Потпуно сам заказао и то пошто сам ти са толико самоуврености рекао да ћу водити рачуна о њој. Искрено говорећи, нема оправдања.”

Инсиња је одмахивала главом. „Не, Сивере. То никако није била твоја кривица. Тако ми је драго што те је вратила натраг.”

„Није моја кривица?” Џенар је изгледао запрепашћен. Разуме се да је била његова кривица.

„Уопште није. Постоји нешто много горе од Марлениног будаластог скидања одела, или твоје неспособности да брзо делаш. Много горе. Уверена сам у то.”

Џенара наједном обузе студен. Шта је то много горе? — упита се он. „Шта то покушаваш да ми кажеш?”

Он склизну из постеље и изненада постаде свестан босих ногу као и потпуно неприкладне одеће коју је носио. Журно је обавио лако ћебе око себе.

„Молим те”, рече он, „седи и кажи ми. Је ли Марлена стварно у реду? Да не прикриваш нешто о њој?”

Инсиња седе и свечано погледа Џенара. „Кажу да је у реду са њом. Резултат скенирања савршено је нормалан. Они који имају искуства са кугом тврде да не испољава никакве симптоме.”

„Па зашто си се онда снуждила као да је крај света?”

„Мислим да јесте, Сивере. Овог света.”

„Шта ти сад то значи?”

„Не могу да ти објасним. Немам рационално објашњење. Мораш да разговараш са Марленом да би схватио. Она иде својим путем, Сивере. Није узбуђена због онога што је учинила. Тврди да не може ваљано истраживати Еритро — искусити Еритро, како је то она казала — у Е-оделу, тако да више нема намеру да га носи.”

„У том случају, неће више излазити.”

„Ох, али Марлена каже да хоће. Сасвим самоуверено. Кад год пожели, каже она. И то сама. Пребацује себи што је допустила да пођеш са њом. Није равнодушна према ономе што ти се могло догодити, знаш. Узнемирена је због тога. И драго јој је што је стигла до тебе на време. Стварно, очи су јој се испуниле сузама док је причала о томе шта се могло догодити да те благовремено није вратила у Куполу.”

„Да ли је због тога почела да се осећа несигурном?”

„Није. То је и најчудније у свему. Сада је сигурна да си ти био у опасности. Али не и она. Тако је самоуверена, Сивере, да бих могла…” Она одмахну главом, а онда промрмља. „Не знам шта да радим.”

„Она је по природи самоуверена девојка, Евгенија. То мора да ти је боље познато него мени.”

„Не у том смислу самоуверена. Као да зна да је ми не можемо зауставити.”

„Можда можемо. Разговараћу са њом и ако том приликом иједном потегне неко од тих 'Не можете ме зауставити', одмах ћу је послати натраг на Ротор. Био сам на њеној страни, али после онога што ми се догодило изван Куполе, бојим се да ћу морати да будем мало чвршћи.”

„Не, нећеш.”

„Зашто? Због Пита?”

„Не. Мислим да напросто нећеш.”

Џенар се упиљи у њу, а онда се нелагодно насмеја. „Ма хајде, нисам у тој мери под њеном влашћу. Можда уживам у томе да ме држи за доброћудног чику, али ипак нећу бити толико доброћудан да је пустим да срља у опасност. Постоје границе свему, а уверићеш се да умем да их поставим.” Он застаде, а затим скрушено додаде: „Изгледа да смо променили стране, ти и ја. До данас си ти била та која ју је задржавала и која је тврдила да је то немогуће. Сада је обрнуто.”

„То је стога што те је заплашио инцидент који се одиграо напољу, а потоње искуство је заплашило мене.”

„Какво потоње искуство, Евгенија?”

„Ја сам покушала да поставим границе, пошто се она вратила у Куполу. Казала сам јој: 'Драга дамо, да се ниси усудила више да са мном тако разговараш; не само да ти више неће бити дозвољено да изиђеш из Куполе, него нећеш изићи ни из властите собе. Бићеш закључана у њој, везана ако је потребно, а онда првом ракетом враћена на Ротор.' Као што видиш, уопште се нисам либила отворених претњи.”

„И шта је она на све то казала? Спреман сам да се опкладим у велику своту да није бризнула у плач. Слутим да је зашкргутала зубима и супротставила ти се. Је ли тако?”

„Није. Нисам стигла још ни до пола буквице када су зуби почели да ми цвокоћу и више нисам могла да говорим. Прожео ме је талас мучнине.”

„Покушаваш ли ти то да ми кажеш”, рече Џенар, намрштивши се, „да мислиш да је Марлена стекла необичне хипнотичке моћи којима нас може спречити да јој се супротстављамо? Али то је немогуће. Јеси ли икада раније запазила нешто слично у вези са њом?”

„Не, разуме се да нисам. Ни сад не запажам ништа. Она с тим нема везе. Мора да сам изгледала прилично лоше у тренутку када сам јој претила и то ју је уплашило. Била је веома забринута. Никако није могла да то изазове, а онда тако да реагује. А када сте вас двоје били изван Куполе, а она скидала своје Е-одело, уопште није гледала према теби. Била ти је окренута леђима. Посматрала сам вас и знам то добро. Но, ти ниси никако могао да учиниш нешто око ње, а када је она схватила да си у невољи, појурила ти је у помоћ. Никако ти то није могла хотимице учинити, а онда реаговати на такав начин.”

„Али онда…”

„Још нисам завршила. Пошто сам јој претила, или, тачније речено, пошто нисам успела да јој припретим, више се нисам усуђивала да јој кажем било шта што не би било сасвим површно, али можеш бити сигуран да је нисам губила из вида, настојећи да она то не примети. Једног тренутка упустила се у разговор са неким од твојих стражара — имаш их посвуда овде.”

„Теоријски посматрано”, промрмља Џенар, „Купола је војна испостава. Војници су ту да одржавају ред, да ти помогну када је потребно…”

„Да, ваљда”, рече Инсиња уз призвук презира. „То је, заправо, начин да вас Јанус Пит све држи под присмотром, али пустимо сад то. Марлена и стражар причали су подуже и изгледало је као да се око нечега расправљају. Пошто је Марлена отишла, пришла сам стражару и упитала га о чему су причали. Он није био вољан да ми то каже, али сам ипак некако извукла из њега. Рекао је да је желела да обезбеди некакву пропусници која би јој омогућавала да слободно излази из Куполе и враћа се у њу.

'И шта си јој ти одговорио?' упитала сам.

'Казао сам јој да то треба решити са заповедником, али да ћу ја покушати да јој помогнем', одговорио ми је он.

Зачудила сам се. 'Шта значи да ћеш ти покушати да јој помогнеш?' упитала сам. 'Како си јој то могао понудити?'

'Морао сам нешто да учиним, госпођо', узвратио је он. 'Сваки пут када бих покушао да јој кажем да је ствар неизводљива, осетио бих мучнину.'„

Џенар је све ово саслушао непомично. „Покушаваш ли ти то да ми кажеш да је ово нешто што Марлена ради несвесно, да сви који пробају да јој се супротставе осете мучнину, а да она чак и не зна да је одговорна за то?”

„Не, разуме се да не. Не видим како би уопште могла да ради тако нешто. Да је то нека њена несвесна особина, већ би се испољила на Ротору, а то се никада није догодило. А ствар је и противуречна. Пожелела је да за вечером синоћ добије и другу порцију десерта, а ја сам, сасвим сметнувши с ума да не смем да јој противуречим, оштро одвратила: 'Не, Марлена!' Изгледала је страшно бунтовнички, али се повиновала, а ја сам се осећала савршено нормално, уверавам те. Не, мислим да јој се не треба супротстављати једино у вези са Еритром.”

„Али зашто мислиш да је то посреди, Евгенија? Изгледа да о свему овоме имаш неку идеју. Да сам Марлена, прочитао бих те као отворену књигу и казао бих ти која је то идеја, али како нисам, значи да ти то мени мораш рећи.”

„Мислим да Марлена уопште није та која све ово чини. То је… то је сама планета.”

„Планета!”

„Да, Еритро! Планета. Она контролише Марлену. Зашто би иначе била тако уверена да је имуна на кугу и да јој ништа неће бити? Контролише и нас остале. Наудио ти је када си покушао да је зауставиш. Исто се догодило и са мном. И са стражаром. Многим људима је наудио у раним данима Куполе зато што је сматрао да се предузима инвазија на њега, те је тако створио кугу. А онда, када сте се ви задовољили тиме да се држите Куполе, он је престао и куга је ишчезла. Видиш ли како се све уклапа?”

„Мислиш ли, онда, да планета жели да Марлена изиђе на површину?”

„Тако изгледа.”

„Али зашто?”

„Не знам. Не тврдим да то разумем. Само ти говорим како ми изгледа.”

„Евгенија”, рече Џенар мекшим гласом, „мораш бити свесна да планета не може да учини ништа. То је само гомила стења и метала. Постала си мистична.”

„Нисам. Сивере, не прибегавај том трику да ме прогласиш глупом женом. Ја сам прворазредни научник и у мом начину размишљања нема ничег мистичног. Када кажем планета, немам на уму стење и метал. Мислим да на планети постоји неки моћан, распрострањен облик живота.”

„Онда би морао да буде невидљив. Ово је го свет без икаквог живота изнад прокариота, а камоли интелигенције.”

„Шта ти знаш о овом голом свету, како га називаш? Је ли ваљано истражен? Је ли подробно испитан?”

Џенар лагано одмахну главом, а затим рече молећивим гласом: „Евгенија, обузима те хистерија.”

„Мислиш, Сивере? Размисли и сам и реци ми можеш ли да нађеш неко боље објашњење. Кажем ти да нас живот на овој планети — ма шта он био — не жели. Са нама је готово. А шта хоће са Марленом” — глас јој задрхта — „не могу ни да замислим.”


УЗЛЕТАЊЕ


61


Званично, имала је веома сложено име, али оно мало Земљана који су имали прилику да је помињу називали су је Станица четири. Из имена је непосредно происходило да су раније постојала три таква објекта — од којих се више ниједан није користио, будући да су били дословце раскомадани. Постојала је и Станица пет, али она никада није завршена, оставши коначно напуштена.

Највећи део житеља Земље тешко да је икада и помислио на Станицу четири која се лагано кретала око Земље орбитом што се налазила прилично далеко иза Месечеве.

Ране станице представљале су Земљине лансирне рампе за изградњу првих Насеобина, а онда, када су сами Насељивачи преузели посао прављења Насеобина, Станица четири требало је да се користи за летове са Земље на Марс.

Дошло је, међутим, само до једног таквог лета на Марс, будући да се испоставило да су Насељивачи у психолошком погледу знатно вичнији дугим летовима (живећи и иначе у световима који су представљали огромне затворене свемирске бродове), те им је Земља то и препустила уз уздах олакшања.

Станица четири сада се ретко користила у било коју сврху и одржавана је једино као Земљина одскочна даска у свемир, као симбол да Насељивачи нису били једини власници пространстава што су се пружала иза Земљине атмосфере.

Но, сада се поново јавила једна сврха Станице четири.

Један велики теретњак споро се кретао у њеном правцу, носећи са собом гласине (међу Насељивачима) да се припрема нови покушај — први у двадесет трећем столећу — упућивања земаљске екипе на Марс. Неки су сматрали да је циљ ове мисије само истраживање, други да се припрема васпостављање земаљске колоније на Марсу како би се заобишло неколико Насеобина на орбити око црвене планете; трећи су били мишљења да је у питању настојање да се, на крају, подигне мостобран на неком већем астероиду на који још ниједна Насеобина није истакла право.

Оно, међутим, што се уистину налазило на теретњаку био је Надсветлосни и његова посада која је требало да га поведе ка звездама.

Иако се Теса Вендел није мицала са површине планете већ пуних осам година, сасвим мирно је примила путовање свемиром, као што би то природно учинио сваки рођени Насељивач. Свемирски бродови били су, у начелу, знатно сличнији Насеобинама него планети Земљи. Управо стога, иако се Крајл Фишер много пута раније отискивао у свемир, сада се ипак осећао помало нелагодно.

Овога пута, напетости на теретњаку доприносило је још нешто поред неприродности свемира. „Не могу да издржим чекање, Теса”, рече Фишер. „Биле су нам потребне године да стигнемо до ове тачке; Надсветлосни је сада спреман, а ми и даље чекамо.”

Венделова га замишљено погледа. У почетку уопште није имала намеру да се оволико веже за њега. Све што је желела били су тренуци опуштања како би мало одморила ум преоптерећен сложеношћу пројекта и освежена и чилија вратила се на посао. Таква јој је бар била намера; но, на крају је испало нешто сасвим друго.

Сада је била беспомоћно везана за њега, тако да су његови проблеми постали и њени. Године његовог чекања на крају ће се зацело показити узалудне, а већ сада ју је забрињавао очај који ће га обузети после неумитног разочарења. Она је покушавала да разумно прелива његове снове хладном водом, да охлади његова прегрејана надања у поновно виђење са кћерком, али у томе није имала успеха. Напротив, током последњих година он је постајао све оптимистичнији у погледу те могућности — и то без неког очигледног разлога, односно бар јој тај разлог никада није објаснио.

Теса је у крајњој линији била задовољна (а и осећала је олакшање) што је Крајл жудео да види кћерку, а не супругу. Додуше, она никако није успевала да разуме ту жудњу за кћерком коју је видео још као бебу, али он ни овде није сам од себе давао неко објашњење, а она није хтела да испитује ствар. Уосталом, каква корист од тога? Била је сигурна да му кћерка није жива, да нико и ништа на Ротору није живо. Уколико се Ротор налазио у близини Суседне звезде, онда је представљао џиновску гробницу која је плутала свемиром, осуђена на вечно лутање — и без икаквих изгледа, осим невероватном подударношћу, да буде откривена. Ваљало се побринути око тога да Крајл Фишер некако издржи ударац који ће му бити задат када ова неумитна перспектива постане стварност.

„Предстоји нам само још два месеца чекања”, рече Теса удворички. „Највише два. Будући да смо чекали већ годинама, издржаћемо и та два месеца.”

„Управо претходно вишегодишње чекање чини ова два додатна месеца још неподношљивија”, промрмља Фишер.

„Гледај на ствари другачије, Крајле”, рече Венделова. „Научи да се повинујеш нужности. Глобални Конгрес напросто нам не дозвољава да се отиснемо раније. Насеобине помно мотре на нас, а никако не можемо бити сигурни да ће се оне све сагласити са идејом да идемо ка Марсу. Било би чудно да то прихвате, с обзиром на Земљину неславну историју у свемиру. Ако ништа не будемо предузимали два месеца, оне ће претпоставити да имамо потешкоћа — неће им бити тешко да у то поверују и биће им прилично мило због тога — тако да више неће много обраћати пажњу.”

Фишер срдито одмахну главом. „Шта нас брига ако и знају шта радимо? У међувремену ћемо да се отиснемо на пут, а оне неће бити у стању још годинама да направе копију надсветлосног погона. Када се то догоди, ми ћемо већ располагати флотом надсветлосних летелица којима ћемо увелико предузимати поход на Галаксију.”

„Немој узети то здраво за готово. Лакше је направити копију и претећи конкуренцију него изумети ствар. А и земаљска влада, с обзиром на њену неславну историју у свемиру пошто су Насеобине стекле зрелост, очигледно силно држи до тога да дође до јасног преимућства из психолошких разлога.” Она слегну раменима. „Уз то, потребно нам је извесно време да направимо неке пробе са Надсветлосним у условима ниске гравитације.”

„Те ваше пробе никако да се окончају, зар не?”

„Не буди нестрпљив. Посреди је сасвим нова и неиспитана техника, веома различита од свега другог што је човечанство до сада имало, тако да уопште није тешко смислити нове тестове, нарочито с обзиром на околност да смо помало несигурни у погледу начина на који ће ниво гравитационог поља деловати на улажење у хиперсвемир и излажење из њега. Озбиљно, Крајле, не можеш нам пребацивати што смо обазриви. Уосталом, још само пре једну деценију надсветлосни лет сматран је за теоријски немогућ.”

„Може се претерати чак и у опрезности.”

„Можда. На крају, ја ћу одлучити када смо предузели све што се разложно могло очекивати, а онда ћемо кренути. Обећавам ти, Крајле, да нећемо безразложно чекати. Нећу претерати у опрезности.”

„Надам се.”

Венделова му упути сумњичав поглед. Морала је да га пита. „Знаш, Крајле”, рече она, „не личиш на себе у последње време. Има већ два месеца као да гориш од нестрпљења. Неко време се мало охладиш, а онда те поново обузме узбуђење. Да ли се догодило нешто што ја не знам?”

Фишер се наједном примири. „Ништа се није догодило. Шта је могло да се догоди?”

Венделовој се учинило да се он пребрзо смирио, да је изненада почео да, прилично упадљиво, глуми нормалност. „Ја тебе питам шта је могло да се догоди. Покушавала сам да те упозорим, Крајле, да по свој прилици нећемо затећи Ротор као функционалан свет, односно да га можда уопште нећемо наћи. Нећемо наћи твоју… вероватно је да нећемо затећи ниједног житеља Ротора у животу.” Сачекала је неколико тренутака, али он је само тврдоглаво ћутао, тако да она настави. „Зар те нисам упозоравала на ту могућност?”

„Јеси, често”, рече Фишер.

„Па ипак, сада делујеш као неко ко једва чека на сасвим известан срећан сусрет са породицом. Опасно је гајити наде за које је мало вероватно да ће се испунити, полагати све на њих. Одакле сад изненада овај нови став? Да ли си можда разговарао са неким ко је био неосновано оптимистичан?”

Фишера обли руменило. „Зашто сам морао да разговарам са неким? Зашто нисам сам могао да изведем закључке о овој ствари, односно о било којој другој? Само због тога што нисам упућен у теоријску физику исто колико и ти не значи да сам будаласт и приглуп.”

„Не, Крајле”, рече Венделова. „Никада тако нешто нисам о теби ни помислила ни наговестила. Реци ми шта ти мислиш о Ротору.”

„То што мислим није ни посебно дубоко ни истанчано. Напросто ми изгледа да у свемиру није било ничег што би, са високом вероватношћу, могло да уништи Ротор. Лако је рећи да Ротор сада можда представља само мртви труп некадашње Насеобине, као и да по свој прилици уопште није стигао до Суседне звезде, али шта је то што их је могло уништити било на путу или када су стигли тамо? Волео бих да ми изложиш неки одређен сценарио уништења — судар, рецимо, сусрет са туђинском интелигенцијом или било шта друго.”

„Не могу, Крајле”, узврати Венделова искрено. „Немам мистичне визије о нечему што се догодило. Ствар је, напросто, у њиховој верзији хиперпогона. Посреди је варљива техника, Крајле. Веруј ми на реч. Она не користи ни свемир ни хиперсвемир на постојан начин, већ иде дуж њиховог додиришта, скрећући накратко на једну или другу страну; происходи да брод можда више пута у минуту прелази из свемира у хиперсвемир, а онда натраг из хиперсвемира у свемир. Овај прелаз из једног свемира у други могао се, дакле, догодити милион или више пута током путовања одавде до Суседне звезде.”

„Па шта с тим?”

„Невоља је у томе што су прелази знатно опаснији од постојаног лета било кроз свемир или хиперсвемир. Не знам у којој су мери Роторијанци овладали хиперспацијалном теоријом, али сва је прилика да је то било у сасвим рудиментарном облику, будући да би иначе дошли до правог надсветлосног лета. У оквиру нашег пројекта, који се темељи на веома подробно разрађеној хиперспацијалној теорији, успели смо да установимо која дејства трпе материјални објекти приликом проласка из свемира у хиперсвемир и обрнуто.

Уколико је дати објекат тачка, он не трпи никакво напињање током прелаза. Ако, међутим, није тачка — онда увек постоји неки коначан интервал током кога је један његов део у свемиру, а други у хиперсвемиру. Ова околност ствара напињање — при чему његов обим зависи од величине објекта, његовог физичког састава, брзине преласка и тако даље. Чак и када је у питању објекат величине Ротора, опасност која се јавља само при једном прелазу — односно, при десет прелаза — сасвим је мала тако да се може занемарити.

Када Надсветлосни буде путовао надсветлосном брзином до Суседне звезде, сва је прилика да ћемо направити десетак прелаза, а можда и само два. Биће то сасвим безбедан лет. Са друге стране, приликом коришћења примитивнијих верзија хиперпогона, долази до милион прелаза током само једног лета, што повећава изгледе за кобно напињање.”

Фишер пребледе. „Јесу ли извесни изгледи да дође до тог кобног напињања?”

„Не, ништа није извесно. Све је ствар статистике. Неки брод може да прође кроз милион прелаза — или милијарду — а да се ништа не догоди. Са друге стране, такође је могуће да буде уништен приликом првог прелаза. Изгледи се, међутим, брзо повећавају са порастом броја прелаза.

Претпостављам да се Ротор отиснуо на путовање, увиђајући тек сасвим мало које се опасности јављају приликом прелаза. Да су више знали, никада не би кренули. Сасвим је, дакле, вероватно да су искусили некакво напињање које је могло бити слабо, у ком случају би без потешкоћа стигли до Суседне звезде, или пак снажно, што би их онда дошло главе. Према томе, тамо можемо затећи олупину, или можда ништа.”

„А могуће је и да затекнемо Насеобину која је преживела пут”, рече бунтовнички Фишер.

„Могуће је”, узврати Венделова. „Баш као што је могуће да ми доживимо напињање, иако су изгледи за то ништавни, да будемо уништени, те стога не нађемо ништа. Све што тражим од тебе јесте да будеш приправљен на могућности, а не извесности. Такође имај на уму да они који размишљају о овој ствари, без поуздане упућености у хиперспацијалну теорију, не могу очекивати да дођу до ваљаних закључака.”

Фишер ништа није одговорио. Утонуо је у дубоко и очигледно депресивно ћутање, док га је Венделова посматрала са осећањем нелагодности.


62


Станица четири учинила се Теси Вендел прилично необична. Изгледало је као да је неко саградио малу насеобину, али је опремио тако да садржи само лабораторију, опсерваторију и лансирну рампу. На њој није било фарми, домова и свега осталог што чини једну Насеобину, ма колико она мала била. Није била опремљена чак ни уређајима за окретање који би стварали прикладно псеудогравитационо поље.

Био је то, заправо, тек свемирски брод са мањим додацима. Иако је на њему могло стално да се живи, под условом да се обезбеди стални прилив хране, ваздуха и воде (постојале су могућности за извесно рециклирање, али то није било довољно), било је очигледно да нико сам не би могао овде дуго да опстане.

Крајл Фишер изрекао је опори коментар да Станица четири личи на старинске свемирске постаје из раних дана свемирске ере која се некако провукла у двадесет треће столеће.

У једном погледу, међутим, она је била јединствена. Са ње се пружао панорамски поглед на систем Земља-Месец. Из Насеобина које су орбитирале око Земље, два тела ретко су се могла видети у њиховом правом односу. Из Станице четири, међутим, Земља и Месец никада нису били размакнутији више од петнаест лучних минута; како је Станица четири кружила око гравитационог средишта тог система (што је приближно одговарало кружењу око Земље), променљиве шаре два света, како уцело виђених, тако и у фазама, као и променљива величина Месеца (већ у зависности од тога да ли се налази на Станичиној страни Земље или на супротној) представљале су непрекидно чудо.

Сунце је аутоматски бивало блокирано нарочитим уређајем који се називао „вешпом” (распитавши се, Венделова је дознала да је посреди скраћеница од „вештачко помрачење”) и једино онда када би се сасвим примакло Земљи или Месецу на небу станице призор би био нарушен.

Насељивачко порекло Венделове почело је сада да се испољава, будући да је силно уживала у посматрању игре Земље и Месеца, понајпре стога (објаснила је) што јој је то јасно стављало до знања да се више не налази на Земљи.

Казала је то Фишеру, који се само опоро осмехнуо. Приметио је да је упутила брзи поглед лево и десно док је говорила.

„Видим”, рече он, „да ми то кажеш без устручавања, иако сам ја Земљанин кога то може да увреди. Али, не бој се, нећу никоме рећи.”

„Имам пуно поверење у тебе, Крајле.” Она му упути задовољни осмех. Прилично се променио од оног кључног разговора који су водили непосредно пошто су стигли на Станицу четири. Био је и даље смркнут, да, али боље и то него прекомерна очекивања онога што није могло бити.

„Да ли стварно мислиш”, упита он, „да им у овој фази игре смета то што си Насељивач?”

„Свакако да им смета. То никада не заборављају. Они су у подједнакој мери ускогруди људи као и ја која никако не заборављам да су они Земљани.”

„Очигледно, међутим, заборављаш да сам ја Земљанин.”

„То је стога што си ти Крајл и не спадаш ни у једну другу категорију. А ја сам Теса. И тиме је све речено.”

„Да ли ти икада смета, Теса”, упита Фишер замишљено, „што си радила на надсветлосном лету за Земљу, а не за своју Насеобину, Аделију?”

„Али ја нисам радила за Земљу, нити бих радила за Аделију под другачијим околностима. У оба случаја радила бих за саму себе. Суочила сам се са проблемом који је ваљало решити и успешно сам обавила посао. Сада ћу ући у историју као изумитељ надсветлосног лета и то је оно што сам учинила за себе. Можда звучи претенциозно, али радила сам и за човечанство. Сасвим је свеједном на коме је свету остварено откриће, знаш. Нека особа или особе на Ротору изумели су хиперпогон, али њиме сада располажемо и ми и све Насеобине. На крају, све ће Насеобине исто тако имати надсветлосни погон. Ма где дође до напретка, пре или касније од тога цело човечанство има користи.”

„Земљи је он, међутим, потребнији него Насеобинама.”

„Мислиш стога што се приближава Суседна звезда коју Насеобине могу лако да избегну тако што ће се удаљити, ако буде неопходно, што Земља не може да учини. Па, остављам то као проблем вођама Земље. Ја сам им пружила средство, а они нека разраде моделе којим ће га користити на најбољи начин.”

„Колико разумем, полећемо сутра”, рече Крајл.

„Да, коначно. Направиће холографске снимке целог спектакла, али тешко је рећи када ће их јавно емитовати и упутити Насеобинама.”

„То не може бити пре нашег повратка”, узврати Фишер. „Нема никаквог смисла обнародовати ствар ако не могу да буду сигурни да ћемо се уопште вратити. И за њих ће то бити мучно чекање, будући да неће бити ни у каквој вези са нама. Приликом првог спуштања на Месец астронаути су све време били у вези са Земљом.”

„Тачно”, узврати Венделова, „али када се Колумбо отиснуо на Атлантик, шпански монарси нису чули ни гласа од њега све док се није вратио седам месеци касније.”

„Земљин улог је сада много већи”, узврати Фишер, „него што је био Шпанијин пре седам и по столећа. Уистину је штета што не можемо да имамо надсветлосну комуникацију када већ располажемо надсветлосним летом.”

„И ја тако мислим. Баш као и Коропатски, који ме је силно притискао да пронађем начин за телекомуникацију. Али одговорила сам му да ја нисам никакав надсветлосни чаробњак који може да извуче из шешира све што је некоме потребно. Једно је упутити масу кроз хиперсвемир, а нешто сасвим друго емитовати зрачења. То двоје се покорава различитим законима чак и у обичном свемиру, што је и условило да Максвел дође до једначина о електромагнетизму пуна два столећа пошто је Њутн дошао до једначина о гравитацији. За масу и зрачење важе различити закони и у хиперсвемиру, а закони којима се покорава зрачење још су нам непознати. Једног дана ћемо доћи до надсветлосног комуницирања, али данас још не располажемо њиме.”

„Баш штета”, рече Фишер замишљено. „Може се показати да без надсветлосне комуникације ни надсветлосни лет није практичан.”

„Зашто?”

„Непостојање надсветлосне комуникације пресеца пупчану врпцу. Могу ли Насеобине да живе далеко од Земље — далеко од остатка човечанства — и да опстану?”

Венделова набра веђе. „Какав ти је сад то нови поглед на свет?”

„Само сам размишљао. Теби, Теса, као Насељивачу навиклом на тај статус, можда уопште није пало на памет да живети на једној Насеобини није, заправо, природно за људска бића.”

„Заиста? Мени никада није изгледало неприродно.”

„То је стога што заправо никада ниси живела на само једној Насеобини. Живела си у целом систему Насеобина међу којима је једна била велика планета са милијардама житеља на њој. Зар се не би могло догодити да Роторијанци закључе, пошто једном стигну до Суседне звезде, да је живот на изолованој Насеобини незадовољавајући? У том случају, они би се сигурно вратили на Земљу, али то се није догодило. Можда стога што су пронашли планету на којој сада живе?”

„Настањиву планету која кружи око једне звезде црвеног патуљка? Крајње невероватно.”

„Природа има начине да нас надмудри и да уздрма тобожње поузданости. Замислимо да тамо ипак постоји настањива планета. Зар је не би требало помно изучити?”

„Ах”, узврати Венделова, „почињем да схватам на шта циљаш. Сматраш да брод може доћи до Суседне звезде и да установи да тамо постоји некаква планета. У том случају регистровали бисмо је, закључили из даљине да није настањива и наставили поход у сусрет новим истраживањима. Теби би се, међутим, више допало да се спустимо и да је детаљно истражимо, како бисмо на тај начин бар покушали да ти пронађемо кћерку. Шта, међутим, ако наш неуронски детектор не региструје ни трага од неке интелигенције у евентуалном планетном систему Суседне звезде? Да ли бисмо, упркос томе, морали и даље да се упуштамо у претраживање појединачних планета?”

„Да”, узврати Фишер после краћег оклевања. „Ако се имало покаже да су настањиве, морамо их изучити. Бар мени тако изгледа. Морамо што више дознати о свакој евентуалној планети. Можда ћемо морати убрзо да евакуишемо Земљу, те стога морамо знати куда да поведемо њене житеље. Сасвим је разумљиво што си ти то превидела, будући да се Насеобине напросто могу удаљити без икакве еваку…”

„Крајле! Престани да се према мени понашаш као према непријатељу! Немој одједном да о мени мислиш као о Насељивачу. Ја сам Теса. Ако постоји нека планета, испитаћемо је у оној мери у којој то будемо могли, обећавам ти. Али ако постоји и ако су је Роторијанци заузели, онда… Па, ти си провео неколико година на Ротору, Крајле. Требало би да добро познајеш Јануса Пита.”

„Не знам га лично. Никада се нисмо срели, али моја жена… моја бивша жена радила је за њега. Према њеним речима, он је веома способан човек, веома интелигентан, веома продоран.”

„Веома продоран. Знамо за њега и на другим Насеобинама. И не може се рећи да је баш омиљен. Ако је то био његов план да се нађе место за Ротор које би било скривено од остатка човечанства, онда није било бољег решења до да се оде до Суседне звезде, будући да је она сасвим близу и да за њено постојање у то време није знао нико изван Ротора. А ако је, из било ког разлога, желео један систем само за себе, он би се, будући Јанус Пит, прибојавао могућности да други крену за њим и тако угрозе његов монопол. Уколико се догодило да је нашао неку планету коју би Ротор могао да искористи, онда би био још одбојнији према уљезима.”

„На шта циљаш?” упита Фишер, који је изгледао пометен, као да је већ знао шта је она имала на уму.

„Ми сутра крећемо и неће проћи дуго пре но што се обремо у близини Суседне звезде. Ако око ње уистину буде кружила нека планета, као што ти, изгледа, сматраш да може, и ако нађемо да су је Роторијанци запосели, онда неће бити тако једноставно спустити се на површину и рећи: 'Уја! Ево нас!' Бојим се да ће нам, чим нас буде спазио, приредити добродошлицу у свом стилу и без икаквог оклевања збрисати нас са неба.”


НЕПРИЈАТЕЉ


63


Као и сви стални житељи Куполе на Еритру, Ренеј Д'Обисон је периодично посећивала Ротор. Било је то неопходно — поновни осећај дома, повратак коренима, сакупљање обновљене снаге.

Овога пута, међутим, Д'Обисонова је „отишла горе” (како се обично називао прелазак са Еритра на Ротор) нешто раније него што је то било распоредом предвиђено. Узрок томе био је позив Јануса Пита.

Седела је у његовој канцеларији, запажајући вичним оком мајушне знаке старења који су се појавили од када га је последњи пут видела пре неколико година. Она није, разуме се, у оквиру свог редовног посла, често долазила у прилику да га виђа.

Глас му је, међутим, и даље био снажан, поглед оштар, а она није успела да уочи никакво слабљење менталне бодрости.

„Примио сам ваш извештај о инциденту који се збио изван Куполе”, рече он, „и уважавам опрез којим сте приступили процени ситуације. Али сада, неслужбено и без записника, шта се тачно догодило Џенару? Ова просторија је заштићена и можете слободно говорити.”

„Бојим се да је мој извештај”, узврати Д'Обисонова опоро, „иако обазрив, ипак истинит и потпун. Ми стварно не знамо шта се догодило са заповедником Џенаром. Скенирање мозга указало је на промене, али оне су биле сасвим мале и нису се поклапале ни са чим из нашег пређашњег искуства. И биле су привремене, будући да су, заправо, брзо ишчезле.”

„Али нешто се ипак догодило са њим.”

„Ох, да, али у томе и јесте ствар. Све што можемо рећи о томе јесте 'нешто'.”

„Да није, можда, посреди нека врста куге?”

„Ниједан од симптома који су били забележени у прошлости није се јавио код њега.”

„Али у прво време куге скенирање мозга још је било сразмерно примитивно. Тада још не бисте открили симптоме које сте забележили сада, тако да је можда ипак посреди неки благ облик куге, зар не?”

„Могло би се тако рећи, али ствар би се тешко могла доказати, а у сваком случају Џенар је сада нормалан.”

„Изгледа нормалан, претпостављам, али ми заправо не знамо да ли се ствар можда неће повратити.”

„Исто тако нема разлога за претпоставку да хоће.”

Сенка нестрпљења мину Питовим лицем. „Опонираш ми, Д'Обисонова. Савршено добро знаш да је Џенаров положај од изузетне важности. Ситуација у Куполи стално је критична, будући да не знамо да ли ће и када ће куга поново ударити. Џенарова вредност очитовала се у томе што је изгледао имун на њу, али сада га тешко више можемо сматрати имуним. Нешто се догодило и ми се морамо припремити да га заменимо.”

„На вама је да донесете ту одлуку. Ја не предлажем замену као медицинску нужност.”

„Али помно ћете мотрити на њега и имаћете на уму такву нужност, надам се.”

„Сматраћу то делом својих медицинских дужности.”

„Добро. Нарочито с обзиром на то што сам, у случају замене, имао вас на уму.”

„Мене?” Руменило узбуђења накратко јој обли лице пре но што је успела да га обузда.

„Да, зашто да не? Добро је познато да никада нисам био нарочито одушевљен пројектом колонизације Еритра. Одувек сам сматрао нужним да се задржи покретљивост човечанства и да никако не смемо дозволити да поново паднемо у ропство једне велике планете. Међутим, било би мудро ако бисмо могли да колонизујемо планету не као место намењено првенствено настањивању, већ као извор огромних ресурса — слично као што смо поступали према Месецу у старом Сунчевом систему. Али то не можемо учинити уколико нам куга стоји над главом, зар не?”

„Тако је.”

„Према томе, наш основни задатак јесте да решимо овај проблем. То раније нисмо учинили. Куга се напросто примирила и ми смо то прихватили — али овај најновији инцидент показује нам да опасност још није минула. Без обзира на то да ли је Џенар добио кугу или није, он је свакако нешто претрпео и ја желим да се тој ствари да највише преимућство. Ви сте природан избор за вођу пројекта.”

„Биће ми драго да прихватим ту одговорност. То значи да ћу радити оно што, у сваком случају, и покушавам да радим, али сада уз већа овлашћења. Није ми лако да се саживим са тим да треба да будем заповедник Куполе на Еритру.”

„Као што сте сами казали, на мени је да то одлучим. Претпостављам да нећете одбити то место уколико вам га понудим.”

„Нећу, Начелниче. Бићу веома почаствована.”

„Да, уверен сам у то”, узврати опоро Пит. „А шта се догодило са девојком?”

За тренутак је изгледало да је Д'Обисонову помела ова изненадна промена теме разговора. Готово да је замуцала када је узвратила: „Девојком?”

„Да, са девојком која је била изван Куполе са Џенаром и која је скинула заштитно одело.”

„Марлена Фишер?”

„Да, тако се зове. Шта се догодило са њом?”

Д'Обисонова је оклевала за тренутак. „Па, ништа, Начелниче.”

„Тако стоји и у извештају. Али питам вас сада. Баш ништа?”

„Ништа што би се открило скленирањем мозга или на неки други начин.”

„Хоћете да кажете да се у исто време када је Џенар, који је носио Е-одело, био оборен тој девојци, Марлени Фишер, која је скинула Е-одело, ништа није догодило?”

Д'Обисонова слегну раменима. „Баш ништа, колико то ми можемо да разаберемо.”

„Зар вам то не изгледа необично?”

„Она је необична млада жена. Резултати скенирања њеног…”

„Знам за те резултате скенирања. Знам такође за њене необичне способности. Јесте ли их запазили?”

„Ох, да. И те како сам их запазила.”

„И како вам те способности делују? Да није можда посреди читање ума?”

„Не, Начелниче. То је немогуће. Идеја о телепатији пука је фантазија. Волела бих, заправо, да је у питању читање ума, јер то онда не би било опасно. Мисли се могу ставити под контролу.”

„Шта је то, онда, код ње што је опасније?”

„Она, наводно, чита језик тела, који ми не можемо контролисати. Свака кретња нешто говори.” Казала је то уз призвук горчине у гласу који Питу није промакао.

„Да ли сте имали неко лично искуство у том смислу?” упита Пит.

„Свакако.” Д'Обисонова се смркну. „Немогуће је бити у близини те младе жене а не искусити нелагодност пред њеном склоношћу да запажа ствари.”

„Да, али шта се конкретно догодило?”

„Ништа што би било посебно важно, али било је непријатно.” Д'Обисонову обли руменило и усне јој се за тренутак стиснуше као да је помислила да обмане свог сабеседника. Али то брзо мину. Када се поново огласила, био је то готово шапат: „Пошто сам прегледала заповедника Куполе Џенара, Марлена ме је упитала како му је. Казала сам јој да није озбиљно озлеђен и да су веома добри изгледи да ће се потпуно опоравити.

На то је она узвратила: 'Зашто вас то разочарава?'

Била сам затечена овим питањем и само сам рекла: 'Нисам разочарана. Драго ми је што је тако.'

'Али јесте разочарани', одговорила је она. 'То је сасвим јасно. Нестрпљиви сте.'

Било је то први пут да сам се непосредно сусрела са том ствари, иако сам претходно чула од других за њу. Нисам могла у тренутку да смислим ништа боље до да јој се супротставим. Казала сам: 'Зашто бих била нестрпљива? Због чега?'

Она ме је свечано погледала својим крупним, тамним, немирним очима, а онда рекла: 'Како изгледа, узрок је чика Сивер…'„

Пит је прекиде: „Чика Сивер? Јесу ли они у неком сродству?”

„Нису. Мислим да је то само израз присности. Затим је она додала: 'Чини ми се да је у питању чика Сивер и питам се да ли је ствар у томе што желите да га замените на месту заповедника Куполе.'

На то сам се само окренула и отишла.”

„Како сте се осећали када вам је то казала?” упита Пит.

„Била сам, природно, бесна?”

„Зато што вас је лажно оптужила? Или зато што је била у праву?”

„Па, на известан начин…”

„Не, не. Немојте изврдавати, докторе. Да ли је била у праву или није? Да ли сте били довољно разочарани Џенаровим опоравком да то девојка примети, или је цела ствар представљала блесак њене изузетне уобразиље?”

„Осетила је нешто што је уистину постојало.” Речи као да су саме себи пробиле пут са усана Д'Обисонове. Пркосно се загледала у Пита. „Ја сам само човек и не могу против својих порива. А и сами сте управо наговестили да би ми могло бити понуђено то место, што значи да ме сматрате позваним за њега.”

„Потпуно вас разумем”, узврати Пит без икаквог призвука хумора у гласу. „Али да видимо нешто друго. Имате ту младу жену, која је посебна, веома необична, како се то види и из резултата скенирања њеног мозга и из њеног понашања — а, осим тога, на њу, како изгледа, не делује ни куга. Јасно, може постојати нека веза између њеног неуронског склопа и отпорности на кугу. Зар у том случају не би могла бити корисно средство за изучавање куге?”

„Не бих могла рећи. Мислим да није искључено.”

„Ствар би се могла испитати?”

„Можда, али како?”

„Излажите је утицају Еритра што је више могуће”, узврати Пит пригушеним гласом.

„Она то, заправо, и сама жели”, узврати Д'Обисонова замишљено, „а заповедник Џенар, како изгледа, нема ништа против.”

„Добро. Онда ћете ви пружити додатне медицинске разлоге за то.”

„Разумем. А ако млада жена добије кугу?”

„Не смемо изгубити из вида да је решење проблема важније од добробити једне јединке. Пред нама је свет који ваља освојити и за то можда треба платити жалосну, али неопходну цену.”

„А ако Марлена буде уништена и то нам не помогне да боље разумемо кугу или да јој се супротставимо?”

„Тај ризик морамо прихватити”, узврати Пит. „Уосталом, такође је могуће да она остане неугрожена и да нам та неугроженост, брижљиво проучена, пружи начин за одсутно разумевање куге. У том случају, добијамо без икаквог губитка.”

Тек касније, пошто је Д'Обисонова кренула у своје одаје на Ротору, Питова гвоздена решеност допустила му је да о себи размишља као о потврђеном непријатељу Марлене Фишер. Праву победу представљало би да Марлена буде уништена, а проблем куге остане нерешен. Тако би се једним ударцем ослободио незгодне девојке, која би иначе, једном, могла да добије потомке сличне себи, и незгодног света, који би иначе, једном, могао да има житеље у подједнакој мери нежељене, зависне и непокретне као што су то били житељи Земље.


64


Њих троје седело је под Куполом Еритра — Сивер Џенар опрезан, Евгенија Инсиња дубоко забринута и Марлена Фишер очигледно нестрпљива.

„Упамти, Марлена”, рече Инсиња. „Немој зурити у Немезис. Знам да су те упозорили на инфрацрвену светлост, али такође је чињеница да је Немезис звезда на којој се јављају буктиње. Сваки час на њеној површини догоди се нека експлозија коју прати прасак беле светлости. То траје само минут или два, али и то је довољно да изазове шок на твојим мрежњачама, а не може се унапред рећи када ће се ствар догодити.

„Могу ли астрономи да предвиде када ће до тога доћи?” упита Џенар.

„За сада не. Посреди је један у низу хаотичних видова природе. Још нисмо успели да разаберемо правила која стоје у основи стеларних турбуленција, а међу нама има и оних који сматрају да се та правила никада у целости неће моћи одгонетнути. Она су напросто одвећ сложена.”

„Занимљиво”, примети Џенар.

„Мора се, међутим, рећи да смо и те како захвални овим буктињама. Три одсто укупне енергије која стиже на Еритро са Немезис потиче од буктиња.”

„Не изгледа ми много.”

„Ипак јесте. Без буктиња Еритро би био ледени свет на коме би било знатно теже живети. Буктиње, међутим, стварају проблеме Ротору који мора да брзо прилагођава коришћење звездане светлости кад год букне нека буктиња и да појача своје поље за апсорпцију честица.”

Марлена их је наизменице посматрала док су разговарали, а онда се коначно умешала уз известан призвук озлојеђености. „Докле вас двоје мислите овако? Причате само да бисте ме задржали овде. То се лако може разабрати.”

„Куда би пошла када се нађеш напољу?” упита Инсиња журно.

„Тумарала бих унаоколо. До оне речице, или потока — како га већ зовете.”

„Зашто?”

„Зато што је занимљив. Вода само тече на отвореном, а не видиш крај томе и при том знаш да је ништа не пумпа натраг на почетак.”

„Али пумпа је”, рече Инсиња. „Топлота Немезис.”

„То се не рачуна. Мислим, то не раде људска бића. Осим тога, хоћу да напросто стојим тамо и да гледам.”

„Немој пити ту воду”, рече Инсиња строго.

„Немам намеру. Могу пун сат да издржим без воде. Ако огладним, ожедним — или било шта друго — вратићу се. Правите силну фрку ни око чега.”

Џенар се осмехну. „Желиш, дакле, да све рециклираш овде у Куполи.”

„Разуме се. Зар то сви не желе?”

Џенаров осмех се прошири. „Знаш, Евгенија”, рече он, „сасвим сам сигуран да је живљење у Насеобинама трајно променило човечанство. Сасвим смо се саживели са неопходношћу рециклирања. На Земљи напросто одбацујеш ствари, претпостављајући да ће се природно рециклирати, што се, наравно, увек не догоди.”

„Џенаре”, узврати Инсиња, „ти си сањар. Могуће је да људска бића стекну добре навике под притиском, али чим притисак попусти рђаве навике одмах се враћају. Низбрдо је увек лакше него узбрдо. Посреди је друго начело термодинамике и ако икада будемо колонизовали Еритро, предвиђам да ћемо га зачас целог прекрити отпацима.”

„Не, нећемо”, рече Марлена.

„Зашто то мислиш, душо?” упита Џенар тоном учтиве радозналости.

„Зато што нећемо”, узврати Марлена нестрпљиво и жестоко. „Могу ли сада да пођем напоље?”

Џенар погледа Инсињу и рече: „Могли бисмо је пустити, Евгенија. Не можемо је у недоглед задржавати. Осим тога, чему то? Ренеј Д'Обисон, која се управо вратила са Ротора, подробно је проучила документацију и казала ми јуче да резултати скенирања Марлениног мозга изгледају тако стабилни да је уверена да јој ништа неће бити на Еритру.”

Марлена, која се у међувремену упутила ка вратима, као да је била спремна да крене према ваздушној комори, сада се окренула натраг. „Чекај, чика Сивере, умало да заборавим. Мораш бити опрезан са др Д'Обисоновом.”

„Зашто? Она је изврстан неурофизичар.”

„Нисам на то мислила. Било јој је мило када си се нашао у невољи после оног изласка напоље, а прилично се разочарала када си се опоравио.”

На Инсињином лицу појави се израз изненађења и она аутоматски рече: „Зашто то мислиш?”

„Зато што знам?”

„Али не разумем то. Сивере, зар ниси у добрим односима са Д'Обисоновом?”

„Свакако да јесам. Сасвим се добро слажемо. Никада није било проблема. Али ако Марлена каже…”

„Зар Марлена не може да погреши?”

„Не могу”, узврати Марлена одмах.

„Уверен сам да си у праву, Марлена”, рече Џенар, а затим, окренувши се према Инсињи, додаде: „Д'Обисонова је амобициозна жена. Ако се мени било шта догоди, она је логичан избор за мог наследника. Располаже већ богатим искуством овде доле и свакако је најупућенији стручњак за кугу, уколико поново букне. Штавише, старија је од мене и вероватно сматра да више нема пуно времена на располагању. Не могу јој пребацити уколико стварно жели да ме наследи и што јој је срце мало брже закуцало када ми није било добро. Сва је, међутим, прилика да уопште није свесна тих осећања.”

„Свесна их је”, узврати злослутно Марлена. „И те како их је свесна. Чувај се, чика Сивере.”

„Добро, хоћу. Јеси ли спремна сада?”

„Разуме се да сам спремна.”

„Поћи ћу онда с тобом до ваздушне коморе. Хајде са нама, Евгенија, и настој да не изгледаш тако трагично.”

И тако је Марлена изишла на површину Еритра, сама и без заштитног одела, први пут. Било је то, по земаљском стандардном времену, у 21:20 петнаестог јануара 2237. По Еритровом времену збило се то средином јутра.


ПРЕЛАЗ


65


Крајл Фишер покушао је да пригуши узбуђење, да има исти сталожени израз који је видео на лицима осталих.

Није знао где се тренутко налази Теса Вендел. Није могла бити далеко, будући да је Надсветлосни био сразмерно мали, премда сав испреграђен, тако да је неко у једном делу могао бити сасвим изван видокруга некога у другом.

Остала три члана посаде Фишеру су представљала само парове вредних руку. Свако је од њих имао нешто да ради и био је заокупљен тиме. Једино Фишер није имао никакав посебни задатак, осим можда да води рачуна о томе да не омета друге.

Посматрао је осталих троје (два мушкарца и једну жену) готово крадомице. Познавао их је и са њима често разговарао. Сво троје било је младо. Најстарији је био Чао-Ли Ву, хиперспацијалист, коме је било тридесет осам година. Потом је долазио Хенри Џарлоу, тридесет петогодишњак, и коначно Мери Бланковиц, најмлађи члан екипе. Имала је двадесет седам година и мастило се још није осушило са њене докторске дипломе.

У поређењу са њом, Венделова, која је напунила педесет пету, била је старица, али истовремено и изумитељ, пројектант и полубогиња овог погона и лета.

У екипу се једино Фишер није уклапао. Наредни рођендан биће му педесети, а то се прилично примакло; уз то, није располагао никаквом стручном обученошћу. Мерено младошћу или знањем, он није имао права да буде на овом броду.

Али својевремено је био на Ротору. А то се рачунало. А и Венделова га је желела са собом, што се још више рачунало. Танајама и Коропатаски такође су желели да буде ту, што се највише рачунало.

Брод је полетео и сада је напредовао кроз свемир. Фишер је то могао да разабере, иако није било физичких показатеља да је тако. Осећао је то финим нервима у утроби — ако их је тамо уопште било. Био сам у свемиру, помисли он срдито, дуже него сви остали заједно, небројено пута на небројено бродова. Ја могу да разаберем да нема ничег луксузног у овом броду само захваљујући осећају. Они то не могу.

Надсветлости је морао да оскудева у луксузу. Нормални извори енергије, који су покретали кроз свемир обичне свемирске бродове, били су на Надсветлосном смањени или одстрањени. Тако је морало бити, будући да је највећи део брода искоришћен за смештај хиперспацијалних мотора.

Наликовао је каквој морској птици која је незграпно ходала по тлу зато што је саздана за воду.

Изненада се појави Венделова. Коса јој је помало била у нереду и изгледала је ознојена.

„Је ли све у реду, Теса?” упита Фишер.

„Ох, да. Савршено.” Сместила се у једно згодно удубљење у зиду (врло корисно, има ли се у виду да је у броду постојала само ниска псеудогравитација). „Нема проблема.”

„Када улазимо у хиперсвемир?”

„Кроз неколико часова. Желимо да дођемо на одговарајуће координате где ће сви предвиђени извори гравитације закривљавати простор управо онако како је прорачунато.”

„Ствар се, дакле, не може тачно предвидети?”

„Тако је.”

„У том случају, хиперспацијални лет не изгледа одвећ практичан”, примети Фишер. „Шта ако не знате све појединости? Шта ако сте у журби и немате време да израчунате свако гравитационо изобличење?”

Венделова подиже поглед према Фишеру уз изненадни осмех. „Никада раније ниси питао нешто слично томе? Зашто питаш сада?”

„Још никада нисам био на хиперспацијалном лету. Под тренутним условима, међутим, то питање наједном ми је постало веома важно, знаш.”

„Ово и многа друга питања јављала су се преда мном уз највећу могућу важност током низа година. Добро дошао у клуб.”

„Али одговори ми.”

„Радо. Пре свега, постоје инструменти који мере укупни гравитациони интензитет, како скаларски, тако и тензорски, у било којој тачки простора, без обзира на то да ли познајеш дотичну средину или не. Резултат, међутим, није подједнако тачан као што би био ако би мукотрпно мерио сваки гравитациони извор, а онда их збрајао, али је ипак довољно приближан — уколико је време драгоцено. А ако је време још драгоценије и мораш да притиснеш хиперспацијално дугме, тако рећи, уздавши се у срећу да гравитација није одвећ снажна, али се испостави да ипак донекле јесте, онда би се прелаз грубо могао упоредити са својеврсним цимајем — као кад при уласку у кућу запнеш ногом за праг. Ако то можемо да избегнемо, тим боље, али ако већ не можемо, исход није нужно фаталан. Разуме се, настојаћемо да први прелаз изведемо што је глаткије могуће ради психолошког мира — ако већ ништа друго.”

„Шта ако ти се жури, сматраш да је гравитација занемарљива, али се покаже да није?”

„Мораш се надати да се то неће догодити.”

„Говорила си о напрезању за време прелаза. То значи да би већ наш први прелаз могао бити фаталан, чак и ако немамо проблема са гравитацијом.”

„Можда, али изгледи да дође до фаталног исхода при било ком датом прелазу изузетно су мали.”

„Чак и ако не буде фаталан, зар не може да буде непријатан?”

„То је теже рећи, зато што је посреди субјективна процена. Имај у виду да овде не долази до убрзања. Код првобитне верзије хиперпогона брод је морао да достигне брзину светлости, па чак и мало преко ње, на махове, користећи нискоенергетско хиперспацијално поље. Ефикасност је ту ниска, брзине су велике, баш као и ризици, а, искрено говорећи, немам појма у којој мери цела ствар може бити неудобна.

Код нашег надсветлосног лета, међутим, приликом кога се користи високоенергетско хиперспацијално поље, до прелаза долази при нормалним брзинама. У једном тренутку можемо се кретати брзином од хиљаду километара у секунди, а већ у наредном брзином од хиљаду милиона километара у секунди — без икаквог убрзања. А како нема убрзања, ми га и не осећамо.”

„Како нема убрзања када се брзина повећа милион пута у тренутку?”

„Зато што је прелаз математички еквивалент убрзања. Док, међутим, твоје тело реагује на убрзање, оно не реагује на прелаз.”

„Али како то знаш?”

„Тако што смо слали животиње кроз хиперсвемир из једне тачке у другу. Оне су у хиперсвемиру само делић микросекунде, али оно што нас забрињава јесте прелаз из свемира у хиперсвемир, а имамо најмање два таква прелаза чак и при најкраћем могућем задржавању у хиперсвемиру.”

„И слали сте животиње?”

„Разуме се. Када су стигле у пријемну тачку, нису нам, јасно, могле описати како им је било, али приспеле су у једном комаду, сасвим неозлеђене и мирне. Било је очигледно да им баш ништа није било. Ствар смо проверили са више десетина животиња разних врста. Испитали смо је чак и на мајмунима — и сви су нормално преживели, осим у једном случају.”

„Ах. А шта се догодило у том случају?”

„Животиња је стигла мртва, гротескно унакажена, али до тога је дошло услед грешке у програмирању. Ствар уопште није била у прелазу. Нешто слично може се и нама догодити. Није вероватно, али може. Исто као када би, приликом уласка у кућу, запео о праг, пао и при том сломио врат. И таквих несрећних случајева је, додуше, било, али не очекујемо да се то догоди сваки пут кад улазимо у кућу. Је ли тако?”

„Мислим да немам избора”, узврати Фишер смркнуто. „У реду.”

Два часа и двадесет седам минута касније брод је безбедно прешао у хиперсвемир, при чему сам прелаз нико на броду није осетио, и отпочео је први надсветлосни лет брзином знатно већом од светлосне.

Прелаз се одиграо, по земаљском стандардном времену, у 9:20 петнаестог јануара 2237.


ИМЕ


66


Тишина!

Марлена ју је открила — тим више што је могла да је наруши ако је то желела. Застала је да би узела један облутак, а затим га је хитнула према некој стени. Разлегао се кратки тупи звук, да би потом камичак пао на тле и све поново утонуло у тишину.

Изишавши из Куполе са исто тако мало одеће као да се налази на Ротору, осећала се савршено слободно.

Кренула је право из Куполе према потоку, уопште не хајући за оријентацију.

Последње речи које јој је упутила мајка биле су молба исказана слабим гласом. „Молим те, Марлена, сети се да си обећала да ћеш остати у видокругу Куполе.”

Кратко се осмехнула, али није обратила нарочиту пажњу на то. Могла је остати у видокругу, али можда и неће. Није желела да буде спутана, без обзира на то каква је обећања била присиљена да да како би сачувала мир. Уосталом, уза се је имала таласни одашиљач. Могли су је пронаћи у било ком тренутку. Такође, она је била у прилици да користи пријемни крај везе како би одредила у ком је правцу одашиљач у Куполи.

Ако јој се догоди нека незгода — уколико падне или се повреди на неки други начин — лако могу доћи по њу.

Ако је, међутим, погоди метеор — онда јој, ипак, нема спаса. Ту нико не би ништа могао да предузме, чак и да се налази у видокругу Куполе. Чак и уз узнемирујућу помисао на метеоре, међутим, на Еритру је све деловало тако мирно и чудесно. На Ротору је увек владала бука. Ма куда се упутили, ваздух би потресао, ударао и запљускивао ваше бубне опне звучним таласима. На Земљи мора да је још горе, са њених осам милијарди житеља, билионима животиња, жестоким олујама и помахниталим навалама воде из мора и ваздуха. Једном је покушала да слуша снимак под насловом „Звуци Земље”, али ју је ствар шокирала, тако да је брзо одустала.

Али овде, на Еритру, владала је чудесна тишина.

Марлена је стигла до потока. Вода је текла покрај ње уз мекани, жуборави звук. Дохватила је један крзави камичак и хитнула га у воду, што је изазвало кратки пљусак. Звуци нису били забрањени на Еритру; овде су, напротив, представљали случајне украсе који су служили да окружујућа тишина делује још драгоценије.

Стала је стопалом на меку глину уз руб потока. Зачуо се кратак, туп звук, а онда, када је подигла ногу, на тлу је остао нејасан отисак стопала. Сагла се, захватила у шаку мало воде и просула је по тлу пред собом. Земља је постала влажна и тмастија — ружичасти тон претворио се у гримизан. Долила је још воде и коначно спустила десну ципелу на тамну мрљу, загазивши. Када је подигла ципелу, отисак стопала био је ту дубљи.

У кориту потока било је местимичних стена и она их је искористила као острвца да прегази воду.

Марлена је наставила да полетно корача, машући рукама и дубоко удишући ваздух. Знала је добро да је постотак кисеоника нешто нижи него на Ротору. Уколико би трчала, убрзо би се уморила, али није осећала порив за трчањем. Када би трчала, брже би утрошила овај свет.

Желела је све да види!

Осврнула се и приметила да и даље може да види Куполу, нарочито мехур на врху у коме су били смештени астрономски уређаји. То ју је расрдило. Желела је да се налази довољно далеко, тако да, када се осврне унаоколо, обзорје око ње представља савршен — премда неправилан — круг, без икаквог нарушавања које би изазвало присуство људских бића (са јединим изузетком ње саме).

(Да ли да позове Куполу? Треба ли да каже мајци да ће неко време нестати са видика? Не, само би се расправљале. Они ионако примају њен носећи талас. То ће им бити довољно да знају да је жива, здрава и да се креће у околини. Ако је позову, одлучила је, игнорисаће их. Стварно! Морају је препустити самој себи.)

Очи су јој се привикавале на ружичасти сјај Немезис и предела који ју је окруживао у свим правцима. То није била тек пука ружичаста боја; постојали су тамни и светли преливи, пурпурни и наранџасти тонови, готово жути на неким местима. С временом, њена изоштрена чула успеће овде да разаберу читаву једну палету боја, подједнако разноврсних као на Ротору, али мање дречавих.

Шта ће се догодити ако се једнога дана људи настане на Еритру, уведу живот овде, подигну градове? Да ли ће оскрнавити ово? Или ће се држати наука са Земље и овде поступити на другачији начин, узевши у изворном облику овај нови, недирнути свет и учинити га тек нешто ближим својим жељама.

Чијим жељама?

У томе је и био проблем. Различити људи имали би различите идеје, те би тако дошло до препирки и узалудног настојања да се помире потпуно супротна гледишта. Да ли је у том случају боље оставити Еритро овакав какав је сада?

Да ли би то, с друге стране, било право, када људи на њему могу толико да уживају? Марлена је добро знала да она не жели да га напусти. Пријало јој је да буде на овом свету. Није јој било сасвим јасно зашто, али овде се осећала више код куће него икада на Ротору.

Да ли је посреди неки мрачан, атавистички спомен на Земљу? Да ли је у њеним генима постојала уврежена наклоност према једном огромном, бескрајном свету; жудња коју један мали, вештачки, ротирајући град у свемиру није могао да задовољи? Како је то могуће? Земља се несумњиво разликовала од Еритра на сваки могући начин; повезивала их је једино сличност у погледу величине. А ако је Земља била у њеним генима, зашто онда не би била и у генима сваког људског бића?

Али мора постојати неко објашњење. Марлена одмахну главом као да је желела да је разбистри и стаде да се окреће унаоколо као да се налази усред бескрајног простора. Чудновато како Еритро није изгледао огољен. На Ротору могли сте видети читава јутра жита или воћњака, зелену и ћилибарну измаглицу, као и праволинијску неправилност људских здања и конструкција. Овде, на Еритру, међутим, пред очима вам је било једино валовито тле, прошарано камењем свих величина, као да га је нека џиновска рука расула унаоколо — необична, узносећа, утихла обличја, уз речице ту и тамо, које су текле око њих и међу њима. И све то без икаквог трага живота, ако нисте рачунали на небројено мноштво мајушних бациластих ћелија које су испуњавале атмосферу кисеоником, захваљујући енергетском приливу из црвене светлости Немезис.

А Немезис ће, као и сваки црвени патуљак, брижљиво наставити са овим одливом својих енергетских залиха још неколико стотина милијарди година, обезбеђујући све то време Еритру и његовим мајушним прокариотама топлоту и угодност. Дуго пошто Земљино Сунце буде умрло, као и остале сјајне звезде, рођене још касније, Немезис ће и даље непромењено сијати, као што ће и Еритро непромењен кружити око Мегаса, док ће прокариоте живети и умирати, такође у основи непромењене.

Људска бића зацело немају право да дођу на овај свет поштеђен промена и да га мењају. Но, ако би она била сама на Еритру, била би јој потребна храна — и друштво.

Могла је с времена на време одлазити у Куполу по залихе или да задовољи потребу за виђањем других људи, али да и даље највећи део времена проводи сама на Еритру. Но, зар се у том случају и остали не би повели за њеним примером? Како их је могла спречити у томе? А уз друге, ма колико их мало било, зар Еден неће неумитно бити нарушен? Зар није нарушен већ и тиме што је она ступила на њега — само она?

„Не!” узвикну Марлена. Изговорила је то гласно, удовољивши изненадном пориву да види да ли ће ова туђинска атмосфера задрхтати и пренети јој глас до ушију.

Зачула је властити глас, али на равном терену није било одјека. Узвик јој је замукао истог трена када се разлегао.

Поново се осврнула. Купола је сада представљала само танку сенку на обзорју. Готово да се могла пренебрећи, али не сасвим. Пожелела је да се више уопште не може видети. Није хтела да види ништа друго до себе и Еритро.

Зачула је слабашни дашак ветра и знала је да добија на брзини. Још није био довољно снажан да би се осетио. Температура такође није пала, нити је била непријатна.

Било је то само пригушено „Ах-х-х-х.”

Она весело покуша да га опонаша: „Ах-х-х-х-х.”

Затим се радознало загледа у небо. Према прогнози метеоролога, дан је требало да буде ведар. Да ли је могуће да се на Еритру олује подижу изненада и непредвидљиво? Да ли ће се ветар појачати и постати неугодан? Да ли ће облаци стати да шибају преко неба, а киша почети да пада пре но што успе да се врати у Куполу?

Било је то смешно, подједнако смешно као и помисао на метеоре. Киша је, разуме се, падала на Еритру, али у овом тренутку на небу је било само неколико праменова ружичастих облака. Они су се лењо кретали спрам тмастог и незапреченог неба. На видику није била никаква олуја.

„Ах-х-х-х-х! прошапута ветар. „Ах-х-х-х-х аи-и-и-и.”

Био је то двоструки звук и Марлена набра веђе. Шта може да производи тај звук? Ветар то сигурно не може сам од себе да чини. Морао би да пролази поред неке препреке и да при том звижди. Али никакве препреке није било на видику.

„Ах-х-х-х-х аи-и-и-и-и ух-х-х-х-х.”

Био је то сада троструки звук, са нагласком на други.

Марлена се збуњено осврну унаоколо. Није могла да разабере одакле долази. Да би такав звук настао, нешто мора да вибрира, али она није ништа ни видела ни осећала.

Еритро је изгледао празан и утихао. Он није могао да ствара никакве звуке.

„Ах-х-х-х аи-и-и-и ух-х-х-х.”

Поново. Јасније него раније. Изгледало јој је као да јој се налази у глави, а на ту помисао срце као да јој се стеже и она задрхта. Осетила је како јој се кожа јежи на рукама; није морала да погледа да би се уверила у то.

Ништа није могло да буде са њеном главом. Ништа!

Сачекала је да поново чује звук и он се зачуо. Гласнији. Још јаснији. Наједном, као да је стекао ореол моћи, као да се увежбавао и постајао бољи.

Увежбавао? Шта увежбавао?

И нехотице, сасвим нехотице, она помисли: то као да неко ко не може да изговара сугласнике покушава да каже моје име.

Као да је постојао неки сигнал, или су њене мисли ослободиле нови грч моћи, или јој се можда изоштрила уобразиља, тек она зачу:

„Мах-х-х лаи-и-и нах-х-х.”

Аутоматски, не знајући шта ради, она подиже шаке и прекри њима уши.

Марлена, помисли она — бешумно.

А онда се зачу звук, опонашајући: „Махр-лаи-нух.”

Тренутак потом, био је ту поново, готово лако, готово природно. „Марлена.”

Она слегну раменима и препознаде глас. Био је Оринелов — Оринела са Ротора, кога није видела још од оног дана на Ротору када му је казала да ће Земља бити уништена. Готово да уопште није помислила на њега од тада — али и када јесте, било је то уз бол.

Зашто сада чује његов глас тамо где њега нема — односно било који глас тамо где нема никог.

„Марлена.”

Коначно је попустила. Била је то еритроска куга за коју је засигурно сматрала да је неће захватити.

Стала је да трчи слепо, слепо, ка Куполи, не заустављајући се да се увери где се налази.

Уопште није била свесна да је вриштала.


67


Увели су је унутра. Осетили су њено изненадно приближавање, трком. Два стражара у Е-оделима и шлемовима одмах су изишла напоље и чула су је како вришти.

Али вриштање је престало пре но што су стигли до ње. Трчање се такође успорило и зауставило; све се то догодило пре но што је она, како изгледа, уопште постала свесна њиховог приближавања.

Када су стигли до ње, мирно их је погледала и запањила их питањем: „Нешто није у реду?”

Ниједан није одговорио. Једна рука пође према њеном лакту, али је она одгурну.

„Не додируј ме”, рече она. „Идем у Куполу, ако је то оно што желите, али могу то и сама да учиним.”

И она се мирно вратила натраг са њима. Била је прилично заокупљена сама собом.


68


Сувих и бледих усана, Евгенија Инсиња настојала је да не изгледа одвећ узбуђена. „Шта се догодило напољу, Марлена?”

„Ништа”, узврати Марлена. Тамне очи биле су још широке и бездане. „Баш ништа.”

„Немој ми то рећи. Трчала си и вриштала.”

„Можда је тако и било накратко — али само накратко. Видиш, напољу је било тихо, тако тихо, да ми се после извесног времена учинило да сам зацело оглувела. Само тишина, схваташ. Стога сам и потрчала, само да чујем нешто, и завикала…”

„Само да би чула нешто?” упита Инсиња, набравши веђе.

„Да, мајко.”

„Очекујеш ли да поверујем у то, Марлена? Морам ти рећи да не верујем. Снимили смо твоје крике и то нису били крици као кад неко хоће само да разбије тишину. Били су то крици ужаса. Нешто те је престрашило.”

„Казала сам ти. Тишина. Могућност да сам оглувела.”

Инсиња се окрену према Д'Обисоновој. „Је ли могуће, докторе, да ако не чујете ништа, баш ништа, а навикли сте да непрекидно нешто чујете, онда ваше уши могу да уображавају да нешто чују како би се осећале корисне?”

Д'Обисонова се на силу кратко осмехну. „Исказали сте то врло живописно, али истина је да лишавање чула спољних надражаја може да изазове халуцинације.”

„То ме је узнемирило, претпостављам. Али пошто сам чула властити глас и бат корака, примирила сам се. Питајте ону двојицу стражара који су изишли пред мене. Била сам потпуно мирна када су дошли и без потешкоћа сам кренула за њима у Куполу. Питај их, чика Сивере.”

Џенар климну. „Већ су ми то казали. Уз то, сами смо посматрали целу ствар. Врло добро, дакле. Тако стоје ствари.”

„Уопште није врло добро”, одврати Инсиња, и даље бледа у лицу — из страха, беса, или и из једног и другог. „Она више не излази напоље. Са огледом је готово.”

„Не, мајко”, узврати срдито Марлена.

Д'Обисонова подиже глас, као да је желела да предупреди љутити судар воља мајке и кћерке. „Оглед још није завршен, докторе Инсиња. То да ли иде напоље или не иде — овога часа није важно. Претходно нам ваља да се суочимо са последицама онога што се догодило.”

„Шта хоћете да кажете?” упита Инсиња.

„Хоћу да кажем да је лепо причати о причињавању да се чују гласови зато што ухо није навикло на тишину, али сасвим могућни други узрок овог синдрома јесте појава извесне менталне нестабилности.”

Инсиња је изгледала пометено.

„Мислите ли на еритроску кугу?” упита Марлена гласно.

„Немам конкретно то на уму, Марлена”, узврати Д'Обисонова. „Не располажемо никаквим доказима; посреди је само могућност. Потребно нам је још једно скенирање мозга. То је за твоје добро.”

„Не”, рече Марлена.

„Немој се противити”, одврати Д'Обисонова. „Ствар се мора извести. Немамо избора. Напросто, морамо.”

Марлена осмотри Д'Обисонову својим тамним, проницљивим очима, па рече: „Надате се да имам кугу. Желите да имам кугу.”

Д'Обисонова се укрути, а глас јој постаде пуцкетав. „То је смешно. Како се усуђујеш да кажеш тако нешто?”

Но, сада се и Џенар упиљио у Д'Обисонову. „Ренеј”, рече он, „расправљали смо о тој стварчици везаној за Марлену и ако она каже да желиш да има кугу, онда мора да си се одала на неки начин. Односно, ако Марлена мисли озбиљно и не каже то само из страха или љутње.”

„Озбиљно кажем”, рече Марлена. „Управо сва кипти од наде и узбуђења.”

„Дакле, Ренеј”, упита Џенар помало хладно, „је ли истина?”

„Схватамх шта девојка хоће да каже”, одврати Д'Обисонова, намргодивши се. „Већ годинама нисам проучавала свеж случај поодмакле куге. А и у оно време када сам за то имала прилике, када је Купола још била примитивна и тек основана, нисам располагала дословце никаквом прикладном опремом којом сам могла да предузмем изучавања. Професионално говорећи, веома бих се обрадовала прилици да темељито испитам случај куге модерним техникама и инструментима, да установим, можда, њен прави узрок, да дођем до правог лека, до праве превентиве. То јесте разлог за узбуђење, да. Посреди је професионално узбуђење које је ова млада жена, неспособна да чита мисли и без искуства у овим стварима, протумачила напросто као радост. Али ствар ипак није тако једноставна.”

„Можда није једноставна”, рече Марлена, „али је злонамерна. У томе нисам погрешила.”

„Погрешила си. Скенирање мозга се мора извести и извешће се.”

„Неће”, одврати Марлена, практично вичући. „Мораћете ме присилити или омамити, али онда неће ваљати.”

„Не желим да се ишта уради против њене воље”, рече Инсиња дрхтавим гласом.

„Ова ствар превазилази то да ли она нешто хоће или неће…” заусти Д'Обисонова, а онда се изненада затетура, ухвативши се рукама за стомак.

„Шта је било?” упита аутоматски Џенар.

Тренутак потом, не сачекавши на одговор и препустивши Инсињи да поведе Д'Обисонову до најближе софе и да је убеди да мало прилегне, он се окрену према Марлени и журно рече: „Марлена, сложи се са испитивањем.”

„Не желим то. Рећи ће да имам кугу.”

„Неће. Јемчим ти. Не, осим ако је стварно немаш.”

„Немам је.”

„Сигуран сам да је тако и скенирање мозга ће то потврдити. Веруј ми, Марлена. Молим те.”

Марлена пређе погледом од Џенара до Д'Обисонове и натраг. „И моћи ћу поново да изиђем на Еритро?”

„Разуме се. Колико год пута будеш желела. Ако си нормална — а уверена си да си нормална, зар не?”

„Сасвим уверена.”

„Онда ће то потврдити скенирање мозга.”

„Да, али она ће рећи да свеједно не могу више напоље.”

„Твоја мајка?”

„И докторка.”

„Не, неће се усудити да те спрече. Реци сада само да ћеш дозволити скенирање мозга.”

„У реду. Нека јој буде.”

Ренеј Д'Обисон стаде да се придиже.


69


Д'Обисонова је пажљиво проучавала резултате компјутерске анализе скенирања мозга, док ју је Џенар посматрао.

„Занимљиво скенирање”, промрмља Д'Обисонова.

„Знали смо то од почетка”, примети Џенар. „Она је необична млада жена. Питање је има ли какве промене?”

„Никакве”, рече Д'Обисонова.

„Звучиш разочарано.”

„Не почињи то поново, заповедниче. Постоји извесно професионално разочарење. Волела бих да изучим ствар.”

„Како се ти осећаш?”

„Управо сам ти казала…”

„Мислим, у физичком погледу. Јуче си имала необичан колапс.”

„Није то био колапс. Посреди је била нервна напетост. Не оптужују ме баш сваки час да желим да се неко озбиљно разболи — при чему још сви у то поверују.”

„Шта се догодило? Бол у желуцу?”

„Није искључено. Стомак, у сваком случају. И вртоглавица.”

„Да ли ти се то често догађа, Ренеј?”

„Не, не догађа ми се”, одврати она оштро. „Такође ме често не оптужују за непрофесионално понашање.”

„Била је то само једна узбуђена млада жена. Зашто си ствар тако примила к срцу?”

„Како би било да променимо тему разговора? Резултати скенирања њеног мозга не показују никакву промену. Ако је претходно била нормална, онда је то и даље.”

„У том случају, је ли твоје професионално мишљење да сме да настави са истрживањем Еритра?”

„Будући да, како изгледа, није претрпела никакав утицај, немам на основу чега да јој то забраним.”

„Јеси ли вољна да одеш корак даље и да је упутиш напоље?”

Д'Обисонова заузе непријатељски став. „Знаш да сам била на Ротору да се видим са Начелником Питом.” Није звучало као питање.

„Да, знам”, узврати тихо Џенар.

„Затражио је од мене да предводим нови пројекат чији је циљ да се изучи еритроска куга. Ово изучавање биће издашно потпомогнуто.”

„Мислим да је то добра замисао и да је твој избор за предводника пројекта сасвим у реду.”

„Хвала. Међутим, није ме наименовао за заповедника уместо тебе. Према томе, на теби је, заповедниче, да одлучиш да ли ће Марлени Фишер бити допуштено да изиђе на Еритро. Ја ћу се ограничити само на то да извршим ново скенирање мозга уколико се појаве знаци абнормалности.”

„Намеравам да Марлени дам дозволу да слободно истражује Еритро кад год пожели. Могу ли у томе имати твоју подршку?”

„Будући да располажеш мојим медицинским мишљењем да она нема кугу, нећу ништа предузети да те спречим, али одлука на крају мора бити само твоја. Ако ишта треба припремити написмено, мораћеш лично да потпишеш.”

„Али нећеш покушати да ме зауставиш?”

„Немам разлога за то.”


70


Вечера је била завршена и у фону се чула лака музика. Сивер Џенар, који је водио рачуна да прича о другим стварима брижној Евгенији Инсињи, коначно пређе на ствар: „Речи изговара, додуше, Ренеј Д'Обисон, али иза њих, заправо, стоји Јанус Пит.”

Инсињин брижни израз постаде још истакнутији. „Стварно то мислиш?”

„Мислим — а и ти би требало. Познајеш Јануса боље од мене, уосталом. Тако је зао. Ренеј је добар лекар, паметна је жена и добра особа, али амбициозна је — као и сви ми, додуше, на овај или онај начин — те стога може бити поткупљена. Она стварно жели да уђе у историју као победник над еритроском кугом.”

„И била би спремна да ризикује Марлену зарад остварења тог циља?”

„Не спремна у смислу да то жели, да хоће, већ спремна у смислу да… разумеш, ако нема другог начина.”

„Али морају постојати други начини. Упутити Марлену у опасност, као опитно средство, крајње је чудовишно.”

„Не из њеног угла виђења, а свакако не из Питовог. Вреди изгубити један ум ако то спасе свет и учини га погодним људским стаништем за милионе. То је тврдокоран начин гледања на ствари, али будућа поколења можда ће Ренеј прогласити за хероја управо зато што је била тврдокорна и сагласиће се са њеним становиштем да вреди изгубити један ум — или хиљаду, ако је то цена.”

„Да, нарочито ако то нису њихови умови.”

„Разуме се. Током свеколике историје људска бића била су спремна да жртвују друге. Пит свакако спада у ту групу. Или се можда не слажеш?”

„Слажем се када је Пит у питању”, рече енергично Инсиња. „Кад само помислим да сам са њим радила све ове године.”

„Онда знаш да би он на све ово гледао са чисто моралистичке стране. 'Највеће добро за највећи број', рекао би. Ренеј признаје да је разговарала са њим приликом последње посете Ротору и ја сам подједнако уверен да јој је он управо то казао, овако или онако формулисано, као што сам сигуран да седим на овој столици.”

„А шта би он рекао”, упита Инсиња са горчином, „уколико Марлена буде изложена — или уништена — а куга остане неотклоњена? Шта би он рекао ако би живот моје кћери био узалудно страћен? Шта би на то рекла доктор Д'Обисон?”

„Она би била несрећна. Сигуран сам у то.”

„Зато што би јој измакле заслуге за проналазак лека?”

„Разуме се, али била би несрећна и због Марлене — а, усуђујем се да кажем, јавила би јој се и грижа савести. Она није чудовиште. Што се, пак, Пита тиче…”

„Он јесте чудовиште.”

„Ја ни то не бих рекао, али његови погледи свакако су сужени. Све што он види јесу његови планови за будућност Ротора. Ако било шта пође лоше, из наше перспективе, он ће несумњиво рећи самоме себи да би се Марлена, у сваком случају, косила са његовим плановима, те би закључио да је све што се збило било на добробит Ротора. Ствар му уопште не би оптерећивала савест.”

Инсиња благо одмахну главом. „Волела бих да грешимо и да Пит и Д'Обисонова нису криви за те ствари.”

„И ја бих то волео, али радије верујем Марлени и њеној вичности да чита телесне знаке. Казала је да је Ренеј срећна због могућности да јој се укаже прилика за проучавање куге. Прихватам Марленин суд у овом погледу.”

„Д'Обисонова је казала да је срећна из професионалних разлога”, рече Инсиња. „У ствари, верујем јој то, на неки начин. Уосталом, и ја сам научник.”

„Разуме се да јеси”, рече Џенар, док му се не одвећ лепо лице изви у смешак. „Била си спремна да напустиш Сунчев систем и отиснеш се на пионирско путовање дуго више светлосних година да би повећала астрономска сазнања, иако си знала да то може значити смрт сваке особе на Ротору.”

„Чинило ми се да за то постоје сасвим мали изгледи.”

„Свеједно, ипак си ризиковала живот свог једногодишњег детета. Могла си оставити девојчицу са оцем који је одлучио да остане код куће и тако се побринути за њену безбедност, иако би то значило да је више никада не видиш. Уместо тога, ризиковала си њен живот — не, додуше, за добробит Ротора, већ за властиту добробит.”

„Прекини, Сивере”, рече Инсиња. „То је окрутно.”

„Само покушавам да ти покажем да се готово све може посматрати из две супротне перспективе, ако је човек довољно домишљат. Да, за Д'Обисонову је то професионално задовољство што може да проучава болест, али Марлена је казала да је докторка злонамерна, а ја поново верујем њеној процени.”

„Онда претпостављам”, рече Инсиња, а углови усана повише јој се надоле, „да једва чека да Марлена поново изиђе на Еритро.”

„И ја тако мислим, али она је довољно опрезна, те инсистира да ја донесем одлуку о томе, па чак предлаже да то буде написмено. Жели да обезбеди да, уколико нешто пође како не треба, кривица падне на мене, а не на њу. Почиње да размишља као Пит. Наш пријатељ Јанус постао је заразан.”

„У том случају, Сивере, не смеш послати Марлену напоље. Зашто ићи Питу наруку?”

„Напротив, Евгенија. Ствари нису тако једноставне. Морамо је послати напоље!”

„Шта?”

„Немамо избора, Евгенија. Нити има опасности по њу. Схваташ, сада верујем да си била у праву када си изложила претпоставку да постоји неки свеприсутни облик живота на планети, који може да има одређену моћ над нама. Уочила си да сам се ја нашао на удару, баш као и ти, односно стражари — и то увек онда када смо се супротставили Марлени на неки начин. Ја сам, пак, сасвим јасно видео шта се догодило са Ренеј. Када је покушала да присили Марлену да се подвргне новом скенирању мозга, позлило јој је. Када сам уверио Марлену да пристане на скенирање, Ренеј се одмах опоравила.”

„И? Где смо онда, Сивере? Ако на планети постоји зао облик живота…”

„Не, чекај, Евгенија. Нисам рекао да је зао. Чак и ако тај облик живота, ма шта он био, изазива кугу, како си ти претпоставила, епидемија је престала. Казала си да је то стога што смо се задовољили тиме да останемо у Куполи, али ако је овај облик живота уистину зао, напросто би нас збрисао, а не би прибегао нечему што мени изгледа као цивилизовани компромис.”

„Не сматрам да има основе за разматрање поступака једног потпуно туђинског облика живота, а онда на основу тога изводити закључке о његовим осећањима и намерама. Оно што он мисли можда се налази потпуно изван наше могућности поимања.”

„Слажем се, Евгенија, али он није наудио Марлени. Све што је учинио послужило је да је заштити, да је обезбеди од негативних утицаја.”

„Ако је тако”, рече Инсиња, „зашто се онолико уплашила, зашто је појурила ка Куполи, вриштећи? Ни за тренутак нисам поверовала њеној причи да ју је тишина учинила нервозном и да је само покушавала да направи мало буке како би је рашчинила.”

„У то је стварно тешко поверовати. Важно је, међутим, и то да је паника брзо минула. У тренутку када су несуђени спасиоци стигли до ње, изгледала је савршено нормална. Мени изгледа да је Марлену уплашило нешто што је учинио туђински облик живота — ваљда је и њему подједнако тешко да разуме наша осећања, као што је нама тешко да проникнемо у његова — али видевши шта је изазвао, брзо је предузео да је примири. То би објаснило оно што се догодило и поново показало да туђински облик живота има људску природу.”

Инсиња је набрала веђе. „Невоља са тобом, Сивере, јесте у томе што имаш тај ужасан порив да мислиш најбоље о свима — и свакоме. Не могу да имам поверења у твоје тумачење.”

„Имала или немала поверења, уверићеш се се да се ни на који начин не можеш супротставити Марлени. Ма шта желела да уради, она ће то учинити, а они који јој се буду нашли на путу остаће позади, без даха од бола или у несвестици.”

„Али шта је тај облик живота?” упита Инсиња.

„Не знам, Евгенија.”

„А оно што ме сада плаши више од свега другог јесте: шта он хоће са Марленом?”

Џенар одмахну главом. „Не знам, Евгенија.”

Они осташе да се нетремице посматрају, беспомоћни.


ИЗГУБЉЕНИ


71


Крајл Фишер замишљено је посматрао сјајну звезду.

У прво време била је одвећ блистава да би се могла гледати на уобичајени начин. Он би само ту и тамо бацио летимичан поглед на њу, а када би потом затворио очи, пред њима би и даље био њен сјајни круг. Теса Вендел, коју је због развоја догађаја захватио очај, прекоревала га је и говорила му о оштећењу мрежњаче, тако да је он на крају затамнио осматрачки прозор и на тај начин сасвим пригушио сјај звезде. То је, међутим, смањило сјај и осталих звезда до сасвим слабе, безбојне трептавости.

Блистава звезда било је, разуме се, Сунце.

Са овако велике удаљености још га ниједно људско биће није видело (осим житеља Ротора приликом њиховог путовања изван Сунчевог система). Налазило се на двоструко већој раздаљини од оне до које стиже Плутон када је најудаљенији од њега, тако да се није видело као круг, већ је у свему имало изглед звезде. Па ипак, и даље је било стотину пута сјајније од пуног Месеца виђеног са Земље, а та строструко већа сјајност налазила се кондензована и збијена у једну блиставу тачку. Никакво чудо, онда, што још није било могуће управити директан и нетремичан поглед у њега кроз незатамњено стакло.

Ствари су, међутим, постале другачије. Сунце, обично, није представљало никакву необичност. Било је одвећ сјајно да би се у њега могло гледати и није имало никаквог такмаца на небу. Онај мајушан део његове светлости који је атмосфера расипала у плавет био је довољан да потпуно пригуши све остале звезде, а чак и тамо где до тога није долазило (на Месецу, на пример) сјај Сунца толико их је надмашивао да уопште није долазило у обзир никакво поређење.

Овде, дубоко усвемиру, Сунце је постало довољно пригушено да је бар поређење имало смисла. Венделова је казала да је, виђено из ове перспективе, Сунце сто шездесет хиљада пута сјајније од Сиријуса, који је представљао наредно најсјајније небеско тело. Истовремено, било је можда двадесет милиона пута сјајније од најпригушеније звезде која се могла разабрати голим оком. Ова поређења чинила су Сунце још чудеснијим него када је сјало на небу Земље, где се није имало са чим упоредити.

Фишер и није имао много другог посла до да посматра небо, будући да је Надсветлосни сада само плутао. Чинио је то већ два дана — два дана пуког плутања у свемиру обичним ракетним брзинама.

Овом брзином било би му потребно тридесет пет хиљада година да стигне до Суседне звезде — под условом да иде у добром правцу. А то није био случај.

Управо је ова околност, када је искрсла пре два дана, бацила Венделову у очај.

Све до тада није било никаквих потешкоћа. Када је куцнуо час да уђу у хиперсвемир, Фишер се згрчио, побојавши се могућег бола, продорног блеска агоније, изненадног зарањања у вечну таму.

Но, ништа се од тога није догодило. Све се одиграло одвећ брзо да би се уопште могло искусити. Истог тренутка су ушли у хиперсвемир и изишли из њега. Звезде су се напросто појавиле у другачијем распореду, без икаквог приметног тренутка у коме се претходни распоред изгубио и препустио место новом.

Било је то олакшање у двоструком смислу. Не само што је још био жив, него је и схватио да ако би се догодило да нешто закаже и он страда, смрт би уследила тако муњевито да он никако не би имао времена да је искуси. Напросто би у трену постао мртав.

Олакшање је било тако снажно да готово уопште није приметио како се Теси отео уздах узнемирености и бола, после чега је изјурила и стројарнице, узвикнувши при том.

Вратила се натраг унезвереног израза лица — споља је, додуше, све било као и раније, али из ње је зрачила унутарња унезвереност. Очи су јој постале помамне и сада је зурила у Фишера као да га уопште не препознаје.

„Распоред није требало да се промени”, рече му она.

„Није?”

„Нисмо далеко отишли. Или бар није требало да далеко одемо. Само 1,3 милисветлосне године. То не би било довољно да се, посматрано голим оком, промени распоред звезда. Међутим” — она удахну ваздух дубоко и дрхтаво — „није тако рђаво као што је могло бити. Помислила сам да смо одскочили много хиљада светлосних година.”

„Зар би то било могуће, Теса?”

„Разуме се да би било могуће. Да наш пролазак кроз хиперсвемир није био под помном контролом, прећи хиљаду светлосних година подједнако би било лако као и превалити само једну.”

„У том случају, одмах смо могли да…”

Венделова је предвидела његов закључак. „Не, нисмо се могли тек тако вратити. Ако су наше контроле тако непоуздане, сваки прелаз који бисмо предузели представљао би потпуно неконтролисано путовање које би се окончало у некој произвољној тачки, тако да никада не бисмо успели да се вратимо.”

Фишерове веђе се набраше. Еуфорија због успешног проласка кроз хиперсвемир — и преживљавања — почела је да чили. „Али када си упућивала пробне објекте, они су се безбедно враћали.”

„Ти објекти били су знатно мање масивни и преваљивали су знатно краће раздаљине. Али, као што рекох, ствари ипак нису сасвим лоше. Показало се да смо превалили тачну раздаљину. Распоред звезда је исправан.”

„Али променио се. Видео сам како се променио.”

„Зато што нам се променила оријентација. Дужинска оса брода скренула је под углом од добрих двадесет осам степени. Укратко, из неког разлога кретали смо се закривљеном, а не праволинијском путањом.”

Виђене кроз осматрачки прозор, звезде су се сада кретале, лагано, постојано.

„Окрећемо се”, рече Венделова, „да се поново управимо према Суседној звезди, само због психолошке вредности гледања у добром правцу, али потом морамо да установим због чега је дошло до закривљавања путање приликом преласка.”

Сјајна звезда, светионичка звезда, звезда велике блиставости уђе у видно поље осматрачког прозора и стаде да прелази њиме. Фишер зажмирка.

„То је Сунце”, рече Венделова, одговоривши на Фишеров запањени израз лица.

„Постоји ли било које разложно објашњење зашто је дошло до закривљеног кретања приликом проласка?” упита Фишер. „Ако је Ротор такође ишао закривљено, ко зна где су завршили?”

„Као и где ћемо ми завршити. Још немам никакво разложно објашњење. Бар за сада.” Она га погледа, очигледно нелагодно. „Уколико су наше претпоставке тачне, онда је требало да променимо положај, а не и правац. Требало је да се крећемо праволинијски, еуклидовском правом линијом, упркос релативистичкој закривљености просторвремена, зато што се уопште нисмо налазили у просторвремену, схваташ? Можда је дошло до грешке у програмирању компјутера — или до грешке у нашим претпоставкама. Надам се да је оно прво посреди. То се, наиме, лако може исправити.”

Прошло је пет часова. Венделова се поново појавила, трљајући очи. Фишер је погледа уз осећање нелагодности. Гледао је неки филм, али је изгубио занимање за њега. Потом је стао да посматра звезде, допустивши да га њихов призор хипнотише, као да је под дејство анестезије.

„Дакле, Теса?” упита он.

„Све је у реду са програмирањем, Крајле.”

„Онда мора да полазне претпоставке нису биле у реду?”

„Да, али на који начин? Постоји бесконачан број претпоставки од којих смо кренули. Које су од њих тачне? Не можемо сад проверавати једну за другом. Никада не бисмо ствар привели крају, а безнадежно бисмо се изгубили.”

Неко време међу њима је владала тишина, а онда Венделова рече: „Да је посреди било програмирање, онда би у питању била глупа грешка. Исправили бисмо је, не дознавши ништа, али били бисмо безбедни. Али овако, ако морамо да се вратимо на саме темеље пројекта, није искључено да ћемо открити нешто уистину значајно; но, са друге стране, ако не успемо, може се догодити да никада не успемо да се вратимо.”

Она зграби Фишера за руку. „Схваташ ли, Крајле? Нешто није у реду и ако не установимо шта је то, нема начина — осим пуким срећним стицајем околности — да се вратимо кући. Ма колико покушавали, само бисмо наставили да стижемо на погрешна места и то би се непрекидно погоршавало. То у крајњој линији значи смрт, када нам рециклирање закаже или нам пресахну извори енергије, односно када нам дубоки очај исцрпи сву вољу за живљењем. А ја сам та која ти је то учинила. Али права трагедија било би губљење једног сна. Ако се не вратимо, они никада неће дознати да ли је мисија била успешна или није. Могу да закључе да смо страдали приликом хиперсвемирског прелаза, што би их навело да одустану од даљих покушаја.”

„Али не смеју одустати уколико желе да побегну са Земље.”

„Можда ће одустати од тога; остаће кукавички ту где јесу, чекајући да се Суседна звезда приближи и прође и постепено умирући.” Она подиже поглед, док су јој очи брзо шарале, а лице изгледало ужасно изнурено. „А биће то и крај твог сна, Крајле.”

Крајлове усне се стиснуше и он не узврати ништа.

Готово стидљиво, Венделова рече: „Али имаћеш мене, Крајле, још годинама. Ако останеш без кћерке — без свог сна — да ли сам ја довољна замена?”

„И ја бих могао да питам: уколико ништа не буде од надсветлосног лета, да ли сам ја довољна замена?”

Ни на једно од ових питања није постојао лаки одговор, али онда Венделова рече: „Ти си на другом месту, Крајле, али на високом другом месту. Хвала ти.”

Фишер се промешкољи. „Говориш и у моје име, Теса, нешто што на почетку уопште не бих поверовао. Да нисам имао кћерку, онда би постојала само ти. Готово да желим…”

„Немој то желети. Друго место је сасвим довољно.”

Они се ухватише за руке. Тихо. И загледаше ка звездама.

Потрајало је то неко време, а онда се на улазу појави Мери Бланковиц.

„Капетане Вендел, Ву је дошао на једну идеју. Казао је, заправо, да о њој размишља већ одавно, али се није усуђивао да је помене.”

Венделова се загледа у своја стопала. „Зашто је одједном тако снебивљив?”

„Каже да вам је једном поменуо ту могућност, али сте му ви узвратили да не буде будала.”

„Ја? А шта га је уверило у то да ја никада не грешим? Саслушаћу га поново и ако је посреди добра идеја, сломићу му врат што ме није присилио да је раније боље размотрим.”

И она журно изиђе.


72


Током наредних дан и по Фишер је могао само да чека. И даље су обедовали заједно, али у тишини. Фишер није знао да ли ико од њих уопште спава. Он је спавао само у кратким размацима, будећи се у нови очај.

Колико још дуго можемо овако? — упита се он другога дана, посматрајући лепоту те недостижне светле тачке на небу која га је, пре тако мало времена, још грејала и обасјавала његов пут на Земљи.

Раније или касније, они ће умрети. Модерна свемирска технологија продужује живот. Рециклирање је било веома делотворно. Чак би и храна дуго потрајала уколико су били спремни да прихвате безукусне колаче од алги који би им на крају једини преостали. И микрофузиони мотори још би дуго обезбеђивали енергију. Али сигурно нико не би желео да поживи толико колико су то системи на броду могли да пруже.

Уз спору, неумитну, безнадежну, самотну смрт на крају разумно разрешење било би узети прилагодљиве деметаболизере.

Било је то омиљено средство за самоубиство на Земљи; зашто се онда не би налазило и на свемирским бродовима? Могли сте — ако сте то желели — да подесите дозу за један пуни дан сразмерно нормалног живота, да га проживите што радосније можете — свесни да вам је то последњи дан. На крају тог дана постали бисте, природно, поспани. Почели бисте да зевате и коначно више не бисте могли да останете будни, утонувши у мирно спавање пуно спокојних снова. Спавање би лагано постајало све дубље, снови би почели да чиле и ви се више не бисте пробудили. Блажа смрт никада није изумљена.

А онда, непосредно пред пет по подне, другога дана после прелаза који се одиграо закривљеном, уместо праволинијском путањом, Теса енергично ступи у просторију. Очи су јој дивље поигравале и тешко је дисала. Њена тамна коса, која је прилично оседела током последњих годину дана, била је у нереду.

Очекујући најгоре, Фишер се придиже. „Лоше вести?”

„Не, добре!” узврати она, пре се бацивши у столицу него што је нормално села.

Фишер није био сигуран да је добро чуо, није био сигуран да она можда све то није казала иронично. Упиљио се у њу и стао да је посматра како се брзо прибира.

„Добро је”, понови она. „Веома добро! Одлично! Крајле, гледаш у једног идиота. Мислим да се никада нећу опоравити од овога.”

„Добро, шта се догодило?”

„Чао-Ли Ву имао је одговор. Имао га је све време. Казао ми га је. Сећам се да је то учинио. Пре више месеци. Можда пре годину дана. Ја сам га одбацила. Чак га, заправо, нисам ни саслушала.” Она застаде да дође до даха. Узбуђење јој је потпуно помело природан ритам говора.

„Невоља је била у томе”, проговори она поново, „што сам себе сматрала светским ауторитетом за надсветлосни лет и била уверена да ми нико ништа не може рећи што ја већ не знам или на шта нисам помислила. А ако ми је неко и изложио нешто што ми је изгледало необично, онда сам такву идеју прогласила напросто за погрешну и, по свој прилици, идиотску. Схваташ ли шта мислим?”

„Сретао сам такве људе”, узврати Фишер смркнуто.

„Сви су такви, с времена на време”, рече Венделова, „у датим условима. Чини ми се да су такви нарочито остарели научници. Управо стога одважни, млади револуционари науке постају стари фосили после неколико деценија. Имагинацију им спута самозаљубљеност и то је њихов крај. Ово је сада мој крај… Али доста с тим. Било нам је потребно више од једног дана да разрадимо ствар, да прилагодимо једначине, програмирамо компјутере и извршимо неопходне симулације, да изиђемо из свих ћорсокака и стигнемо на прави пут. Под нормалним условима, на то би иначе отишло недељу дана, али сви смо једни друге нагонили као манијаци.”

Венделова ту застаде, као да жели да поврати дах. Фишер је сачекао да настави, климајући главом у знак подршке и ухвативши је за руку.

„Ствар је сложена”, настави она. „Ипак, покушаћу да ти објасним. Види овако… У тренутку преваљујемо раздаљину између две тачке у простору кроз хиперсвемир. Но, при том се ипак крећемо једном путањом, која је сваки пут различита, већ у зависности од полазне и крајње тачке. Ми ту путању не видимо, немамо никаква искуства о њој, нити се крећемо њоме на уобичајени просторвременски начин. Она постоји на прилично непојаман начин. Посреди је нешто што називамо „виртуелна путања”. Ја сам сама разрадила ту замисао.”

„Ако је не видиш, нити је можеш искусити, како онда знаш да уопште постоји?”

„Зато што се може израчунати једначинама које користимо да бисмо описали кретање кроз хиперсвемир. Једначине нам дају путању.”

„Како можеш да знаш да једначине описују нешто што је уистину стварно? Можда је посреди само — математика.”

„Могуће је. И ја сам то мислила. Прешла сам преко целе ствари. Но, Ву је био тај који је претпоставио — пре отприлике годину дана — да ствар можда има смисла, а ја сам, као матори идиот, глатко одбацила ту могућност. Виртуелна путања, казала сам, може имати само виртуелно постојање. Ако се не може измерити, онда стоји изван подручја науке. Била сам тако кратковида. Не могу да опростим себи, кад се само сетим тога.”

„У реду. Претпоставимо да виртуелна путања постоји на неки начин. И шта онда?”

„У том случају, уколико се виртуелна путања пружа поред неког масивнијег тела, брод ће искусити гравитациона дејства. Био је то одлучујући моменат и истински нова замисао — да гравитација може да врши утицај и дуж виртуелне путање.” Венделова љутито одмахну песницом. „И сама сам то, на известан начин, увидела, али претпоставила сам да, будући да ће се брод кретати многоструко брже од светлости, гравитација неће имати довољно времена да се испољи у било ком мерљивом обиму. Путовање би, дакле, требало — према мојој замисли — да се одигра еуклидовски правом путањом.”

„Али није тако.”

„Очигледно да није. А Ву је објаснио и зашто. Замисли да је брзина тачка. Све брзине мање од светлосне имале би, дакле, негативну вредност, док би све оне веће од светлости биле позитивне. У обичној Васељени у којој ми обитавамо све брзине би, значи, биле негативне, сагласно математичкој конвенцији, а и, заправо, морају бити негативне.

Васељена је саздана по начелу симетрије. Ако је нешто тако фундаментално као брзина кретања увек негативно, онда нешто друго, подједнако фундаментално, мора да буде увек позитивно, а Ву је изложио замисао да је то нешто гравитација. У обичној Васељени она увек делује привлачно. Сваки објекат са масом привлачи сваки други објекат са масом.

Ако се, међутим, нешто креће надсветлосном брзином — дакле, брже од светлости — онда је његова брзина позитивна, те тада оно што је било позитивно, мора постати негативно. При надсветлосним брзинама, другим речима, гравитација постаје одбојна сила. Сваки објекат са масом одбија сваки други објекат са масом. Ву ми је то изложио одавно, али ја нисам хтела да га саслушам. Његове речи напросто су се одбиле од мојих бубних опни.”

„Али у чему је разлика, Теса?” упита Крајл. „Када се крећемо огромним надсветлосним брзинама, при којима гравитационо привлачење нема времена да делује на нас, онда не би требало да има времена ни гравитационо одбијање.”

„Ах, није тако, Крајле. У томе и јесте лепота целе ствари. И то се окреће. У обичној Васељени негативних брзина, што је већа брзина у односу на привлачеће тело, то гравитационо привлачење мање делује на правац кретања. У Васељени позитивних брзина, хиперсвемиру, што се брже крећемо у односу на одбијајуће тело, то гравитационо одбијање снажније делује на правац кретања. То нама не изгледа одвећ смислено, будући да смо навикли на ситуацију која постоји у обичној Васељени, али када једном будеш приморан да промениш знаке из плуса у минус и обрнуто, постаје ти јасно да се све уклапа.”

„Математички. Али у којој се мери може веровати једначинама?”

„Прорачуне провераваш на чињеницама. Гравитационо привлачење најслабија је од свих сила, па је то случај и са гравитационим одбијањем на виртуелним путањама. Свака честица у броду и у нама самима одбија све друге честице док се налазимо у хиперсвемиру, али то одбијање немоћно је спрам других сила које држе објекте на окупу и нису промениле предзнак. Међутим, наша виртуелна путања од Станице четири довде ишла је у близини Јупитера. Његово одбијање дуж виртуелне хиперспационе путање било је довољно снажно, баш као што би било и привлачење дуж невиртуелних просторних путања.

Израчунали смо како би Јупитерово гравитационо одбијање утицало на нашу путању кроз хиперсвемир и показало се да би се та путања закривила тачно онолико колико смо осматрањем установили да се стварно догодило. Другим речима, Вуово преиначење мојих једначина не само да их поједностављује, него их и чини оперативним.”

„И јеси ли сломила Вуов врат, Теса”, упита Фишер, „као што си обећала?”

Венделова се насмеја, присетивши се претње коју је изрекла. „Не, нисам. У ствари, пољубила сам га.”

„Не замерам ти.”

„Разуме се, сада је још важније него раније да се безбедно вратимо, Крајле. О овом усавршењу везаном за надсветлосни лет мора се поднети извештај и Вуу се мора одати одговарајућа почаст. Он је градио на мом раду, признајем, али учинио је нешто на шта ја можда никада не бих помислила. Хоћу да кажем, помисли само на последице.”

„Јасно ми је”, узврати Фишер.

„Не, мислим да није”, рече оштро Венделова. „Чуј ме добро. Ротор није имао проблема са гравитацијом зато што су једва окрзнули брзину светлости — мало испод ње једно време, па онда мало изнад ње — тако да су ту гравитациона дејства на њих, било позитивна или негативна, привлачна или одбојна, била немерљиво мала. Тек при нашим правим надсветлосним летовима, брзинама многоструко већим од светлосне, постаје императивно узети у обзир гравитационо одбијање. Моје једначине постају бескорисне. Оне ће провести брод кроз хиперсвемир, али не у добром правцу. А то још није све.

Одувек сам сматрала да постоји извесна неизбежна опасност скопчана са изласком из хиперсвемира — са другом половином прелаза. Шта ако се појавиш у неком већ постојећем објекту? Јавила би се фантастична експлозија која би уништила брод и све на њему за један билионити билионити део секунде.

Разуме се, ми не бисмо завршили у унутрашњости неке звезде, зато што знамо где се звезде налазе и можемо да их избегнемо. С временом, можемо чак и дознати где се налазе њихове планете, па тако и њих избећи. Али има на десетине хиљада астероида и на десетине милијарди комета у суседству сваке звезде. Ако бисмо приликом изласка завршили у неком од ових објеката, то би у подједнакој мери било погубно по нас.

Једина ствар која би нас спасла, у ситуацији какву сам до данас замишљала, били су закони случаја. Свемир је тако огроман да су изгледи да се налети на неки објекат већи од атома или, највише, зрнца прашине изузетно мали. Па ипак, уз све већи број путовања кроз хиперсвемир, до катастрофалног поклапања морало би пре или касније доћи.

Но, под условима за које сада знамо да су на снази, изгледи за тако нешто равни су нули. Наш брод и било који објекат са масом међусобно би се одбили и тежили да се размакну. Нема никакве шансе да изронимо у неко тело, уз погубан исход. Сва би се тела, наиме, аутоматски уклањала са наше путање.”

Фишер се почеша по челу. „Зар се и ми сами не бисмо при том уклонили са наше путање? Зар то не би неочекивано пореметило наш курс?”

„Да, али мали објекти са којима је вероватно да ћемо се сусрести промениће нашу путању у сасвим ограниченом обиму, што врло лако можемо компензовати — а то је сасвим ниска цена за укупну безбедност.”

Венделова дубоко уздахну ваздух и протеже се. „Силно се осећам. Каква ће то само сензација бити када се вратимо на Земљу.”

Фишер се закикота. „Знаш, Теса, пре но што си дошла овамо, у глави ми се градила морбидна представа о томе да смо неповратно изгубљени; замишљао сам наш брод како вечно лута, носећи у себи пет лешева, све док га једног далеког дана не пронађу нека интелигентна бића која би дирнула очигледна свемирска трагедија…”

„То се, ипак, неће догодити, уверавам те, драги мој”, рече Венделова, осмехујући се. И они се загрлише.


УМ


73


Евгенија Инсиња деловала је уцвељено. „Збиља си одлучила да поново идеш напоље?”

„Мајко”, одговори Марлена с бесконачним стрпљењем, „говориш као да је то одлука коју сам донела пре пет минута, после дугог раздобља премишљања. Већ дуго сам сасвим сигурна да је Еритро, тамо напољу, место на коме желим да будем. Нисам се предомислила и нећу то учинити.”

„Знам да си уверена да си сасвим безбедна, и знам да ти се до сада ништа лоше није десило, али…”

„На Еритру се осећам безбедно. Нешто ме вуче тамо. Чика Сивер то разуме.”

Евгенија осмотри своју кћерку, заусти да поново нешто приговори, али уместо тога само заврте главом. Марлена је одлучила и ништа је више није могло зауставити.


74


Овога пута је нешто топлије на Еритру, помисли Марлена. У ствари, толико је топло да овај ветрић баш прија. Сивкасти облаци нешто су се брже кретали преко неба и изгледали нешто гушћи.

За сутра су предсказали кишу и Марлена помисли како би дивно било стајати напољу на киши и посматрати шта се дешава. Пљуштала би по поточићу, стене би се овлажиле, а земљиште постајало блатњаво.

Стигла је до једне равне стене у близини поточића. Погладила ју је руком и пажљиво села на њу, загледавши се у воду која је протицала, обилазећи камење које је штрчало из ње. У ствари, помисли она, киша је као туширање.

Као да је, рецимо, туш величине неба, па не можеш да му измакнеш. А онда јој паде на памет да би можда при пљуску било тешко дисати.

Не, немогуће. На Земљи киша стално пада — често, у најмању руку — није чула о томе да се људи даве под пљуском. Не, било би баш као под тушем, а под тушем се може дисати без проблема.

Међутим, киша не би била топла, а она је уживала у туширању топлом водом. Пустила је да јој мисли лењо плове. Овде је било врло тихо и спокојно и могла је да се одмара; никога није било да је види, да је посматра, никоме није морала ништа да тумачи. Дивно је, заиста, када не мораш ништа да тумачиш.

Каква би температура била? Кише, наравно. Зашто не би била исто тако пријатно топла као што је топла Немезис? Ох, наравно, сва би била мокра, а кад мокар изађеш испод туша увек је хладно. И одећа би јој се сва цедила.

Али било би шашаво имати на себи одећу док пада киша. Кад се тушираш, одећу одлажеш на страну. Када би закишило, најразумније би било скинути одећу. Заиста, једино разумно.

Али, где је ставити? Овде, напољу, можда би је могла гурнути под неку стену, или би, можда, могла да направи неку малу кућицу у којој би остављала одећу током кишних дана. Уосталом, зашто уопште носити одећу када пада киша?

Или, кад је већ код тога, и када је сунчано?

Па, добро, корисно би било имати је на себи, ако захлади. Али, током топлих дана…

С друге стране, због чега људи носе одећу на Ротору, где је увек топло и суво. Добро, скидају се када иду да пливају у базенима — Марлену то подсети да су млади људи, лепих, добро обликованих тела увек први скидали своју одећу — и последњи је поново навлачили.

А особе попут Марлене уопште се нису разодевале пред другима. Можда зато и постоји одећа. Да се сакрије тело.

Зашто мозгови немају облик, па да их покажеш свету? У ствари, имају, али људи их опет не воле. Људи воле да гледају лепо тело, али дижу носеве када се сусретну са паметним мозгом. Зашто?

Али овде, на Еритру, где нема живе душе, могла се скидати кад год би време било лепо. Онда би била сасвим слободна. Не би било никог да упире прстом у њу или јој се смеје.

У ствари, могла је да чини све што јој се усхтедне, јер је на располагању имала читав један угодан, потпуно пуст, самотан свет, да је обмотава и оптаче као велико, мекано ћебе које је обавија и — тишину.

Осећала је како се препушта. Само тишина. И сам њен ум јој то предочи шапатом, као да не жели да ишта поремети.

Тишина.

А онда, нагло се усправи. Тишина?

Али изишла је да поново чује глас. Е, нећеш сада вриштати. Без страха. Где је сада глас?

Као да га је сама зазвала, као да је зазвиждала…

„Марлена!”

Срце јој поскочи.

Марлена се сва стеже. Не сме да покаже ни најмањи израз страха или нелагодности. Једноставно се осврну и упита, што је могла сабраније: „Где се налазиш, молим те?”

„Није неоп…неопходно да го…го…говориш.”

Глас је био Оринелов, али уопште није говорио као Оринел. Звучало је као да говори с великим потешкоћама, али као да ће ускоро звучати боље.

„Звучаћу боље”, рече глас.

Марлена остаде нема. Ништа не говорећи, само је помислила: Не морам, значи, да говорим. Довољно је да мислим.

„Довољно је да се прилагодиш. То већ чиниш.”

„Али чујем тебе како говориш.”

„Прилагођавам се теби. Имаш утисак да ме чујеш.”

Марлена нежно облизну усне. Не сме дозволити да изгледа уплашено, мора остати прибрана.

„Нема ра…разлога за страах”, рече глас који више није био сасвим Оринелов.

Она помисли: ти чујеш све, зар не?

„Смета ли ти то?”

„Смета ми.”

„За…што?”

„Не желим да све сазнаш. Неке мисли желим да задржим само за себе.” (Покушала је да одагна помисао да је управо то начин на који људи реагују када је она у питању, желећи да сачувају за себе своја осећања. Та помисао, међутим, измаче јој истог тренутка када је покушала да је заустави.)

„Твоје устројство другачије је од дру…гих.”

„Моје устројство?”

„Мислим, устро…стројство твог ума. Други умови су згрчени… замршени. Твој је… диван.”

Марлена се поново облизну и насмеши. Ха, ум јој је диван! Она осети тријумф и помисли на девојке које само… добро изгледају.

Глас у њеном уму упита: је ли то интимна мисао?

„Јесте”, изговори Марлена готово наглас.

„Да, примећујем разлику. Нећу реаговати на твоје интимне мисли.”

Марлена одједном осети како жуди за даљим похвалама. „Јеси ли видео много устројстава?”

„Осетио сам их доста, откад сте ви љу…ди пристигли.”

Није сасвим сигуран у свој избор речи, помисли Марлена. Глас ништа не одговори на то и Марлена се изненади. Изненађење је, када боље размисли, био интиман осећај, али она га није отворено у себи означила као такав. Интимно је, можда, било интимно, ма шта она о томе мислила. Ум јој је рекао да може да осети разлику и било је очито да је то тачно. Показивало се то, изгледа, у самом устројству.

Глас ни на ово ништа не примети. Морала је, очигледно, да питање усмери ка њему, дајући му до знања да није реч о интимним мислима.

„Молим те, погледај, види ли се то у мом устројству.” Није морала да буде одређенија. Глас је знао о чему она говори.

„Да, види се. Све се види у твом устројству, јер је тако добро обликовано.”

Марлена се готово распрши од задовољства. Добила је похвалу за којом је жудела. Ред је сада био узвратити комплиментом. „И твоје устројство мора да је дивно обликовано.”

„Другачије је. Моје се устројство протеже у недоглед. Налази се у свакој тачки и сложено је тек када све узмеш у обзир. Твоје је, међутим, сложено од самог почетка. У њему нема једноставности. Поред тога, твоје се устројство разликује од устројстава осталих припадника твоје врсте. Њихова су — збркана. Не могу да с њима успоставим однос — да комуницирам. Потребно је престројавање, јер су им устројства веома крхка. То нисам знао. Моје устројство, знаш, није крхко.”

„Је ли моје крхко?”

„Не. Твоје се прилагођава.”

„Покушао си да комуницираш с другима, зар не?”

„Јесам.”

Еритрова куга. (Није било одговора, мисао је била интимна.)

Марлена затвори очи, посегнувши снажно својим умом, у покушају да одреди положај спољашњег ума који је допирао до ње. Чинила је то на начин који јој није био сасвим јасан; можда је то чинила погрешно, а можда, пак, уопште није чинила. Туђински ум би се могао подсмехнути њеној трапавости — уколико се он уопште смејао.

Није било никакве реакције.

„Хајде, помисли нешто”, затражи она својим умом.

Мисао се неумитно одмах врати: „На шта да мислим?”

Мисао није допрла ниоткуда. Није долазила одваде или оданде, или било одакле. Долазила је право из њеног ума.

Она помисли (љутита због своје несавршености): „Када си открио моје устројство?”

„Тамо, на новом контејнеру људских бића.”

„На Ротору?”

„На Ротору.”

Марлена се одједном одобровољи. „Желео си да дођем овамо. Звао си ме!”

„Јесам.”

Наравно. Зашто би иначе онолико желела да пође на Еритро? Због чега би, иначе, тако чежњиво посматрала Еритро оног дана када је Оринел дошао да јој каже да је мајка тражи?

Она стисну зубе. Морала је да настави с питањима. „Где си ти?”

„Свугде.”

„Јеси ли ти планета?”

„Нисам.”

„Покажи се.”

„Овде.” И глас, одједном, стиже из одређеног правца.

Зурила је у поток, и одједном схвати да је поток једино што је осећала док је општила са гласом у свом уму. Није била свесна ничег другог око себе. Као да јој се ум био затворио у себе, да би што већма био свестан те једне ствари што га је испуњавала.

А сада се вео подигао. Вода се кретала међу камењем, правећи мехурове поврх њих, у малим вировима оивиченим тим мехуровима. Мехурићи су се јављали и одмах нестајали, препуштајући место новима, творећи једно устројство које се суштински није мењало, мада се у појединостима ниједног тренутка није понављало.

А онда, један по један, мехурићи бешумно нестадоше и вода постаде глатка и безоблична, али и даље у покрету. Како је могла доћи до закључка да вода и даље тече, ако је била безоблична?

Зато што се необично пресијавала одбијајући ружичасту светлост Немезис. Вода је текла и она је могла видети како тече јер су њени одблесци образовали лукове који су се кретали у спиралама, стапајући се при том. Њен поглед остаде заробљен тим призором, док је посматрала како кругови на води уобличавају неку карикатуру лица — две тамне мрље за очи и једну већу, за уста.

Слика се изоштравала, а она је и даље задивљено посматрала.

И коначно се указа лице и постаде лице, лице које је празним очима гледало у њу, али довољо разговетно да би се дало препознати.

Било је то лице Оринела Пампаса.


75


„И тада си отишла”, рече полако и замишљено Сивер Џенар, чинећи очигледан напор да смирено гледа на ствари.

Марлена потврдно климну главом. „Прошли пут сам отишла када сам му чула глас. Сада сам отишла када сам видела Оринелово лице.”

„Не кривим те…”

„Не исмејавај ме, чика Сивере.”

„Шта треба да урадим? Да те ударим? Пусти да те мало завитлавам, ако ми се то свиђа. Ум, како га ти називаш, очигледно је преузео Орнелов глас и лице из твојих мисли. Те су ствари морале бити врло јасне у твом уму. Колико си била блиска са Оринелом?”

Гледала га је сумњичаво. „Како то мислиш? Колико блиска?”

„Не мислим ништа страшно. Јесте ли били пријатељи?”

„Наравно да јесмо.”

„Јеси ли била затрескана у њега?”

Марлена застаде и стисну усне. Мало оклевајући, најзад одговори: „Вероватно сам била.”

„Говориш у прошлом времену. Јеси ли и даље?”

„Па, чему? Он ме сматра за… за… девојчицу. Као да сам му, рецимо, млађа сестра.”

„То није сасвим неприродно, с обзиром на околности. Али, још мислиш на њега. Зато и призиваш његов глас и његово лице.”

„Како то мислиш — 'призивам'? Били су то стварни глас и стварно лице.”

„Сигурно?”

„Наравно.”

„Јеси ли причала мајци о томе?”

„Ни речи.”

„Зашто?”

„Ох, чика Сивере, па добро је познајеш. Не могу да поднесем њену… нервозу. Знам, рећи ћеш да је то због силне љубави према мени, али то не олакшава ствари.”

„Али, мени си спремна да се повериш, а мени си збиља врло драга.”

„Знам, чика Сивере, али ти се не даш тако лако разгоропадити. Ти ствари посматраш логично.”

„Да то примим као комплимент?”

„То и јесте комплимент.”

„У том случају, да саслушамо причу до краја, па да логично размотримо ствари.”

„У реду, чика Сивере.”

„Одлично. За почетак, има нечег живог на овој планети.”

„Да.”

„Међутим, није у питању сама планета.”

„Не, сасвим сигурно. Питала сам и он је порекао.”

„Али, живо је биће, зар не?”

„Да, стекла сам такав утисак. Невоља је, чика Сивере, у томе што пријем није попут онога што се сматра телепатијом. Није то као кад би читао мисли и тако општио. Ту су такође утисци који те одједном свега обузму, као када видиш целу слику, а не комадиће светлости и таме из којих је она саздана.

„Значи, живо биће.”

„Да.”

„И интелигентно.”

„Врло интелигентно.”

„Али, не технолошко. Никакве технолошке артефакте на овој планети нисмо пронашли. Та жива ствар, невидљива, која се не испољава, као да само блуди планетом — размишља, исказује мисли, али не чини ништа. Је ли тако?”

Марлена је за тренутак оклевала. „Нисам сигурна, али можда си у праву.”

„А онда смо дошли ми. Шта мислиш, када је постало свесно нашег присуства?”

Марлена заврте главом. „Не знам.”

„Драга, тебе је осетио док си још била на Ротору. Мора да је осетио како једна туђа интелигенција има намеру да продре у Немезисин систем док смо још били прилично далеко. Немаш ли тај утисак?”

„Мислим да није тако, чика Сивере. Мислим да није знало за нас, људе, све док се нисмо спустили на Еритро. То му је привукло пажњу, а онда, обазревши се, открио је и Ротор.

„Вероватно си у праву. А онда је тестирао те нове умове које је осетио на Еритру. Били су то први умови, осим његовог, с којима се до тада сусрео, које је икада осетио. Колико је стар, Марлена? Имаш ли икакву представу?”

„Збиља, не, чика Сивере, али имам утисак да је веома стар, можда колико и сама планета.”

„Можда. У сваком случају, колико год да је поживео, први пут је сада открио постојање других умова, мноштва других умова, врло различитих од његовог. То има смисла?”

„Да.”

„И док је испитивао те нове умове, будући да готово ништа није знао о њима, десило се да их је оштетио. То је била куга.”

„Тако је”, живну Марлена. „Није непосредно помињао кугу, али утисак је био снажан… То његово испитивање било је узрок болести.”

„А када је схватио да нам наноси штету, одмах је престао.”

„Да. Зато куге више нема.”

„Из тога би происходило да је тај твој ум добронамеран, да има осећање за етику које нам је блиско, и да не жели да науди другим умовима.”

„Баш тако”, прихвати усхићено Марлена. „Сигурна сам да је тако.”

„Али шта представља тај облик живота? Је ли у питању дух? Нешто нематеријално? Нешто што је недоступно нашим чулима?”

„Не бих ти могла рећи, чика Сивере”, уздахну Марлена.

„Па, хајде да поновимо шта ти је рекао. Исправи ме уколико грешим. Казао је да се његово устројство 'протеже' посвуда. Да је врло 'једноставан' у свакој појединој тачки, и да постаје сложен тек када се све тачке имају у виду. Даље, да није 'крхак'. Јесам ли у праву?”

„Јеси.”

„Једини облик живота који смо открили на Еритру јесу прокариоте, мале ћелије попут бактерија. Ако не желим нешто спиритуално и нематеријално, онда ми не преостаје ништа друго до те прокариоте. Је ли могуће да су те мајушне ћелије, које изгледају раздвојене, заправо део једног организма планетних размера? У том случају би се устројство збиља посвуда 'протезало'. Било би једноставо узето понаособ, а сложено тек посматрано као целина. И не би био 'крхко', јер чак и када би се усмртио велики део, организму као целини тешко да би се нашкодило.”

Марлена је нетремице зурила у Џенара. „Хоћеш ли да кажеш да сам разговарала са клицама?”

„Не могу бити сасвим сигуран, Марлена, у питању је само моја претпоставка, али све се дивно уклапа и не могу се досетити ничег што боље објашњава наш проблем. Осим тога, Марлена, ако узмемо у обзир стотину милијарди ћелија које чине твој мозак, свака засебно није богзна шта. Али ти си организам у коме су ћелије мозга груписане у целину. Али ако разговараш с неким код кога су мождане ћелије раздвојене, или повезане на други начин, рецимо неком врстом малих радио-таласа, је ли то толико другачије?”

„Не знам”, одговори Марлена, видно узнемирена.

„Али, да поставимо једно друго питање, врло важно питање: шта тај животни облик, шта год да представља, жели од тебе?”

Марлена је била затечена. „Он ми говори, чика Сивере. Преноси ми своје мисли.”

„Мислиш, дакле, да он жели тек друштво за ћаскање? Мислиш ли да је први пут схватио колико је усамљен тек када су пристигли људи?”

„Не знам.”

„Немаш такав утисак?”

„Не.”

„Могло нас је уништити.” Џенар је сада говорио више за себе. „Могао би нас без проблема уништити ако му ти досадиш, ако га умориш.”

„Не, чика Сивере.”

„Међутим, јасно сам, с друге стране, осетио тегобе када сам покушао да станем на пут твојој вези са умом на овој планети. Исто се десило и са Д'Обисоновом, са твојом мајком, као и са стражарем.”

„Ипак, деловао је тек са онолико снаге колико је било потребно да те спречи да ми не стајеш на пут. Није ти нашкодио више него што је било неопходно.”

„Али, иде прилично далеко само да би те извукао напоље, тек да би разговарао с тобом, да би му правила друштво. То ми, некако, не изгледа као уверљив разлог.”

„Можда прави разлог ми не можемо да схватимо”, примети Марлена. „Можда му је ум толико другачији да није у стању да нам објасни своје побуде. Или, можда и може, с тим да нам његова објашњења ништа не значе.”

„Али, по свему судећи, није му ум баш толико различит — имајући у виду да успева да комуницира с тобом. Он прати твоје мисли, а ти пратиш његове. Зар није тако? Вас двоје комуницирате, у најужем смислу речи.”

„Да.”

„И толико те добро разуме да поприма обличје и глас твог пријатеља, да би ти се приказао у што лепшем светлу.”

Марлена упре поглед у под пред собом.

„Значи, пошто он нас разуме”, настави Џенар благо, „можда бисмо могли да и ми разумемо њега; а ако је тако, онда мораш сазнати шта хоће од тебе. Било би то врло важно сазнати, јер ко зна шта му је на уму. Немамо другог начина да сазнамо; ти си нам, Марлена, једини пут.”

Марлена уздрхта. „Не знам како да то изведем, чика Сивере.”

„Само настави да се понашаш као и до сада. Он се пријатељски опходи према теби и можда ће ти и сам рећи.”

Марлена добро осмотри свог саговорника. „Ти си преплашен, чика Сивере”, рече она.

„Наравно да јесам. Имамо посла са умом далеко моћнијим од нас. Уколико дође до закључка да му више нисмо потребни, може нас све збрисати једним јединим гестом.”

„Не мислим у том смислу, чика Сивере. Преплашен си због мене.”

Џенар је оклевао. „Још сматраш, Марлена, да си безбедна на Еритру? Мислиш да си безбедна док разговараш с тим бићем?”

Марлена се жустро придиже на ноге. „Наравно да јесам. Нема ризика. Неће ме повредити.”

Звучала је прилично самоуверено, али Џенарово срце беше и даље узнемирено. То што је она мислила тешко да се могло узети у обзир, јер јој је ум прилагођен уму Еритра. Може ли јој се сада веровати, упита се он.

На крају, зашто тај ум, саздан од билиона билиона прокариота, не би имао неке своје циљеве као што их је, на пример, Пит имао. И зашто тај ум, у жудњи да испуни своје циљеве, не би испољио исту Питову дволичност?

Укратко, шта ако је, из неких својих разлога, ум лагао Марлену?

Има ли он право да, под тим условима, пусти Марлену у сусрет том уму?

Ипак, да ли је уопште нешто значила чињеница да је у праву или није? Има ли он, уопште, избора?


НА ПРАГУ


76


„Савршено”, рече Теса Вендел. „Савршено, савршено, савршено!” Направила је гест као да нешто прикуцава на зид, чврсто и снажно. „Савршено.”

Крајл Фишер је знао о чему она говори. Два пута већ беху, у два различита правца, прошли кроз хиперсвемир. Два пута је Крајл приметио како се звездана слика унеколико мења. Два пута је погледом тражио Сунце; први пут је било нешто мање сјајно, други пут блиставије. Већ је почео да се осећа као стари хиперсвемирски вук.

„Сунце више не делује на нас, зар не”, упита он.

„Ох, делује, али на савршено предвидљив начин. Физичко дејство Сунца чини нам сада, да се тако изразим, психолошко задовољство — ако разумеш шта хоћу да кажем.”

Фишер, међутим, као да је желео да ствари тера до краја. „Ипак, сада је већ прилично удаљено. Његово гравитационо дејство мора да је у овом часу близу нуле.”

„Свакако”, одврати Венделова, „али сасвим близу нуле није нула. Утицај Сунца се да израчунати. Два пута смо прошли кроз хиперсвемир, при чему нам се, једном приликом, виртуална путања приближавала Сунцу, а други пут ишла у супротном смеру. Ву је то, разумљиво, претходно био прецизно прорачунао и путања се сложила са прорачунима до најмање децимале. Тај човек је прави геније. Не можеш ни замислити какве све пречице прави у компјутерском програму.”

„Сигуран сам да је тако”, промрмља Крајл.

„Значи, Крајле, сада је све јасно. Већ сутра се можемо наћи у близини Суседне звезде; штавише, можда и до краја данашњег дана, ако нам се збиља жури. Ипак, из разумљивих разлога, не преблизу. Мораћемо јој, из предострожности, полако прилазити. Осим тога, не познајемо довољно добро масу Суседне звезде да бисмо могли себи дозволити да јој се превише приближимо. Не желимо да будемо ненадано одбачени, па да опет морамо да израчунавамо како да поново нађемо пут до ње.” Она занесено затресе главом. „Ох, тај Ву. Толико сам задовољна њиме. Не можеш ни замислити.”

„Бојим се да мало претерујеш”, примети Фишер опрезно. „Ниси ли, заправо, помало забринута?”

„Забринута? Како то мислиш?” Гледала га је с чуђењем. „Није ваљда да мислиш да треба да сам љубоморна?”

„Па, у ствари, не знам. Има ли икаквих изгледа да Чао-Ли Ву стекне заслуге за разрађивање надсветлосног лета — мислим, за изналажење важних појединости — а ти да будеш заборављена, да те се сећају тек као претече пројекта?”

„Никако, Крајле. Лепо је од тебе што се бринеш за мене, али то су сигурне ствари. Мој рад је забележен до најмање појединости. Темељна математика надсветлосног лета је моја. Допринела сам и инжењерским разрадама, премда ће другима припасти веће заслуге за пројектовање брода, што је и право. Оно што је Ву учинио било је да је додао један корективни чинилац у основне једначине. Реч је, разуме се, о изузетно важном доприносу, јер без тога, сада видимо, надсветлосни лет не би у пракси био могућ; али, то је тек шлаг поврх колача. Колач је и даље мој.

„Одлично. Уколико си сигурна да је тако, онда сам и ја срећан.”

„У ствари, Крајле, ја се надам да ће Ву преузети вођство у развоју надсветлосног лета. Да ће Ву стати на чело пројекта. Чињеница је да сам већ превалила своје најбоље године, наравно — са становишта науке, најме. Само са становишта науке, Крајле.”

Фишер се исцери. „Знам.”

„Међутим, као научник, почињем да се спуштам низбрдо. Мој рад последњих година представљао је само разраду замисли до које сам дошла још као студент. Већ двадесет пет година извлачим закључке и мислим да сам свету дала све што сам могла. Оно што је сада потребно јесу сасвим нове, свеже замисли, суштински нова размишљања, разгранавање у неосвојена подручја. А ја то више не могу да чиним.”

„Хајде, Теса, немој потцењивати себе.”

„Не, Крајле, нисам ја од те сорте. За нове идеје потребни су млади људи. Не само млади мозгови које имају млади људи, већ нови мозгови. Ву има геном какав човечанство до сада није познавало. Његова су искуства битно његова — и, ничија више… Он може да смисли нешто суштински ново. Наравно, ослониће се на оно што сам ја изградила пре њега и дугује веома много ономе што је научио од мене. Он је мој ученик, Крајле, дете мог интелекта. Све што он добро учини, говори добро и о мени. Да будем љубоморна на њега? Па, ја сам поносна на њега. Шта је сад, Крајле? Не изгледаш ми баш задовољан.”

„Задовољан сам и срећан ако си и ти, Теса, без обзира на то како изгледам. Невоља је, међутим, што имам утисак да ме кљукаш начелним размишљањима о прогресу у науци. Зар није било толико случајева у историји науке, као и у свему другом, да је љубомора долазила до изражаја и да су учитељи мрзели своје ученике баш због тога што су их ови превазишли?”

„Наравно. Могла бих овог тренутка, без по муке, да ти набројим десет таквих случајева. Али то су заиста изузеци, а и чињеница је да се ја тако не осећам. Не кажем да, можда, једног дана нећу изгубити стрпљење са Вуом и целом Васељеном, али, бар овог тренутка, ствари не стоје тако, а ја желим да уживам у овом тренутку док… Ох, шта је сада?”

Она притисну дугме за пријем и на преноснику се појави тродимензиона слика лица Мери Бланковиц.

„Капетане”, рече она уз оклевање, „расправљамо нешто и питам се да ли бисмо могли да се посаветујемо с вама.”

„Нешто није у реду са летом?”

„Не, капетане. Само разматрамо будућу стратегију.”

„Разумем. Не мора да иде овако. Доћи ћу у стројарницу.”

Венделова искључи пријемник.

„Бланковицева обично није тако озбиљна”, промрмља Фишер. „Шта ли имају на уму?”

„Нећу да нагађам. Идем да видим шта је посреди.” Покретом руке она даде знак Фишеру да пође за њом.


77


У стројарници је било троје научника; све троје је седело на поду, упркос чињеници да су се тренутно налазили ван домашаја гравитације. Свако је од њих могао, исто тако, седети и на неком од зидова, али то би одударало од озбиљности ситуације и било можда протумачено као израз непоштовања према капетану. За бестежинско стање била су смишљена посебна сложена правила понашања.

Венделова није волела бестежинско стање и да је хтела да искористи свој капетански ауторитет могла је наредити да брод непрестано ротира, стварајући центрифугални ефекат, што би произвело бар неки осећај гравитације. Но, знала је и то да је прорачунавање путање неупоредиво лакше уколико брод у односу на свемир мирује и транслационо и ратационо мада, с друге стране, ни прорачунавање при сталној ротационој брзини не би тебало да буде одвећ тешко.

Инсистирати, међутим, на таквом кретању представљало би израз непоштовања према особи за компјутером. И опет, правила понашања.

Теса Вендел заузе своје место и Фишер није могао да (уз притајени смешак) не примети како се благо затетурала. Упркос свом насеобинском пореклу, Теса очигледно није била за свемир. С друге стране, он, Земљанин (нови притајени, овог пута самозадовољни смешак) сналазио се у бестежинском стању као да је рођен у њему.

Чао-Лу Ву дубоко удахну ваздух. Имао је широко лице — од оних каква обично припадају омањим, здепастим људима, али, када би устао, било је јасно да је виши од просека. Коса му је била тамна и савршено равна, а очи само два узана прореза.

„Капетане”, поче он благо.

„Шта је, Чао-Ли? Ако ми кажеш да се јавио још неки проблем у програмирању, имаш одличне изгледе да будеш прикуцан уза зид.”

„Не, нема нових проблема, капетане. Никаквих. У ствари, то одсуство проблема управо ме и наводи на помисао да је наш задатак обављен и да је време да се вратимо на Земљу. Желео сам да вам то и званично предложим.”

„Да се вратимо на Земљу?” Венделова је мало застала пре но што је то казала, а на лицу јој се појавио израз запањености. „Зашто? Још увек нисмо привели крају наш задатак.”

„Мислим да јесмо, капетане”, одврати Ву; лице му је постало безизражајније. „У ствари, и нисмо знали шта нам је тачно задатак. Разрадили смо систем надсветлосног лета, а то нисмо имали када смо се отиснули са Земље.”

„Знам. Али, шта с тим?”

„Осим тога, немамо баш никаквог начина да комуницирамо са Земљом. Ако сада кренемо у сусрет Суседној звезди и нешто нам се деси, нешто пође лоше, Земља неће имати практични надсветлосни лет и ми не можемо рећи хоће ли га икада добити. То би се могло озбиљно одразити на евакуационе планове Земље, у вези са приближавањем Суседне звезде. Мислим да је врло важно да се сада вратимо и известимо о ономе што смо до сада постигли.”

Венделова га је пажљиво слушала. „Схватам. А ти, Џарлоу, делиш ли његово мишљење?”

Хенри Џарлоу је био висок, плав и туробан; нека неодређена меланхолија, непрестано присутна на његовом лицу, давала је потпуно погрешну слику о његовом карактеру. Осим тога, његови дуги прсти (при том не и крхки) беху попут прстију чаробњака у тренуцима када се бавио компјутером или било којим другим инструментом на броду.

„Искрено, мислим да има смисла у ономе што Ву предлаже”, огласи се Џарлоу. „Када бисмо имали могућност надсветлосне комуникације, једноставно бисмо пренели поруку Земљи и наставили даље. Шта би се с нама после тога догодило, више не би било битно ни за кога осим за нас. Како ствари стоје, не можемо се озбиљно позабавити гравитационом корекцијом.”

„А ти, Бланковицева?” упита тихо Венделова.

Мери Бланковиц се несигурно промешкољи. Била је то ониска, млада жена, дугачке косе и равно подсечених шишки које су јој се спуштале до носа. Била је нежног телесног састава, што јој је све, уз брзе покрете, давало изглед минијатурне Клеопатре.

„Не знам, збиља”, одговори она. „Немам никакве одређене ставове у вези с тим и чини ми се да су ме Ву и Џарлоу увалили у ово. Али зар и ви не сматрате да је битно пренети информацију на Земљу? Савладали смо све значајне досадашње непознанице приликом овог лета, и сада су нам потребни већи и савршенији бродови, снабдевени компјутерима који ће у обзир узимати и гравитациону корекцију. Бићемо онда у могућности да једним скоком стигнемо од Сунца до Суседне звезде; уз снажнију гравитацију могли бисмо кренути непосредно од Сунца и доскочити много ближе Суседној звезди. Не бисмо морали трошити недеље и недеље преваљујући мала растојања пре скока у поласку као и на поскок у доласку. Чини ми се да Земља мора добити те обавештења.”

„Разумем”, рече Венделова. „У ствари, главно је питање да ли би било мудро одмах однети информацију о гравитационој корекцији на Земљу. Ву, је ли то збиља толико значајно колико ти се чини? Теби та идеја о гравитационој корекцији није пала на памет овде и сада, на броду. Чини ми се да си о томе расправљао са мном пре више месеци.” Она се замисли на тренутак. „Има томе око годину дана.”

„Није то, заправо, била расправа, капетане. Колико се сећам, били сте прилично нестрпљиви, и нисте ме саслушали до краја.”

„Да, признајем да сам погрешила. Али ти си то ставио на папир. Рекла сам ти да поднесеш званични извештај о томе и да ћу га погледати кад будем имала времена.” Она подиже руку. „Знам, међутим, да никада нисам стигла да се тиме позабавим, чак се не сећам ни да сам примила неки такав извештај, али, знајући те, Ву, верујем да си све врло подробно разрадио у свом извештају, са свим математичким прорачунима. Зар није тако, Ву? Тај твој извештај мора бити негде заведен.”

Вуове усне се згрчише, али се тон његовог гласа нимало не промени. „Да, начинио сам извештај, капетане, али у питању су биле тек спекулације, и не верујем да је ико на то обратио пажњу. Као што ни ви нисте, капетане.”

„Зашто тако мислиш? Ву, нису баш сви приглупи као ја.”

„Чак и да је неко обратио пажњу, понављам да је реч само о спекулацијама. Када се будемо вратили, бићемо у могућности да пружимо и доказе.”

„Када спекулација постоји, неко ће, једном, сигурно доћи и до доказа. Ти знаш како наука дејствује.”

Ву полако и значајно рече: „Неко.”

„Ах, Ву, сада прелазимо на ствар… Није тебе брига хоће ли Земља овладати практичним методом надсветлосног лета. Тебе брине могућност да признање не припадне теби. Јесам ли у прву?”

„Капетане, у томе нема ничег лошег. Научник има сва права да настоји да сачува првенство својих открића.”

Венделова шмркну. „Ниси, надам се, заборавио да сам ја заповедник овог брода и да сам ја та која доноси одлуке?”

„Не, нисам”, одврати Ву, „али ово није једрењак из осамнаестог века. Сви смо ми, превасходно, научници и мислим да морамо на демократски начин доносити одлуке. Ако већина жели да се врати…”

„Чекајте”, умеша се оштро Фишер. „Пре но што се ово настави, имате ли нешто против ако се и ја укључим у расправу? Једини сам овде који још није изнео своје мишљење и, уколико тежите демократији, онда бих и ја желео да јој дам свој прилог. Смем ли, капетане?”

„Хајде, само напред”, одобри Венделова, стишћући и отварајући десну шаку као да има намеру да неког шчепа за врат.

„Пре отприлике седам и по векова”, поче Фишер, „Кристифор Колумбо је отпловио западно од Шпаније и, коначно открио Америку, иако ни сам, до краја живота, није знао шта је постигао. Уз пут је открио и да се одступање магнетног компаса од правог севера, такозвана „магнетска деклинација”, мења са географском дужином. Било је то врло значајно откриће — штавише, прво чисто научно откриће начињено током једне прекоморске пловидбе.

Е, сада, колико вас зна да је Колумбо открио променљивост магнетске деклинације? Нико, претпостављам. Колико вас зна да је Колумбо открио Америку? Сви, наравно. Замислите, сада, шта би се десило да је Колумбо, откривши девијацију, напрасно решио да се врати с пола пута да би краљу Фердинанду и краљици Изабели, с поносом саопштио своје откриће, обезбедивши себи првенство? Откриће би, вероватно, било достојно поздрављено, а онда би монарси послали другу експедицију, на челу са, рецимо, Америгом Веспучијем, који би онда и стигао до Америке. И ко би се онда и сећао да је Колумбо дошао до некаквог открића са компасом? Дословце нико. Ко би памтио да је Веспучи открио Америку? Дословце сви.

Дакле: да ли да се вратимо? Откриће гравитационе корекције, уверавам вас, упамтиће тек неколицина као безначајан узгредни ефекат надсветлосног путовања. Међутим, посада следеће експедиције која ће коначно стићи до Суседне звезде биће запамћена као прва која је надсветлосним летом стигла до једне звезде. Вас троје — чак и ви, Ву — бићете, евентуално, помињани у фусноти.

Могли бисте помислити да ћете, благодарећи овом великом Вуовом открићу, баш ви бити поново послати на следеће путовање. Но, бојим се да неће бити тако. Видите, Игор Коропатски, Управник Земаљског Истражног Бироа, који нас ишчекује назад на Земљи, заинтересован је превасходно за информације о Суседној звезди и њеном планетаном систему. Он би, верујте ми, експлодирао као Кракатит када би сазнао да смо били на прагу одредишта и да смо се одатле вратили. Поред тога, неминовно, капетан, Венделова била би принуђена да извести како је до повратка дошло зато што сте се вас троје побунили, што је изузетно озбиљна оптужба, чак и ако нисмо на неком једрењаку из осамнаестог века. Бојим се да не само да нећете бити на списку за следеће путовање, него да више очима нећете видети ни лабораторију. Рачунајте с тим. Оно што ћете вероватно видети, без обзира на ваше научне заслуге, јесте самица. Немојте потцењивати бес некога као што је Коропатски.

Боље вам је, дакле, да размислите. Напред, ка Суседној звезди или натраг на Земљу?”

Завладала је тишина. Извесно време нико ништа није рекао.

„Па, онда”, поче Венделова храпавим, оштрим гласом, „мислим да вам је Фишер прилично јасно представио ситуацију. Има ли ко шта да дода?”

Бланковицева се коначно огласи тихим гласом. „У ствари, ја нисам ни била сасвим сигурна. Мислим да треба да идемо даље.”

„И ја”, прогунђа Џарлоу.

„А ти, Чао-Ли?” упита Венделова.

Он слеже раменима. „Нећу против већине.”

„Драго ми је да то чујем. Што се мене тиче, овај инцидент је већ заборављен, бар што се тиче власти на Земљи, али боље да се не понови било шта слично, било шта што мирише на побуну.”


78


„Надам се да ти не смета што сам се умешао”, упита Фишер када су се вратили у своје просторије. „Плашио сам се да ћеш праснути без икаквог учинка.”

„Не, било је савршено. Никада се не бих сетила те аналогије са Колумбом. Хвала ти, Крајле.” Она узе његову руку и снажно је стисну.

„Морао сам да на неки начин оставим трага на овом броду”, објасни он смешећи се.

„Богами, добро си се потврдио. И не могу ти описати колико ми се смучило Вуово понашање, непосредно пошто сам ти говорила колико ми је драго због његовог успеха и признања која га за то чекају. Осећала сам се толико достојанствено што сам спремна да поделимо заслуге, због етике научног истраживања која нам омогучава да свако добије заслужени део славе, а онда ти он, лепо, стави свој лични понос изнад важности мисије.”

„Сви смо ми људи, Теса.”

„Знам. Иако Ву извесно има тамне мрље на својој етици, то не умањује његову научничку оштроумност.”

„Бојим се, међутим, да су моји аргументи проистекли пре из приватних побуда него из, да тако кажем, душебрижништва за опште добро. Ја желим да стигнем до Суседне звезде из разлога који немају никакве везе са овом мисијом.”

„Знам, али и даље сам ти захвална.” Фишера помало затече то што су јој очи биле пуне суза, које је жмиркањем покушавала да отклони.

Он је пољуби.


79


Била је то тек звезда, недовољно сјајна да би се на било који начин истицала. Заправо, Крајл Фишер би је и изгубио из вида да на екрану није стајала посред компјутерско-графичке мреже, уоквирена концентричним круговима.

„У ствари, једва да изгледа као звезда, зар не?” огласи се Фишер, лица које је готово увек, када није био насмејан, попримало уобичајени зловољни израз.

Мери Бланковиц, која је била једина с њим на осматрачници, одврати: „Па да, Крајле, али ипак јесте звезда.”

„Мислим, изгледа тако — слабашно. А тако смо јој близу.”

„Близу или не, зависи како посматраш. Још смо удаљени од ње једну десетину светлосне године, што баш и није тако мало. Капетан је, једноставно, опрезан. Ја бих привела Надсвеслосног знатно ближе. Волела бих, заправо, да смо већ знатно ближе. Једва чекам.”

„Пре овог последњег скока, Мери, била си решила да идеш кући.”

„Па, не сасвим. Наговорили су ме на то — она двојица. Схватила сам, наравно, каква сам будала испала, после оног твог малог говора. Стварно сам била убеђена да ће нас поново послати овамо, када се вратимо, али ти си нам уистину разјаснио ситуацију. Ох, а сада тако жудим да употребим НД.”

Фишер је знао шта је НД. Неуронски детектор, наравно. И сам је осећао узбуђење. Открити интелигенцију било би неупоредиво значајније од открића било каквих метала, стења, леда или испарења на које би могли наићи.

„Можеш ли да нешто разабереш, на овој удаљености?” упита он оклевајући.

Она одмахну главом. „Не, морали бисмо да будемо знатно ближе. Но, не можемо наставити са спорим приближавањем. На то би нам отишла пуна година дана. Када капетан буде задовољна са оним што одавде можемо дознати о Суседној звезди, предузећемо нови скок. Очекујем да ћемо се највише кроз два дана наћи на само две астрономске јединице од Суседне звезде и онда ћу почети да вршим осматрања и да будем од неке користи. Овако се осећам као сувишан терет.”

„Да”, одврати суво Фишер. „Знам.”

Израз нелагодности прелете преко лица Бланковицеве. „Жао ми је, Крајле. Нисам мислила на тебе.”

„Могла си, слободно, да имаш и мене у виду. Може се испоставити да не будем ни од какве користи, ма колико се приближили Суседној звезди.”

„Бићеш од користи уколико откријемо присуство интелигентних бића. Разговараћеш с њима. Ти си Роторијанац и то је баш оно што нам је потребно.”

Фишер се мрачно насмеши. „Да, Роторијанац, али с кратким стажом.”

„Али, сасвим довољним, зар не?”

„Видећемо.” Он намерно промени тему. „Јеси ли сигурна да ће неуронски детектор радити без проблема?”

„Потпуно сам сигурна. Можемо утврдити присутност било које Насеобине на орбити само путем њеног плексонског зрачења.”

„Шта су плексони, Мери?”

„Ах, назив сам ја смислила. Реч је о фотонски комплексним особеностима мозгова сисара. Могли бисмо на пример, ако нисмо сувише далеко, детектовати коње. Већи број људских мозгова, међутим, можемо открити и на астрономским раздаљинама.”

„А откуд ти паде на памет 'плексони'?”

„Од 'комплексно'. Једног дана, видећеш, радиће на плексонима не само да би открили присуство живота, већ и да би истраживали сложене функције мозга. И то сам смислила, зваће се 'плексопсихологија'. Или, можда, 'плексонеуроника'.”

„Мислиш да су називи толико битни?” упита Фишер.

„Наравно, јер ти дају могућност да се прецизно изражаваш. Не мораш, на пример рећи 'подручје науке које се бави тим и тим'. Кажеш, лепо, 'плексонеуроника' — и цео те свет разуме. То је пречица. Мање ти оптерећује мозак и ослобађа га за друге ствари. Поред тога…” Она застаде, оклевајући.

„Да?”

Речи су јој ужурбано навирале са усана. „Ако смислим назив и он буде опште усвојен, добићу своју фусноту у историји науке. На пример, писаће овако: 'Термин плексон предложила је Мерили Оџина Бланковиц 2237. године приликом пионирског лета брода Надсветлосни.' Пошто је сва прилика да ме неће помињати у било ком другом контексту, задовољићу се и тиме.”

„А шта, Мери, ако будеш регистровала плексоне, а испостави се да тамо нема људских бића?” упита Фишер.

„Мислиш, ако откријемо стране облике живота? Било би то још узбудљивије него установити присутност људских бића. Међутим, мали су изгледи за то. Непрестано се суочавамо са разочарањима. Мислили смо да ће на Месецу, Марсу, Калисту и Титану бити бар примитивних облика живота. Али никад ништа. Људи су размишљали о свим могућим, чак и застрашујућим облицима живота — о живим галаксијама, живим облацима прашине, животу на површини неутронске звезде, и о таквим стварима. Међутим, немамо доказа за било шта од тога. Не, ако откријем било шта, биће то људи. Убеђена сам.”

„Не би ли се могло догодити да, заправо, региструјеш плексоне које емитујемо нас петеро, са овог брода? Зар то не би пригушило све друго што се налази милионима километара око нас?”

„Да, Крајле, то би могло запетљати ствари. Морамо тако подесити НД да елиминише нас петоро, а то се мора учинити веома прецизно. Уколико и мало 'процуримо' потпуно ће бити пригушено све што бисмо другде открили. Једног дана, Крајле, аутоматски неуронски детектори биће упућени кроз хиперсвемир, залазећи на сва могућа места, у потрази за плексонима. Неће бити људских бића у њиховој близини услед чега ће бити бар за неколико редова величине осетљивији него сада, када се ми мотамо око инструмената. Установићемо места где постоје интелигентни облици живота много пре но што и само тамо одемо.”

Појави се Чао-Ли. Погледавши Фишера са благим изразом гађења, он равнодушно упита: „Како је Суседна звезда?”

„Не изгледа нарочито са ове удаљености”, одговори Бланковицева.

„Па, вероватно ћемо сутра-прекосутра начинити још један скок, а онда ћемо видети.”

„Биће узбудљиво, зар не?” упита Бланковицева.

„Биће — ако пронађемо Роторијанце”, одговори Ву, а онда, бацивши брз поглед на Фишера, додаде: „Али, да ли ћемо их пронаћи?”

Ако је питање и било упућено Фишеру, он није одговорио. Само га је безизражајно гледао.

Хоћемо ли, збиља? — помисли он.

Дуго чекање ближило се крају.


КОНВЕРГИРАЊЕ


80


Као што је већ раније било уочено, Јанус Пит није себи често дозвољавао луксуз да западне у самосажаљење. Код било кога другог, он би то сматрао неизрециво лошим знаком слабости и самоповлађивања. Било је, ипак, тренутака када би се с тугом побунио над чињеницом да су Роторијанци увек били спремни да му препусте доношење свих непријатних одлука.

Постојао је, наравно, Савет — примерено изабран и веома делатан када је у питању било спровођење закона и доношење одлука — свих осим оних које су биле битне, а које су се односиле на будућност Ротора.

То је њему препуштано.

Можда, у ствари, и несвесно; ствари од значаја биле су као неким прећутним договором једноставно занемариване, напросто као да не постоје.

Налазили су се ту, у једном пустом систему, доконо градећи нове Насеобине, потпуно уверени да на располагању имају неограничено много времена. Сви су некако, с поуздањем, узимали здраво за готово да ће једног дана, када сасвим испуне овај њихов астероидални појас (задатак наредних нараштаја, који је у овом часу мало кога непосредно заокупљао) техника хиперпогона узнапредовати до те мере да ће бити сразмерно лако дати се у потрагу за новим планетама и заузети их.

Времена је било напретек. Време се протезало у вечност.

Само је Пит био свестан тога да време, ипак, није баш тако неограничено и да би у било ком тренутку, без претходне најаве, рокови могли истећи.

Када ће, коначно, и у Сунчевом систему, постати свесни постојања Немезис? Када ће још нека Насеобина одлучити да следи пут којим Ротор беше кренуо?

Једног ће се дана то морати десити. Пошто се Немезис неумољиво приближава Сунцу, коначно ће доћи до оне тачке — звезда ће, додуше, и даље бити далеко, али и сразмерно близу — када ће житељи Сунчевог система морати бити слепи да је не виде.

Један програмер, убеђен да решава проблем од чисто научног интереса, дошао је на Питовом компјутеру до процене да ће у року од хиљаду година откриће Немезис постати неизбежно, као и да ће, отприлике у исто време, Насеобине почети да се разилазе.

Пит је, онда, поставио питање: хоће ли се те Насеобине управити ка Немезис?

Одговор је био одречан. До тог времена хиперпогон ће постати много ефикаснији и много јефтинији. Насеобине ће о оближњим звездама знати много више — које од њих поседују планетне системе и какве врсте. Не би се оптерећивале једним обичним црвеним патуљком, већ би пажњу уперили ка сунцоликим звездама.

То би Земљу у потпуности препустило њој самој, што би је довело у очајнички положај. Спутана исконским страхом од свемира, већ у поодмаклом стадијуму назадовања, још већма, током те хиљаде година, утонула у беду и сиромаштво… шта би могла учинити када јој се укаже судњи дан у виду Немезис? Њени житељи нису били кадри за дуга свемирска путовања. Били су то људи Земље. Приковани за површину. Безнадежно би чекали док се Немезис сасвим не приближи. Није за њих било наде да би могли да оду било где другде.

Питу се указа слика једног оронулог света који покушава да нађе сигурност у чвршћем систему Немезис, систему довољно стабилном да остане на окупу у тренутку док, приликом мимоилажења, буде уништавао Сунчев систем.

Био је то ужасан сценарио, па ипак неизбежан.

А кад би се Немезис удаљавала од Сунца, уместо да му се примиче? Све би, намах, било другачије. Откривање Немезис постајало би, временом, све мање вероватно, а чак и да се звезда напокон уочи, била би мање пожељна, а и мање досегљива као уточиште. У ствари, да се Немезис удаљава, Земља не би ни трагала за уточиштем.

Међутим, није било тако. Земљани ће доћи: земаљски олош, са својим сурогатним и абнормалним мноштвом култура, све ће преплавити. Шта би друго Роторијанцима преостало до да их униште док су још у свемиру? Али хоће ли и тада бити неког Јануса Пита да их увери да им је то једини избор? Хоће ли тада имати неког Јануса Пита да их увери да Ротор мора имати и оружја и одлучности да на то буде приправан и да учини што треба када за то дође тренутак?

Ипак, на крају крајева, компјутерска анализа била је оптимистичка. Компјутер беше устврдио да ће до откривања Немезис из Сунчевог система морати да дође током текућих хиљаду година. Али када, тачно? Можда већ сутра? Можда је до тога већ дошло, пре, рецимо, три године? Није ли било могуће да се нека Насеобина, у покушају да достигне најближу звезду, и не знајући ништа корисно о оним удаљенијим, већ сада креће бившом Роторовом стазом?

Пит се свако јутро будио уз помисао: хоће ли данас бити тај дан?

Зашто је тај јад био њему препуштен? Због чега су сви други могли мирно да спавају, у крилу безвремености, док се само он сваког дана носио са могућношћу злог усуда?

Наравно, неке кораке већ беше предузео. Установио је сталну Осматрачку службу, широм астероидног појаса, тело задужено да надгледа аутоматске рецепторе који су све време шарали небом, не би ли, на што већој удаљености, открили извор обилног утрошка енергије који би указао на то да се нека Насеобина приближава.

Било је потребно нешто времена да се ствар ухода, али, ево, већ дванаестак година беше минуло како се сваки сумњиви знак проверавао и о свему довољно важном лично Пит обавештавао. И сваки пут када се то догодило, алармно звонце зазвонило би у Питовој глави.

И, наравно, увек се испостављало да ништа значајно није било посреди, а почетно олакшање би се преобраћало у неку врсту беса према Осматрачкој служби. Јер, уколико она не би била сигурна шта је у питању, једноставно би опрала руке од свега и проблем препустила Питу. Нека се он позабави тиме, нека се он зноји, нека он доноси тешке одлуке.

У таквим би тренуцима он западао у готово плачевно самосажаљење, осећајући истовремено нелагодност при помисли да из њега избија слабост.

Ево, баш сада, на пример. Прелиставао је извештај који му је компјутер дешифровао и осећао како му се поново буди самосажаљење над самим собом због те непрестане, тешко подношљиве и недовољно уважаване службе роторијанском народу.

Био је то први извештај који му је поднет у последња четири месеца и опет му се чинило да је од веома малог значаја. Неки сумњиви извор енергије беше се примицао Ротору, али имајући у виду његову вероватну удаљеност, био је то неуобичајено мали извор — готово четири реда величине мањи но што би се то могло очекивати да је у питању Насеобина. Био је толико мален да се једва дао разликовати од пуког шума.

Могли су га, баш, тога и поштедети. Извештај је помињао чудан склоп таласних дужина, али приписивати му људско порекло чинило се смешно. Како су било шта могли закључити о тако слабашном извору енергије — осим да није посреди нека Насеобина, те, самим тим, ни људског порекла, без обзира на таласне дужине?

Ти идиотски Осматрачи не би ме смели узнемиравати на овај начин, помисли Пит.

Он мрзовољно одложи извештај у страну и узе у руке најновији извештај Ренеј Д'Обисон. Онај девојчурак Марлена још није добила кугу. Као да је та мала и даље смишљала све савршеније и савршеније начине излагања опасности — па ипак, ништа јој се није дешавало.

Пит уздахну. Па, можда није ни било важно. Девојчурак је изгледа, желела да остане на Еритру; па, ако тако и буде, можда би то било подједнако добро као и да добије кугу. Заправо, то би и Евгенију Инсињу приморало да остане с њом и тако би се истовремено ослободио обе. Разуме се, Пит би се осећао мирнијим када би Д'Обисонова, а не Џенар, била Заповедник Куполе. На тај би начин и мајка и кћер, чини се, биле боље надгледане. То би требало у ближој будућности средити, али тако да од Џенара не начини мученика.

Да ли би, рецимо, било безбедно да Џенара постави за Начелника Новог Ротора? То би, без сумње, било протумачено као унапређење, и овај то тешко да би могао одбити, поготово што би га, бар у теорији, ставило у исти ред са самим Питом. С друге стране, не би ли то значило дати Џенару превише стварне моћи, поред оне привидне? Но, да ли је постојало икакво друго решење?

Мораће да поразмисли о томе.

Смешно! Колико би ствари биле једноставније да се та мала, Марлена, једноставно заразила и добила кугу. Под навалом беса због изневерених очекивања, Пит одбаци извештај из Куполе и поново узе у руке извештај Осматрачке службе.

Гледај, тек ово! Некакво слабо енергетско шиштање и они га одмах гњаве с тиме. Е па, неће моћи тако. Он подеси компјутер за тренутни пренос порука. Неће више дозвољавати да га узнемиравају и најситнијим појединостима. Пазите да се нека Насеобина не појави!


81


За то време на Надсветлосном открића су се ређала једно за другим, као ударци чекића. Још су били врло далеко од Суседне звезде, кад им постаде јасно да око ње кружи једна планета.

„Шта сам вам рекао”, примети Крајл Фишер не скривајући осећај тријумфа. „Планета…”

„Не”, одврати журно Теса Вендел. „Није то оно што мислиш. Утуви себи у главу, Крајле, да има планета и планета. Готово свака звезда поседује неку врсту планетног система. На крају крајева, више од половине звезда у Галаксији припада, заправо, вишечланим звезданим системима, а планете су, знаш, напросто звезде које су премале да би то стварно и биле. Планета коју видимо пред собом није настањива. Да јесте, не бисмо је могли видети с ове удаљености, поготово не при чкиљавој сетлости Суседне звезде.”

„Хоћеш да кажеш да је посреди гасни џин?”

„Наравно. Више бих се изненадила да у овом систему нема бар једне такве планете, него што сам изненађена да је ова ту.”

„Али ако постоји тако велика планета, могло би бити и мањих.”

„Можда”, допусти Венделова, „али, тешко да су настањиве. Или су сувише хладне, или им је ротација заустављена, тако да су увек окренуте ка звезди само једном својом страном, што би их чинило паклено топлим с једне, а леденим с друге стране. Све што би преостало Ротору — наравно, ако је ту — било би да се постави на орбиту око звезде, или, можда, око гасног џина.”

„Можда је управо то оно што су и учинили.”

„И то чине све ове године?” Венделова слеже раменима. „Претпостављам да је то теоријски могуће, али, Крајле, ипак не рачунај много с тим.”


82


Следећи ударци били су још снажнији.

„Сателит?” упита Теса Вендел. „Па, зашто да не? Јупитер има четири велика сателита. Зашто би било изненађујуће ако овај гасни џин има један?”

„Овај није налик ни на један из Сунчевог система, капетане”, примети Хенри Џарлоу. „Приближно је велик као Земља — ако је судити по мерењима која сам за сада могао да обавим.”

„Па”, упита Венделова, задржавајући равнодушност, „шта можеш закључити из тога?”

„Ништа нужно”, одговори Џарлоу. „Али сателит испољава нека чудна својства. Волео бих да сам астроном.”

„И ја бих, у овом тренутку, волела да је то бар неко на овом броду”, сложи се Венделова. „Али, молим те, настави. Ниси ти баш потпуно неупућен у астрономију.”

„Ствар је у следећем: приликом кружења око гасног џина сателит је увек истом страном окренут ка њему, али га при том Суседна звезда обасјава са свих страна. Даље, орбита сателита је таква да, колико могу да проценим, температура на његовој површини омогућује постојање воде у течном стању. Најзад, сателит има и атмосферу. У овом тенутку још немам потпуни увид у ствар. Поред тога, као што рекох, нисам ни астроном. При свему томе, чини ми се да постоје добри изгледи да се сателит покаже као свет погодан за живот.”

Крајл Фишер прими те новости уз широк осмех. „Нисам нимало изненађен. Игор Коропатски је предвидео могућност постојања настањиве планете. Учинио је то без икаквих конкретних података; ствар чисте дедукције.”

„Коропатски? Заиста? А када је, питам се само, он то разговарао с тобом?”

„Непосредно пред наш полазак. Претпоставио је да се Ротору ништа није догодило на путу до Суседне звезде. А пошто се нису вратили, мора бити да су нашли планету погодну за колонизовање. И, ето је.”

„А реци ми, само, зашто ти је он то напоменуо?”

Крајл за тренутак застаде, размишљајући, а онда одговори: „Био је заинтересован да сазна може ли се с том настањивом планетом рачунати као са могућим одредиштем земаљске евакуације, када за то дође време.”

„А зашто то онда није и мени рекао? Шта мислиш? Имаш ли икакву идеју?”

„Претпостављам”, одговори он опрезно, „да је сматрао да ће мене лакше импресионирати, да ћу снажније подстицати да се планета истражи…”

„Због твоје кћерке.”

„Да, Теса, он зна моју ситуацију.”

„А зашто ми ти то ниси рекао?”

„Нисам сматрао да је у питању нешто важно. Помислио сам да је можда боље да сачекам и видим да ли је Коропатски у праву. Пошто се испоставило да јесте, кажем ти, ево, сада. Ова планета, у складу са предвиђањима Коропатског, морала би бити настањива.”

„Ово је сателит”, процеди Венделова, очигледно узбуђена.

„Та дистинкција је без значаја.”

„Слушај, Крајле”, настави Венделова. „Изгледа да нико није имао у виду мој положај у свему овоме. Коропатски ти је напунио главу бесмислицама, не би ли нас навео да овај систем пажљиво истражимо, а онда да се вратимо с новостима на Земљу. Ву је био нестрпљив да се вратимо с новостима пре него што смо и стигли до система. Ти желиш да се сретнеш са својом породицом, не марећи за шире аспекте мисије. При свему томе, изгледа да нико не води рачуна о чињеници да сам ја капетан и да ћу ја бити та која ће доносити одлуке.”

Фишеров глас одједном постаде улагујући. „Буди разумна, Теса. Какве су то одлуке које треба донети? Каквог избора имаш? Кажеш да ме је Коропатски напумпао бесмислицама, али није тако. Ето, пред нама, планете. Или сателита, ако ти се тако више допада. Он мора бити испитан. Његово постојање може за Земљу значити живот. Можда је посреди будући дом човечанства. Заправо, један део човечанства се тамо, можда, већ налази.”

„Ти буди разуман, Крајле! Један свет може бити одговарајуће величине и температуре, али и даље непогодан за живот из низа разноликих разлога. Претпоставимо, на пример, да му је атмосфера отровна. Или, да је препун живих вулкана. Или да му је степен радиоактивности превисок. Сателит располаже тек једним бедним црвеним патуљком да га обасјава и греје и, поврх свега, налази се у непосредној близини гасног џина. То није баш нормална средина за свет земаљског типа и сасвим је неизвесно како би она деловала на њега?”

„Ипак, треба га брижљиво испитати, макар и само стога да би се испоставило да је заиста непогодан за живот.”

„Што се тога тиче, можда неће бити неопходно да се спуштамо на површину”, примети мрачно Венделова. „Приближићемо му се и тако доћи у прилику да га боље проценимо. Крајле, молим те, немој се супротстављати чињеницама. Не бих могла да поднесем твоје разочарање.”

Фишер климну главом. „Покушаћу — па ипак, Коропатски је предвидео постојање настањиве планете, док су сви други тврдили да је тако нешто немогуће. И ти, Теса, између осталих. Непрестано си ми то понављала. Али, ево је пред нама и можда јесте настањива. Пусти ме, стога, да се надам док могу. Можда су људи са Ротора сада на том свету, и можда је тамо и моја кћер.”


83


Чао-Ли се огласи, прилично незаинтересовано. „Капетанка нам је збиља бесна. Последња ствар коју би могла пожелети јесте то да наиђемо на планету — свет, заправо, пошто нам не дозвољава да га зовемо планетом — који, приде, може бити и настањив. То значи да бисмо морали да га истражимо и вратимо се са информацијама које смо прикупили. И сама знаш да то није у складу са њеним жељама. Ово јој је једина прилика да буде дубоко у свемиру; када се једном и то сврши, више до краја живота неће летети. Други ће наставити да раде на надсветлосним техникама, други ће истраживати свемир. Гурнуће је у пензију; биће, евентуално, саветник. И биће бесна што тако мора бити.”

„А ти, Чао-Ли? Би ли се ти поново отиснуо у свемир, уколико би ти се указала прилика?” упита Мери Бланковиц.

Одговор стиже истог тренутка. „Нисам сигуран да бих био рад да поново тумарам по свемиру. Немам ја те истраживачке бубице. Међутим, знаш, прошле ноћи пало ми је нешто сабласно на памет — наиме, можда бих био спреман и да се заувек скрасим овде — уколико је овај свет настањив. А ти?”

„Скрасити се овде? Ни случајно. Не кажем да бих волела да останем заувек прикована за Земљу, али бих сигурно пожелела да неко време проборавим на њој, пре него што се поново отиснем напоље.”

„И ја сам о томе размишљао. Овај сателит је један међу — па, колико? Десет хиљада? Ко би помислио да постоји настањив свет у систему једног црвеног патуљка? Он мора да се истражи. Био бих спреман да зарад тога останем неко време овде и да се неко други врати на Земљу и побрине се око мог првенства у открићу гравитационог ефекта. Ти би штитила моје интересе, зар не, Мери?”

„Наравно да бих, Чао-Ли. И капетан Венделова, исто тако. Она има све податке, потписане у присуству сведока.”

„Ту смо, дакле. Мислим да капетан греши што жели да иде даље и истражује Галаксију. Могла би се приближити стотинама звезда и не наићи на овако необичан свет. Чему тежити квантитету, кад ти је квалитет ту, на дохват руке?”

„Лично мислим да њу највише брине могућност да Фишер пронађе своју кћерку”, примети Бланковицева. „Шта ако се то деси?”

„Па шта? Може је повести са собом на Земљу. То Венделовој не би ништа значило.”

„Али, не заборави, ту је и Фишерова бивша жена.”

„Јеси ли га икада чула да је уопште помиње?”

„То не значи нужно да он…”

Она нагло прекину, зачувши звук споља. Уђе Фишер, наклонивши се обома.

Бланковицева брзо упита, као да жели да сасвим потисне претходни разговор: „Је ли Хенри завршио са спектроскопијом?”

„Не могу да одредим”, одговори Фишер, тужно одмахнувши главом. „Јадник је прилично нервозан. Претпостављам да се прибојава могућности да погрешно протумачи ствари.”

„Хајде, хајде”, огласи се Ву. „Компјутер је тај који ће протумачити добијене податке. Увек се тиме може покрити.”

„Е, не може!” упаде Бланковицева ватрено. „То ми се баш страшно свиђа! Ви, теоретичари, мислите да ми, осматрачи, не чинимо ништа друго осим што заседнемо за компјутер, куцнемо по њему неколико пута, кажемо 'хајде, добра куцо', и потом само очитамо резултате. Оно што ће компјутер рећи зависи од онога што ставиш у њега — а ја никада нисам доживела да теоретичар, нашавши се пред резултатом осматрања који му не одговара, после тога не окриви осматрача. Ниједном још нисам чула да, на пример, кажу 'Можда нешто није у реду са комп…'„

„Сачекај”, упаде Ву. „Хајде да се не прегањамо у овом тренутку. Јеси ли мене икада чула како се љутим на осматраче?”

„Па, ако ти се, на пример, нису допала Хенријева осматрања…”

„Прихватам их, без обзира на све. Немам никаквих властитих теорија о овом свету.”

„И зато би и прихватио све што би ти Хенри понудио.”

У том тренутку уђе Хенри Џарлоу у пратњи Тесе Вендел. Изгледао је као облак који се премишља да ли ће излити кишу.

„Ето, Џарлоу, сада смо сви на окупу”, рече Венделова. „Хајде, сад, реци нам. Како ти изгледа?”

„Невоља је”, поче Џарлоу, „што у светлости ове слабашне звезде нема ултраљубичастог зрачења ни толико да добјеш опекотину услед ефекта албино. Морао сам да прибегнем микроталасима, и они су ми, истог часа, потврдили да у атмосфери сателита има водене паре.”

На његове речи Венделова нестрпљиво слеже раменима. „Ниси нам ти био неопходан да то дознамо. Сваки свет Земљине величине у температурном опсегу воде у течном стању сигурно поседује воду, те самим тим и водену пару. То читаву ствар за још један педаљ усмерава ка закључку да је сателит настањив. Али, тек педаљ; и то сасвим очекиван.”

„Ох, није реч о томе”, примети Џарлоу. „Сателит јесте настањив. У том погледу нема никакве сумње.”

„Због водене паре?”

„Не. Имам нешто боље од тога.”

„Шта?”

Џарлоу пређе смркнутим погледом преко лица свих присутних, па рече: „Да ли бисте неки свет прогласили настањивим уколико је он, заправо, већ настањен?”

„Да, мислим да бих себи могао допустити тако нешто”, одговори мирно Ву.

„Хоћеш ли да кажеш да и са ове удаљености можеш да разазнаш да је сателит настањен?” упита оштро Венделова.

„Управо то желим да кажем, капетане. У атмосфери има слободног кисеоника — и то у приличним количинама. Можете ли ми објаснити откуд кисеоник, осим ако посреди није фотосинтеза? И можете ли ми објаснити откуд фотосинтеза, уколико живот није посреди? Напокон, како би планета могла бити ненастањива, уколико на њој има животних облика који производе кисеоник?”

Настаде за тренутак мртва тишина, а онда се поново огласи Венделова. „То је тако невероватно, Џарлоу. Јеси ли сигуран да ниси нешто забрљао у програмирању?”

Бланковицева значајно подиже веђе, погледавши према Вуу, као да би да му каже: 'Шта сам ти рекла!'

Џарлоу суво одврати: „Никада до сада нисам 'забрљао', како ви то кажете, али сам, наравно, спреман да прихватим исправку од свакога ко се на овом броду сматра већим стручњаком од мене за инфрацрвену анализу атмосфере. То није моја ужа струка, али сам се у пуној мери ослонио на Бланка и Нкрумаха.”

Крајл Фишер, који се од чарке са Вууом, поводом његове жеље да се превремено врате, у приличној мери осмелио, није се либио да иступи са својим мишљењем.

„Гледајте” рече он, „када будемо пришли још ближе, ово ће се или потврдити или оповргнути, али зашто не бисмо претпоставили да је анализа др Џерлоуа тачна и видели куда нас она води? Ако у атмосфери овог света постоји кисеоник, не би ли било разложно претпоставити да је, можда, тераформирана?”

Све се очи окренуше ка њему.

„Тераформирана?” упита тупо Џарлоу.

„Да, тераформирана. Зашто да не? Имате овај свет који је погодан за живот, осим што у његовој атмосфери преовлађују угљен-диоксид и азот, баш као и на световима без живота попут Марса и Венере; а онда, једноставно, положите алге у океан и убрзо уследи оно — 'па-па, угљен-диоксиду' и 'добар дан кисеонику'. А има, можда, и других начина. Нисам стручњак.”

Сви су га и даље нетремице посматрали.

„Разлог због којег ово помињем”, настави Фишер, „јесте то што сам се сетио разговора о тераформирању на фармама Ротора. Радио сам на њима. Похађао сам чак и неке семинаре о томе, утолико горљивије јер сам помишљао да би све то могло имати неке везе са програмом хиперсвемирских летова. Није имало, али сам бар стекао извесну представу о тераформирању.”

Јави се, напокон, Џарлоу. „Јесте ли, Фишеру, на тим семинарима којим случајем чули да ико помиње колико би такав процес могао потрајати?”

Фишер рашири руке. „Реците ми ви, др Џарлоу. Сигуран сам да ће нам то уштедети силно време.”

„У реду. Ротору су, да би стигао овамо, биле потребне две године, уколико је уопште успео. То би значило да се овде налази већ тринаест година. Да је цела Насеобина била испуњена само алгама и да су све изручене у океан, где су потом наставиле да живе, расту и производе кисеоник до садашњег обима, који процењујем на неких осамнаест одсто, док је угљен-диоксид присутан тек у траговима, претпостављам да би за то било потребно бар хиљаду година. Можда и само неколико стотина, уколико би услови били невероватно повољни. Али сигурно је да би за то било неопходно више од тринаест година. Поред тога, искрено речено, земаљске алге су посебно прилагођене условима на Земљи. На неком другом свету можда не би успевале, или би то чиниле веома успорено, док се не прилагоде. За тринаест година ствари се не би нимало промениле.”

Фишера то, међутим, као да није поколебало. „Врло добро, али чињеница је да у атмосфери сателита има пуно кисеоника, а готово нимало угљен-диоксида. Ако то није роторијанско дело, како је, онда, до тога дошло? Зар вам се не чини сасвим умесном претпоставка да на сателиту постоји неки неземаљски облик живота?”

„То је управо оно што сам мислио”, рече Џарлоу.

„То је оно што одмах треба да прихватимо”, умеша се Венделова. „Тамошња вегетација врши фотосинтезу. То, дабоме, ни за тренутак не мора значити да се Роторијанци налазе на том свету, нити да су икада стигли до овог система.”

Фишер је изгледао разљућен. „Па, добро, капетане”, рече он са упадљивом званичношћу, „морам приметити да то такође не значи ни да Роторијанци нису тамо, односно да уопште нису стигли до овог сателита. Уколико планета има властиту вегетацију, то само значи да никакво тераформирање није ни било неопходно и да су се Роторијанци одмах могли населити.”

„Не знам”, огласи се Бланковицева. „Чини ми се, међутим, да не би требало да буде разумних изгледа да вегетација која се развила на једном страном свету може да послужи као храна људским бићима. Сумњам да би људска бића могла да је сваре, односно да је асимилију ако је и сваре. Ја бих се лично кладила да би се та храна показала и отровна. А ако тамо постоји биљни свет, врло је замисливо да постоји и животињски. Не знамо, заиста, где би нас то могло даље одвести.”

„Чак и у том случају”, примети Фишер, „још је могуће да су Роторијанци запосели неки мали део тамошњег тла, одстранили локалне облике живота и засадили властито биље. Замишљам да је то туђинско сађење — уколико пристанете да то тако назовемо — могло с временом узимати маха.”

„Претпоставка на претпоставку”, промрмља Венделова.

„У сваком случају”, заврши Фишер, „потпуно је бескорисно седети овде и измишљати разне могућности, када је сасвим логично испитати тај свет што је подробније могуће — и из што веће близине. Можда, чак, и са његове површине — уколико би се то показало остварљивим.”

„Потпуно се слажем”, рече Ву с изненадном жестином.

„Ја сам биофизичар”, додаде Бланковицева, „и ако тамо има живота, каквог год облика био, дужност нам је да га испитамо.

Венделова пређе погледом од једног до другог и, лако поруменевши, рече: „Па, претпостављам да је тако како кажете.”


84


„Што се више приближавамо”, примети Венделова, „и што више података сакупљамо, ствар постаје све запетљанија. Доводи ли се, међутим, у питање то да је ово, по свему судећи, ипак мртав свет? На ноћној хемисфери нема ни трага осветљењу; нити, има било каквих знакова биљног живота, односно било каквог живота.”

„Нема уочљивих знакова”, исправи је хладно Ву, „али нешто производи кисеоник, зар не? Будући да нисам хемичар, не могу да смислим никакав хемијски процес који би то омогућавао. Може ли било ко од вас?”

Није ни сачекао евентуални одговор. „Заправо”, настави он, „озбиљно сумњам да би и хемичар могао изнаћи неко хемијско објашњење. Ако тамо има кисеоника, мора постојати неки биолошки процес који га производи. Ни за шта друго не знамо.”

„Рећи тако нешто”, примети Венделова, „значи просуђивати на основу једне једине атмосфере с кисеоником за коју знамо — земаљске. Можда ће нас због тога једног дана исмејавати. Могло би се испоставити да је Галаксија дословно препуна кисеоничких атмосфера, које немају никакве везе са животом. У том случају остаћемо запамћени по томе да смо затајили само стога што нас је завело наше искуство са једном једином планетом, неком врстом изрода, у смислу да је њен извор кисеоника биолошке природе.”

„Не”, успротиви се Џарлоу љутито. „Тако можемо до сутра, капетане. Можете смишљати све врсте сценарија, али не можете очекивати да се закони природе мењају у складу са вашим тренутним потребама. Уколико истрајавате на идеји о небиолошком извору кисеоничке атмосфере, мораћете да предложите неки другачији механизам.”

„Али, нема знакова присутности хлорофила у светлости која се одбија са тог света.”

„А зашто би га морало бити?” упита Џарлоу. „Постоји могућност да се, услед посебног притиска светлости са једне звезде црвеног патуљка, развила донекле нека другачија врста молекула. Могу ли да вам, у том погледу, изнесем своје мишљење?”

„Само изволи”, сагласи се Венделова са призвуком горчине. „Чини ми се да ништа друго и не радиш.”

„Врло добро. Све што са извесношћу можемо рећи јесте да су копнена пространства овог света лишена било каквих знакова живота. Али то још ништа не значи. Копнена пространства Земље била су, до пре четири стотине милиона година, исто тако пуста, али наша прапланета тада је већ поседовала кисеоничну атмосферу, као и живот који је бујао.”

„Живот у мору.”

„Да, капетане. Нема ничег спорног са животом у мору. То би, дакле, претпоставило присуство алги, или неких других, одговарајућих, микроскопских биљака које би савршено добро послужиле као фабрика кисеоника. Алге у земаљским морима производе осамдесет процената кисеоника који се сваке године излије у земаљску атмосферу. Зар то није и коначно објашњење? Објашњење за присутност кисеоника у атмосфери тог света, уз, наравно, привидно одсуство живота на копну. Ово, даље, значи да се без опасности можемо спустити на беживотно копно тог света и онда почети да проучавамо његове морске дубине са инструментима који су нам при руци — а да некој каснијој, боље опремљеној експедицији, препустимо детаљнија истраживања.”

„Да, али људска бића живе на копну. Да је Ротор успео да допре до овог система, сигурно би покушали да населе копнена пространства — а о томе нема ни најмањег наговештаја. Зар је збиља неопходно истраживати тај свет?”, упита Теса реторички.

„Наравно да јесте”, одврати брзо Ву. „Не смемо се вратити са пуким претпоставкама. Потребне су нам чињенице. А могуће је и да нас чекају изненађења.”

„Заиста очекујеш нешто слично томе?” упита Венделова с призвуком беса.

„Није битно очекујем ли то или не. Смемо ли себи допустити да се вратимо на Земљу и саопштимо им — претходно не проверивши ствар — да не треба очекивати никаква изненађења? Не изгледа ми нимало упутно.”

„Све ми се чини”, примети Венделова, „да си прилично драстично изменио свој став. Ти си, донедавно, био тај који је захтевао да се вратимо на Земљу, а да се ни не приближимо Суседној звезди.”

„Колико се сећам, био сам и навођен на промену мишљења”, одврати Ву. „Под овим околностима, међутим, морамо у сваком случају истражити сателит. Јасно ми је, капетане, да постоји искушење да се искористи прилика и да се крене у посету још неким звезданим системима; али, овог часа, када пред собом имамо један, по свему судећи, настањив свет, морамо се вратити на Земљу са што више информација о нечему што се, у практичном смислу, за нашу планету може показати далеко важније него што би то био каталошки преглед неколико оближњих звезда. Осим тога” он неодређено махну према осматрачком прозору, „ја желим да изблиза погледам тај свет. Имам осећај да ћемо на њему бити сасвим безбедни.”

„Ти имаш осећај”, понови саркастично Венделова.

„Често се ослањам на интуицију, капетане.”

Мери Бланковиц се умеша, прилично муклим гласом: „Капетане, и ја се поводим за својом интуицијом и могу рећи да сам забринута.”

Венделова упути изненађен поглед према младој жени. „Делујеш као жалосна врба.”

„Не, капетане. Само сам прилично узнемирена.”

„Зашто?”

„Употребила сам НД.”

„Неуронски детектор? Зарад овог пустог света? Зашто?”

„Зато што сам дошла овамо да бих га употребила”, одврати Бланковицева. „Зато јер ми је то дужност.”

„И, резултати су негативни”, закључи Венделова. „Жао ми је, Мери, али биће још прилика — уколико посетимо и друге звезде.”

„Али, капетане, управо је о томе реч — резултати нису негативни. Открила сам присуство интелигенције на том свету и то је оно што ме узнемирава. Налаз је збиља смешан, и, напросто, не знам шта да мислим.”

„Можда апарат не ради како треба”, напомену Џарлоу. „Посреди је нова направа, те не би било изненађујуће уколико би се показала непоуздана.”

„Али због чега детектор не би радио како треба? Зар не региструје наше присуство на броду? Или можда мислите да му је позитивна реакција на наше присуство на броду — лажна? Проверила сам. Сноп је савршено добро усмерен и уколико даје лажан позитиван налаз, тако би морало бити свуда. Међутим, нема позитивних реакција са гасног џина, рецимо, или са Суседне звезде, односно са других, насумично узетих тачака у свемиру; али сваки пут када га усмерим ка сателиту, добијам позитиван налаз.”

„Хоћеш да кажеш”, упита Венделова, „да си на том свету, на ком не можемо да установимо присуство живота, открила присуство интелигенције?”

„Сигнал је врло слаб. Једва сам га ухватила.”

„У ствари, капетане”, умеша се Фишер, „шта ћемо са Џарлоуовим становиштем? Ако постоји живот у тамошњем океану који ми нисмо у стању да детектујемо испод водене површине, то не би искључивало могућност да је реч о интелигентном животу, и можда је управо то оно што је др Бланковицева регистровала.”

„Фишер је, изгледа, рекао праву ствар”, поново се огласи Ву. „Напокон, мало је вероватно да би неки животни облик у мору — ма колико интелигентан био — могао развити технологију. Ватру, под морем, не можете имати. Нетехнолошки облици живота не могу бити нарочито уочљиви, па ипак могу бити интелигентни. А врсте без технологије, ма колико интелигентна била, не треба се плашити, поготово уколико није у стању да напусти своју водену животну средину и ако ми останемо на копну. То само чини ствари још занимљивијим и додатно повећава неопходност да се истраже.”

„Сви причате толико брзо и толико много да никако не успевам да искажем оно што желим”, примети Бланковицева нервозно. „Грешите, сви. Да је посреди интелигентан живот под морем, добила бих позитивну реакцију само из океана. Међутим, добијам је одасвуд, у подједнакој мери. И са копна и из мора. То је оно што не могу да разумем.”

„И са копна?” упита Венделова, с приметном неверицом. „Онда, значи, нешто ипак мора бити погрешно.”

„Али, не могу да установим никакву грешку”, рече Бланковицева. „То је оно што ме узнемирава. Једноставно, ништа не разумем.” А онда додаде, као објашњење: „Сигнал, наравно, јесте врло слаб, али, ту је.”

„Мислим да имам могуће објашњење”, огласи се поново Фишер.

Сви се погледи намах упреше у њега и он истог тренутка осети како постаје неодлучан. „Можда нисам научник”, рече он, „али то не значи да сам неспособан да увидим нешто што се чини прилично јасно. Интелигенција је под водом, али ми је не можемо уочити испод морске површине. То, очигледно, има смисла. Али, интелигенције има и на копну. Значи, дакле, да је и она на неки начин скривена. Где, другде, ако не под земљом.”

„Под земљом?” Џарлоу је готово експлодирао. Зашто би била тамо? Ништа јој не смета ни напољу; ни ваздух, ни температура, нити било шта што можемо да уочимо. Од чега би се интелигенција крила под земљом?”

„Од светлости, на пример”, упаде силовито Фишер. „Говорим о Роторијанцима. Претпоставимо да јесу колонизовали планету. Због чега би остали на површини, под црвеном светлошћу Суседне звезде, под којом роторијански биљни живот не би успевао и под којом би и они сами постајали све утученији? Под земљом би могли увести вештачку расвету, под којом би и њима и њиховим биљкама било много угодније. Поред тога…”

Он застаде, а Венделова га охрабри: „Настави. Шта има још?”

„Па, морали бисте да познајете Роторијанце. Они живе у унутрашњости свог света. На то су навикли и то сматрају нормалним. Бојим се да се не би осећали пријатно на спољашњој страни неког света. Заправо, одмах би се укопали под земљу.”

„Значи, твоје је мишљење да НД региструје присуство људских бића испод површине планете”, упита Венделова.

„Да. Зашто да не? Дебели слој земљишта између њихових евентуалних настамби и површине планете узрокује, по свој прилици, да слабе сигнали које бележи неуронски детектор.”

„Али Бланковицева региструје мање-више исту јачину сигнала и са мора и са копна”, примети Венделова.

„Са читаве планете”, додаде Бланковицева. „Јачина сигнала је свуда иста.”

„У реду. Изворна интелигенција је под морем. Роторијанци су под земљом. Зашто не би било тако?” упита Фишер.

„Чекајте”, упаде Џарлоу. „Мери, сигнале добијаш одасвуд, зар не?”

„Тако је. На одређеним местима незнатно су јачи или слабији, али, све у свему, једва успевам да их региструјем, тако да не могу бити сасвим сигурна. Међутим, извесно је да се интелигенција распростире свуда по планети.”

„Претпостављам”, поново ће Џарлоу, „да је то могуће кад је море у питању, али шта ћемо са копном? Зар заиста верујете да су Роторијанци, током само тринаест година, изградили мрежу тунела испод читаве површине тог света? Да, рецимо, сигнал стиже само са једног копненог подручја, или, чак, два — са једног маленог одсечка укупне површине планете — могао бих и да прогутам да се ради о јазбинама Роторијанаца. Али под читавом површином? Молим вас! Па у то не би поверовало ни малоумно дете.”

„Треба ли”, упита Ву „да то протумачим, Хенри, као твоју сагласност са идејом да се нека туђинска интелигенција налази посвуда испод површине планете?” упита Ву.

„Не видим до каквог бисмо другог закључка могли доћи” одговори Џарлоу, „осим уколико не прихватимо могућност да је Мерина справа потпуно неупотребљива.”

„У том случају”, умеша се Венделова, „питам се да ли би било безбедно спустити се на површину и истраживати. Страна интелигенција не мора безусловно бити и пријатељски расположена, а Надсветлосни баш није неки бојни брод.”

„Бојим се, ипак, да не можемо одустати”, рече Ву. „Морамо установити какав је облик живота доле присутан и како би — евентуално — могао стати на пут плановима о евакуацији Земље и пребацивању њеног становништва овамо.”

„Постоји једно место, једна тачка, са које ми стиже унеколико снажнији импулс”, јави се Бланковицева. „Није богзна шта, али треба ли да покушам поново?”

„Покушај”, сложи се Венделова. „Најпре ћемо брижљиво испитати све што можемо, па тек онда донети одлуку силазимо ли или не.”

Ву се ледено насмеши. „Сигуран сам да ћемо бити савршено безбедни.”

Венделова га само ошину мрким погледом.


85


Чудна ствар са Салтадом Леверетом (за разлику од Јануса Пита) било је то што се њему заиста допадало тамо напољу, у астероидном појасу. Очигледно, постојали су и људи који су заиста уживали у посвемашњој празнини и који су заиста волели свеопшту беживотност.

„Није да не волим људе”, говорио би Леверет. „Али све што од њих желим могу да добијем на холовизији — да причам с њима, да их слушам, да се смејем заједно с њима. Све, дакле, осим да их осетим или помиришем — али, коме је до тога, уопште, стало? Поред тога, у астероидном појасу у току је изградња пет нових Насеобина, те ћу без по муке моћи да посећујем било коју од њих и да задовољим и оно мало потреба за личним додиром са људима, ма шта ми то, иначе, значило.”

А када би се нашао на Ротору, који је, из неког разлога, називао „метрополом”, унезверено се обазирао свуда око себе, као да очекује да ће га људи сколити са свих страна.

Чак је и на столице седао сумњичаво; спуштао се на њих као да постранце уклизава, у нади да ће на тај начин одстранити све што претходна стражњица беше ту оставила.

Јанус Пит га је одувек сматрао идеалним Извршним начелником Астероидног Пројекта. Тај му је положај, заправо, давао потпуно одрешене руке у погледу свега што би било потребно обавити на спољном рубу система Немезис. А то је значило не само надлежност над Насеобинама у изградњи, већ и над Осматрачком службом.

Управо беху завршили са обедом, у приватним Питовим одајама, будући да би Салтад, вероватно, радије остао гладан него што би пристао да једе на јавном месту, макар присутна била само још једна особа коју он није познавао. У ствари, Пита беше донекле изненадило да је Леверет прихватио да обедује чак и са њим.

Проучавао га је, неусиљено. Леверет је био толико мршав и смежуран и одавао је до те мере утисак усуканости, готово, рскавичавости — да се чинило да никада није био млад и да никада неће остарити. Очи су му биле бледоплаве, а коса бледожута.

„Када си последњи пут био на Ротору, Салтаде?” упита га Пит.

„Има већ скоро две године и нимало није лепо од тебе, Јанусе, што ме увлачиш у све ово.”

„Зашто, шта сам учинио? Ја ти нисам наредио да дођеш, али, разуме се, пошто си већ ту, стари пријатељу, осећај се добродошлим.”

„Могао си, исто тако, наредити да дођем. Како треба да протумачим твоју скорашњу поруку да не желиш да те узнемиравају безначајним стварима? Значи ли то да сматраш да си постао толико велики, да треба да се носиш само са великим стварима?”

Питов осмех намах доби кисео израз. „Не знам о чему говориш, Салтаде.”

„Добио си наш извештај. Откривен је мали извор зрачења који долази из свемира. Послали смо ти извештај о томе, а заузврат смо добили нешто слично опомени да те више не гњавимо таквим ситницама.”

„Ох, то!” (Сетио се; било је то онда када га беше преплавио осећај самосажаљења и раздражености. Па добро, сваком се то дешава.) „Па, твоји људи треба да нас упозоре уколико опазе Насеобину. Не треба, збиља, да ме оптерећују ситницама.”

„Ако тако мислиш, у реду. Али догодило се да је уочено нешто што није Насеобина и моји људи нису желели да те о томе гњаве. Известили су мене и затражили да те ипак ја на то упозорим упркос твом налогу да не будеш узнемираван ситним стварима. Они сматрају, Јанусе, да је моја дужност да се носим с тобом, али ја то радије не бих. Бојим се да у свом зрелом добу постајеш превећ мрзовољан.”

„Салтаде, не лупетај. Шта су пронашли?” упита Пит, испољавајући више него трачак мрзовоље.

„Уочили су неку летелицу.”

„Како то мислиш — летелицу? Не Насеобину?”

Леверет подиже своју чворновату шапу. „Не, не Насеобину. Рекох, летелицу.”

„Не разумем.”

„Шта ту има да се разуме? Да ли ти је потребан компјутер? Ако је тако, ту ти је, под носом. Летелица је објекат који се креће кроз свемир, носећи неки терет или посаду.”

„Колико је велика?”

„Могла би, претпостављам, да понесе петоро-шесторо људи.”

„Онда мора бити нека од наших.”

„Не, није. Проверили смо. Летелица, ван сваке сумње, није роторијанског порекла. Осматрачка служба можда није била вољна да те о томе обавести, али она добро ради свој посао. Ниједан од наших компјутера није био коришћен у изградњи такве летелице, а једна слична летелица никако није могла бити изграђена без помоћи компјутера, бар у некој фази.”

„И, шта закључујеш на основу тога?”

„Да није реч о роторијанској летелици. Да долази однекуд, са неког другог места. Све док су постојали и најмањи изгледи да је летелица наша, да потиче из нашег система, моји су момци остали тихи, не желећи да те узнемиравају, у сагласности са твојим налозима. Међутим, пошто се недвосмислено испоставило да није нека од наших, обавестили су мене, напоменувши да би и ти то морао знати, мада они сами нису желели да ти поново шаљу извештај. Знаш, Јанусе, после одређене границе, твоја страховлада извргава се у своју супротност.”

„Завежи”, добаци му Пит џандрљиво. „Како би та летелица могла бити нероторијанског порекла? Одакле би могла потицати?”

„Претпостављам да нам стиже из Сунчевог система.”

„Немогуће! Брод тих димензија, са шест чланова посаде, не би могао начинити тај пут, од Сунчевог система довде. Чак и уз хиперпогон, а сасвим је замисливо да њиме већ располажу, шесторо људи у тако скученом простору, са две године лета пред собом, не би стигли живи до краја пута. Могуће је да су нашли такву изузетну посаду, добро обучену и невероватно прилагођену задатку, која би превалила тај пут и привела га крају бар делимично здравог разума, али нико се у Сунчевом систему не би смео упустити у такав ризик. Само би нека Насеобина, самодовољни свет са људима свиклим на такве услове од рођења, можда била у стању да обави међузвездано путовање са срећним исходом.”

„Без обзира”, није попуштао Леверет. „Пред собом имамо неку малу летелицу нероторијанског порекла. То је чињеница, Јанусе, и уверавам те да немаш другог избора до да то тако и прихватиш. Шта је твоје мишљење, одакле би могла доћи? Најближа звезда је Сунце, што је, такође, чињеница. А ако нам не стиже са Сунца, онда стиже из неког другог звезданог система, што уједно значи да путује неупоредиво дуже од пуке две године. Уколико се, међутим, путовање од две године тешко може преживети, све преко тога је, слажем се, сасвим сигурно немогуће.”

„Претпоставимо да летелица није уопште људског порекла”, рече Пит. „Рецимо да су у њој неки другачији облици живота, другачије психологије, који могу да издрже дуготрајна путовања сабијени у малом простору.”

„Или, рецимо да су оволицни.” Леверет одмери неколико центиметара између свог палца и кажипрста. „Можда, у том случају, то возило представља њихову Насеобину. Ипак, не верујем у то. Овде није реч о некој туђинској раси. Нису у питању 'мали зелени'. Летелица не потиче са Ротора, али јесте дело људских руку. Будући да очекујемо да туђинске расе буду сасвим другачије од људске — и летелице би им, природно, морале бити потпуно различите од наших. Ова летелица је људског порекла, чак са серијским ознакама исписаним на трупу — и то земаљском азбуком.”

„То ми сад кажеш!”

„Нисам сматрао неопходним да то раније поменем.”

„Нека летелица и буде дело људских руку”, прихвати коначно Пит, „али можда је сасвим аутоматизована. Можда јој посаду чине роботи.”

„Могло би бити тако”, сложи се Леверет. „Треба ли је, у том случају, уништити? Ако на броду нема људи, не поставља се никакав етички проблем. Истина, уништаваш нечију имовину, али, на крају крајева, реч је о уљезима.”

„Управо о томе и размишљам”, рече Пит.

Леверет се широко насмеја. „Немој! Ово возило није путовало пуне две године кроз свемир.”

„Како то мислиш?”

„Зар се не сећаш стања у коме се Ротор налазио када смо коначно стигли овамо? Ми јесмо провели више од две године на путовању, али половину тог времена били смо у нормалном свемиру, крећући се тек нешто мало спорије од брзине светлости. При тој брзини, површина Насеобине била је сва избраздана услед судара са атомима, молекулима и честицама прашине. Колико се сећам, било нам је потребно подоста времена за оправке и глачање. Зар се не сећаш?”

„А овај брод?” упита Пит, не замајавајући се присећањем.

„Сав блиста, као да није прешао више од неколико милиона километара при нормалним брзинама.”

„Немогуће! Престани да ме замајаваш тим смицалицама.”

„Није немогуће. Неколико милиона километара и јесте раздаљина коју је тај брод превалио при нормалној брзини. Остатак — кроз хиперсвемир.”

„О чему то говориш?” Питово стрпљење беше се опасно истањило.

„Надсветлосни лет. Остварили су га.”

„То је и теоријски немогуће.”

„Је ли? Па, ако имаш неко друго образложење, изволи.”

Пит је зурио у њега полуотворених устију. „Али…”

„Знам. Физичари кажу да је то немогуће, али изгледа да им је ипак пошло за руком. Допусти ми сада да ти кажем и ово: ако су овладали надсветлосним летом, онда располажу и надсветлосном комуникацијом. У том случају, у Сунчевом систему савршено добро знају да је брод овде и знају шта се дешава. Ако летелицу одувамо с неба, Сунчев систем ће истог часа сазнати за то и ускоро ћемо се суочити са читавом флотилом оваквих летелица, које ће отворити ватру на нас.”

„И шта би ти у том случају предузео?” Пит осети како, привремено, уопште није у стању да размишља.

„Шта нам друго преостаје него да их прихватимо на пријатељски начин, да испитамо шта су, ко су, шта раде и шта желе? При свему томе, помишљам да намеравају да се спусте на Еритро. Бојим се да ћемо и ми морати да учинимо исто и да тамо поразговарамо с њима.”

„На Еритру?”

„Ако се они спусте на Еритро, Јанусе, где би ми требало да будемо за то време? Морамо се тамо суочити са њима. Нема нам друге.”

Пит осети како му мождане вијуге полако поново почињу да добијају замах. „Пошто је то, по свему судећи, неизбежно, пристајеш ли да то сам и обавиш? Са бродом и посадом, разуме се.”

„Значи, ти то не желиш лично да учиниш?”

„Као Начелник? Не могу тек тако отићи тамо и сачекати неки непознат брод.”

„Сматраш то нечим испод свог достојанства. Схватам. Значи, ја треба да се без тебе сустретнем са туђинцима, или малим зеленима, или роботима, или ма чиме што буде помолило главу из тог брода.”

„Бићемо у непрекидној вези, Салтаде. И гласом и сликом.”

„Али, на приличној удаљености.”

„Да. Али ако се та твоја мисија успешно оконча, бићеш, веруј ми, одговарајуће награђен.”

„Тако, значи? У том случају…” Леверет се загледа у свог саговорника, размишљајући.

Пит мало сачека, а онда рече: „Добро, реци ми цену.”

„Да, предложићу ти цену. Уколико желиш да се с тим бродом сусретнем на Еритру, онда заузврат желим Еритро.”

„Како то мислиш?”

„Желим Еритро за свој дом. Мука ми је већ од астероида. Уморан сам од осматрања. Уморан сам од људи. Доста ми је свега. Желим тај свет, потпуно пуст, само за себе. Желим да себи изградим настамбу, да добијам храну и залихе из Куполе, да имам своју фарму и своје животиње које бих узгајао.”

„Колико дуго то већ прижељкујеш?”

„Не знам. Али та жеља све више расте у мени. А пошто сам, стицајем околности, сада овде и пошто сам, поново, добро осмотрио Ротор, пун гужве и буке, Еритро ми изгледа привлачнији но икада.”

„Значи, већ вас је двоје”, намршти се Пит. „Ти и она мала лудача.”

„Каква лудача?”

„Кћерка Евгеније Инсиње. Инсињу, претпостављам, познајеш.”

„Астроном Инсиња? Да, наравно. Али, њену кћерку нисам упознао.”

„Потпуно је луда. Жели да живи на Еритру.”

„Па, ја то не схватам као лудило, напротив, сматрам то врло суптилним. Добро, ако и она жели да живи тамо, мислим да ћу моћи да поднесем једну жену…”

Пит упозоравајуће подиже прст. „Рекао сам — мала лудача.”

„Колико јој је година?”

„Петнаест.”

„Ох? Па, порашће. На невољу, порашћу и ја.”

„Није баш једна од оних твојих распамећујућих лепотица.”

„Па, Јанусе, ако добро погледам, нисам ни ја неки лепотан. Ето, чуо си мој услов.”

„Желиш ли да и званично уђе у компјутерски записник?”

„Тек као формалност, Јанусе?”

Пит се, међутим, не насмеши. „Врло добро. Постараћемо се да осмотримо где ће се тај брод спустити, а тебе ћемо опремити за Еритро.”


СУСРЕТ


86


Гласом који се чинио напола зловољним а напола зачуђеним, Евгенија Инсиња примети: „Марлена је јутрос певушила нешто као 'Доме, доме, доме међу звездама, где светови плешу, слободни'.”

„Знам ту песму”, рече Џенар, климнувши главом. „Отпевао бих ти је ако ми обећаш да нећеш побећи, згрожена мојим слухом.”

Управо беху завршили с ручком. Сада су ручавали заједно сваког дана, на шта је Џенар гледао с тихим задовољством, мада је тема разговора увек била Марлена, и мада је Џенар осећао да му се Инсиња, можда, окренула из очаја — јер, с ким је другим могла да без бојазни о томе разговара?

Није му то било важно. Шта год да је било по среди…

„Никада је раније нисам чула да пева”, настави Инсиња. „Мислила сам да уопште нема слуха. Међутим, испоставило се да има врло леп алт.”

„То је, Евгенија, само знак да је срећна — или узбуђена — или, једноставно, врло задовољна због нечега. Моје лично мишљење је да је нашла своје место у свемиру, да је нашла неки свој посебан смисао живљења. Није нам свима суђено да га нађемо. Већина међу нама, заправо, плива у празно, настојећи да пронађе смисао свом животу, да би се све окончало или у громовитом очају или тихој предаји. Ја, лично, припадам овом другом типу.”

Инсињи пође за руком да исцеди осмех. „Надам се да не мислиш тако и о мени.”

„Не, Евгенија, ти ниси 'громовито очајна', али имаш обичај да настављаш да војујеш изгубљене битке.”

Она обори поглед. „Мислиш ли на Крајла?”

„Ако ти мислиш да мислим, онда мислим”, одговори Џенар. „Али, заправо, мислио сам на Марлену. Била је напољу већ десетину пута. Ужива у томе, то је чини срећном, а ти и даље седиш ту и јадикујеш. Шта те то толико мучи у вези с тиме, Евгенија?”

Инсиња се одсутно играла својом виљушком. „Осећај губитка” одговори она напокон. „Неправде. Крајл беше донео своју одлуку, и ја сам га изгубила. Марлена је донела своју — и сада губим и њу. Ако није у питању куга, онда је у питању Еритро.”

„Знам.” Он посегну за њеном руком, и она му је, несвесно, препусти.

„Марлена све више времена проводи напољу, у тој потпуној пустолини, и све је мање заинтересована да буде овде, с нама. Напослетку ће изнаћи начин да непрекидно борави напољу, да се враћа у све дужим размацима — и напокон ће заувек тамо остати.”

„Вероватно си у праву, али живот и није ништа друго до ли симфонија сталних губитака. Губиш своју младост, па родитеље, своје љубави, пријатеље, утехе, здравље, и на крају живот. Порицати то, свеједно би значило изгубити све то, и изгубити, при том, и свој унутрашњи мир.”

„Она никада није била срећно дете, Сивере.”

„Себе кривиш због тога?”

„Могла сам имати… више разумевања за њу.”

„Никада није прекасно. Марлена је желела за себе читав један свет, сада га има. Желела је да своје моћи, које су за њу одувек представљале само терет, преобрати у средство непосредног општења са неким другим умом, а сада је и то добила. Желиш ли да је примораш да се тога одрекне? Зар би пожелела да сопствени губитак — њено мање или више непрекидно присуство у твојој близини — надокнадиш тако што ћеш њу гурнути у губитак већи но што обоје можемо и замислити — да не испољи сва изванредна својства свог изузетног ума?”

Исиња се за тренутак насмеја иако су јој очи искриле од суза. „Ти би, Сивере, и зеца наговорио да изађе из своје рупе!”

„Заиста? Ипак све моје речи никада нису биле тако делотворне као Крајлово ћутање.”

„Било је и других утицаја”, одврати Инсиња и намршти се. „Ипак, не мари. Сада си ту, Сивере, и представљаш ми највећу утеху.”

Џенаров глас звучао је жалостиво. „То је најпоузданији знак да сам заиста стар онолико колико ми је година — да ми је, наиме, највећа утеха то што теби служим као утеха. Ватра још само тиња када од ње више не очекујемо ништа друго до ли да послужи као утеха.”

„Нема, наравно, ништа лошег у томе.”

„Наравно, ни најмање. Верујем, чак, да су многи парови прошли кроз жестине страсти и дубоке екстазе, не нашавши, никад, ослонац једно у другоме; и, напослетку, могу пожелети да све то замене за мало међусобне подршке. Не знам. Тихе победе су тако тихе. Суштинске, али, често, недовољно цењене.”

„Мислиш на себе, јадни мој Сивере?”

„Знаш, Евгенија, провео сам читав свој живот трудећи се да не упаднем у замку самосажаљења и немој ме утеривати у то, само да би гледала како се увијам.”

„Ох, Сивере, нисам то мислила да кажем.”

„Најзад! То сам хтео да чујем. Видиш како сам бистар. Али, знаш, ако ти треба замена за Марленино присуство, ја сам ту, и бићу ту кад год ти затреба ослонац. Ништа ме не би могло одвојити од тебе — осим тебе саме, ако ме не желиш.”

Она стисну његову руку. „Сивере, ја те не заслужујем.”

„Немој то користити као изговор. Спреман сам да се жртвујем за тебе, и не треба да ме у томе спречаваш.”

„Зар, збиља, ниси никада нашао неког вреднијег од мене?”

„Нисам ни тражио. Нити сам икада осетио да су жене Ротора биле имало заинтересоване за мене. Осим тога, шта бих учинио с неким 'вреднијим'? Било би глупо од мене дати се неком као заслужен поклон. Много је романтичније бити незаслужени поклон, дар небеса.”

„Да изиграваш божанско, удостојавајући недостојног?”

Џенар спремно климну главом. „Да, да, то ми се допада. Управо је то слика која ми се мота по глави.”

Инсиња се поново насмеја, овог пута знатно опуштеније. „И ти си шашав, знаш. Иако то до сада, из неког разлога, нисам уочила.”

„Свако има своје скривене вртове. Када ме будеш, без журбе, наравно, још боље упознала — „

Прекину га оштар звук комуникатора.

Лице му се смрачи. „Ето ти, Евгенија. Таман те намамим, ни сам не знајући како, таман си спремна да се истопиш у мом наручју, и прекине нас ово. Охо-хо!” Глас му се наједном сасвим измени. „Од Салтада Леверета.”

„Ко је то?”

„Не познајеш га. Тешко да га било ко зна. Особа најближа пустињаку од свих људи које сам икада упознао. Ради у астероидном појасу, напросто стога јер му се тамо свиђа. Додуше, тог маторог кешу нисам видео већ годинама. Ни сам не знам због чега га називам маторим; наиме, мојих је година… Гле, порука је запечаћена — намењена само мени. Довољно поверљива, да би требало да затражим да се удаљиш пре но што је отворим.

Инсиња одмах устаде, али јој Џенар даде знак да поново седне. „Ма дај, не буди луда. Тајност је једна од болештина бирократије. Мене за то није брига.”

Он притисну палчевима на одговарајућа места и на папиру се указаше слова. „Понекад се питам шта би се догодило да прималац поруке случајно остане без палчева…” заусти Џенар, а онда занеме.

И даље нем, он јој пружи поруку.

„Смем ли да прочитам ово?” упита она.

Џенар заврте главом. „Не би смела, али кога је брига? Прочитај.”

Она прелете погледом преко редова. „Туђински брод? Спушта се овде?”

Џенар потврдно климну главом. „Тако пише.”

„А Марлена? Она је тамо напољу?!” узвикну узбуђено Инсиња.

„Еритро ће је штитити.”

„Откуд знаш? Можда је брод пун туђинаца. Стварних. Васионаца. Та ствар на Еритру можда не може ништа против њих…”

„И ми смо туђинци за њега, па ипак нас лако држи у шаху.”

„Морам напоље.”

„Каквог би то сми…”

„Морам бити уз њу. Пођи са мном, помози ми! Вратићемо је назад у Куполу.”

„Ако су ти освајачи збиља моћни и злих намера, ни овде нећемо бити сигурни.”

„Ох, Сивере, је ли сад време за логику? Молим те. Морам бити са својом кћерком!”


87


Проучавали су, напокон, свеже пристигле фотографије. Теса Вендел је климала главом. „Невероватно. Читав свет је потпуно пуст, сем овде.”

„Интелигенција је посвуда”, огласи се Мери Бланковиц, набрана чела. „Више нема двоумљења, из ове близине. Био овај свет пуст, или не, интелигенција је ту.”

„И, кажеш, најинтензивније присутна под том куполом?”

„Да, капетане. Лако се да уочити, и посве је препознатљива. Изван куполе импулси су нешто другачији и није ми јасно шта могу представљати.”

„Нисмо никада до сада били у прилици да се сусретнемо са било којом другом врстом високе интелигенције, те, стога, наравно… заусти Ву.

Венделова се окрете ка њему. „Мислиш ли да је интелигенција ван куполе не-људског порекла?”

„Будући да смо се сложили да људи током тринаест година нису стигли да ископају тунеле уздуж и попреко сателита, какав нам други закључак преостаје?”

„А купола? Јесу ли тамо људи?”

„То је потпуно друга ствар”, одговори Ву, „и она ниуколико не зависи од плексона Бланковицеве. Могу се видети астрономски инструменти. Купола — или један њен део — служи као астрономска осматрачница.”

„Па, зар не би и ванземаљци могли бити астрономи?” добаци саркастично Џарлоу.

„Наравно”, озбиљно одговори Ву, „али са одговарајућим својим инструментима. Међутим, ово што видим мени изгледа као компјутеризовани инфрацрвени скенер идентичан онима које имамо на Земљи… Али, хајде да ствар поставимо овако: Заборавимо на природу интелигенције коју имамо пред собом. Ја препознајем инструменте који су или начињени у Сунчевом систему, или су уграђени по нацртима из Сунчевог система. Око тога, чини ми се, нема двојбе. Тешко би ми било да замислим да би нека туђинска интелигенција, без контакта са људском расом, била у стању да изгради нешто до те мере идентично нашим инструментима.”

„Врло добро”, прихвати Венделова. „Слажем се с тобом, Ву. Шта год да се налази на сателиту, људска бића јесу, или су била, под том куполом.”

Крајл Фишер се одлучно умеша. „Немој тек тако рећи 'људска бића', капетане. Боље реци — 'Роторијанци'. Других људских бића овде не може бити, изузев нас самих.”

„И то је непобитно”, сагласи се Ву.

„Али, то је малена купола”, умеша се Бланковицева. „На Ротору је било на десетине хиљада људи.”

„Шездесет хиљада”, промрмља Фишер.

„Нису се могли сви сместити у ту куполу.”

„Што се тога тиче”, рече Фишер, „можда има још купола. Могли бисмо облетети овај свет и хиљаду пута, и да нам ипак промакне низ ствари.”

„Ово је једино место где сам уочила промену у понашању плексона”, примети Бланковицева. „Да има још купола, сигурна сам да бих уочила бар још неку од њих.”

Фишер није одустајао. „Постоји и друга могућност — наиме да видимо само делић неког већег здања које би се, по свему што знамо, могло протезати миљама испод површине планете.”

„Роторијанци су дошли овамо са својом Насеобином”, рече Ву. „Насеобина, можда, још увек постоји. Можда их је и много више. Ова купола можда је тек нека врста испостаје.”

„Нисмо уочили никакву Насеобину”, примети Џарлоу.

„Нисмо ни гледали”, одврати Ву. „У целости смо се усредсредили на сателит.”

„Нисам запазила интелигенцију нигде, осим на овом свету”, напомену Бланковицева.

„Ни ти ниси гледала”, брецну се Ву. „Да бисмо открили Насеобину, или више њих, требало је да претражујемо овдашњи простор тачку по тачку. Али од тренутка када си открила плексоне на овом свету, престала си да се даље обазиреш.”

„Ако хоћеш да поново погледам, учинићу то.”

Венделова подиже руку. „Ако има Насеобина, зашто оне нису досад нас приметиле? Нисмо учинили ништа да прикријемо рад наших генератора. На крају крајева, били смо прилично сигурни да је овај звездани систем сасвим пуст.”

„Можда су мало превише самопоуздани, капетане”, примети Ву. „Ни они нису трагали за нама, и једноставно су нас превидели. Или, уколико су нас и уочили, можда нису сигурни ко смо, или шта смо, те, баш као и ми, оклевају да први повуку потез. Ипак, оно што бих нагласио јесте да нам је позната бар једна тачка на овом огромном сателиту где мора бити људских бића, и моје је мишљење да нам не преостаје друго него да се спустимо и ступимо у контакт с њима.”

„Мислиш ли да бисмо били безбедни?” упита Бланковицева.

„Верујем да бисмо”, одврати Ву чврсто. „Не могу нас тек тако упуцати. Пре тога, сигурно би пожелели да сазнају више о нама. Осим тога, ако нам се сва храброст исцрпљује у томе да останемо и висимо овде у незнању, у том случају ништа нећемо урадити, те би још једина преостала ствар била да се вратимо и испричамо шта смо открили. Земља ће након тога послати овамо читаву флоту надсветлосних летелица, али нам баш неће бити захвална што смо се вратили са минимумом информација. Ући ћемо у историју као експедиција која је устукнула пред циљем.” Он се неодређено насмеши. „Видите, капетане, добро сам савладао Фишерову лекцију.”

„Значи, ти предлажеш да се иде доле и да се ступи у контакт”, закључи Венделова.

„Апсолутно.”

„Ти, Бланковицева?”

„Радознала сам. Не толико због куполе, колико због могућег присуства неке туђе интелигенције. Волела бих да установимо о чему се ради.”

„Џарлоу?”

„Волео бих да смо наоружани, или да имамо везу са Земљом. Уколико нам се нешто лоше деси, Земља неће апсолутно ништа сазнати о исходу наше мисије. Могуће је да ће потом нашим трагом поћи неко исто тако неприпремљен као и ми, и исто тако лишен сваког предзнања. Уколико, пак, преживимо контакт, вратићемо се са суштински значајним открићима. Мислим да треба да прихватимо ризик.”

Фишер упита тихим гласом: „Намераваш ли да и мене питаш за мишљење, Капетане?”

„Знам да желиш да се спустиш да би видео Роторијанце.”

„Управо тако, и зато бих да предложим да се спустимо што тише и неприметније. Ја ћу изаћи из брода, сам, као осматрач. Уколико било шта крене наопако, ви ћете брзо узлетети и кренути ка Земљи, остављајући ме овде, за собом. Можемо себи дозволити да ме отпишете као губитак, што, дабоме, није случај с овим бродом.”

„Зашто баш ти?” упита брзо Венделова, и лицем јој мину сенка напетости.

„Зато што — у најмању руку — познајем Роторијанце. А и желим да идем.”

„И ја, такође”, огласи се Ву. „Морам бити с вама.”

„Зашто да се обојица излажемо опасности?”

„Јер су двојица безбеднија него један. И зато што, у случају нужде, један можда може да се спасе док други одвлачи пажњу нападача. А понајвише желим да пођем баш због тога што, како рекосте, познајете Роторијанце. Могуће је и да их криво просудите.”

„Добро, онда, спустићемо се”, закључи Венделова. „Фишер и Ву изићи ће из брода. Ако се, у било ком тренутку, не сложе у погледу онога што им ваља чинити, Ву ће бити тај који ће одлучити.”

„Зашто?” упита разочарано Фишер.

„Ву управо рече да Роторијанце, баш зато што их познајеш, можеш криво просудити”, одговори Венделова одлучно га погледавши. „И, ја се слажем с њим.”


88


Марлена је пливала у срећи. Осећала се као да је обујмљују неке нежне руке, како је заштићују и скривају. Посматрала је црвенкасту светлост Немезис и осећала ветрић на образима. Облаци би повремено застирали део или и читаво замашно тело Немезис, чинећи да светлост згасне и све поприми некакав сивкасти прелив.

Могла је, међутим, да подједнако добро види и при сивкастој и при црвенкастој светлости, као и при сенкама и полусенкама које су стварале непојмљиво лепе облике. Без обзира на то што би поветарац постајао свежији када год би облаци заклонили Немезис, никада јој није било непријатно хладно. Чинило се као да јој Еритро просветљава видике, као да загрева ваздух око њеног тела када се укаже потреба, као да се, једноставно, о њој брине на све могуће начине.

И, могла је да и даље разговара с њим. Већ је о ћелијама које су твориле живот на Еритру научила да размишља као о Еритру самом. Као о планети. Зашто да не? Како је, уосталом, могло бити другачије? Свака је ћелија, сама за себе, била само ћелија — много, заправо, примитивнија него ћелије њеног властитог тела. Тек су све прокариоте заједно твориле организам који је, обавијајући планету, повезујући је милијардама трилиона танушних веза и испуњавајући је, прожимајући и подвргавајући је себи, могао и сам бити сматран планетом.

Како је то чудно, помисли Марлена. Тај џиновски животни облик никада, пре наиласка Ротора, ни појма није имао да осим њега постоји и нека другачија врста живота.

Њена питања и утисци нису, међутим, морали да се задрже искључиво у њеном уму. Еритро би се каткад уобличио пред њом, попут танких праменова сивкасте измаглице, попримајући утварни изглед људског створа који је на рубовима подрхтавао. Увек је, истовремено, био присутан осећај нестварности. Није их могла видети, али је ван сваке сумње могла осетити како милиони невидљивих ћелија нестају сваког секунда и истог часа уступају место милионима нових. Ниједна појединачна прокариота није могла дуго опстати изван своје водене копрене, те је свака тек за тренутак била део обличја; али само обличје било је онолико трајно колико је то желело да буде, и никад није мењало свој привид.

Еритро, међутим, никада није поново попримио Оринелов облик. Схватио је, а да му то није требало рећи, да тај облик буди одређен немир у Марлени. Његова појава била је сада неутрална, мењајући се, понекад, у складу са Марлениним луталачким мислима. Еритро је, уверила се, био у стању да прати танане промене у њеном уму боље и од ње саме; прилагођавао им се, изгледајући сасвим као неки лик из њених најскривенијих мисли, али, исто тако, чим би она покушала да се на њега усредсреди и распозна га, лагано би се повукао и попримио неки другачији изглед. Понекад би крајичком ока могла да уочи појединости: линију мајчиног образа, истакнут Сиверов нос, црте лица девојчица и дечака с којима је ишла у школу.

Права симфонија међусобног општења. Није то толико био разговор који су међу собом водили колико нека врста менталног балета који није умела да опише — нешто бескрајно умирујуће, бескрајно разнолико, делимично мењајући обрис, делимично мењајући глас, и делом мењајући мисао.

Била је то комуникација у толико много различитих димензија да би се осетила потпуно испражњеном, лишеном живота и на саму помисао да би се из неког разлога морала вратити на општење искључиво путем речи. Њен дар перцепције, препознавања говора тела, беше се расцветао и преобразио у нешто друго, што никада раније није могла ни замислити. Мисли су могле бити размењиване брже — и дубље — него путем невероватне сировости речи.

Еритро јој је протумачио — испунио је, боље речено — шоком неизбежним при сваком сусрету са другим умовима. Умовима. У множини. Са једним умом је лако. Други свет, други ум. Али сустрет са мноштвом умова, нагомиланих један преко другог, сваки са својим особеностима, претапајући се међусобно у маленом простору… Незамисливо.

Мисли којима је Еритро испуњавао Марленин ум биле су, можда, тек магловито изрециве речима, и на крајње незадовољавајући начин. Иза тих речи, преплављујући их и потискивајући их, стајала су осећања, емоције, као и неуронски трептаји који су Еритро приморавали на све нове и нове промене у сагледавању ствари.

Експериментисао је са умовима — покушавао да их „осети”. Не да их осети у људском смислу речи; у питању је било нешто сасвим другачије, нешто што је тек издалека могло бити изражено људским језиком и сазнањима. При свему томе, неки од тих умова су се извитоперавали, осипали, па и постајали непријатни. Еритро је напокон прекинуо са тим својим насумичним трагањем за умовима, усредсређујући се на оне који су могли поднети контакт с њим.

„И тако си наишао на мене?” упита Марлена.

„Нашао сам те.”

„Али, зашто? Зашто си ме уопште тражио?” упита она, не прикривајући радозналост.

Обличје се усталаса и постаде чвршће. „Тек да те нађем.”

То није био никакав одговор. „Зашто желиш да будем с тобом?”

Обличје поче поново да бледи и мисао која допре до ње беше замагљена. „Само зато да би била са мном.”

А онда га нестаде.

Беше нестао, заправо, само његов привид. Марлена се и даље осећала заштићеном, као у нечијем топлом наручју. Али, зашто је приказа нестала? Да ли ју је узнемирила својим питањима?

А онда зачу неки звук.

На једном пустом свету човек врло брзо упамти све звуке, јер их нема много. Ту су звук воде која тече, и знатно тананије струјање ваздуха у покрету; ту су и предвидљиви шумови које човек сам ствара, било да је у питању стопало које дотиче тле, шушкање одеће или звук сопственог даха.

Марлена, међутим, беше зачула нешто што није било ниједно од тога, и окрену се у правцу из којег звук беше приспео. И изнад стене што јој се уздизала с леве стране појави се глава неког човека.

Прва јој је помисао, наравно, била да је по среди неко из Куполе ко је дошао по њу, и намах осети навалу беса. Хоће ли је већ једном оставити на миру? Никада више неће понети са собом тај одашиљач, и они ће, заиста, моћи да је улове тек пуким случајем.

Али, није препознала лице — а до тада већ беше упознала свакога у Куполи. Није их, можда, знала све поименично, нити ишта о њима, али знала би, посве сигурно, када би угледала неко лице из Куполе, да га је већ раније срела.

Ово лице, међутим, никада раније не беше срела у Куполи.

Очи су нетремице зуриле у њу. Уста су била делом отворена, као у човека који дахће. А онда, ко год да је то био, готово се стрмекну преко стене и потрча ка њој.

Није се ни макла. Осећај заштићености није јењавао. Није се плашила.

Човек се заустави на неколико метара од ње, и даље не скидајући погледа са њеног лица, нагињући се унапред као да се сусрео с препреком коју не може да пређе, која му не дозвољава да начини иједан даљи корак.

Напокон, он се огласи, гласом човека који као да се гуши: „Роузен!”


89


Марлена га је пажљиво посматрала. Његови једва видљиви покрети одавали су жудњу и зрачили нечим што је деловало присвајајуће: изражавао је поседовање, блискост, припадност.

Марлена устукну један корак. Како је то могуће? Зашто би он…

Бледа успомена на холослику коју беше једном видела док је још била сасвим малена девојчица…

И, на послетку, више није имало смисла да пориче. Колико год то немогуће звучало, колико год било незамисливо…

Она се још више згури у свом заштитном омотачу и промуца: „Оче?”

Он појури к њој као да жели да је узме у наручје, али она поново устукну. Он застаде, затетуравши се и ухвати се руком за чело као да га обузима вртоглавица.

„Марлена”, изговори он. „Марлена, хтео сам да кажем.”

Изговорио јој је име неправилно, помисли она. Акценат није на првом слогу. Али, њему се то могло чинити исправним. Како је и могао знати?

А онда се појави још један човек и стаде поред њега. Имао је равну црну косу, широко лице, узане очи и жућкасту боју коже. Марлена никада не беше видела човека који би личио на овог. Она прогута кнедлу и покуша да не зија толико.

Други човек тихо, с неверицом, упита првог: „Је ли то ваша кћерка, Фишере?”

Марлена разрогачи очи. Фишер! То јесте био њен отац.

Њен отац, међутим, и не погледа другог човека. Није скидао поглед с ње. „Јесте.”

„Значи, већ у првом дељењу карата, Фишере”, додаде други човек, још тише. „Стигли сте овамо и прва особа коју сте угледали била је ваша кћер.”

Фишер с напором покуша да одвоји поглед од своје кћери, али без успеха. „Да, Ву, мислим да је то она. Марлена, твоје презиме је Фишер, зар не? Мајка ти се зове Евгенија Инсиња. Јесам ли у праву? Моје име је Крајл Фишер и ја сам твој отац.”

Он рашири руке.

Марлена је била савршено свесна да преклињући израз у очима њеног оца беше потпуно искрен, али она ипак одступи још један корак и хладно упита: „Како то да си овде?”

„Дошао сам са Земље да бих те нашао. Да бих тебе нашао. После свих ових година.”

„Зашто си желео да ме нађеш? Оставио си ме док сам још била беба.”

„Морао сам то тада да учиним, али никада нисам одустајао од тога да дођем по тебе.”

Један други глас — оштар, челичан — одједном се умеша у разговор. „Значи, дошао си по Марлену? Ни због чега другог?”

Евгенија Инсиња стајала је тамо, бледа, безбојних усана, дрхтавих руку. Иза ње је стајао Сивер Џенар, више него запрепашћен, али с јасном намером да се држи по страни. Ниједно од њих двоје није носило заштитну одећу.

„Могла сам то и помислити”, настави Инсиња ужурбаним, полухистеричним гласом. „Знала сам да се ради о људима са неке од Насеобина, о људима из Сунчевог система. Помишљала сам и да би се могло радити о некој туђинској врсти живота. Претресла сам све могућности којих сам се могла сетити, све ми је падало на ум када ми је саопштено да на планету слеће брод страног порекла, али никада ни помислила не бих да се то Крајл Фишер враћа у великом стилу. И то, по Марлену!”

„Дошао сам с другима, у једној веома важној мисији. Ово је Чао-Ли Ву, колега из посаде. И… и…”

„И ето, сретосмо се. Је ли ти икада пало на памет да бисмо се нас двоје могли поново срести? Или су ти мисли биле заокупљене искључиво Марленом? У чему се састоји та твоја веома важна мисија? Да нађеш Марлену?”

„Не, није то циљ наше мисије. То је била само моја жеља.”

„А ја?”

Фишер обори поглед. „Дошао сам по Марлену.”

„Дошао си по њу? Да је поведеш са собом?”

„Мислио сам…” поче Фишер, али глас му запе у грлу.

Ву их је радознало посматрао. Џенар се замишљено мрштио, испуњен притајеном љутњом.

Инсиња се окрете својој кћери. „Марлена, желиш ли да пођеш било куда с овим човеком?”

„Не идем никуд и ни са ким, мајко”, одврати Марлена мирно.

„Ето ти одговора, Крајле”, рече Инсиња. „Не можеш ме оставити са једногодишњим дететом, и доћи после петнаест година и напросто рећи: 'Онако узгред, повео бих је са собом'. А да на мене и не помислиш. Она јесте твоја кћер, али само биолошки, никако другачије. Моја је по праву тринаестогодишње љубави и пажње.”

„Нема смисла да се расправљаш због мене, мајко”, рече Марлена.

Чао-Ли Ву иступи корак напред. „Извините. Мене јесу представили, али нико мени није био представљен. Госпођо?”

„Евгенија Инсиња Фишер”, одврати она и показа прстом на Крајла. „Његова некадашња жена.”

„А ово је ваша кћерка, госпођо?”

„Да. Ово је Марлена Фишер.”

Ву се лагано изви. „А овај господин?”

„Моје име је Сивер Џенар”, рече Џенар, „и заповедник сам Куполе коју видите тамо на хоризонту.”

„Ах, одлично. Заповедниче, волео бих да поразговарам с вама. Жао ми је што је овде посреди породични спор, али он нема никакве везе с нашом мисијом.”

„А у чему се, заправо, састоји ваша мисија?” допре до њих један нови глас. Према њима је корачао човек седе косе и извијених усана, држећи у рукама нешто што је веома подсећало на неко ватрено оружје.

„Здраво, Сивере”, добаци он пролазећи поред Џенара.

Џенар беше запрепашћен. „Салтаде? Шта ћеш ти овде?”

„Заступам Начелника Пита са Ротора. Понављам своје питање, господине. У чему се састоји ваша мисија? И како вам је име?”

„Ах, на ово друго није тешко одговорити”, рече Ву. „Ја сам др Чао-Ли Ву. А ви, господине?”

„Салтад Леверет.”

„Драго ми је. Долазимо у миру”, додаде Ву, бацивши поглед на оружје.

„Надам се да је тако”, примети смркнуто Леверет. „Моја флотила има шест бродова и сви мотре на вашу летелицу.”

„Одиста?” упита Ву. „Овако мала Купола са тако снажном флотом?”

„Та мала купола само је наша испостава”, одврати Леверет. „Моја флота заиста је у близини. И немојте ништа покушавати.”

„Верујем вам на реч”, прихвати Ву. „Али, само један малени брод долази са Земље. Стигао је довде јер располажемо могућношћу надсветлосног летења. Знате на шта мислим? Лет бржи од светлости.”

„Знам шта сте мислили да кажете.”

Џенар изненада упита: „Говори ли он истину Марлена?”

„Да чика Сивере”, стиже одговор.

„Занимљиво”, промумла Џенар.

„Усхићен сам чињеницом да је ова млада дама потврдила моје речи”, настави Ву мирно. „Треба ли, можда, да претпоставим да је она роторски експерт за питања надсветлосних летова?”

„Без сувишних питања”, одврати Леверет нестрпљиво. „Зашто сте овде? Нико вас није звао.”

„Не, одиста, нико. Нисмо знали да овде има икога ко би се противио нашем доласку. Али, молим вас да се, без стварне потребе не препуштате непријатељским осећањима. На било који ваш погрешан потез, наш ће брод нестати у хиперсвемиру.”

„Није сасвим сигуран у то”, упаде Марлена хитро.

Ву се намршти. „Довољно сам сигуран. Чак и да покушате, и успете, да нам уништите брод, наша матична база на Земљи зна где смо и добија непрекидне извештаје. Ако нам се било шта лоше деси, следећа експедиција ће се састојати од педесет надсветлосних борбених крстарица. Немојте то ризиковати, господине.”

„Лаже”, поново упаде Марлена.

„Шта тиме мислиш, Марлена?” упита Џенар.

„Па, то што каже да база на Земљи зна где се налазе. То није тачно, и он то врло добро зна.”

„Сасвим довољно, Салтаде”, закључи Џенар. „Ови људи не располажу могућношћу хиперкомуникације.”

Вуов израз лица не промени се ни за длаку. „Заснивате ли свој став на нагађањима једне девојчице?”

„Није то нагађање. Нема сумње да је тако, Салтаде. Објаснићу ти касније. За сада, веруј ми на реч.”

„Питајте мог оца”, изненада рече Марлена. „Он ће вам рећи.” Није ни сама сасвим схватала како је њен отац могао ишта знати о њеном дару — сигурно га није имала, или, бар, испољавала као једногодишња беба. Ипак, било јој је савршено јасно да он зна. Као да је то у њој одзвањало, мада остали нису ништа примећивали.

„Не вреди Ву”, рече напокон Фишер. „Марлена нас чита као отворену књигу.”

По први пут је изгледало да Вуа напушта његова хладнокрвност. Он се намргоди и заједљиво упита: „Како ишта можеш знати о овој девојци, макар ти и била кћер? Ниси је видео петнаест година.”

„Имао сам, некада, млађу сестру”, одврати Фишер тихо.

Одједном се заинтересовавши Џенар упита: „Ах, па то вам је, дакле, у породици. Занимљиво. Па, др Ву, као што видите, имамо овде прави, живи детектор лажи, те према томе нема смисла обмањивати нас. Будимо, дакле, отворени једни према другима. Зашто сте дошли овамо?”

„Да бисмо спасли Сунчев систем. Питајте младу даму — пошто је она, изгледа, овде апсолутни ауторитет — да ли вам сада говорим истину.”

„Наравно да говорите истину, др Ву”, примети Марлена. „Знамо за опасност која вам прети. Моја је мајка, заправо, то установила.”

„И ми смо открили опасност”, додаде Ву, „без икакве помоћи ваше мајке.”

Салтад Леверет стаде пажљиво одмеравати све присутне. „Могу ли знати о чему то говорите?”

„Веруј ми, Салтаде, Јанус Пит зна све о томе”, одговори Џенар. „Жао ми је што ти то није саопштио, али, ако га сада позовеш, буди сигуран да ће то учинити. Реци му да имамо посла с људима који су у стању да путују надсветлосним брзинама, и да можда постоји могућност да се нагодимо с њима.”


90


Њих четворица седели су у Џенаровим одајама под Куполом, и Џенар је покушавао да од себе одагна осећај, који га је свега преплављивао, да се ради о историјском тренутку. Био је то први случај интерстеларног преговарања у читавој повести људске расе. Чак и да су сва четворица до тада били потпуно анонимни људи, само због овог садашњег тренутка њихова имена остаће да на вјеки вјеков одзвањају ходницима историје.

Двојица наспрам двојице.

Тамо, на страни Сунчевог система (заправо Земље — али ко би и помислио да ће растрошена Земља заступати Сунчев систем, да ће управо Земља остварити летове надсветлосним брзинама, а не нека од напреднијих, самосвесних Насеобина) налазили су се Чао-Ли Ву и Крајл Фишер.

Ву је био говорљив и убедљив. Математичар, али и прагматичан дух. Насупрот њему, Фишер (Џенар, заправо, још није могао да поверује да поново види тог човека пред собом), седео је тих, изгубљен у мислима, и са малим уделом у расправи.

С друге стране крај њега, седео је Салтад Леверет, сумњичав и несигуран због живог контакта са тројицом људи одједном, али чврст; недостајала му је једино Вуова урођена говорљивост, али му то, дабоме, није ни мало сметало да се јасно и прецизно изрази.

Што се њега самог тиче, он је, као и Фишер, углавном ћутао, чекајући да преостали реше ствар — јер је знао нешто што осталој тројици није било познато.

Беше се већ спустила и ноћ, и часови су се отегли. Најпре им је био послужен ручак, а потом и вечера. Повремено би, да одагнају напетост, прекидали преговоре, и Џенар искористи једну такву паузу да би обишао Инсињу и Марлену.

„Не иде тако лоше”, рече им он. „Обе стране могу много да добију.”

„А Крајл?” упита Инсиња нервозно. „Је ли потезао питање Марлене?”

„Искрено речено, Евгенија, Марлена уопште није предмет разговора и та тема није ни покретана. Међутим, мислим да је врло несрећан.”

„И треба да буде”, процеди Инсиња пуна горчине.

Џенар је оклевао. „Шта ти кажеш, Марлена?”

Марлена га погледа својим тамним, недокучивим очима. „Ја сам то већ превазишла, чика Сивере.”

„То твоје мало срце прилично је сурово”, примети Џенар.

Али Инсиња прасну на њега. „Зашто и не би било? Напустити дете у детињству!”

„Не, нисам сурова”, настави Марлена, размишљајући. „Ако будем у стању да га смирим, бићу врло задовољна. Али, видиш, ја не припадам њему. Нити теби, мајко. Жао ми је, али мени је место овде, на Еритру. Чика Сивере, рећи ћеш ми шта је одлучено, зар не?”

„Већ сам ти обећао да хоћу.”

„Важно ми је.”

„Знам.”

„Требало би да сам тамо с вама, и да заступам Еритро.”

„Мислим да је Еритро све време присутан, али и ти ћеш бити укључена пре но што се све оконча. Чак ни да ти то нисам обећао — а јесам — мислим да ће се Еритро свакако за то постарати.” Џенар се потом брзо врати да се прикључи разговору.

Чао-Ли седео је заваљен у своју наслоњачу и на његовом каменом лицу није било ни трачка умора.

„Хајде да сумирамо досадашњи разговор”, предложи он. „Без могућности надсветлосног лета Суседна звезда — или, Немезис, како је ви називате — остаје најближа звезда Сунчевом систему, тако да би сваки брод са Земље, који се упути ка звездама, морао овде имати своју прву станицу. Међутим, када читаво човечанство буде овладало надсветлосним брзинама раздаљине више неће представљати одлучујући фактор, и људи више неће трагати за најближом, већ за најпогоднијом звездом. Трагаће се за звездама попут Сунца, око којих би кружила бар једна планета слична Земљи. Немезис би у таквим околностима била остављена по страни.

Ротор, који је до сада, очигледно, у намери да заштити овај систем од других и задржи га само за себе, од тајновитости створио прави фетиш, неће више за тим имати никакве потребе. Не само да овај систем више неће изгледати пожељан другим Насеобинама, него би то можда могао бити случај и са самим Ротором. И он би могао да бира, уколико то зажели, и да се и сам упути у потрагу за звездама попут Сунца. У спиралним крацима галаксије постоје милијарде таквих звезда.

Може се, такође, догодити да ви сада једноставно уперите своје оружје у мене и затражите да вам кажем све што знам о летовима надсветлосним брзинама, како бисте Ротору прибавили неопходна сазнања. Међутим, ја сам математичар, и то теоријски, и оно што знам било би вам од ограничене користи. Чак и да заробите наш брод, врло бисте мало сазнали. Оно што треба да учините јесте да групу својих научника и техничара пошаљете на Земљу, где би добили одговарајућа сазнања и обуку.

Заузврат, желимо овај свет, који називате Еритром. Имам утисак да га ни на који начин нисте још запосели, са изузетком, разуме се, ове Куполе овде, која се користи за астрономска и разне друге врсте истраживања. Ваш се живот не одвија овде, већ на Насеобинама.

Насеобине Сунчевог система увек могу да отплутају у потрази за новим, сунцоликим звездама. Људи на Земљи, међутим, немају ту могућност. Има нас осам милијарди који морамо бити евакуисани током наредних неколико хиљада година, и што се систем Немезис буде више приближавао Сунчевом систему, Еритро ће као прихватна станица постајати све погоднији за Земљане, бар дотле док не пронађемо светове налик на Земљу, где бисмо се потом пребацили.

Предлажем, дакле, да се вратимо на Земљу са једним Роторијанцем по вашем избору, да бисмо имали доказ да смо заиста били овде. Изградиће се још бродова и поново ћемо доћи овамо — можете бити сигурни у то, јер нам је Еритро неопходан. У повратку на Земљу повешћемо и вашу групу научника, и упознати их са свим појединостима летова надсветлосним брзинама — исто сазнање поделили бисмо и са осталим Насеобинама. Чини ли вам се да сам верно пренео све о чему смо се до сада договорили?”

„Није то тако једноставно”, одврати Леверет. „Еритро би морао бити тераформиран да би могао да прихвати већи број Земљана.”

„Јесте, изоставио сам техничке појединости”, сложи се Ву. „И о томе би требало да се поразговара, али тај ћемо посао препустити другима.”

„Управо тако. У име Ротора наступаће Начелник Пит и Савет.”

„Свеземаљска влада заступаће нашу страну. Међутим, имајући у виду колики је улог у питању, не видим готово никакву могућност да не постигнемо договор.”

„Мораћемо да се побринемо за обезбеђење. Колико можемо веровати Земљи?”

„Па, претпостављам, исто онолико колико се и Земља може поуздати у Ротор. Требаће нам годину дана, можда пет, можда и свих десет, да се ствар у потпуности осигура. У сваком случају, биће потребне године да се изгради довољно бродова да би се започело са програмом — програмом који ће потрајати неколико хиљада година и бити приведен крају када будемо морали да напустимо Земљу, односно започнемо колонизацију Галаксије.”

„Под претпоставком да се у то не умешају туђе цивилизације”, прогунђа Леверет.

„На томе морамо стајати све док се не уверимо у супротно. Ипак, то остаје за будућност. Да ли сте сада спремни да поразговарате са својим Начелником? Можете ли што пре одабрати Роторијанца који ће поћи с нама, и дозволити нам да одемо што је пре могуће?”

Фишер се одједном нагну унапред. „Могу ли да предложим да моја кћер, Марлена, буде та која…”

Али, Џенар му не дозволи да заврши мисао. „Жао ми је, Крајле. Разговарао сам с њом. Она не жели да напушта овај свет.”

„Ако њена мајка жели да пође с њом, онда, можда…”

„Не, Крајле. Њена мајка нема никакве везе с тим. Чак и да ви пожелите да вам се Евгенија врати, и да Евгенија одлучи да пође с вама, Марлена би ипак остала на Еритру. А уколко бисте ви одлучили да останете овде са њом, ни тиме не бисте ништа добили. Марлена је изгубљена за вас, баш као и за своју мајку.”

„Али, она је дете!” узвикну љутито Фишер. „Она није у стању да доноси одлуке!”

„На несрећу по вас, и Евгенију, и све нас овде, а можда и по човечанство, она јесте у стању да доноси те одлуке. Заправо, обећао сам јој да ћемо је када завршимо с разговором — а мислим да смо завршили — упознати с нашим одлукама.”

„Али, сигурно је да то није неопходно”, примети Ву.

„Хајде, Сивере, не морамо ваљда једну девојчицу да питамо за одобрење”, добаци Леверет.

„Молим вас, саслушајте ме. Јесте неопходно, и бојим се да је морамо позвати. Допустите ми једну малу пробу. Предлажем да Марлена дође овамо и да јој саопштимо наше одлуке. Ако неко од вас мисли да то није пожељно, нека изађе. Нека лепо устане и изађе.”

„Мислим, Сивере, да губиш осећај за реалност”, успротиви се Леверет. „Ја немам намеру да се натежем с једном малодобницом. Идем да разговарам с Питом. Где ти је комуникатор?”

Он се придиже, али се истог тренутка затетура и паде.

Ву одскочи, сав узбуњен. „Господине Леверет…”

Леверет се обрну на леђа и испружи руку… „Молим вас, нека ми неко помогне…”

Џенар му поможе да се придигне и седне у столицу. „Шта се догодило?” упита он.

„Не знам”, одговори Леверет. „Осетио сам, за тренутак, готово заслепљујући бол у глави.”

„Значи, ниси био у стању да изађеш из просторије”, закључи Џенар и окрену се Вуу. „Пошто и ви сматрате да нема потребе разговарати с Марленом, бисте ли ви покушали да изађете из просторије?”

Врло пажљиво, нетремице гледајући Џенара, Ву се полако подиже са фотеље, тргну се, и сручи назад.

„Можда је ипак боље да позовете младу даму”, учтиво примети он.

„Да, мислим да ћемо морати”, сложи се Џенар. „Оно што та госпођица захтева јесте, у најмању руку, закон на овом свету.”


91


„Не!” узвикну Марлена са толиком жестином да јој се глас скоро претвори у врисак. „Не смете то да учините!”

„Не смемо да учинимо — шта?” упита Леверет. Седе обрве као да му се беху скупиле у једну једину тачку изнад очију.

„Да користите Еритро као транзитну станицу — или за било шта друго.”

Леверет је љутито зурио у њу. Усне му се скупише као да ће нешто да каже, али се Ву умеша. „Зашто не, госпођице? Ово је пуст, неискоришћен свет.”

„Није пуст. И није неискоришћен. Чика Сивере, реци им.”

„Оно што Марлена жели да каже јесте да се на Еритру налази безброј ћелија прокариота, способних за фотосинтезу. Отуда и кисеоник у атмосфери.”

„Врло добро”, рече Ву. „Какве то има везе?”

Џенар прочисти грло. „Свака за себе, ћелије су примитивне као и било који облик живота на нивоу вируса, али, по свему судећи, не смемо их посматрати као појединачне ћелије. Све заједно, оне чине неку врсту организма невероватне сложености, који се протеже широм планете.”

„Организма?” упита Ву, и даље веома учтиво.

„Да, јединственог организма, и Марлена га назива именом планете, пошто су њих двоје у врло присним односима.”

„Озбиљно говорите? А како сте сазнали за тај организам?”

„Углавном преко Марлене.”

„Преко ове младе даме”, упита Ву, „која је можда, напросто — хистерична?”

„Немојте убудуће изрицати ништа против ње”, упозори га Џенар опомињуће подижући прст. „Нисам баш сигуран да Еритро — организам — има много смисла за хумор. Како рекох, сазнали смо поглавито преко Марлене — али не искључиво преко ње. Када је Салтад Леверет малочас устао да пође, нешто га је оборило на под. Када сте и ви, по свему судећи, покушали да учините исто то, испољили сте несумњиве знаке нелагодности. На тај начин дејствује Еритро. Он штити Марлену, делујући непосредно на наше умове. У раним данима нашег присуства на овом свету, планета је, највероватније ненамерно, проузроковала малу епидемију менталног оболења коју смо назвали кугом. Бојим се да је планета, уколико то зажели, у стању да у свакоме од нас изазове непоправљиве менталне поремећаје; исто тако, и да нас поубија. Молим вас да се не играте с тим.”

„Хоћете рећи да није Марлена та која…” заусти Фишер.

„Не, Крајле. Марлена поседује одређене моћи, али не такве да би могла да људима нанесе бол. Еритро је овде опасан.”

„Како да отклонимо ту опасност?” упита Фишер.

„За почетак, треба слушати шта Марлена каже. Даље, допустите мени да разговарам с њом. Еритро ме, напокон, познаје. И, верујте ми на реч када вам кажем да ћу радити у интересу Земље. Ни ја не желим да милијарде људи страдају без разлога.”

Он се онда окрену ка Марлени. „Ти, душо, зар не, знаш да је Земља у опасности? Мајка ти је показала како пролазак Немезис близу Земље може ову потоњу сасвим уништити.”

„Знам то, чика Сивере”, одврати Марлена, већ на ивици плача, „али Еритро припада самом себи.”

„Можда би он и био спреман да нам изиђе у сусрет. Дозвољава, ето, да Купола опстане на његовој површини. Изгледа да му то не смета.”

„Али, под Куполом је мање од хиљаду људи и сви су они унутра. Еритру Купола не смета, јер му омогућава да проучава људска бића.”

„Може то наставити да чини и када овамо дође још људи са Земље.”

„Осам милијарди људи?”

„Не, не свих осам милијарди. Овде би остали само привремено, а онда би, после неког времена, кренули даље. Ни у једном тренутку број људи на Еритру не би премашивао тек делић укупне популације.”

„Али, било би их на милионе. Сигурна сам. Нијх не бисте могли нагурати под једну куполу и снабдевати их храном и водом и свиме што би им било потребно. Морали бисте да их распоредите по Еритру, и, дабоме, да га тераформирате. Еритро то не би преживео. Морао би, значи, да се брани.”

„Јеси ли сигурна у то?”

„Морао би. Зар се ти не би бранио?”

„То би значило смрт милијарди људи.”

„Жао ми је”, одврати она и стисну усне. „Постоји, можда, и другачији начин”, додаде она мало потом.

„Какав другачији начин?” гунђаво добаци Леверет. „Шта то она прича?”

Марлена брзо осмотри Леверета, а онда поново врати поглед на Џенара. „Не знам, али Еритро зна. У ствари, каже — каже да начин постоји, али да није у стању да ми га објасни.”

Џенар подиже обе руке да заустави, како се чинило, праву бујицу питања. „Пустите мене да говорим”, затражи он.

Потом се поново обрати Марлени, тихим и благим гласом. „Марлена, буди спокојна. Нема никакве сврхе да будеш забринута због Еритра. Добро ти је познато да се и сам може од свега одбранити. Реци ми, шта хоћеш да кажеш тиме да Еритро није у стању да ти објасни.”

Марлена као да беше остала без даха, борећи се за ваздух. „Еритро зна да начин постоји, али, будући да нема људско искуство, људску науку, ни људски начин размишљања, није у стању да објасни.”

„Сазнање о начину је, дакле, овде, у нашим умовима?”

„Да, чика Сивере.”

„Зар не може, онда, да истражи овде присутне умове?”

„Боји се да их не повреди. Може, да га не повреди, да истражи смо мој ум.”

„Надам се”, примети Џенар. „Али, да ли је то сазнање присутно у твом уму?”

„Није, наравно. Али, он може да употреби мој ум као сонду да продре у остале, овде присутне. У твој. Очев. Свих осталих.”

„Да ли је то безбедно?”

„Еритро мисли да јесте, али — ох, чика Сивере, толико се плашим!”

„Све је то лудост”, прошапта Ву, и Џенар брзо стави прст на своје усне.

Фишер устаде. „Марлена, не смеш…”

Џенар му љутито наложи да седне. „Ништа не можете да учините, Крајле. У питању је судбина милијарди — то у бескрај понављамо — и, организму мора бити омогућено да учини све што узмогне. Марлена?”

Марлена погледа увис. Изгледало је као да је у трансу. „Чика Сивере”, промуца она. „Загрли ме!”

Примицала се Џенару, клецавих колена, на ивици да падне. Џенар је прими у наручје и чврсто загрли. „Марлена — опусти се, све ће бити добро.” И он пажљиво седе у своју столицу, чврсто и даље грлећи њено укрућено тело.


92


Било је то попут неме експлозије светлости посвуда око читавог света. Ништа друго ван тога није постојало.

Џенар чак није био свестан да је Џенар. Његово ја није постојало. Постојала је само блистава, свепрожимајућа магла велике сложености; ширила се и раздвајала у праменове који су, чак и раздвојени, попримали исту ту сложеност.

Усковитлавање, најпре, и смиривање, потом, а онда ширење у тренутку када би се све још једном поновило. И тако, унедоглед, хипнотички, као нешто што је одувек постојало и што ће заувек постојати, без краја.

Непрестано сурвавање у отвор који се стално ширио, а да није изгледао шири. Непрестна промена без стварне промене. Мали праменови што образују нове сложености.

Стално изнова. Без звука, без осећаја. Чак и без ичег видљивог. Свест о нечему што је имало својства светлости а да није било светлост. Био је то ум који постаје свестан себе.

А онда, болно — уколико је бол постојао у васељени — и уз јецај — уколико је у васељени постојао тај звук — почело је да бледи и обрће се све брже и брже, у једну тачку светлости која још једном севну и нестаде.


93


Васељена је била готово опипљива у свом постојању.

Ву се протегну и упита: „Је ли још неко ово осетио?”

Фишер потврдно климну главом.

„Ја сам по природи верник”, рече Леверет. „Ако је ово лудило, сви смо, онда, заједно луди.”

Међутим, Џенар се и даље, уз израз неизрецивог бола, надвијао над Марлену. Она је растрзано дисала.

„Марлена, Марлена.”

Фишер скочи на ноге. „Је ли јој добро?”

„Не могу вам на то одговорити”, промрмља Џенар. „Жива је, али, то није довољно.”

Она отвори очи. Гледала је у Џенара, празним, неусредсређеним погледом.

„Марлена”, прошапта очајнички Сивер.

„Чика Сивере”, огласи се напокон девојчица танушним гласом.

Џенар дубоко удахну ваздух. Ипак, препознала га је.

„Не мрдај се”, рече јој он. „Чекај док сасвим не прође.”

„Прошло је. Тако ми је драго да је прошло.”

„Јеси ли добро?”

Оклевала је за тенутак, а онда потврди: „Мислим да јесам. И Еритро каже да јесам.”

„Јесте ли досегнули то скривено сазнање које нам је неопходно?” упита је Ву.

„Јесам, др Ву. Јесам.” Она подиже руку да обрише зној који јој се беше скупио на обрвама. „Сазнање о томе, управо, налази се у вама.”

„У мени?” понови силовито Ву. „О чему се у ствари ради?”

„Ја то нисам у стању да разумем”, рече Марлена. „Можда ћете ви бити у стању, ако покушам да вам објасним.”

„Да ми објасните — шта?”

„Нешто, као да гравитација одбија ствари уместо да их привлачи.”

„Гравитационо одбијање, да”, рече Ву. „Пропратна појава кретања надсветлосним брзинама.” Он удахну ваздух и једва приметно се испрси. „Моје откриће.”

„Па, у том случају”, настави Марлена, „ако надсветлосном брзином прођете близу Немезис, доћи ће до гравитационог одбијања. Што се брже крећете, веће ће одбијање бити.”

„Да. Брод ће бити померен с путање.”

„Али, зар неће и Немезис бити одгурнута у супротном правцу?”

„Да, сразмерно својој маси. Али, њено померање било би сасвим незнатно.”

„Ипак, уколико би се то непрестано понављало, током стотина година?”

„И даље би отклон био скоро занемарљив.”

„Али, путања звезде би се померила, и током светлосних година разлика између садашње и будуће путање све више би се повећавала, тако да би, на крају, Немезис можда прошла на довољној удаљености од Земље, не наносећи никакву штету.”

„Па…” заусти Ву.

„Може ли се тако нешто спровести у дело?” упита Леверет.

„Можемо да покушамо. Један астероид, пролазећи нормалном брзином, урања у хиперсвемир у трилионитом делу секунде, враћајући се, поново нормалном брзином, милион миља даље. Астероиди у орбити око Немезис увек би прелазили у хиперсвемир са исте стране.” За тренутак, изгледао је сасвим изгубљен у мислима. Сигурно бих и сам дошао на ту замисао, само да сам имао мало времена за размишљање”, рече он као да се правда.

„Ипак, још увек можете стећи признање, као да се ради о вашем открићу”, рече Џенар. „На крају крајева, Марлена је ту идеју извукла из вашег ума.”

Он прелете погледом преко остале тројице и додаде: „Па, господо, осим уколко нешто збиља опасно не крене наопачке, заборавимо на Еритро као прихватну станицу — што он ионако не би дозволио. Више не треба да бринемо ни око евакуације Земље — уколико успемо да у пуној мери и функционално искористимо гравитационо одбијање. И, мислим да смо много добили тиме што смо и Марлену укључили у наш мали разговор.”

„Чика Сивере”, огласи се Марлена.

„Да, душо?”

„Страшно сам поспана.”


94


Теса Вендел посматрала је Крајла Фишера с дубоком озбиљношћу. „Понављам себи, непрестано — он се вратио, он се вратио. Мислила сам да се никада више нећеш вратити, пошто једном пронађеш Роторијанце.”

„Марлена је била прва особа — баш прва особа на коју сам наишао.”

Зурио је у празно, и Венделова га препусти његовим мислима. Мораће да поново добро о свему размисли. У ствари, пред обома је стајало много размишљања, и то много ствари.

Беху повели са собом једног житеља Ротора: била је то Ранаи Д'Обисон, неурофизичар. Пре двадесет година, радила је у једном санаторијуму на Земљи. Требало би да то буде непобитан доказ за оне који је се сећају и који ће је препознати. Постојаће и подаци помоћу којих ће бити извршена идентификација. Биће живи доказ онога што су постигли.

И Ву се, као личност, беше изменио. Био је пун планова како би се гравитационо одбијање могло искористити да се Немезис помери са своје путање. (Прихватио је то име, Немезис, али, ако му пође за руком да начини план, та звезда, испоставиће се на крају, уопште неће бити Земљина зла судбина.)

Постао је и знатно скромнији. Није намеравао да тражи никакво признање за своја открића, у шта Венделова једва да је била у стању да поверује. Рекао је само да се до идеје дошло током заједничког састанка, и након тога се о томе од њега више није могла извући ниједна реч.

Штавише, беше донео коначну одлуку да се врати у систем Немезис, и то не само зато да би руководио пројектом. Желео је да остане тамо. „Отићи ћу, макар и пешице”, имао је обичај да каже.

Венделова постаде свесна да је Фишер посматра и да се, једва приметно, мршти. „Зашто си мислила да се нећу вратити, Теса?”

Она сместа одлучи да не треба околишати. „Твоја жена је млађа од мене, Крајле. Била сам сигурна да ће се чврсто држати своје кћери. И, пошто си ти био толико очајнички упоран у томе да поново задобијеш своју кћер, мислила сам…”

„Да бих остао са Евгенијом, јер би то био једини начин?”

„Отприлике.”

Фишер одмахну главом. „Бојим се да то не би било решење, како год да су се ствари развијале. Најпре ми се учинило да преда мном стоји Роузен — моја сестра. Због очију, превасходно, мада не само због њих. Марлена личи на Роузен, али је и много више од тога. Теса, моја кћерка није више људско биће. Објаснићу ти то касније. Ја…” Он застаде и одмахну главом.

„Није важно, Крајле. Објаснићеш ми када то будеш могао.”

„Није то потпуни губитак. Видео сам је, жива је, добро јој је. Па, најзад, мислим да, заправо, више од тога нисам ни желео. Некако је, после овог искуства, Марлена постала — па, напросто Марлена. Што се остатка мог живота тиче, Теса, ти си једино што желим.”

„На најбољи могући начин, Крајле?”

„На најбољи могући, Теса. Развешћу се, и формално. Ми ћемо се формално венчати. Вуу ћу препустити Ротор и Немезис, а ти и ја ћемо се вратити на Земљу, или неку Насеобину на којој желиш да живиш. Обоје ћемо имати добре мировине, и можемо мирно препустити Галаксију, са свим њеним проблемима, другим људима. Ми смо довољно учинили, Теса. Да ли је то оно што и ти желиш?”

„Једва чекам на то, Крајле.”

Сат времена касније, још увек су били у загрљају.


95


„Толико ми је било драго што нисам била присутна”, рече Инсиња. „Стално мислим на то. Јадна Марлена. Мора да се напатила.”

„Јесте. Али, успела је, успела је да спасе Земљу. Сада ту више ни Пит ништа не може. На неки начин, све што је у животу чинио показује се, сада, бескорисним. Не само да више нема сврхе сав тај његов пројекат око тајног подизања нове цивилизације, већ ће, шта више, морати да помогне око пројекта спасавања Земље. Мораће. Ротор више није скривен. Може се до њега стићи кад год се пожели, и читаво би се човечанство, на Земљи и ван ње, окренуло против нас уколико се не бисмо поново прикључили људској раси. А све то не би било могуће без Марлене.”

Инсиња, тренутно, није размишљала о општем добру. „Али, када је била у невољи, устрашена, теби се окренула да је заштитиш, не Крајлу.”

„Да.”

„И ти си је прихватио, не Крајл.”

„Да, Евгенија, али немој да градиш никакве мистичне представе о томе. Једноставно, мене познаје, Крајла не.”

„Ти баш као да не увиђаш тананост читаве ствари, Сивере. Али, шта да радим, такав си. Драго ми је, наравно, што је теби пошла у загрљај. Он то није заслуживао.”

„Останимо на томе. Он то није заслуживао. Али, сада — молим те, Евгенија, Крајл сада одлази. Никада се више неће вратити. Видео је своју кћер. Видео ју је како изналази начин да се спаси Земља. Све заједно, не завидим му, а не би требало ни да му ти завидиш. Па, ако немаш ништа против, променио бих тему. Знаш ли да Ранаи Д'Обисон одлази с њима?”

„Да, сви причају о томе. Па, неће ми недостајати. Мислим да јој Марлена није била богзна како симпатична.”

„На тренутке, Евгенија, то је и са тобом био случај. Али, за Ранаи је то силна ствар. Када је једном постало јасно да куга на Еритру више не представља изазовно поље за истраживање, Ранаин рад овде изгубио је сваки даљи смисао. Али, на Земљи, добиће прилику да свет упозна са модерним техникама скенирања. Веруј ми, та ће жена направити сјајну каријеру.”

„Добро. Добро за њу.”

„Међутим, Ву ће се вратити овамо. Изузетно бистар човек. Његов је ум био на прагу открића. Знаш, сигуран сам да ће, када се врати овамо да руководи Пројектом гравитационог одбијања, зажелети да заувек остане на Еритру. Мислим да га је Еритро прихватио, или да га позива, као и Марлену. И, што је још забавније, мислим да је позвао и Леверета.”

„Шта мислиш, Сивере, како он то чини?”

„Како бира, мислиш? Зашто бира Вуа, а не Крајла? Зашто Леверета, а не мене?”

„Па, морам признати да Ву осетно надмашује Крајла. Али, Сивере, ти си, свакако, у сваком погледу изнад Леверета. То, наравно, никако не значи да бих желела да те изгубим.”

„Хвала ти. Па, претпостављам да Еритро мора имати неке своје критеријуме. Чак ми се понекад јави магловита идеја какви би ти критеријуми могли бити.”

„Озбиљно?”

„Да. Када је дошло до продора у мој ум, Еритро је то чинио преко Марлене. Улазио је, кроз Марлену, у нас. Тада сам, чини ми се, ухватио трачак његових мисли. Не свесно, наравно, али када је све то прошло, чинило ми се да знам неке ствари које до тада нисам знао. Марлена има ту чудну моћ да може да комуницира са организмом Еритра, и да Еритру омогућава да, путем њеног ума комуницира с другим умовима; ипак, мислим да је то тек њена практична предност. Мислим да је Еритро одабрао њу из неког много необичнијег разлога.”

„Шта би то могло бити?”

„Замисли, Евгенија, да си једна нит конца. Како би се осећала кад би изненадно и нехотице постала свесна чипке у својој близини? Или, замисли да си кружница. Како би се осећала очи у очи са савршеном куглом? Еритро познаје само једну врсту ума — свог сопственог. Његов је ум огромног капацитета, али, још увек није 'проходао'. А такав је стога што је сачињен од трилиона трилиона ћелијских јединица, међусобно повезаних слабим везама.

А онда се сусрео са људским умовима, код којих је број ћелија сразмерно врло мали, али које располажу невероватним бројем међувеза — невероватне сложености. Чипка уместо кончића. Мора да је остао задивљен том лепотом. Мора бити да му се Марленин ум учинио најдивнијим од свих. Зато је и посегнуо за њом. Зар не би и ти учинила исто? Када би, рецимо, имала прилику да се домогнеш неког Рембрантовог или Ван Гоговог оригинала? Зато ју је и штитио тако помно. Зар ти не би на исти начин штитила једно непроцењиво уметничко дело? Па ипак, Еритро је био спреман да Марлену жртвује зарад добробити човечанства. Нимало пријатно по њу, али, несумњиво, врло великодушан потез од Еритра.

Зато и размишљам о уму Еритра као о страственом скупљачу непроцењивих уметничких дела, колекционару предивних умова.”

Инсиња се насмеши. „По томе, и Вуов и Леверетов ум требало би да су нешто веома лепо.”

„Еритру вероватно и јесу. И, наставиће да их прикупља, како научници са Земље буду долазили. Знаш, могуће је да ће се на крају издвојити група људи потпуно другачијих од нормалних људи. Еритрова група. Можда ће им, чак, помоћи да нађу себи нов дом у свемиру, и, на концу, можда ће у галаксији постојати две врсте светова: светови Земљана, и светови много ефикаснијих пионира, правих Васионаца. Занима ме како ће то на крају испасти. То ће сигурно значити да ће будућност бити на страни пионира. У ствари, помало жалим због свега тога.”

„Немој сада мислити на то”, рече Инсиња журно. „Пусти да људи будућности лупају главу због будућности. Овог тренутка, нас двоје смо људска бића која се међусобно одмеравају по људским стандардима.”

Џенар се радосно насмеши, показујући поново сву доброћудност свог лица. „Драго ми је због тога, јер и ја налазим да је твој ум предиван, а надам се да и ти слично мислиш о мом.”

„Ох, Сивере, увек сам то мислила. Увек.”

Џенаров осмех унеколико избледе. „Али, има других типова дивота, знаш.”

„За мене више не. Ти, Сивере, поседујеш све врсте дивота. Изгубили смо, можда, јутро, али поподне је тек пред нама.”

„У том случају, Евгенија, шта бих више пожелео него да кажем — добро је што смо изгубили јутро, ако ћемо поподне моћи да поделимо.”

И њихове се руке додирнуше.

ЕПИЛОГ

Поново је Јанус Пит седео сам, у тишини својих одаја.

Црвени патуљак више није представљао машину смрти. Био је то тек мали црвени патуљак којег ће у страну одгурнути једно све осионије човечанство, чија ће моћ, шта више, још већма расти.

Али, Немезис је и даље постојала — иако више није била звезда.

Милијардама је година живот на Земљи текао самостално, изводећи свој посве издвојен опит, уздижући се и тонући, цветајући и подлежући бројним уништењима. Можда има и других светова на којима постоји живот, такође препуштен себи самом током милијарди година.

Сви ти опити — или скоро сви — неуспеси су када се гледа на дуг рок. Али нека само један или можда два успеју, и биће то довољно да се надокнади све остало.

Али, само у случају да је Васељена довољно пространа да може да сакрије све те опите. Да је Ротор — њихова — Нојева барка — успео да остане препуштен сам себи, као, својевремено, Земља и Сунчев систем, можда би то био онај успешни експеримент.

Али, сада…

Он стисну песнице препун беса — и безнађа. Јер, јасно му беше, од сада ће човечанство прелазити раздаљине између звезда са истом оном лакоћом са којом је накада савладавало раздаљине између континената, или, још давније, међу земљама и градовима. Неће више бити издвојености, нити посве издвојених опита. Његов величанствени опит био је откривен и упропашћен.

Иста она анархија, дегенерисаност, кратковидост, и све оне културне и социјалне различитости наставиће да долазе до изражаја — али сада расути широм Галаксије.

Шта ће из свега тога проистећи? Галактичке империје? Сви греси и лудила, умножени од једног до милиона светова? Сваки јад и свака тегоба, монструозно увећани?

Ко ће бити у стању да да смисао читавој Галаксији, када се не беше нашао нико ко би смисао дао само једном свету? Ко ће бити у стању да научи да гледа далеко испред себе и предвиђа будућност када се човечанство буде разастрло читавом Галаксијом?

Немезис је, збиља, на прагу.